,,Isus nije propovedao novu doktrinu o Bogu ... Bog o kome Isus govori je jedan Bog Izraela (Marko 12:29).[1]

Koje su to onda činjenice u ovom slučaju koje razmatramo? Kada se uzme u celini, Biblija predstavlja Boga u strogo numeričkoj jednini. Grčka reč za ,,Boga”, u jednini ove imenice, javlja se konzistentno u Novom zavetu, kako bi se ukazalo na Isusovog Oca. Ovo je čisti unitarijanizam. Bog je Otac, neko ko se razlikuje od Isusa. Ako se Biblija sagleda kao celina, ne postoji nijedan trenutak kada se reč ,,Bog” upotrebljava kako bi se ukazalo na tročlanog Boga. Hiljadu i dvesta puta se javlja reč ,,Bog” [2] Činjenica da ni jedan pisac nikada nije pomislio na tročlanog Boga kada je ovu reč upotrebio informiše nepristrasnog čitaoca da pisci Biblije nisu bili trijadolozi. Pod rečju ,,Bog”, autori Biblije nikada nisu podrazumevali ,,Trojstvo”.[3]

Unitarijanističko shvatanje Boga je dostignuto posmatranjem čitavog opusa Svetog pisma.  Činjenica je da se broj ,,tri” ne javlja ni u jednom biblijskom stihu pored reči ,,Bog”, dok su glagoli u jednini upotrebljeni kako bi se ukazalo na tu jedninu, hiljade i hiljade puta.

Hrišćani tvrde da prate istorijsko gramatičko shvatanje svetog teksta. Reči nose svoja uobičajena značenja. Čini se da je razumno očekivati da svi oni koji veruju u Boga, kada otkriju da je On stalno predstavljen zamenicama u jednini, počnu da veruju da je On Osoba u jednini. Ovakav utisak dodatno pojačava prisustvo hiljade slučajeva kada se umesto reči ,,Bog” koriste imenice u jednini. Da li je iko spreman da se suprotstavi svakodnevnim pravilima komunikacije i da tvrdi da Bog koji u Bibliji kaže ,,Ja” pod tim misli ,,Nas trojica”? Kada je David govorio o svom Bogu one je rekao: ,,Samo ti si Bog” (Psalmi 86:10), da li je na umu imao tročlanog Boga ili tri Osobe?

Jevreji nikada tokom svoje istorije čuvara svetog teksta nisu pogrešno razumeli reči ,,Ja”, ,,Mene”, ,,On” i ,,Njega” koje označavaju pravog Boga.

Nažalost, neki evanđelisti zanemaruju obimne dokaze iz Hebrejske Biblije i iznose ovakvu tvrdnju:

 Tokom istorije Bog je sebe otkrio kao jednog Boga, koga sačinjavaju tri Osobe. Bog, onakav kakav je otkriven u Bibliji nije jednostavno neizdiferencirani Predmet; ali Njegovo biće je u tri objektivno različita Predmeta ... To da je biće Boga kompleksno, u smislu objektivno izdiferenciranih Predmeta, predstavlja osnovu pretpostavke mnogih starozavetnih pasusa. Psalm 110:1 ,,Reče Gospod Gospodu mom: Sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim.”[4]

Kao što možemo da vidimo, kao dodatak zanemarenja jedne Osobe koja govori kao Bog, sadrži izuzetnu ,,začkoljicu”. Reč ,,gospod” (u obliku ,,moj gospod”), na početku ovog stiha (Psalm 110:1) nikada ne podrazumeva Gospoda Boga već uvek ukazuje na nekog ko je superioran ali nije Bog. Ova činjenična greška se javlja čak i u standardnim delima. Neverovatno je dokazivati drugog člana Trojstva na osnovu titule koja nikada ne ukazuje na Božanstvo!

Kako bi se izneo slučaj u korist jevrejske Isusove vere i Novog zaveta, moramo uvek imati na umu određenu statistiku. U Novom zavetu, grčka reč koja označava Boga – ho theos (,,Bog”) – može se pronaći 1317 puta kada se govori o Isusovom Ocu, a ne o Isusu, koji je Njegov Sin.

Samim tim, Bog i Otac su stalno povezani u umu čitaoca. Štaviše, taj isti Bog se naziva ,,Bogom Ocem“, ,,Bogom“, ,,Ocem“, ,,Bogom, našim Ocem.“ Kada se pominje pored Isusa, Njegovog jedinstvenog Sina, Boga je ,,Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista.“ Dok Isusa nikada ne nazivaju ,,istinskim Bogom“ ili ,,jedinim pravim Bogom“ ili ,,Svemoćnim“ (pantocrator),[5] samo Otac se tako oslovljava u ogromnom broju slučajeva, što Njega predstavlja jednom Božanskom Osobom. Svaki jezički oblik koji je dostupan pripada Isusovom Ocu ideju o potpunoj jednini, uzvišenosti i isključivosti. ,,Ne postoji niko osim Njega.“ Za Boga Oca se kaže da je u sopstvenoj klasi, jedinstven i neprikosnoven – položaj koji on čuva prikladnom božanskom ljubomorom. O Njemu Bog Izraela kaže ,,Sam sam rastegao nebesa i zemlju. Niko nije bio sa mnom“ (Isaija 44:24). ,,Bog Izraela“ je kao takav pomenut 300 puta u Bibliji, u oba Zaveta. Za njega se nikad ne kaže da je ,,začet“, donet na svet. Direktnim poređenjem, za Sina Božijeg se kaže da je ,,začet“, što naravno znači da je on u jednom trenutku počeo da postoji i samim tim, po definiciji, ne može biti vrhovni Bog.

Jevreji kao čuvari Božije reči (Rimljani 3:2), kroz čitavu svoju istoriju nikada nisu priznali da veruju u Boga koga čine tri Osobe. Isus je bio Jevrejin, a, prema nama dostupnim dokazima, sigurno nije bio Trijadolog.

Isus i Božiji Identitet

Mogu li da vas pozovem da mi se pridružite u ispitivanju veoma važnog događaja u propovedačkom životu Isusa. On se desio pri kraju njegovog kratkog putovanja po svetu kao učitelja i propovednika Jevanđelja Carstva Božijeg. U pitanju je događaj sa potencijalom da na dramatičan način izvrši uticaj na tvoje versko putovanje – događaj koji je u stanju da radikalno promeni način na koji vidimo hrišćansku veru.

Priča o kojoj govorim se može pronaći u dvanaestom poglavlju Jevanđelja po Marku, počevši od stiha 28. Marko ovde beleži susret između Isusa i jevrejskog teologa, pisara. Jevanđelijski zapisi o Isus bili su napisani kao ,,traktati“ koji propovedaju hrišćansku veru čitaocima.  Mi treba da čitamo ova dokumenta kao molbe upućene nama da se poravnamo sa hrišćanskom verom.

Očigledno je bilo namereno da obratimo pažnju na ovaj važan razgovor koji je Marko zabeležio. Isus ovde razgovara sa inteligentnim članom crkvenog udruženja. Razmena reči između Isusa i jevrejskog teologa je veoma važna kada je u pitanju naše klanjanje Bogu u duhu i istini (Jovan 4:26). Priča je zapravo jedinstvena u Novom zavetu. Isus, u ovoj razmeni, začudo je viđen kao neko ko se u potpunosti slaže sa jevrejskim religijskim stručnjakom. Evo kako Novi živi prevod beleži ovaj fascinantan razgovor između Isusa i tog profesionalnog učitelja Biblije:

Jedan od učitelja religijskog prava je stajao tu i slušao razgovor. On je shvatio da je Isus dobro odgovorio, pa je pitao: ,,Od svih zapovesti, koja je najbitnija?“ Isus je odgovorio: ,,Najbitnija zapovest je – ,,Čuj, O Izraele! Gospod naš Bog je jedan i jedini Gospod.[6] I ti moraš voleti Gospoda tvog Boga svim svojim srcem, svom svojom dušom, svim svojim umom i svom svojom snagom.“ Druga je jednako važna: ,,Voli suseda svog kao što voliš sebe.“ Nema većih zapovesti od ovih. Učitelj religijskog zakona je odgovorio: ,,Dobro si to rekao, učitelju. Rekao si istinu time što si rekao da postoji jedan Bog i ni jedan drugi.[7] I ja znam da je važno voleti Njega svim srcem, razumevanjem i snagom i voleti svoje susede kao sebe samog. Ovo je važnije od prinošenja žrtava i priloga. Shvativši kako ovaj čovek razmišlja, Isus mu je rekao: ,,Nisi daleko od Carstva Božijeg.“ Nakon toga, niko se nije usudio da mu postavi dodatna pitanja.

Važno je obratiti pažnju na to da je pitanje koje se odnosi na najvažniji teološki problem veoma praktično pitanje. Paralela je data stihovima 19:16-17 u Jevanđelju po Mateji i ona pokazuje da se pitanje koje se odnosi na definisanje toga ko je Bog i na ljubav prema Istom, odnosi na samo spasenje. Otkriti ko je istinski Bog i voleti Istog je nerazdvojivom vezom povezano sa nadom za spasenjem u dobu koje će doći i večnim životom. U stihu 19:17 Jevanđelja po Mateju, Isus je odgovorio znatiželjnom čoveku koji je želeo da zna kako iko može da bude spasen: ,,Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednog Boga. A ako želiš ući u večni život, drži se zapovesti.“

Isus iznosi istu poentu i pisaru koji ga je pitao koja je najvažnija od svih zapovesti. On povezuje pisarevo dobro teološko razumevanje sa blizinom spasenja u Carstvu. Isus i pisar se prvo slažu oko toga da postoji samo Jedan Bog i ,,niko drugi osim Njega”. Kada je otkrio da se pisar čvrsto drži svoje definicije Boga, Isus ga onda uverava da on ,,nije daleko od carstva Božijeg”, tj. on je blizu toga da bude kandidat za spasenje u budućem Carstvu kao Hristov sledbenik.

