Bog Jevreja

Ali mi znamo čemu se klanjamo: jer je spasenje od Jevreja.
-Isus Hrist

Dubina osećanja koje Jevreji gaje prema monoteizmu je izgrađena kroz vekove iskustva. Sve dok se nacija pridržavala svog centralnog uverenja o jednom Bogu, ona je napredovala.Strašne patnje su bile kazna za svako bekstvo u politeizam.Rezultat je bio da proslavljeno "Čuj Izrailju, Gospod je Bog naš jedini Gospod" (5. knj. Mojsijeva. 6:4, RDK; isto Marko 12:29)[1] koje definiše nacionalnu veroispovest u Izraelu, izgovara svaki pobožni izraelac kroz ceo svoj život i u času smrti. Kako bismo osetili zanos koji okružuje jevrejsko verovanje u jednog Boga, treba da razmislimo o našim najdubljim posvećenostima:ljubavi prema slobodi i otadžbini, domu i porodici.

Da ste se rodili u ortodoksnoj jevrejskoj porodici u Palestini u prvom veku, bili biste u čvrstom ubeđenju da u univerzumu postoji samo jedan, vrhunski Bog stvoritelj koji je vredan obožavanja. Ovo verovanje je trajno utkano u jevrejski život. Nacionalni praznici, poljoprivredni kalendar, kao i nada za nacionalno oslobođenje od rimskih osvajača i obećanje buduće veličine su svi zasnovani na otkrovenju o jednom Bogu koje se nalazi na stranicama spisa koje mi nazivamo Stari Zavet. Jevrejska religijska literatura definiše odnos vernika sa tim jednim Bogom i daje uputstva za postupanje sa drugim ljudskim bićima. Veći deo Starog Zaveta je istorija, ponekad pozitivna, ponekad tragična, odnosa tog jednog Boga sa njegovim izabranim narodom, Izraelom. Štaviše, sveti spisi predviđaju slavnu budućnost za narod i svet, dan kada će svi na svetu prepoznati i služiti jednog stvarnog izraelskog Boga (Zaharije 14:9).

Upravo je u takvoj duboko posvećenoj i određenoj religioznoj zajednici rođen Isus. Poreklo posvećenosti monoteizmu verske zajednice ima korene u savezu načinjenom sa Avramom, ocem verujućih. Osnovno načelo judaizma, da je Bog jedan Gospod, je snažno u narod usadio Mojsije. Nakon toga su se neki otpadnici vratili verovanjima u bogove svojih paganskih suseda. Predstavnici ovih moćnih antičkih bogova su propagirali prostituciju u hramovima, spaljivanje dece Bogu Molohu i sakaćenje tela - kao neke od najvažnijih obreda.

Priča koja je zabeležena u prvih pet knjiga izraelske antičke literature opisuje narod koji je od Boga izabran da bude odvojen od politeističkog sveta. Moćnom božanskom intervencijom, prvo na poziv Avrama, a zatim i tokom egzodusa, celom narodu je predstavljeno biće koje, ne samo da je tvrdilo da je jedini stvoritelj svega što postoji, već i jedini istiniti Bog. Njegova poruka narodu Izraela je bila nedvosmislena. Kroz Mojsija je poručio:"A vas uze Gospod i izvede vas iz peći gvozdene, iz Misira, da mu budete narod našljedni, kao što se vidi danas... Tebi je to pokazano da poznaš da je Gospod Bog, i da nema drugoga osim Njega." (5. knj. Mojsijeva 4:20,35).

Jasno je da narod Izraela, kome su upućene ove velike izjave o Bogu, nije ništa znao o dualnosti ili trojstvu osoba u Bogu. Ni jedna činjenica se na može čvršće ustanoviti, ako se njihova nacionalna literatura usvoji kao vodič i ukoliko jezik ima bilo kakvo stabilno značenje.

Jedna stvar je neosporna: narodi koji su okruživali Izrael nisu imali nakakve iluzije o izraelskom verovanju u jednog Boga. To verovanje je delimično odgovorno za dugotrajno proganjanje religioznih Jevreja, koji su odbijali da prihvate drugi predmet obožavanja osim svog jednog Boga. Krstaši, ti hrabri hrišćanski ratnici iz 11. veka, su imali za zadatak da uklone "nevernike", monoteistične muslimane iz Svete Zemlje. Njihov zanos ih je naveo da unište jevrejske zajednice u Evropi, jednu po jednu. Tri veka kasnije ni unitarni Jevreji ni hrišćani, ni protestanti koji su verovali u trojstvo, nisu mogli da prežive progone španske Inkvizicije ukoliko se ne odreknu svojih religijskih verovanja i prihvate rimski katolicizam ili pobegnu u neki manje neprijateljski deo sveta. Možda će ovo mnogima biti šok, ali hiljade hrišćana, koji su takođe verovali i Boga koji je jedna osoba kao i Jevreji, pobegli su od iste okrutne sudbine koju im je namenila crkva.

Verovanje u jednog Boga koje je karakeristično za Izrael je pogled na svet koji ih je odvojio od svih drugih filozifija, religija, kultura i nacija. Oni su zadržali njihovo posebno shvatanje Boga do danas. Nasuprot tome, široki spektar hrišćana se drži ideje o Bogu koga čine tri osobe (Otac, Sin i Sveti Duh), sa manjinom koja tvrdi da veruje u Boga koga čine dve osobe (Otac i "Reč")[2] koji postoje od večnosti. Orijentalne religije priznaju postojanje više bogova, ili bar posrednika između vrhovnog Boga i stvaranja, kao i veći deo grčkog sveta koji je uticao na ranu hrišćansku crkvu odmah posle smrti njenog osnivača, Isusa, Mesije. Veliki broj ljudi danas pronalazi svoje teološke korene u orijentalnom konceptu više bogova i veri da smo svi mi bogovi koji čekaju samootkrivanje i, što je donekle zbunjujuće, da je sve Bog. Teško je ne opaziti da je religijska anarhija neizbežna kada je svaka osoba Bog na svoj način i određuje svoju veru i ponašanje.

Kako bi naglasio jedinstvo Boga narodu Izraela, tako da ne bi mogla da postoji greška ili zabuna, Bog je ponovio kroz Mojsija: "Znaj, dakle, i pamti u srcu svojem da je Gospod Bog, gore na nebu i dole na zemlji, nema drugoga" (5. knj. Mojsijeva 4:39). Zbog snage ovog teksta, i mnogih sličnih njemu, možemo u potpunosti da saosećamo sa posvećenosti Jevreja jednom Bogu. Ova izjava izgleda kao dokaz protiv svake mogućnosti pogrešne interpretacije. Jevreji "jedan" razumeju da znači "jedan" i nikad ne sumnjaju u izraz "nema drugoga." Vodeći savremeni jevrejski predstavnik, Pinchas Lapide, naglašava upornost sa kojom Jevreji čuvaju srce svog verovanja:

Kako bi se jedinstvo Boga zaštitilo od svakog umnožavanja, razvodnjavanja ili mešanja sa principima okolnog sveta, narod Izraela je za sebe odabrao citat iz Biblije, da bude njegovo geslo koje je i do dana današnjeg deo svakodnevne službe u sinagogama, ali takođe predstavlja i prvu rečenicu koju kao savet čuje petogodišnji đak. Ovo je priznanje koje Isus priznaje kao "najvažniju od svih zapovesti."[3]

Kako Lapide vidi, kada je Isus objašnjavao temelje svog verovanja, on je ponovio reči koje je izgovorio Mojsije narodu Izraela: "Čuj Izrailju, Gospod je Bog naš jedini Gospod: Zato ljubi Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje" (5. knj. Mojsijeva 6:4, 5; Marko 12:29, 30). Iz Isusove potvrde Mojsijevih reči zabeleženih u njegovoj 5. knjizi smo prinuđeni da zaključimo da je on razumeo i verovao u ono što je Mojsije verovao da te reči znače. Ukoliko to nije tako, ili ukoliko se dogodila neka radikalna promena koja poriče Mojsijevu izjavu "jedan Bog", pisci Novog Zaveta nisu uspeli da obezbede jednako nedvosmislenu izjavu kojom bi opovrgli osnovu Jevrejske vere.

Još jedna potvrda opstanka osnovnog principa judaizma se nalazi u Isusovom razgovoru sa samarićanskom ženom. On joj je otvoreno rekao: "Vi ne znate čemu se molite; a mi (Jevreji) znamo čemu se molimo: jer je spasenije od Jevreja. Ali ide vreme, i već je nastalo, kad će se pravi bogomoljci moliti Ocu duhom i istinom" (Jovan 4:22, 23). Više puta smo svedoci Isusa koji kritikuje svoje sunarodnike zbog pogrešnog razumevanja broja osoba koje čine Boga. Niti Pavle priznaje bilo kog Boga osim Boga Izraela. On je očekivao od neznabožaca da se priključe Izraelu i da slave tog istog Boga: "Ili je Bog samo jevrejski Bog, a ne i neznabožački?" (Rim. 3:29). Boga koji je bio poznat Jevrejinu Pavlu, on je svesno definisao u Poslanici Galatima 3:20, rečima prevedenog Novog Zaveta koje glase:"Bog je (samo) jedan."

Rano u svom propovedanju Isus je snažno potvrdio božansko otkrivenje dato Mojsiju: "Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam došao da pokvarim nego da ispunim" (Matej 5: 17). Prvi princip velikog pregleda zakona Izraela datih u Tori kroz Mojsija daje nacionalno geslo: "Nemoj imati drugih bogova uza me" (2. knj. Mojsijeva  20: 1-3).