Interesantan komentar iz pozadine Novog zaveta može se pronaći i u rečima Josifa, jevrejskog istoričara, koji govori o veroispovesti svoje nacije, o sthu ,,Čuj, O Izraelu” koga citira Isus. Jedini Bog koji je u pitanju je naravno Jahve, Bog jevrejske Biblije, našeg Starog zaveta. Josif postavlja pitanje: ,,Koje su to onda zapovesti i zabrane našeg Zakona? One su jednostavne i poznate. Prva, koja predvodi sve zapovesti, tiče se Boga.” Josif je govorio o unitarijanističkoj veri svoje nacije, kao što svi to znamo. Isto to je činio i Isus u stohovima 12:28-34 Jevanđelja po Marku.

Naš pasus iz Novog zaveta se savršeno poklapa sa tadašnjom pozadinom. Predstavlja Gospoda Isusa kao nekog ko je čvrsto vezan za jevrejsko verovanje da je Bog jedna Osoba. Osnivač hrišćanstva, prilikom postavljanja hrišćanske vere, u potpunosti je Jevrejin. On definiše Boga kao ,,jednog jedinog Gospoda”. Isusov Bog je Bog Avrama, Isaka i Jakova, Bog jevrejske Biblije – Bog jevrejskog teologa prvoga veka, ,,naš (izraelski) Bog”.  Isus definiše Boga tačno kao jednu osobu i kao jednog Gospoda. Ali hrišćanska crkva to ne čini.

Komentari koji ili prosvetljuju ili zbunjuju

U velikoj meri uticajan, pisac C.S. Luis nas odvlači od stvarne definicije Isusa, kada kaže da on mora da je bio ,,lud, loš ili Bog”.[8] Ono što nam Luis ne nudi u svojoj definiciji jeste da je on bio Mesija, Sin Božiji. On izgleda da zaboravlja da su Jevreji i te kako podržavali netrijadološku veru svog nasleđa u Izraelu. Logičari ovu Luisovu tehniku nazivaju ,,lažnom dilemom”. Mi smo navedeni da izaberemo jednu od ponuđenih opcija.

Ali šta ako je Luis prevideo jednu opciju i ako se ona ne nalazi na njegovom spisku izbora? Zašto Luis takođe piše da ,,Mi moramo da se potsetimo da hrišćanska teologija ne veruje da je Bog osoba. Ona veruje da je On takav da je u njemu trojstvo osoba konzistentno sa jedninom Božanstva.”?[9] Ovo zvuči čudno i ne liči na Isusovu teologiju. Suprostavlja se otkrićima pisca u vezi sa imenima Boga u vodećem biblijskom rečniku koji kaže: ,,Postoji samo jedan vrhovni i pravi Bog i on je jedna Osoba.”[10]

H.H. Hamilton, D.D., u svom rukopisu iz 1912, osetio je snagu epizode u stihovima 12:28-34 i to kako je na divan način Isusa uvrstio u njegovo okruženje. Počeo je tako što je naveo rečenicu o veri koju je izrekao Isus u Stihu 6:4 Pete knjige Mojsijeve: ,,Ovaj pasus, u obliku koji stoji u Starom zavetu, iskazuje samu suštinu jevrejske tvrdnje da imaju pravo na monopol po pitanju religijske privilegije. Jahve je jedan. Ne postoji drugi Bog osim Njega. Samim tim svi drugi predmeti obožavanja moraju da budu proterani.” Hamilton smatra da je nezamislivo to da Isus nije nameravao da reč ,,Gospod” bude uzeta u isključivom smislu u kome je i upotrebljena u Starom zavetu. Isus nije mogao da promeni njeno značenje. ,,Pisar koji je pokrenuo pitanje mora da je razumeo Isusa kao nekog ko govori samo o nacionalnom Bogu Izraela.” Samim tim, i pisaru i Isusu ,,to mora da je zvučalo kao prepravljanje drevne Jevrejske tvrdnje, da nijedno klanjanje osim onog koje je Izrael ponudio zapravo nije klanjanje Živome Bogu.”

Stav pisara je u potpunosti razotkriven kada je istog trenutka potvrdio ono što je Isus rekao: ,,U pravu si, gospodaru. Dobro si rekao da je On jedan i da ne postoji niko drugi osim Njega, i voleti njega ... je važnije od prinošenja darova i žrtava.” H.F. Hamilton dolazi do jedinog mogućeg zaključka: ,,Izgleda da je nemoguće sumnjati u to da su oni koji su pristustvovali toj sceni razumeli Isusovu poentu na isti način kao što ju je i pisar razumeo. Zabeleženo je i to da je Isus kada je video to, odgovorio na inteligentan način. On je rekao: ,,Nisi daleko od Carstva Božijeg””[11]

Isus je ovde ponudio izjavu o unitarijanističkom monoteizmom koji se u svakom trenutku zahteva od ljudi kako bi sa Bogom ostvarili pravi odnos. Isus je svoj pečat odobrenja stavio na definiciju jevrejske Biblije da je Bog Osoba u jednini. Ali da li je ova Isusova vera jasno prikazana u našim crkvama?

Često sam zamerao učenicima koji studiraju bogosloviju to da često sami pripisuju značenje tekstu iz Biblije. Stavite sebe na mesto radoznalog biblijskog stručnjaka, koji je očigledno ostvario neko poznanstvo sa Isusom i koji je bio nestrpljiv da ga testira, ali ne na neprijateljski način. Ovo nije bilo trik pitanje namenjeno da se Isus upeca. Smatram da je pisar bio impresioniran sposobnošću propovedanja koju je Isus pokazao kao rabin. [12] On je verovatno odlučio da ga detaljnije proveri. On je želeo da zna Isusove prioritete i dnevni red. Koliko je čvrsta njegova teologija? Zatim, on postavlja pitanje sa začkoljicom: Koja je zapovest Boga Izraela najvažnija od svih?

Slušati i pratiti Isusa 

Odgovor koji Isus daje na ovo pitanje je veoma važan za hrišćane svih vremena. Spasenje u Novom zavetu dolazi milošću, ali milost nam ne dozvoljava da zanemarimo Isusove zapovesti i učenja! ,,Spasenje se daje onima koji slušaju Isusa” (Jevrejima 5:9; Dela 5:32). ,,Neće svako ko kaže ,,gospod, gospod” dospeti u Carstvo, već onaj ko postupa po volji Oca koji je na nebesima” (Matej 7:21). Onaj ko sluša Sina ima život. Onaj ko odbije poslušnost neće videti život (vidi Jovan 3:36). ,,Onaj ko čuje moje reči i postupa prema njima je poput čoveka koji gradi kuću na steni” (Matej 7:24). Drugi koji zanemare Isusove reči svoju duhovnu kuću grade na pesku. ,,Onome ko odbije mene odbijajući moje reči biće suđeno tim rečima” (vidi Jovan 12:48). ,,Onaj ko se stidi mene i mojih reči, njega ću se ja stiditi kad se vratim” (vidi Marko 8:38). Onaj ko se udalji od ,,lekovitih reči, posebno od reči našeg Gospoda Isusa Hrista je neznalica i pun ponosa” (vidi 1. Timotiju 6:3).

I naravno, voljena i često citirana Isusova rečenica: ,,Ako voliš mene držaćeš se mojih zapovesti” (Jovan 14:15; 15:10). I njen pandan koji iznosi istu molbu da se sluša ono što Isus propoveda: ,,Zašto me zoveš ,,gospode, gospode” a odbijaš da radiš ono što kažem?” (Luka 6:46). Insistiranje na obraćanju pažnje na ono što Isus propoveda javlja se na svakoj stranici ovog jevanđelja – i u ostatku Novog zaveta: Spasenje je prvi put najavljeno od strane Gospoda (Isusa) i zagarantovano je onima koji slušaju Isusa (Jevejima 2:3, 5:9) i ,,Bog daje svoj Sveti duh onima koji ga slušaju” (Dela 5:32). Prilikom definisanja vere, Isus je govorio o najvažnijim od svih zapovesti. Ovde je u pitanju poslušnost.

Takođe postoji zastrašujući glas koji potiče od Oca na nebesima i koji nam naređuje da ,,slušamo” Njegovog jedinstvenog Sina: ,,Ovo je moj Sin. Slušajte ga!” (Luka 9:35). Na isti način Petar navodi grupu ljudi da obrati pažnju na konačnog proroka: ,,Mojsije dakle očevima našim reče: Gospod Bog vaš podignuće vam proroka iz vaše braće, kao mene; njega poslušajte u svemu što vam kaže. I biće da će se svaka duša koja ne posluša tog proroka istrebiti iz naroda.”” (Dela 3:22; odnosi se na 5. knjigu Mojsijevu 18:15-19).

Šta onda mi učimo dok se držimo svake reči rabina Spasitelja (prisećajući se njegove upečatljive izjave da je u redu da ga zovemo rabinom i Gospodom, Jovan 13:13)? Šta čujemo kada slušamo Isusa kako navodi Izrael da ga sluša? (Šema)

Ako pažljivo slušamo Isusa u razgovoru sa jevrejskim učenjakom (Marko 12:28-34 gore naveden), jedna ključna činjenica se ističe. Isusova definicija toga ko je Bog je u savršenoj harmoniji sa definicijom Jevrejskog pisara. Pisar je u potpunoj saglasnosti sa Isusom u vezi prvog principa klanjanja Bogu. I jevrejski teolog i Isus, krajnji Jevrejin i teolog kao i hrišćanski Spasitelj, potvrđuju klasične reči Svetog pisma. Prva zapovest, imperativ, koju je Isus recitovao i ponavljao bila je Šema: ,,Čuj, O Izraelu!” Ovo je direktna zapovest Gospoda Isusa.

Onda je on izneo ključni predlog celokupne biblijske teologije: ,,Gospod naš Bog je jedan Gospod.” Isus prepoznaje ovu zapovest: ,,Slušajte pažljivo predlog da je Bog jedan Gospod” kao ključ celokupnog čvrstog mišljenja i postupanja. U pitanju je osnov celokupne istinske religije: posvetiti našu potpunu pažnju na izjavu koja definiše ko je Bog i koga mi treba da obožavamo i volimo – ko je Bog i ko treba da bude voljen svim srcem, dušom, umom i svom snagom. Druga zapovest je da treba voleti bližnje svoje i ona ide uz prvu, naravno.

Mogu li da vas šokiram jednom jednostavnom činjenicom? Vera koju je Isus objavio je vera Izraela, vera jevrejske Biblije, vera Jevreja. Isus je bio Jevrejin i on i jevrejski pisari su se složili oko toga ko je Bog Biblije. Može li iko da kaže suprotno? Priča je jasna i jednostavna, suštinski prosta i očaravajuće oslobođena zamršenih ili nejasnih definicija Boga u koje se kasnija poslebiblijska teologija uplela.

Isusova jevrejska vera

Svako jutro i veče svaki Jevrejin je morao da recituje stihove 6:4-9 i 11:13-21 Pete knjige Mojsijeve i 15:37-41 Četvrte knjige Mojsijeve. Ovo je bilo dnevno priznanje vere. Isus nije uveo nikakve inovacije ovde. On na pitanje odgovara citirajući tekstove koji su im bili zajednički i za koje su oboje verovali da su sveti i krajnje autoritativni. Prilikom definisanja istinskog Boga, Isus nije rekao ništa što se razlikuje od onoga što je Izrael poznavao kroz svoju istoriju. Svi istoričari i svi Jevreji znaju da je Bog jedna Osoba.

Nema dvosmislenosti u Isusovom odgovoru – nikakve dvosmislenosti u vezi toga koliko Bogova ima. Isus zna da ne postoji nijedan drugi Bog osim onog ko je otkriven u Izraelskoj veri. Ovo je Bog njegovog nasleđa, Bog koji ga je odredio da bude Mesija. Isti ovaj Bog je Bog Avrama, Isaka i Jakova. On je Bog jevrejske Biblije. On je definisan kao ,,jedan Gospod” (Marko 12:29). Nas Isus navodi da slušamo dok nam on, Isus, navodi jedinu pravu definiciju Boga. Ako Isus treba da bude naš vođa, njegove reči o osnovi istinskog klanjanja i jednom pravom Bogu od velike su važnosti za nas kao vernike. Isus je jedan za koga je Bog, njegov Otac, rekao: ,,Ovo je moj voljeni Sin. Slušajte ga” (Marko 9:7).

,,Čuj, Izraelu, Gospod Bog je jedan Gospod” (5. Mojsijeva 6:4; Marko 12:29).,, Zar Bog Jevreja nije i Bog nejevrejskog naroda takođe? Da, jeste.” (vidi Rimljanima 3:29). Da li crkva zaista sluša?

Nema potrebe za vojskom teologa koji bi nam pomogli da razumemo značenje Isusove izjave o tome ko je Bog. Jezik je jednostavan i precizan - običan predlog, logična jedinica razumljive komunikacije. Niko od nas nema ni najmanju teškoću da shvati izjave ove vrste. Svi znamo šta broj "jedan" znači, i niko ne može pogrešno da shvati jedninu imenice ,,Gospod”. Jevreji tokom čitave svoje istorije nisu imali problema sa kardinalnim načelom nacionalne vere. Bog je bio jedna, nepodeljena Božanska Osoba, označena u svetim spisima hiljadama ličnim zamenicama u jednini koji Ga označavaju kao jednog, jedinog Gospoda Univerzuma, jednu Božansku Osobu koja je sama Bog. Ovaj jedan Bog upotrebio je sve moguće jezičke konstrukcije kako bi iskazao koncept da je On i niko drugi Bog, da ne postoji ni jedan drugi Bog. Zamenica u jednini definiše jednu Osobu. Hrišćani tvrde da slede gramatički metod u okviru koga važe standardni jezički zakoni.

Bez ikakve sumnje, ove izjave su jasne koliko im jezik dozvoljava: ,,Tebi je to pokazano da poznaš da je Gospod Bog, i da nema drugog osim Njega... Znaj dakle i pamti u srcu svom da je Gospod Bog, gore na nebu i dole na zemlji, nema drugog.” (Peta knjiga Mojsijeva 4:35,39). ,,Da vi možete da razumete da sam ja On. Pre mene nije bilo Boga i neće biti posle mene. Ja, čak i ja sam Gospod i ne postoji ni jedan drugi Spasitelj osim mene ... Dakle, vi ste moji svedoci, reče Gospod, i Ja sam Bog” (Isaija 43:10-12). ,,Ja sam Gospod i ne postoji ni jedan drugi, osim mene nema Boga” (Isaija 45:5). ,,Ja Gospod načinih sve: razapeh nebo sam, rasprostreh zemlju sam sobom” (Isaija 44:24). ,,Zaista si ti Bog koji se krije, O, Bože Izraela, Spasitelju” (Isaija 45:15).

Udubite se u ove reči iz Biblije i vidite da li iko govori o tri Osobe. Da li je Bog koji ovde govori Osoba ili se on poklapa sa savremenom trijadološkom tvrdnjim da je ,,nešto” - ,,supstanca” koja postoji u tri Osobe?

Zamislite haos koji bi uvođenje trijadološkog Boga moglo doneti ovim tekstovima bez premca. Lične zamenice u jednini[13] svih oblika pominju se u Pismu  kako bi se van svake razumne sumnje ukazalo na  činjenicu da je Bog Biblije jedna osoba. Govoriti o Svecu Izraela kao o Svetom Trojstvu ili tri osobe, pokazuje nasilje prema jeziku i teološkoj istini. Što je još gore, to prkosi rečima Isusa. Međutim, upravo to je crkvena tradicija učinila – a na zaprepašćenost jevrejske zajednice kojoj je Stari zavet posvećen, kao što je Pavle napisao: ,,Šta je onda superiornost Jevreja? Njima su poverene reči Božije” (Rimljanima 3:2). Te reči predstavljaju Boga kao jednu Osobu. Unitarijanistički monoteizam, a ne trijadološki monoteizam, predstavlja veru Hebrejske Biblije. Isus nikada nije pokušao da promeni ovu veličanstvenu činjenicu. On ju je ponavljao i nazivao Velikom Zapovesti, najvećom zapovesti. A taj Bog Starog zaveta, Bog Izraela, takođe je i Bog nejevrejskog naroda. Pavle je ponovio: ,,Ili da li je Bog samo Bog Jevreja? Zar on nije i Bog nejevrejskog naroda. Da, jeste i nejevrejskog naroda” (Rimljanima 3:29).

Vera Apostola Pavla

Kome je Bogu Pavle služio? Nema sumnje oko odgovora na to pitanje. Pavle je u prisustvu rimskog vladara zvanično izjavio: ,, Ovo ti pak priznajem da u putu, koji ovi nazivaju jeres, tako služim Bogu otačkom, verujući sve što je napisano u zakonu i u prorocima” (Dela 22:14; 24:14).

Pitao bih čitaoce da li iko može da pročita ovaj tekst na sledeći način: ,,Ja služim trijadološkom Bogu naših očeva.” Smatram da bi ovo bilo skrnavljenje teksta i uvođenje stranog koncepta. Pavle, poput Spasitelja Isusa, bio je unitarijanac do srži, verujući u Boga Izraela. ,,Zar nemamo svi jednog Oca? Zar nas nije stvorio jedan Bog?” (Mal. 2:10). Pored hiljada zamenica u jednini koje označavaju Božanskog Pojedinca, ovaj tekst se oglašava protiv paganizacije hrišćanastva, koja se desila kada je jednostavna vera Izraela i Isusa bez pandana bila napuštena, pod izgovorom da je ona ,,modifikovana”, ,,proširena” pa čak i ,,obogaćena”. Ali ovo su samo izgovori kojima se pokriva greška. Vreme je da se crkva vrati Hristu, Gospodu Isusu čije smo priznanje o Bogu zanemarili.

Mogu li da vam predložim ovaj izazov? Da li ste ubeđeni da je Bog Apostola Pavla nejevrejski trijadološki Bog? Da li on može da tvrdi da služi Bogu Hebrejske Biblije, Bogu judaizma, Bogu njegovih predaka da je pravi Bog zapravo tročlani Bog kasnijeg hrišćanstva, a da pri tom ne zavara svoju publiku. Pavle je sledio ovu tvrdnju i služio unitarijanističkom Bogu Izraela sledeći svoja ubeđenja, da će se mrtvi uskoro dići (Dela 24:15). Sa ovakvim viđenjem, Pavle je nastavio: ,,Ja takođe činim sve kako bi održao čistu savest i pred Bogom i pred ljudima.” Tročlanim Bogom? Teško. Samo jedno pogrešno shvatanje istorije bi dozvolilo nemoguću zamisao da je Pavle verovao da je Bog Izraela trijadološki Bog. To veliki broj ljudi priznaje.

Crkva i jevrejsko-hrišćanska vera

Novi Biblijski rečnik u članku pod ,,Trojstvom” kaže:

Obratite pažnju na ovo iskreno priznanje. Čitajući hebrejsku Bibliju, prema kojoj je Hrist odgajan i koju je on priznao kao sveto Pismo i u koju je Pavle tvrdio da veruje, niko ne može da zamisli Boga kao više od jedne Osobe. Hebrejska Biblija, kako stoji u rečniku, potvrđuje unipersonalnog, netrijadološkog Boga. Isus je oslikao to priznanje na precizan način.