Ukoliko u univerzumu postoji jedno, jedinstveno, svemoćno biće koje čeka da svojoj kreaciji otkrije činjenicu da je samo on Bog, i da ne postoji ni jedan drugi, kako bi ovo moglo da se izjavi bez bilo kakve mogućnosti za grešku? Šta se može reći da bi se osiguralo da ne postoji ni najmanja šansa za nesporazum? Kako bi bilo ko od nas mogao da izrazi apsolutno jedinstvo Boga, kada bi naša odgovornost bila da tu poruku pošaljemo čitavoj naciji? Zar ne bismo rekli kao što je Mojsije preneo da je Bog rekao: "Vidite sada da sam ja, ja sam, i da nema Boga osim mene"? (5. knj. Mojsijeva 32:39). Izrael, do dana današnjeg, kao odgovor na ove kategoričke izjave, ne prihvate ni jednog osim jedinstvenog Mojsijevog Boga, baš zbog ovih reči. Bez obzira na bilo koje druge religijske različitosti, jedinstvo Boga ostaje nit koja sjedinjuje jevrejsku zajednicu.

Jevrejska Biblija i Novi Zavet sadrže preko dvadeset hiljada zamenica u jednini i imenica koje opisuju jednog Boga. Jezik ne poseduje jasniji i očigledniji način za svedočenje o unitarnom monoteizmu Izraela i Isusa.

Biće otkriveno u izraelskoj Tori je Bog koji se izrazito razlikuje od egipatskih paganskih bogova. Činom kojim je pokazao svoju moć On je spasao porobljeni narod iz zatočeništva. On je bio Bog ogromne moći koji je ipak ličan i dostupan - Bog koji se voli, o kome je rečeno; "Gospod govoraše s Mojsijem licem k licu kao što govori čovek s prijateljem svojim" (2. knj. Mojsijeva 33: 11). On je bio osoba sa kojom je David razgovarao: "Srce moje govori pred tobom što si rekao: 'Tražite lice moje'; tražim lice tvoje Gospode!" (Ps. Davidovi 27:8) Prilikom egzodusa Jevreji su znali da je po prvi put u istoriji cela nacija u ličnom kontaktu sa Bogom stvoriteljem kroz njegovog predstavnika. Ovaj nenadmašan događaj će zauvek ostati usađen u nacionalnu svest. Iz njihovog obožavanja su proterani bogovi iz sveta oko njih. Tragično je da su sujeverni strahovi i želja za poistovećivanjem sa drugim nacijama ponekad dovodili Izrael u iskušenje da prihvati mnogobožački paganizam. Zbog ovoga su katastrofalno patili. Nedugo posle bekstva iz Egipta, uz zastrašujuću cenu po sebe, načinili su zlatno tele kao predmet obožavanja.

Naciju je stalno trebalo podsećati na njenu jedinstvenu veru: "Čuj Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod" (5. knj. Mojsijeva 6:4, Nova Jerusalimska Biblija). Kroz proroka Isaiju, Izrael je još jednom postao svestan svog nacionalnog identiteta: "Vi ste moji svedoci... i razumeli da sam ja; pre mene nije bilo Boga niti će posle mene biti." (Knj. pror. Isaije 43: 10). Teologije koje svojim vernicima obećavaju da će jednoga dana postati "Bog" izgleda da ne shvataju jedinstveni prerogativ koji je preuzeo onaj koji insistira da pre njega nije postojao Bog i da ga neće biti posle njega.

Isaijino dalje naglašavanje jedinstva Boga je veoma jasno. On citira Boga kad kaže, "Ja sam prvi i Ja sam poslednji, i osim mene nema Boga"  (Knj. pror. Isaije 44:6). Pitanje se ponavlja: "Ima li Boga osim mene? Da, nema stene, ne znam ni jedne"  (Knj. pror. Isaije 44:8). Ova jedinstvena tvrdnja je sastavni deo religijskih uputstava na kojima je odgajan Isus. To je bila vera koju je on smatrao zajedničkom za sve mlade Jevreje. Njegovo ponovljeno pozivanje na proroka Isaiju, i na ceo Stari Zavet, tokom svog javnog propovedanja pokazuje koliko je njegova teologija bila oformljena na jevrejskim svetim spisima. Bog kome je Isus služio je sebe predstavio kao jednu osobu, nikada kao trojstvo.

Ne treba da nas iznenadi upornost sa kojom Jevreji čuvaju koncept jednog i jedinstvenog Boga stvoritelja. Njihova upornost je ohrabrena Isaijinim stalnim ponavljanjem najvažnije od svih religijskih činjenica. Prorok opet govori o izraelskom Bogu:"Ja Gospod načinih sve: razapeh nebo sam, rasprostreh zemlju sam sobom (ili `ko je bio sa mnom?`)"(Knj. pror. Isaije 44:24). Malo je izjava koje su smišljene bolje kako bi iz jevrejskog uma zauvek izbacile ideju da je više od jedne osobe odgovorno za stvaranje.