Ali sada obratite pažnju na to kako rečnik počinje da oduzima ono što je upravo dodao. ,,Grubi monoteizam Starog zaveta pokazuje samo u nekoliko navrata množinu unutar Boga.” Autor zatim ide dalje i daje šest primera tih navodnih nagoveštaja. Zatim priznaje: ,,Verovatno niko od ovih autora Starog zaveta kao i njihovi savremenici nisu razumeli iste kao stihove koji ukazuju da postoje razlike unutar jednog Boga Izraela.”[15] Drugim rečima, ni Mojsije ni proroci nisu mogli da zamisle da je Bog Trojstvo. Jevreji, kojima je Božije proročanstvo bilo povereno,” nikada nisu, i dan danas ne mogu. Da se potsetimo iskaza u rečniku: ,,Niko ne bi Stari zavet shvatio išta drugačije do kao isključiv, tj. unipersonalni monoteizam.”

Rečnik je prikladno provizoran po pitanju Trojstva u Novom zavetu: ,,Trijadologija Novog zaveta u početnoj fazi ostala je implicitna i još uvek nedefinisana.”[16] Čitalac je ostavljen da se pita šta to znači.

To što Isus naglašava jevrejsku Šemu bi trebalo da zauvek da odgovor na ovo pitanje. Isus je citirao definiciju Boga Hebrejske Biblije kao najvažniju od svih zapovesti (Marko 12:28-34). Isus nije ničim nagovestio Jevrejskom pisaru da je Jedan Bog zapravo sastavljen od tri Osobe. Učiniti ovo, bez najmanje indikacije radikalne promene, učinilo bi Gospoda Isusa krivim za prikrivanje.  Jevrejski pisar sa kim je Isus vodio razgovor je bio ubeđen jednostavnom potvrdom stiha 6:4 iz Pete knjige Mojsijeve koji je Isus ponovio a koji se odnosi na to da je Izraelski Bog pravi Bog, i shvatio je isti u smislu koji se podrazumeva u datom stihu, oko koga su se Isus i pisar savršeno složili. To što je Isus javno potvrdio veru jevrejske Biblije, u razgovoru sa jevrejskim učenjakom, bez ikakve sumnje utvrđuje to na koji način je Isus Hrist definisao Boga. Samim tim, određuje hrišćansku veru.

Kao što se i vidi, Isus i Pavle, koji citiraju istu Šemu u stihovima 8:4-6 Prve poslenice Korinćanima, bili su unitarijanistički vernici i naravno da je Isus stalno tvrdio da je Mesija i Sin Božiji. Pavle je jednako tvrdio da Isus spada u posebnu kategoriju jer je Mesija. Pavle je verovao u unitarijanistički monoteizam Izraela. On je voleo tog jednog Boga Izraela i očeve. Divna doksologija apostola Pavla prikazana je stihom 1:17 Prve poslanice Timotiju: ,,A Caru večnom, Neraspadljivom, koji se ne vidi, jedinom premudrom Bogu čast i slava va vek veka. Amin.” Obraćao se Bogu.

Od čitalaca tražim da se pozabave ovim obraćanjem Bogu. Da li se Pavle ovde obraća tročlanoj ,,suštini” Boga? Da li on misli o tri Osobe, od kojih su sve podjednako Bog a opet sačinjavaju jednu Bogo-suštinu? Da li Pavle hvali ,,jedno šta” koje se pominje u teologiji koju daju Hank Hanegraaf i James White?[17] On definiše jednog i jedinog Boga kao večnog kralja. Kralj nije ,,jedno šta” već ,,jedno ko”. Šta bi Isus i Pavle napravili od poznate rečenice koju je izgovorio C.S.Lewis a koja glasi: ,,Moramo da se potsetimo da hrišćanska teologija ne veruje da je Bog osoba”?[18]

Kada su Trijadolozi završili sa svojim brojnim pokušajima da objasne Trojstvo kao ,,tri ko u jednom šta”, oni u potpunosti nisu uspeli da nam kažu ijedan stih Biblije u kome je Bog opisan kao ,,Šta.” Razlog za to je taj što ni jedan pisac nije verovao da Bog ima tročlanu suštinu! Od hiljadu i dvesta stihova u Bibliji u kojima se pominje ,,Bog”, nijedan stih se ne može shvatiti kao stih u kome se govori o tročlanom Bogu. Niko o Bogu ne govori kao o ,,jednoj suštini.”

Još toga o jevrejsko-hrišćanskoj veri

William Mounce u Svetskoj biblijskoj kritici je sasvim jasan kada govori o mišljenju Pavla u svojoj doksologiji u stihu 1:17 Prve poslanice Timotiju (gore navedenom):

,,Jedini Bog”. Ovo je ključna potvrda judaizma kao što se to elokventno u Šemi iskazuje: ,,Čuj, O Izraelu: Gospod naš Bog je jedan Gospod” (Peta Mojsijeva 6:4; Marko 12:29, 32; 1 Timotiju 2:5; 6:15-16; Jovan 5:44; 17:3; Rimljanima 3:30; 1 Kor. 8:4-6; Efescima 4:6; Judina 25). Šema je ponavljana svakog dana u sinagogi, a još uvek je deo svakodnevnog molitvenog života pobožnog Jevrejina. Možda ovo priznanje više nego bilo koje drugo čini  Judeji - hrišćanski pogled jedinstvenim u antičkom svetu. Pavle je počeo ovaj pasus zahvaljujući se Hristu. On ga završava pripisujući Bogu čast i slavu.[19]

Pavle nikada nije čuo za tročlanog Boga, i da je čuo on bi odbacio takvu ideju kao stranu. Kao i Isus, Pavle je bio posvećen unitarnom monoteizmu judaizma. Pavle i Isus su sledili veroispovest Izraela. Oni je nikada nisu proširili niti revidirali. Oni su je ponavljali. Naravno, oni su takođe znali za Sina čovečijeg, Isusa, koji je sada uzdignut da bude pri desnoj ruci jednom Bogu, Ocu. Ali ovo nije ,,menjalo” veru Izraela koja je definisala to ko je jedan Bog. Koordinacija jedinstvenog čoveka Isusa i  Boga uvela je ogroman koncept da sada postoji glorifikovano ljudsko biće ,,čovek Isus Mesija”(1 Tim 2:5), uzvišen do jedinstvene pozicije pored jednog Boga. Sam Bog je bio taj koji je sproveo ovaj predivan plan. To je mera neuporedive sudbine čoveka u novom stvaranju .

Nijedan od pisaca Novog zaveta na bilo koji način ne predlaže modifikaciju unitarne vere njihovog nasleđa. Oni se ne bi usudili da zamisle ikakvu promenu istog. Crkvene vođe drugoga veka predvođene nejevrejskim narodom nisu imale takve skrupule. Oni su popločali put za kasnija dešavanja koja se tiču definicije Boga. Njihovi naslednici na kraju, ali tek nakon vekovnih sukoba , promenili su jednog Boga tako da je  jedan Bog, Otac jedne suštine, postao Otac, Sin i Sveti Duh. To je nova i nebiblijska vera.

Dva nije jednako jedan

Na najjednostavnijem nivou, neopravdano uzdizanje Isusa na status Jednog Boga stvorilo je konfuziju. Dva ne može biti jednako jedan. Kardinal J.H. Newman prepoznao je ovu upečatljivu činjenicu univerzuma kada je rekao sledeće u vezi Trojstva: ,, Misterija doktrine Svetog trojstva nije samo puka verbalna kontradikcija već i nekompatibilnost u prenesenim ljudskim idejama ... Ne  možemo da pristupimo bliže tačnom objašnjenju toga, a da ne kažemo da je jedna stvar jednaka dvema stvarima.“[20]

Može li Crkva da priušti da se menja za kontradikcije? Hrišćani polažu pravo na nasleđe Izraela i tvrde da su sledbenici Izraelskog Mesije. Ali po pitanju vere, čini se da je hrišćanstvo otišlo dalje od razmišljanja njegovog osnivača. Dok je istorijski Isus verovao u Boga kao jednu Osobu, Jahve hebrejske vere,  hrišćani su proširili svoju veru tako da ona uključi još dve osobe. A onda, kao da su želeli da objave svoje sramotno udaljavanje od Isusa, oni se idalje drže toga da uprkos tome što veruju da su trojica podjednako Bog ali da je Bog u isto vreme jedan. Ali taj jedan, time što je takođe trojica, nije Jedan Bog koji je definisan od strane Biblije i Isusa. To je redefinicija.  Ogromna promena se desila kada je Jedan Bog misteriozno postao trojica u jednom. Ovo se desilo u periodu posle Biblije i kasnije je uklesano u kamen od strane crkvenih sabora koji ne poseduju autoritet prema Bibliji (činjenica na koju hrišćani slabo obraćaju pažnju). Po kojoj osnovi crkva može legitimno da smatra Bibliju svojim autoritetom a da u isto vreme napusti Isusovu definiciju jednog Boga?