Naglasak je još izraženiji kada isti pisac, u nekoliko posebnih stihova u 45. poglavlju svoje knjige, beleži sledeće:"Ja sam Gospod, i nema drugoga, osim mene nema Boga" (Knj. pror. Isaije 45:5). Ove izjave su osmišljene kako bi zauvek u umove izraelaca usadile ideju da je Bog jedan. Taj isti Bog nastavlja da govori kroz Isaiju:"Ja sam načinio zemlju i čoveka na njoj stvorio" (Knj. pror. Isaije 45:12).

Široko je rasprostranjeno mišljenje da je onaj koji treba da postane Isus, Božji Sin iz Novog Zaveta, odgovoran za stvaranje.Kako se, na osnovu onoga što smo pročitali, ta ideja mogla začeti? Zar Isaijini tekstovi ne sprečavaju takvu pomisao da se stvori u jevrejskom umu?" Doista, Bog je u tebi i nema drugog Boga" (Knj. pror. Isaije45: 14). I opet: "Jer ovako veli Gospod, koji je stvorio nebo, Bog koji je sazdao zemlju i načinio je i utvrdio, i nije je stvorio naprazno, nego je načinio da se na njoj nastava: ja sam Gospod, i nema drugoga" (Knj. pror. Isaije  45:18).

Još dva pasusa navode Izrael na potpunu posvećenost jednom Bogu:"Ko je od starine kazao? Ko je javio još onda? Nisam li ja, Gospod? Nema osim mene drugoga Boga, nema Boga pravednoga i spasitelja drugog osim mene. Pogledajte u mene i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer ja sam Bog, i nema drugoga (Knj. pror. Isaije  45:21, 22). Neki mešaju upotrebu reči  "spasitelj" u ovom tekstu sa čestim povezivanjem ove reči sa Isusom, Mesijom. On se takođe, očigledno, naziva spasiteljem u Novom Zavetu (kao i Sudije u knjizi o sudijama i takođe Josif zvani Vespazijan).[4] Primećujemo razliku načinjenu u Judi 25, gde su i Bog i Isus imenovani na kraju knjige:"Jedinome premudrome Bogu i Spasu našemu, kroz Isusa Hrista Gospoda našega, slava i veličanstvo, država i vlast prije sviju vekova i sad i u sve vekove!"Jasno je da ovaj pisac Novog Zaveta nije poremetio jevrejski koncept Boga kao jedne osobe. Zapravo, ne može postojati jasnija izjava od ove da je Bog "samo" jedna osoba. I Bog Otac i Isus Hrist su pomenuti u istoj rečenici, ali je Isus očigledno razdvojen od "jedinog Boga". Drugi pisci Novog Zaveta daju podjednako nedvosmislene izjave. Otac Isusa je jedini apsolutni Spasitelj. Svi osim njega mogu biti spasitelji ali kao podređeni i za to određeni.

Upravo je u ovakvoj jevrejskoj kulturi, sa duboko ukorenjenim verovanjem u jednog Boga, rođen Isus. Devetnaest vekova kasnije, ortodoksni izraelski Jevrejin, Pinchas Lapide, profesor na univerzitetu Bar Nan u Izraelu (koga smo ranije citirali), pokazuje da je Jevrejima bilo zabranjeno da odstupe od verovanja u jedinstvo Boga."Iz jevrejske reči echad (koja znači jedan) mi ne saznajemo samo da ne postoji niko van Gospoda, već i da je Gopod jedan i da se stoga Gospod ne može posmatrati kao nešto što je sastavljeno i što se može podeliti na različite osobine i atribute".[5] Nije čudno da je, po biblijskim zapisima, kada je Izrael odabrao da prihvati druge bogove, nastao haos, nacija se podelila, i ispunila su se preteća Isajiina proročanstva. Zatočeništvo nacije je bila kazna za njihovo prihvatanje politeizma. Može biti da se konfuzija i fragmentacija kojima smo svedoci u hrišćanskoj istoriji mogu povezati sa potpuno istim odstupanjem od prvobitnog verovanja da je Bog jedna osoba.

Koncept Boga kao jedne osobe nije ograničen samo na proroka Isaiju. Osija prenosi reči izraelskog Boga koji kaže: "A ja sam Gospod Bog tvoj od zemlje misirske, i Boga osim mene nisi poznao, i osim mene nema ko bi spasao" (Osija 13:4) Štaviše, jedinstveni status jednog Boga nije ograničen na te antičke dane. Od proroka Joila dobijamo jasnu impresiju, dok govori o budućem Izraelu koji je dobio svoju obećanu slavu, gde će nacija tada i zauvek biti vezana za jednog Boga: "I poznaćete da sam ja usred Izrailja, i da sam ja Gospod Bog vaš, i da nema drugog, i narod moj neće se posramiti doveka" (Joil 2:27). Joil nam daje do znanja da ko god da je jevrejski Bog u Starom Zavetu, da će on ostati njihov Bog zauvek.