Erickson i vera

Gde to Biblija daje i najmanji nagoveštaj toliko kompleksne vere koja vekovima podstiče oštre debate, crkvene preokrete, argumente oko terminologije koji se svode na traženje igle u plastu sena, ekskomunikacije pa čak i ubijanja? Istorija beleži da objašnjenje kako jedno može da u isto vreme bude tri je iscrpilo genijalnost i najbrilijantnijih teologa. Evanđelijski savremeni vodeći apologeta koji se zalaže za viđenje da je Bog tri Osobe, Milliard Erickson, nakon duge diskusije, priznaje da je iznenađujuće to što se o Trojstvu ne govori direktno u Bibliji:

Tvrdi se da je doktrina o Trojstvu veoma važna, presudna, pa čak i osnovna doktrina. Ako je to zaista tačno, zar ne bi trebalo da je ista negde jasnije, neposredno i eksplicitno navedena u Bibliji? Ako je ovo doktrina koja posebno predstavlja hrišćansku jedinstvenost, a koja se sa jedne strane suprostavlja unitarijanističkom monoteizmu, a sa druge strane mnogoboštvu,  kako to da se ona samo podrazumeva u biblijskom Otkrivenju? ... Ovo je naizgled ključno pitanje o kome Pismo ne govori glasno i jasno.[21]

Erickson odgovara : "Na ovu optužbu se ne može odgovoriti direktno. Malo je verovatno da se bilo koji tekst Pisma može uzeti kao dokaz doktrine o Trojstvu na jasan, direktan i nepogrešiv način. [22]Erickon se zatim izvlači time što kaže da bez obzira na sve treba ,,dobro pogledati u Bibliju i videti da li dokaz Trojstva može išta jasnije biti objašnjeno i šire podržano nego što se misli?”[23]

Kada raspravlja o logičkoj strukturi Trojstva, Erickson citira autora Stephen Davisa koji ima osećaj da se ,,on bavi misterijom”.[24]Erickson zatim iznosi neverovatno priznanje da je Dejvis ,,možda učtiviji od nas mnogih, koji kada se pritisnu moraju da priznaju da zaista ne znamo na koji način je Bog jedan i na koji drugačiji način je on trojica.”[25] Davis nije rizikovao i rekao ono što očigledno nije istina o Biblijskom Bogu, da je On ,,jedno šta u trojici ko.”

Bog je jedna božanska Osoba

Šturim čitanjem Biblije otkrivamo da je Bog predstavljen kao jedna Osoba, sa karakteristikama Osobe. On nije ,,Šta” već je ,,Ko.”

Jasno je, da priznanje, da je ,,jezik neadekvatno sredstvo” za opisivanje Trojstva nije sprečilo štampanje obimne literature kako bi se pokušalo objasniti isto, upotrebom nebiblijskog jezika grčke filozofije, da je Jedan Bog Biblije tri hipostaze u jednoj suštini, i da je Sin Božiji bio, neverovatno, ,,čovek” ali ne ,,bilo kakav čovek”. (Da li znate da u ovo veruje zvanična hrišćanska populacija?) Biblija ni na jednom mestu ne naziva Boga ,,suštinom” i nikada ne govori o ,,tri hipostaze.” Svaki čitalac Novog zaveta bi trebalo da vidi da je Isus bio čovek.

I ako jezik nije u stanju ili nije adekvatan da nam kaže koliko Bogova ima, ili kako to da su trojica zapravo jedan, onda je Biblija ta koja nije u tome uspela. Da li Bog nije u stanju da komunicira sa nama upotrebom broja ,,jedan”? Biblijski jezik je u potpunosti adekvatan za otkrivanje onoga što Bog želi da razumemo, bar što se tiče Njegove jedne ličnosti.

Zapanjujuće je to što Erickson u svojoj knjizi od 350 strana koja se bavi Trojstvom izbegava da pomene stihove 12:28-34 Markovog jevanđelja gde Isus javno potvrđuje autoritativnu veru – Izraelsku. Erickson pominje ,,pasuse koji se razlikuju” poput Psalma 110:1 koji ,,govori o jednom Gospodu i drugom Gospodu, samim tim praveći razliku između njih (Ps. 110:1; Dela 2:34)”[26] Ali ovo je previše nejasno. Prisustvo dva gospoda ni na koji način ne dokazuje da su obojica Bog! Drugi gospod, kao što ćemo i videti, izrazito nije Bog, tj. nije mu data Božanska titula. A ako je Jahve jedan Gospod (5. Mojsijeva 6:4), trebalo bi da bude očigledno da ovaj drugi ne može biti Jahve! Naravno da taj drugi može da predstavlja Jahve i da postupa kao on, da oslikava karakter Jahve ili da sprovodi volju Jahve – a Isus je sve to činio – ali ako je Jahve jedna Osoba, onda Isus ne može biti Jahve. Dve Jahve ne čine jednog Jahve. A ako je Sin uvek u Novom zavetu (i po proročanstvu u Starom) opisan kao osoba koja se razlikuje od svog Oca, koji je druga i različita osoba. Oni uživaju, kao što je rečeno, odnos ,,Ja-Ti”. A Isus o sebi i o svom Ocu govori kao ,,mi” i ,,nas” i kao o dvojici posebnih svedoka (Jovan 8:16-19). On je takođe priznao svoju podređenost Ocu: ,,Otac je veći od mene” (Jovan 14:28).

Izgleda da postoji zavera u hrišćanskom jeziku kako bi se sakrila ova jednostavna informacija o Isusovoj veri. Zar ne bi Isusova vera trebalo da bude dovoljna njegovim sledbenicima? Da li mora išta još da bude rečeno pored vere apostola Pavla koja je iskazana stihom 2:5 Prve poslanice Timotiju a koji glasi:

,,Postoji jedan Bog i čovek, čovek Mesija Isus”? Shvatanje činjenice o sastavu univerzuma Pavle je nazivao ,,dolaženje do saznanja o istini” i ,,spasenjem” (1Timotiju 2:4).

Bez obzira na to, zahvalan sam Profesoru Ericksonu na iskrenosti. On priznaje da uvođenje koncepta logos (reči) u prvom stihu Jovanovog jevanđelja u smislu preegzistentnog Sina Božijeg ,,odobrava inkorporaciju filozofske spekulacije, a posebno neoplatonske filozofije unutar vere crkve”.[27] Pavle je međutim izdao ozbiljno upozorenje protiv pokušaja definisanja Boga u smislu filozofije (Kološanima 2:8). Ipak se to desilo. To mora da bude ispravljeno tako da mi možemo da obožavamo Boga u duhu i istini, kako je Isus propovedao, bazirajući se na same Isusove reči u vezi toga ko je Bog.

Jednostavna vera 

Kako neko može ikako da propusti potvrdu jedinstvenog statusa Boga kao jedne osobe koja je data u Novom zavetu? Dobro poznato istraživanje Svetog Trojstva izveštava: ,,Jevreji su verovali u jednog Boga koga su zvali Otac. .. Za razumevanje rasta doktrine o Trojstvu reč "otac" ima poseban značaj, jer je u Trojstvu jedna od osoba Bog Otac.”[28] Arthur Wainwright onda predstavlja sledeće novozavetne tekstove kako bi pokazao ,,kako su pisci Novog zaveta izrazili verovanje u jedinstvenost Boga i opisali ga kao oca.” [29]

Ova poslednja izjava izgleda da predstavlja praktično priznanje da su pisci Novog zaveta bili unitaristi! Kako vi, kao čitaoci razumete ove izjave?

Isus:

,,Zašto me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednog koji se zove Bog” (Marko 10:18).

,,Gospod naš Bog je jedan Gospod” (Marko 12:29).

,,Ne nazivaj ni jednog čoveka svojim ocem na zemlji, samo je jedan tvoj Otac, onaj koji je na nebesima” (Matej 23:9).

,,A slavu koja dolazi od jedinog Boga ti ne traži” (Jovan 5:44).

,, A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista” (Jovan 17:3).

Pavle:

,, ... i da nema drugog Boga osim jednog. Jer ako i ima koji se bogovi zovu, ili na nebu ili na zemlji, kao što ima mnogo bogova i mnogo gospoda: Ali mi imamo samo jednog Boga Oca” (1. Korinćanima 8:4-6).

,,Jer je Jedan Bog koji će opravdati obrezanje iz vere i neobrezanje verom” (Rimljanima 3:30).

,, Ali posrednik nije jednog; a Bog je jedan” (Galatima 3:20). ,,Bog je samo jedna Osoba.”[30]

,,Jedan Bog i Otac svih” (Efescima 4:6).

,, A Caru večnom, Neraspadljivom, koji se ne vidi, jedinom premudrom Bogu čast i slava va vek veka. Amin.” (1. Timotiju 1:17).

,, Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus” (1. Timotiju 2:5).

Jakovljeva i Judina

,,Ti veruješ da je Bog jedan; dobro činiš” (Jakovljeva 2:19).

,, Jedan je zakonodavac i sudija, koji može spasti i pogubiti; a ti ko si što drugog osuđuješ?” (Jakovljeva 4:12).

,, Jedinom premudrom Bogu i Spasu našem, kroz Isusa Hrista Gospoda našeg, slava i veličanstvo, država i vlast pre sviju vekova i sad i u sve vekove.” (Judina 25).

,,Bog” je ovde Otac, što se i 1317 puta pominje u Novom zavetu. Bog se izuzetno razlikuje od Isusa Hrista. Wainwright iznosi svoj komentar u vezi sa gore navedenim tekstovima: ,,Dokazi pokazuju da se Bog smatra jednim; a za Boga se veruje da je Otac Gospodu Isusu Hristu. Ovakve izjave jedva da mogu da pruže plodnu osnovu za rast doktrine Trojstva.” On onda kaže da ,,ako se one shvate tako da su u vezi sa drugim izjavama kojima je božanska priroda Isusa potvrđena ili nagoveštena, one odmah dovode do trijadološkog problema.”[31]

Wainwright je u pravu kada govori o trijadološkom ,,problemu”. Problem se ne javlja sve dok se gore navedeni tekstovi ne odbiju. Što se tiče izjava o Isusovoj ,,božanskoj” prirodi, nijedna od njih ne osporava izjave u vezi toga da je Otac jedini Bog. Ako bi one izazvale te unitarijanističke izjave, one bi se istim suprostavile. To bi onda dovelo do zaključka da se Novi zavet sam sebi protivi kada je u pitanju definicija Boga. Ovo ne prihvatam. A Isus, Jevrejin i osnivač naše vere, kao i odabrani apostol, znao je ko je Bog.