Jevrejski um je ubeđen da je jedan Bog, stvoritelj, takođe i otac nacije. Kao što kaže prorok Malahije: "Nije li nam svima jedan Otac?  Nije li nas jedan Bog stvorio?" (Malahija 2: 10).[6] Ništa ne može biti jasnije od toga da jedan Bog jevrejskog monoteizma, na kome se zasniva Isusovo nasleđe, bio Otac. Ovo jedninstveno biće se veoma često opisuje kao Bog i Otac u Novom Zavetu. Zaista, On je "Bog i Otac našeg gospoda Isusa Hista"[7] koji je Njegov Sin. Veoma je značajna činjenica da je Isus, iako je "Gospod", i dalje podređen Bogu. Mesijanska titula "Gospod" stoga ne znači da je Isus Bog.

Jevrejska reč Elohim

Uz veoma malo podrške od onih koji znaju hebrejski jezik, zastupnici trojstva i dvojstva ponekad navode izjavu iz 1. knj. Mojsijeve 1:26 kao dokaz (nasuprot postojanju hiljada zamenica u jednini koje označavaju jednog Boga) da je više osoba zaslužno za stvaranje. "Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi". Taj argument je neosnovan. Savremeni naučnici ne smatraju da hebrejski izraz "mi" ili reč elohim (Bog) znači množinu Božjih osoba stvoritelja. Najverovatnije je da se zamenica u množini "mi" odnosi na Božji savet anđela,[8] koji su stvoreni po Božjem liku i bili su svedoci stvaranja univerzuma (Jov 38:7). Pogrešno je pretpostaviti da ovaj stih potkrepljuje ideju da Bog govori svom Sinu i Svetom Duhu. Gde u Bibliji Bog govori sa svojim sopstvenim Duhom? Tekst ne govori ništa o večnom Sinu Boga, drugom članu Trojstva. Štaviše, reč "mi" u tekstu ne pruža nikakvu indikaciju o postojanju druga dva jednaka partnera Boga. Ukoliko je Bog jedna osoba, njegovo korišćenje reči "mi" znači da se On obraća nekom drugome osim sebe, odnosno osim Boga.

Hebrejski leksikon Biblije potvrđuje da reč elohim (Bog) nije unipluralna reč, što znači da dve ili više osoba čine Boga (ili kako su neki mislili "Božju porodicu"). Moraju se uzeti u obzir specifičnosti svakog jezika ukoliko želimo da shvatimo njeno pravo značenje. Ovo je, otkrićemo, nezamenljivo u našoj potrazi za pravim razumevanjem.

Priznate činjenice o hebrejskom jeziku ne podržavaju tvrdnju o Bogu kao skupu više osoba. Primetimo šta Gesenius hebrejska gramatika, koja je standarni autoritet, ima da kaže o reči elohim:

Množina od veličanstva...grupiše nekoliko karakteristika koje pripadaju ideji, pored toga što predstavlja sekundarni način pojačavanja prvobitne ideje...Činjenica da je jezik potpuno odbacio ideju o numeričkoj množini u reči elohim (gde god ona označava jednog Boga), je potvrđeno time što je ona skoro uvek povezana sa atributom u jednini.[9]

Moramo poštovati činjenicu da jevrejsko poznavanje sopstvenog jezika njih nikada nije dovelo do zaključka da je mogućnost postojanja više osoba u Bogu čak i izdaleka nagoveštena u ovom poglavlju 1. knj. Mojsijeve.U slučaju da osećamo da je Jevrejima promaklo nešto iz njihove sopstvene Biblije, treba primetiti da se u sledećim stihovima (stihovi 27-31) uvek koristi zamenica u jednini sa rečju Bog:"po Njegovom (ne njihovom) liku, po liku Boga On (ne Oni) ih je stvorio" (stih 27).Teško je zaključiti iz ovog stiha, u kome je lična zamenica koja opisuje BOGA (On) i jednini, da je namera bila da se predstave bića u množini.Primetiti dalje:"Vidi, Ja (ne Mi) sam stvorio svaku biljku koja daje seme...za hranu... i bog vide sve što je On (ne Oni) napravio, i to bi dobro") stihovi 29-31).[10]

Sudija hebrejske reči Bog (elohim) ne daje nikakvu podršku ideji da "Bog" u 1. knj. Mojsijevoj 1:1 uključuje i Boga, Oca, kao i njegovog Sina i Svetog Duha. Ne može nam promaći očigledna problematičnost takve interpretacije. Ukoliko elohim predstavlja više od jedne osobe u ovom tekstu, kako onda neko može objasniti da se ta ista reč, elohim, pronalazi kod Mojsija: "I Gospod reče Mojsiju: Evo, postavio sam te da si Bog (elohim) Faraonu; a Aron brat tvoj biće prorok tvoj" (2. knj. Mojsijeva 7: 1)? Sigurno je da niko neće zagovarati množinu jedne osobe, Mojsija. Jedan paganski Bog Dagon se naziva elohim (Bog):  "A kad Azoćani videše šta je, rekoše da ne stoji kod nas kovčeg Boga (elohim) Izrailjevog; jer je ruka Njegova teška nad nama i nad Dagonom bogom (elohim) našim" (1. knj. Samuilova 5:7) Slično, reč elohim je iskorišćena da se opiše bog Amorit: "Nije li tvoje ono što ti da da je tvoje Hemos bog (elohim) tvoj? " (Sudije 11:24). Štaviše, sam Mesija je označen kao elohim (Ps. 45:6; Heb 1:8). Svakako, niko neće tvrditi da je Mesija više od jedne osobe.

Iz ovih dokaza zaključujemo da Jevreji, na čijem jeziku je zabeležen Stari Zavet, ne koriste reč elohim, kojase koristi za pravog Boga, da označe više osoba. Oni koji pokušavaju da u 1. knj. Mojsijevu 1:26 ili u reč elohim uvedu Trojstvo ili Dvojstvo su uvučeni u pogrešno tumačenje.  Elohim ima oblik množine, ali značenje jednine.  Kada se odnosi na jednog Boga prati je glagol u jednini. Niko pre dvanaestog veka nije ni zamišljao da je množina u Bogu na bilo koji način nagoveštena hebrejskim nazivom za Boga. Mnogi koji zastupaju Trojstvo su odavno prestali da tvrde da se Trojstvo pronalazi u 1. knj. Mojsijevoj 1:1 ili 1. knj. Mojsijevoj 1:26.

Razumno je onima koji zastupaju Trojstvo i govore da je Elohim prava množina postaviti pitanje: Zašto reč Bog ne pišu u množini? Ukoliko zamenica u množini "mi" u 1. knj. Mojsijevoj 1:26 opisuje množinu u Bogu, onda se bog stalno treba označavati kao "oni" i "njih". Oni koji zastupaju Trojstvo nisu ovim zadovoljni, što dokazuje da njihov pogled na Boga prkosi zakonima jezika i logike. Ukoliko je Bog zaista množina, zašto onda ne prevesti uvodni stih 1. knj. Mojsijeve 1:1 kao: "U početku stvoriše Bogovi..."?  Latentni politeizam Trojstva bi tada bio jasno vidljiv.

Hebrejska reč za Jedan - Echad

Nije tačno reći da hebrejska reč echad (jedan) u 5. knj. Mojsijevoj 6:4 označava "složeno jedinstvo". U skorašnjoj odbrani Trojstva[11] je rečeno da kada "jedan" označava zbirnu imenicu kao što je "buket" ili "krdo", onda se podrazumeva množina u echad. Ovaj agument je pogrešan. Značenje množine se izvodi iz zbirne imanice (krdo, itd.) a ne iz reči "jedan". Echad na hebrejskom znači broj "jedan". "Avram beše jedan (echad)" (Jezekilj 33:24 "samo jedan čovek," NIV). Isaija 51:2 takođe opisuje Avrama kao "jednog" (echad-, "sam"" KJV' "jedini"" NJB) gde ne postoji moguće pogrešno shvatanje značenja ove jednostavne reči. Echad se u prevodu pojavljuje kao broj "jedan", "jedini", "sam", "celokupan", "pojedinačan".[12] Uobičajeno značenje je "jedan a ne dva" (Propovednik 4:8)."Gospod je Bog naš jedini Gospod" (5. knj. Mojsijeva 6:4, što citira Isus u Marku 12:29, NASV), stoga je očigledno da je reč o samo jednoj osobi koja nije "Gospod Mesija" koji se pominje u istom pasusu (Marko 12:36). Jedan Bog je identifikovan sa Ocem u knj. proroka Malahije 1:6 i 2:10 i stalno se u Novom Zavetu razdvaja od Isusa, Božjeg Sina, koji je predstavljen kao posebna osoba.U hebrejskoj Bibliji "od Boga postavljen" (doslovno "hrist") je Kralj Izraela. Ovaj Božji poslanik ni u jednom trenutku nije pomešan sa Bogom.

Tvrdnja da "jedan" zaista znači "složenu jedninu" je primer argumenta bez logičkih dokaza.RobertMorey smatra  echad ne znači apsolutnu jedninu već složenu jedninu.[13] Argument sadrži jasno uočljivu grešku. Echad se pojavljuje nekih 960 puta u Hebrejskoj Bibliji, i ni u jednom slučaju sama reč ne nosi naznake množine. Reč znači striktno "jedno, a ne dva ili više".Echad je brojni pridev i naravno da se povremeno upotrebljava pored zbirne imenice - jedna porodica, jedno krdo, jedan buket. Ali treba pažljivo primetiti da značenje množine proističe iz imenice, a ne iz reči echad (jedan).