Čim se unitarijanistički tekstovi Novog zaveta prihvate u svom jasno iskazanom smislu (u skladu sa celim Starim zavetom i u skladu sa Isusom u stihu 12:28-34 Jevanđelja po Marku), stihovi koji opisuju takozvanu ,,božansku prirodu” Isusa mogu lako biti objašnjeni kao opisi Isusa kao čoveka Mesije, koji je bio uzidgnut na vrhovni položaj, pripisan njemu od strane Boga Oca, kao što je predviđeno u stihu 110:1 Psalma. U Novom zavetu Isus je viđen kao jedinstveni zastupnik i odraz Jednog Boga. Njegova ,,jednakost” sa Ocem ga ne čini Bogom. On je još uvek čovek Mesija. Istina se zatim javlja pa zaista postoji jedan Bog ali On sada pored sebe ima ,,jednog posrednika, čoveka Mesiju Isusa”, kako lucidno i jednostavno stoji u stihu 2:5 Prve poslanice Timotiju.

Isus kao u potpunosti ljudska osoba

Ključna i veličanstvena istina koja proizilazi iz ove analize jeste ta da je Isus Hrist zaista ljudsko biće, tj. jedinstveno ljudsko biće, bezgrešno i rođeno od strane device, vaskrslo i postalo besmrtno kao prvi od novostvorenih. Ova paradigma dozvoljava Jednom Bogu da ostane na svom neprikosnovenom položaju kao ,, jedini koji je zaista Bog“, kao što je Isus rekao u stihu 17:3 Jovanovog jevanđelja kada je govorio o svom Ocu. A Isus se smatra Sinom tog jednog Boga, stvoren natprirodnim putem kao što to stoji u stihu 1:35 Lukinog jevanđelja. Ova paradigma dozvoljava da Isusova definicija toga ko je Bog ostane neometena. Kasnije izjave veroispovesti date od strane crkvenih sabora zapravo se suprostavljaju Isusovoj definiciji unitarijanističke vere Izraela (Marko 12:29). Biblijski stav nije da je Bog bio Hrist, već da je ,,Bog bio u Hristu, i svet pomiri sa sobom“ (2. Korinćanima 5:19).

Crkva ponekad nameće svoju nebiblijsku veru snažnim rukama državnog zakona , čak i ubija ili spaljuje na lomači svakoga ko joj prigovori. Duh koji nam ovo prikazuje nije duh Isusa.

Da li je crkva stvorila svoju problematičnu veru, a zatim se zamorila pokušavajući da joj pridoda smisao, dok je u isto vreme zamagljivala jednostavne Isusove reči i antagonizirala mnoštvo muslimana i Jevreja?

Da li bi nam Bog ljubavi ponudio dvosmislenu i zbunjujuću izjavu u vezi toga ko je On? Zar nam Bog sačinjen od trojice ne bi pružio jedan biblijski stih u kome se broj tri javlja pored reči Bog? Shvatanje toga ko je On nam omogućuje da se oslobodimo svakog oblika idolopoklonstva i štete koja nastaje promovisanjem drugih kao Boga, kao predmeta religijskog obožavanja. Bog je, kako je Isus rekao, ,,jedan Gospod” – jedan a ne dva ili tri Gospoda – sigurno ne jedna apstraktna ,,suština”. On je definitivno jedna Osoba, pošto je Gospod Osoba – jedna Osoba, koja je tako označena hiljadama puta i imenicama i ličnim zamenicama u jednini. On je Jedan Bog Avrama, Isaka i Jakova, Bog samog Isusa.

Trebalo bi da vas šokira to što ću reći da savremene crkve bez sumnje imaju nameru da služe i slušaju Isusa kao mesiju ali ne propovedaju veru koju je Isus očigledno podržavao. Konsultujte se sa svojom crkvom u vezi njene izjave vere, njene definišuće vere. U sastavu crkve i razlogu njenog postojanja pronaći ćete sledeće: ,,Mi verujemo da Bog postoji u tri Osobe.”

Jasno je da ovo nije Isusova vera. Ova vera se fundamentalno razlikuje. Razlika je odmah očigledna svakom čitaocu. Bog je na misteriozan način postao ,,trojica”. Ali za Isusa, Bog je bio i te kako jedan – jedan Gospod. Kada se obraćao svom Ocu, Isus je rekao: ,,Ti si jedini koji je zaista Bog” (Jovan 17:3). Isus se ovde obraća Ocu. On ga definiše kao ,,jednog ko je zaista Bog”. On pravi razliku između sebe i jednog Boga u istoj rečenici time što sebe naziva Mesijom, određenim od strane Boga. Međutim, crkva se drži toga da postoje još dvojica koji su podjednako pravi Bog.

Da li je Bogu uskraćen vrhovni, neprikosnoveni položaj na koji On sam sebe postavlja iznova i iznova u Bibliji?

Da li mi kao hrišćani učimo svoju veru od Isusa?

Evanđelijski apologeta Carl Henry napisao je sledeće: ,,Tročlani Bog je zaista ,,ontološka premisa” na kojoj je zasnovana istorijska hrišćanska vera.”[32] Ali Isus nije ništa slično rekao. On nije ništa znao o tročlanom Bogu. On nije bio nekakav grčki filozof koji se bavio pitanjima ,,ontologije”. Njegova premisa čvrste vere je verovanje u Boga Izraela kao u jednu ličnost. To je biblijsko svedočenje o Isusovoj veri.

Zar Isus nije izvor ,,istorijske hrišćanske vere“? Da li je Jedan Bog pretrpeo ukradeni identitet kada je još osoba dodato njegovom Božanskom statusu? Smatram da ova ogromna razlika između Isusove i crkvene vere mora da bude razlog za brigu, čak i za uzbunu. Ovo kažem na osnovu Isusovih stalnih upozorenja da je opasno zanemarivati ga kao učitelja i gospoda. Izjava da je Isus morao da bude rođen kao ,,Gospod Mesija“ (Luka 2:11) čini ga čelom ljudske rase, postavljenim od strane Boga i zahteva da mu na svakom nivou služimo sa lojalnošću. Ali mi nikako nemamo pravo da menjamo njegove javne informacije o sopstvenoj veri, veri Izraela i Biblije, da je Bog nekada bio shvaćen kao jedan Gospod i Bog – zaista kao ,,Bog i Otac Gospoda Isusa“ (2. Korinćanima 11:31).

Kada kritičari diskutuju o korenima hrišćanske vere, oni podsvesno odbacuju Isusa kao pravi osnov hrišćanske vere. Kada knjiga pod nazivom The Interpreter's One-Volume Commentary on the Bible (Jednotomna kritika Biblije jednog tumača) stiže do stiha 12:29, ona nam brže bolje govori da zapovest koja se odnosi na ljubav prema Bogu i bližnjem svom predstavlja ,,centralnu doktrinu ranog nejevrejskog hrišćanstva“. [33] To je svakako istina, ali kritika menja svoj tok onda kada dođe do Isusovog citata stiha 6:4 Pete knjige Mojsijeve kao uvoda u zapovest o ljubavi. Nama je rečeno da bi Isusova potvrda stiha 6:4 Pete knjige Mojsijeve ,,zadovoljila sve Jevreje. Ovo su najdragoceniji stihovi judaizma.“[34] Ali zar nisu oni najdragocenije blago hrišćana koji žele da vole i slede Isusa? Zašto nisu? Zanimljivo udaljavanje Izraelske vere od onoga što se smatralo hrišćanstvom je ovde očigledno. Ali kako hrišćanska vera može bezbedno da se odvoji od svog osnivača a da ne dođe do ozbiljne štete i gubitka?

Biblijski udžbenici uporno pokušavaju da prenesu ovu informaciju. Verovatno je najranija hrišćanska izjava veroispovesti bila jednostavna ali ipak dubokoumna izjava: ,,Isus je Gospod!“ (Rimljanima 10:9, 1. Korinćanima 2.3; 2. Korinćanima 4:5; Filipljanima 2:11). Rečenica: ,,Isus je Gospod“ je bila jedna od najosnovnijih verskih izjava ranih hrišćana. Fundamentalnije pitanje je: ,,Kako je Isus definisao Boga?“

U ovoj uobičajenoj izjavi o Isusu kao ,,Gospodu“, ranija Isusova vera je nestala! Isus se odvojio od Isusovih korena u umovima onih koji redovno idu u crkvu i pripojio crkvenoj veri, a nije mu bilo dozvoljeno da održi sopstvenu hrišćansku veru, drevnu unitarijanističku veru Izraela. Sada pogledajte vere popularnih crkava. Tu ne postoji pokušaj da se prepričaju reči Isusove vere. U suprotnom, od nas se traži da se pripojimo veoma drugačijem konceptu Boga. Bog je jedan, kažu, ali – ovde je prelazak očigledan - ,,On postoji u tri Osobe.“ Promenjena je biblijska vera kako bi značila nešto drugo. Ako dalje ispitamo ovaj čudan predlog dolazimo do objašnjenja da je Bog tri Osobe ali jedna supstanca ili suština. Zar nije očigledna razlika između Boga kao jedne Osobe i Boga kao jednog ,,Šta“? Jevreji i Muslimani priznaju tu razliku momentalno, i ježe se pomisli da je Božija jednina u stvari ,,Suština“ sastavljena od tri Osobe. Koji Biblijski stih kaže da je Bog ,,jedno Šta“? Bilo ko ko iznosi takvu tvrdnju učio je o poslebiblijskoj veri, sigurno ne Bibliji. U Bibliji Bog je jedna Osoba, a nikada nije jedno ,,Šta“ ili suština.

Da li je Isus mogao da potvrdi tu trijadološku veru? Nasuprot. Isusova jevrejska vera definiše Boga Biblije i Izraela kao ,,jednog Boga“. Jedan Gospod je jedan Gospod, jedna Osoba – a nikako tri Osobe. Definitivno treba više da se pozabavimo ovim pitanjem. Mora da je od velike važnosti to što definišemo Boga na način na koji Isus nikada nije definisao kada je govorio o najvažnijoj od svih zapovesti!