Rano u 1. knj. Mojsijevoj saznajemo da "biće dvoje jedno telo" (1. knj. Mojsijeva2:24).Reč "jedno" ovde znači tačno jedno, a ne više (jedno telo, a ne dva tela!)Jedan buket cveća je upravo to - jedan, a ne dva buketa.Stoga, kada Bog kaže "jedini Gospod" (5. knj. Mojsijeva  6:4; Marko 12:29) On je jedan Gospod, a ne više njih.

Zamislite da neko tvrdi da reč "jedan" ima zbirno značenje u rečima "jedan tronožac". Ili da neko misli da "jedne Sjedinjene Američke Države" znači da "jedne" zapravo znači množinu.Pogrešno razmišljanje je očigledno:ideja o množini potiče od reči "tronožac" i "države" , ne od reči jedan. Pogrešno je preneti na reč "jedan" množinu koja pripada samo imenici koja sledi. To bi bilo slično kao kad bismo rekli da "jedan" zapravo znači "sto" kada se pojavljuje u kombinaciji "jedna stonoga"!

Našu tvrdnju potkrepljuje svaki leksikon biblijskog hebrejskog jeziva. Leksikon autora Koehlera i Baumgartnera daje fundamentalno značenje reči echad "jedan jedini".[14] Kada su se špijuni vratili sa dokazima o postojanju obećane zemlje oni su doneli "grozd jedan (echad)" (4. knj. Mojsijeva 13:23). Echad se često pojavljuje kao "jedini", ili "samo jedan".[15] Stoga,kada se govori o izraelskoj veri, tekst nas obaveštava (kao i mnoge zamenice u jednini za Boga) da je vrhovni Gospod Izraela "jedan jedini Gospod", "samo jedan Gospod".

Neophodno je stalno ponavljati naše stanovište zato što se u skorašnjoj odbrani Trojstva navodi zaprepašćujuća izjava da echad uvek označava "složeno jedinstvo". Autor zatim gradi slučaj za postojanje Boga koga čini više osoba za koga on misli da postoji čvrsto uporište u Hebrejskoj Bibliji. Lingvistička činjenica je da echad nikada ne znači "složeni", već uvek "jedini". "Neka se sabere voda što je pod nebom na jedno (echad) mesto" (1. knj. Mojsijeva 1:9) ne pruža podatke za složeni smisao za jedan, a još manje za množinu u Bogu.[16]

Budući da je neobični argument o takozvanoj "množini" u reči jedan toliko rasprostranjen i očigledno se prihvata nekritički, ovde dajemo komentare profesora teologije, zagovornika Trojstva, koji priznaje da je popularni argument iz reči echad (jedan) slab kao i argument iz reči elohim. Odbrana Boga koga sačinjava više osoba se ne može bazirati na činjenici da "jedan" na hebrejskom i engleskom jeziku ponekag može označavati zbirni pojam:

Još slabiji (od argumenta iz reči Elohim) je argument da se hebrejska reč za "jedan" (echad) upotrebljena u Šema Izrael ("Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod") odnosi na sjedinjenog a ne na apsolutnog Boga. Stoga, neki zagovornici Trojstva tvrde da se u Starom Zavetu daje pogled na sjedinjenog Boga. Naravno, istina je da značenje reči, u nekim kontekstima, može označavati sjedinjenu množinu (npr. 1. knj. Mojsijeva 2:24 "biće dvoje jedno telo"). Ali ovo zapravo ne dokazuje ništa. Ispitivanje njene upotrebe u Starom Zavetu otkriva da reč echad može imati različita značenja kao i naša reč jedan. Kontekst određuje da li je označena numerička ili sjedinjena jednina.[17]

Ponekad se tvrdi da bi Bog bio opisan kao yachid, odnosno "usamljeni, izolovani, samo jedan", ukoliko je Bog samo jedna osoba. Međutim, upotreba reči echad ("jedan") je sasvim dovoljna da označi da božanstvo čini jedna osoba. Yachid se retko pojavljuje u biblijskom hebrejskom jeziku. U Bibliji ima značenje "voljeni", "jedini začet" ili "usamljeni" i nije prikladno za označavanje božanstva.[18]Postoji još jedna hebrejska reč bad "sam, izolovan" koja zapravo označava Jednog Boga. U 5. knj. Mojsijevoj 4:35 stoji da "nema drugog osim Njega". Apsolutno jedinstvo Jednog Boga se naglašava kada mu se obraća: "Ti si sam Gospod" (Nemija 9:6), "Ti si sam, Bog svim carstvima na zemlji" (2. knj. o carevima 19: 15), "Ti si jedan Bog" (Psalmi 86: 10). Jedan Bog Izraela je jedna osoba, bez premca i u sopstvenoj klasi. On je Jedan, sa svom matematičkom jednostavnošću koju podrazumeva ta reč.[19]