Sumnjam da su oni koji redovno odlaze u crkvu dobro razmislili o ovome. Čini se da je retko koja služba u današnje vreme posvećena definiciji toga ko je Bog. Jednostavno se podrazumeva da crkveni sabori (Nikejski 325 i Halkedonski 451) verno prenose pravo razumevanje i definiciju Boga za nas. Svako treba da zna da je crkva zasnovana na verovanju u tročlanog Boga.

Kažu da ti sabori izražavaju skup onoga što Biblija propoveda o Bogu. Ali da li je zaista tako? Da li je Isusova vera ista veri koju propovedaju sabori i vaša crkva? Zar ne bi bilo zdravorazumski propovedati u crkvi veru koju je sam Isus propovedao?

Članci engleske crkve mudro upozoravaju da ,,sabori možda greše.”[35] Sistem verovanja samog Isusa izgleda da je pretrpeo ozbiljan udarac onda kada su sabori i crkve usvojili čudno viđenje Boga koje podrazumeva da je Bog ,,trojica u jednom”, o čemu Isus nije znao ništa.

Jevreji nikada nisu bili Trijadolozi

Svako sa čak minimalnim poznavanjem izraelske istorije zna da Jevreji nikada nisu verovali u to da Boga sačinjavaju tri Osobe. Oni su ono što teolozi nazivaju ,,unitarijancima” [36] ili još bolje ,,unitarnim monoteistima”. Tokom čitave svoje istorije, Jevreji nikada nisu verovali u tročlanog Boga. Do dana današnjeg, oni se užasavaju takvog odstupanja od ključnog principa njihove otkrivene religije.

Isus je bio Jevrejin. Isus je bio nepokolebljivi unitarijanac. Isus je takođe učitelj i Gospod svakog ko tvrdi da je Hrišćanin (Jovan 13:13).

Jedan profesor sa Oksforda, dok je držao predavanje o Trojstvu, izneo je sledeću poentu:

Hrišćani, kao što sam prošle nedelje rekao, predstavljaju trijadološku religiju sa unitarijanističkom teologijom. Ona se javila od judaizma a monoteizam judaizma je tada bio unitarijanistički, i još uvek jeste. Kako je hrišćanska crkva mogla da iskaže teologiju adekvatnu za izražavanje novog znanja o Bogu do koga je došla putem Isusa Hrista? U kom smislu su hrišćani mogli da shvate Boga kada je on njima otkriven praksom njihove religije? Da li su oni imali pravo da odbace monoteizam i postave triteističku teologiju? Ili može li monoteizam da bude revidiran tako da uključi novo Otkrivenje a da ne prestane da bude monoteizam? To je bio problem sa kojim se crkva sukobila tih ranih vekova tokom kojih su vere formulisane. Prošle nedelje smo razmotrili jedan aspekt tog dela hrišćanske istorije, i videli da se hrišćanska misao razvila spajanjem svojih religijskih verovanja nasleđenih od strane judaizma sa grčkom tradicijom filozofskog razmišljanja. Sad ću pokušati da vam pokažem da je vrhunac ovog razvoja revidiranje kako teološke ideje o monoteizmu i filozofske ideje o uniji.[37]

Ova izjava zahteva pažljivu analizu. Vera judaizma je uvek bila unitarijanistička, vera u Boga kao jednu Osobu. Ali je crkva, kako profesor smatra, revidirala svoje unitarijanističko viđenje Boga i pretvorila Boga u tri Osobe, nazivajući svoje viđenje monoteističkim.

Prostor za Gospodara Nazareta unutar strukture jevrejske misli jedino je moguć ako se napravi jasna razlika između Hrista hrišćanske dogme i Isusa Jevrejina ... Hrišćanska percepcija Isusa u smislu Svetog Trojstva oslanja se na tragični nesporazum ... rehabilitaciju ,,istorijskog Isusa” po cenu ortodoksnog Sina Božijeg... U pitanju je samo nejasna i izmenjena hrišćanska teologija koja zamišlja da je moguće pomirenje sa judaizmom. U stvarnosti, ove dve vere u potpunosti  ne mogu da postignu sporazum.  One ne poseduju ništa zajedničko što bi moglo da formira osnovu ,,premostive teologije” ... Montefiore je veoma svestan te teškoće kao što se može i videti na osnovu ranije iznesenog zapažanja: ,,Centar učenja o istorijskom Isusu je Bog: centar učenja Crkve je on (sam Isus). Upravo ovaj čudan stav prema Isusu, crkvu zauvek deli od sinagoge.”[38]

Isti pisac podvlači jevrejsko viđenje o uniji Boga:

Suština Judaizma je doktrina o apsolutnom i neizmenjenom jedinstvu Boga. Genijalna definicija jevrejske koncepcije tog jedinstva Profesora Moora teško da može da bude prevaziđena. On je naziva numeričko isključujućom i beskompromisnim ličnim monoteizmom.” Sa njom judaizam stoji ili pada. Zaista, apsolutno jedinstvo Boga Izraela sa Torom, tj. Otkrivenje ovog jednog i jedinog Boga, formira srž i suštinu judaizma. Ostatak jevrejske misli i prakse je od sekundarne važnosti kada se uporedi sa ovim dvema fundamentalnim istinama.... Ovaj najvažniji princip, kako ga zamišlja ortodoksni i liberalni judaizam, samim tim stoji u direktnoj suprotnosti sa trijadološkom doktrinom hrišćanske crkve.[39]

Ali ko odlučije koju veru hrišćani treba da prihvate? Šta se desilo sa verom samog Isusa, koja je zabeležena u našim jevanđeljima kao unitarijanistička vera Izraela? Pred kraj svog služenja, Isus je priznao koji je to duhovni problem od ključne važnosti, činjenicu da je Bog jedan i da ovaj jedan Bog treba da bude voljen svim bićem. Isus, smatramo, nije ni na koji način revidirao veru svog jevrejskog nasleđa. Isus ni na jednom mestu nije odobrio novu definiciju Boga! Profesor (Hodgson, gore pomenut) može da govori o ,,rvanju“ crkve dok se bori da izrazi Isusovu veru. Ali ko kaže da vera može da bude promenjena, ili da je trebalo da bude promenjena toliko da postane neprepoznatljiva kao Isusova vera? Ko je rekao da je vera Biblije nešto oko čega se treba raspravljati?

Ni Pavle a nijedan drugi pisac Novog zaveta nije pokušao da ,,poboljša“ veru Isusa ili svog jevrejskog nasleđa. To je učinila kasnija, poslebiblijska crkva koja se kroz mukotrpan proces postepeno udaljila od svog biblijskog nasleđa, utemeljenog rečima Isusa. 325. godine nove ere, nakon gorkih muka, Isusov monoteizam je zvanično revidiran kako bi uključio tri Osobe. Revidiran? Može li iko bezbedno da promeni veru i da u stranu gurne Isusove reči?

Koncesije učenjaka

Postoji veliki broj veoma sposobnih učenjaka koji su pokazali da se jezik vera koje crkve prihvataju  veoma razlikuje od jezika Biblije. Što je najočiglednije, postoji neverovatna razlika između Isusove vere u dvanaestom polavlju Jevanđelja po Marku i vere crkava koje objavljuju veru u Boga koga sačinjavaju trojica.

Encyclopedia Britannica u svom petnaestom izdanju jasno kaže da:

Dr. Marvin Wilson, stručnjak po pitanju hebrejskih korena hrišćanstva, dobro je prokomentarisao Isusovu nepogrešivu potvrdu izraelske vere:

Od 5.854 stihova u Petoknjižju, ,,Čuj, O Izraelu ...” odzvanja istorijski ton čitavog judaizma. Ova fundamentalna istina i lajtmotiv Božije jedinstvenosti navodi osobu da odgovori ispunjenjem fundamentalne obaveze da voli Boga (5. Knjiga Mojsijeva 6:5). U skladu sa tim, kada je Isus odgovarao na pitanje koja je najvažnija zapovest od svih, njegov odgovor se nije suprostavio centralnoj temi judaizma (Marko 12:28-34; Matej 22:34-40). Od 613 pojedinačnih statuta Tore, Isus je odabrao da citira Šemu, uključujući i zapovest da Bog treba da se voli; ali je takođe produžio definiciju ,,prve” i ,,najveće” zapovesti kako bi uključio i ljubav prema bližnjem (3. Knjiga Mojsijina 19:18) ... Jahve je Vrhovno Biće koje se u potpunosti razlikuje od svega drugog u univerzumu, što je On stvorio.[40]

Wilson zatim pominje da su neki učenjaci videli Boga kao ,,kompleksnu uniju”. On mudro ne pokušava da opravda ovaj pokušaj da se pomoću kasnije teologije protumače jednostavne reči herbrejske Biblije. Ali čudno je to da njega ne zabrinjava to što crkva kojoj on pripada ne sledi veru koju je sam Isus potvrdio.

Dr. Wilson daje odličan istorijski komentar na veru koju Isus recituje. On kaže da je Šema ,,jedan od najznačajnijih stihova Starog zaveta kada je u pitanju osnovno učenje kako Isusa tako i judaizma.”[41] Ali ta osnovna Isusova vera se ne može pronaći u knjigama popularnih crkava. Iako dobro poznaje istoriju i zna da predstavi činjenice, profesor Wilson izgleda da nije u stanju da se suprostavi crkvi – njegovoj sopstvenoj crkvi – ne uspeva da podrži Isusovu veru.

Osim ako može da se pokaže da verovanje u tri Osobe koje su Bog može da bude usklađeno sa Šemom koju je Isus potvrdio, hrišćani imaju pogrešnu veru.Oni vekovima greše. Napustili su Isusa na najfundamentalnijem nivou (mnogo Jevreja i Muslimana su udaljili od uzimanja u obzir Isusove tvrdnje).