Sa ovim činjenicama pred nama, teško je ne saosećati sa Jevrejima u prvom veku, koji su imali Stari Zavet kao vodič za održavanje vere u jednog Boga, koga čini jedna osoba, sa nepopustljivom upornošću. Pretraga hebrejske Biblije u cilju pronalaženja bilo kakvog znaka dualnosti ili Trojstva božanskih osoba koje su sudelovale u stvaranju neće doneti ploda.[20] Smatrati da Boga sačinjava više od jedne osobe znači odbaciti sva pravila jezika i gramatike. Odgovorni istoričari, sekularni i religiozni, se slažu da su se Jevreji u Isusovo vreme čvrsto pridržavali vere u jedinstvenog Boga. Jedna od velikih ironija u istoriji je ta što hrišćanski teolozi nisu dali Jevrejima pravo da objasne značenje Boga u njihovim sopstvenim spisima. Glas Jevreja u ovom pogledu se mora opet hitno čuti:

Stari Zavet je striktno monoteističan. Bog je jedno biće. Ideja da se tu može naći Trojstvo ili da je na bilo koji način naznačeno, je pretpostavka o kojoj se dugo raspravlja u teologiji, ali je u potpunosti bez osnova. Jevreji su, kao ljudi, po svojim učenjima postali čvrsti protivnici svih politeističkih tendencija, i ostali su nepokolebljivi monoteisti do dana današnjeg. U tom smislu ne postoji razdor između spisa Starog i Novog Zaveta. Tradicija monotezma je nastavljena. Isus je bio Jevrejin, koga su njegovi roditelji Jevreji obrazovali po spisima Starog Zaveta. Njegovo učenje je jevrejsko do srži; svakako novo jevanđenje, ali ne i nova teologija.[21]

Judaizam nije toliko lišen dogmatskih formula koliko bi neko pomislio... Judaizam ima svoja sopstvena učenja i verske odredbe. Shema Israel (5. knj. Mojsijeva 6:4) nije samo liturgijska formula i zapovest; takođe je i ispovest vere, i smatra se važnijom od istorijskih jevrejskih učenja.  Kao ispovest vere, Shema je potvrda jedinstva i jedinstvenosti Boga. Predstavlja najviši izraz "jevrejskog monoteizma: "Adonai[22] je naš Bog; Adonai je jedan..." Za hrišćanske simbole vere - Apostolsko verovanje, Nikejsko-konstantinopoljsko verovanje i Atansijansko verovanje, da navedemo samo najznačajnije, Jevreji smatraju da su u direktnoj protivrečnosti sa fundamentalnim uverenjima jevrejskog monoteizma. Claude Montefiore je to rekao na najjasniji način:

"U pogledu ličnosti Boga, svi Jevreji smatraju da su doktrine božanstva Hrista, Trojstva, Večnog Sina, ličnosti Svetog Duha, pogrešna i kršenje svetog jedinstva ".[23]

Verovanje da se bog sastoji od nekoliko ličnosti kao što je hrišćansko verovanje u Trojstvo je odstupanje od čistog koncepta jedinstva Boga. Izrael je kroz vekove odbacivao sve što krivi koncept čistog monoteizma koji je dat svetu, i Jevreji su spremni da lutaju, da pate i da umru pre nego da priznaju njegovo slabljenje.[24]

Teolozi zastupnici Trojstva su se suočili sa ozbiljnim problemom pomirenja Trojstva sa činjenicom da je koncept hrišćanstva monoteizam. Teolog zastupnik Trojstva Leonard Hodgson je napisao:

Hrišćanstvo je nastalo unutar judaizma a monoteizam judaizma je bio tada, a i sada je, unitaran. Kako hrišćanska crkva može da postavi teologiju koja adekvatno može da izrazi novo saznanje o Bogu koje je došlo kroz Isusa Hista?...  Da li se monoteizam može revidirati kako bi uključio novo otkrivenje a da ne prestane da bude monoteizam?[25]

Isus je bio Jevrejin posvećen izraelskoj veri (Marko 15:28). Samo ova činjenica navodi na zaključak da se negde u istoriji vere dogodilo odstupanje od Isusove jevrejske vere. U ovom trenutku moramo naglasiti da je judaizam unitaran, nikada Trojstven. Upravo je pod patronatom ove jevrejske škole razmišljanja, i ojačan verovanjem i izraelskog jednog Boga, obećani Mesija dostigao zrelost i započeo svoje jedinstveno propovedanje.

Može li se pokazati da se Isus pridržavao i širio učenje o istom jednom Bogu celog svog života? Kako bi odgovorili na ovo pitanje, jedino je razumno pogledati njegove sopstvene reči, koje su verno zabeležene od strane onih koji su ga pratili kada je proglasio jevanđenje o dolazećem carstvu Boga u Palestini (Marko 1: 14, 15; Luka 4:43 itd.)