Hajde da uporedimo još nešto. Videli smo koji je stih Isus ustanovio kao osnov prave religije: ,,Gospod naš Bog je jedan Gospod.” Hajde da čujemo šta su hrišćani morali da recituju kao veru oko 500 godina nakon Isusovog vremena.

Od Isusa Jevrejina do nove nejevrejske vere

U daljem tekstu je takozvana atanazijska vera. Neću je u potpunosti citirati ali ću vam dati dovoljno kako bih pokazao na koji način ona otpakuje zaključnu izjavu da ,,Bog postoji u tri Osobe.”

Ko god želi da bude spasen, pre svega je neophodno da se drži katoličke (univerzalne) vere; vere koju svako smatra celom i neprikosnovenom, bez sumnje će otići u večnost nakon smrti. A katolička vera je ova: klanjamo se jednom Bogu u Trojstvu, i Trojstvu u Uniji, niti mešamo osobe niti delimo supstancu ... Otac je večan, Sin je večan i Sveti duh je večan, i oni nisu trojica koji su večni već jedan koji je večan ... Isto tako, Otac je svemoćan, Sin je svemoćan i Sveti duh je svemoćan. Međutim, oni nisu trojica koji su svemoćni, već jedan koji je svemoćan. Dakle, Otac je Bog, Sin je Bog i Sveti duh je Bog. Međutim, oni nisu tri Boga već jedan Bog. Isto tako, Otac je Gospod, Sin je Gospod i Sveti duh je Gospod, ali oni nisu tri Gospoda već jedan Gospod. Ma koliko mi kao hrišćani želimo da proglasimo svaku od te tri Osobe Bogom i Gospodom, katolička vera nam brani da kažemo da postoji tri Boga ili Gospoda ... I u ovom Trojstvu niko nije preči niti manje bitan. Sve tri Osobe su jednake i podjednako večne. Dakle, treba se klanjati Uniji u Trojstvu i Trojstvu u Uniji. Onaj ko želi da bude spasen mora da ima na umu Trojstvo.Obratite pažnju na pretnje uperene u svakoga ko bi mogao da posumnja u ovu neverovatnu dogmu. Ali da li je Isus ikako mogao da sledi takvu veru? Ili da li je sam Isus mogao da padne pod takve okrutne anateme ove ,,hrišćanske” vere? Užasna mogućnost je ta da bi Isus pobegao od toga da bude doveden u vezu sa ovim bizarnim dokumentom, koji običnom čitaocu predstavlja očigledne besmislice.

Isus očigledno nije poznavao nikejsku ni takozvanu Atanasijevu veru. Isus je savršeno propovedao i sprovodio volju svog Oca. Isusova potvrda Izraelske vere svedoči o najvećoj činjenici u univerzumu – da postoji Bog i da je On jedna božanska Osoba. Da li bi i Bog Isusa uopšte mogao da veruje u Trojstvo?

Verujem da je profesor crkvene istorije bio sasvim u pravu kada je izneo sledeće:

Stari zavet je strogo monoteističan. Bog je jedno lično biće. Ideja da se tu može pronaći Trojstvo je sasvim neosnovana... Ne postoji prekid između Starog i Novog zaveta. Monoteistička tradicija se nastavlja. Isus je bio Jevrejin koga su roditelji jevrejskog porekla učili o Starom pismu. Njegovo učenje je jevrejsko do same srži; u pitanju je novo jevanđelje zaista ali ne i nova teologija... I on je kao sopstveno verovanje prihvatio veliki tekst jevrejskog monoteizma: Čuj, O Izraelu, Gospod naš Bog je jedan Gospod. [42]

Standardna dela koja se bave Biblijom su poprilično jasna kada su u pitanju činjenice. Evo odlomka iz Egzegetskog rečnika Novog zaveta uzetog iz opisa broja ,,jedan”: ,,Rano hrišćanstvo svesno usvaja od judaizma (5. Mojsijeva 6:4) monoteističku formulu ,,Bog je jedan”. Prema stihovima 12:29, 32 Jevanđelja po Marku, Isus eksplicitno odobrava jevrejsku monoteističku formulu.” [43] Pavle je jednako bio Jevrejin kada je u pitanju ključno verovanje vezano za Boga: ,,Postoji jedan Bog i jedan posrednik između Boga i ljudi, čovek Mesija Isus” (1. Timotiju 2:5). Ta izjava vere o Pavlu, koja oslikava Isusovo viđenje Boga, trebalo bi da je dovoljna. Ali crkva je otišla daleko van Biblije. Crkvena istorija svedoči o haosu koji je nastao.

Hugh Anderson u svojoj kritici Marka veličanstveno kaže da ,,crkva više ne recituje Šemu,” dok ,,se Isus i dalje nalazi u okvirima jevrejske pobožnosti.”[44] Šta se zatim dogodilo crkvi? Da li je ona zaboravila svog osnivača? Sigurno nije ništa bilo neadekvatno u vezi sa teologijom Spasitelja i njegovim priznanjem da je njegov Bog zapravo Bog jevrejskog nasleđa. Zašto mi kao hrišćani ne ostanemo u okvirima jevrejske pobožnosti?

Isusovo unitarijanističko priznanje je fiksno verovanje zasnovano na Šemi, stihu 6:4 Pete knjige Mojsijeve, koju su proroci Izraela prosledili Isusu prema dvanaestom poglavlju Jevanđelja po Marku. Vodeći Jevrejini Isusovog vremena prosleđivali su istu veru. Josif je rekao nešto sasvim uobičajeno: ,,Priznati Boga kao jednog je zajedničko svim Hebrejima.”[45] I Filon je rekao: ,,Pustite nas da u naša srca duboko urežemo prvu i najsvetiju od svih zapovesti, kako bismo priznali i odali počast jednom Bogu koji je iznad svih i neka ideja da bogova ima puno nikada ne dosegne do ušiju ljudi koji život posvećuju traganju za istinom u čistoti i dobroti.”[46] Isusova vera ,,je u skladu sa jevrejskom veroispovesti.”[47]

Zar naš Gospod Isus nema pravo da nam kaže ko je Bog? Zar ne bi bilo opasno i arogantno ako bismo ignorisali shvatanje monoteizma našeg Gospoda Isusa?

Vraćam se upečatljivim komentarima vodećeg sistematičnog teologa. U svom klasičnom evanđelijskom delu na temu razvoja doktrine, Profesor Harold O.J. Brown je 1984. godine rekao da smo mi sada ,,stupili u poslehalkedonsku eru.” On žali zbog ove tendencije:

Transformacija koju ovaj razvoj najavljuje je veća od svega što se ikada desilo unutar hrišćanstva. Može se uporediti samo sa prelazom unutar samog biblijskog monoteizma, od unitarijanističkog monoteizma Izraela do trijadologije Halkedonskog sabora (Četvrti vaseljenski sabor). Razlika je simbolički predstavljena prelazom sa molitve Shema Yisroel, stiha 6:4 Pete knjige Mojsijeve (,,Čuj, O Izraelu: Gospod naš Bog je jedan Gospod...”, do priznanja Atanazijeve vere, ,,Klanjamo se jednom Bogu u Trojstvu, i Trojstvu u uniji.” Da li je prelaz sa ličnog monoteizma Izraela na trolični teizam Nikeje legitiman razvoj otkrovenja Starog zaveta? Hrišćani tvrde da jeste, smatrajući da Nikeja predstavlja potpunije a ne iskrivljeno samootkrivenje Boga Izraela. Zaista, trijadologija Nikeje i hristološke definicije Halkedona smatraju se validnim i neophodnim interpretacijama tvrdnji o Isusu Hristu u kontekstu Starog zaveta i svedočenja o Bogu koji je Jedan koje se tu nalazi.[48]

Ono što profesor izgleda da ne primećuje je da je prelaz koji on odobrava zapravo prelaz koji je udaljio crkvu od samog Isusa! Njegov komentar oslikava ogromnu crkvenu zbrku koja dozvoljava teolozima da zaborave da hrišćanstvo zapravo i treba da bude zasnovano na samom Hristu. Napuštanje Isusove vere svodi se na napuštanje Isusa.

Priznanje koje Brown iznosi u vezi sa tim da je crkva promenila Isusovu veru sukobljava se sa jednostavnom izjavom koja stoji u Rečniku o Hristu i Jevanđeljima: ,,Isusu, kao i Njegovim ljudima tokom vekova, Bog je bio jedan. On nije promenio ovo drevno verovanje.[49]

Poentu u velikoj meri pogađa i domišljato zapažanje profesora Hiersa koji kaže da ,,tumači hrišćanskog ubeđenja obično nisu bili posebno zainteresovani za to šta je Isus imao nameru da uradi i šta je uradio tokom svog života,”[50] i profesor Loofs je upozorio da postoji helenizacija vere i ,,kamuflirano uvođenje politeizma u hrišćanstvo”[51] a profesor Martin Werner je prezirao paganizaciju vere.[52]

Osim ako se ne može demonstrirati na osnovu Biblije da je Isus odobrio novu veru, crkva mora da prizna da je usvojila definiciju Boga koja nije Hristova i samim tim nije strogo hrišćanska. Revolucija je potrebna ako treba Isusa da shvatimo za ozbiljno po pitanju toga ko je Bog a ko je on. Reformacija koja se dogodila u XVI veku mora ponovo da bude razmotrena  kao delimična i na mnogo načina neadekvatna. Pod znakom pitanja je i to da li su Reformatori zaista mislili kada su rekli da se crkva stalno reformira[53] kako bi ponovo stekla svoj prvobitni status. Zar ne može ovo pitanje koje se odnosi na to ko je Bog biti rešenje brojnih problema koji pogađaju hrišćansku populaciju kao i širi svet koji ima veze sa judaizmom i islamom?