,Rano hrišćanstvo svesno od judaizma usvaja monoteisičku formulu koja glasi ,,Bog je jedan”. Prema stihovima 12:29, 32 Markovog jevanđelja, Isus eksplicitno dokazuje jevrejsku monoteističku formulu.”[1]

,,Crkva ne može doveka da nastavlja da veruje u Isusa, onakvog kakvog on sebe nije smatrao! Pitanje njegove mesijanske svesti je jedno od najvažnijih sa kojima hrićanska vera mora da se susretne.” [2]

Isus nam je često definisao Boga. On je definisao Boga direktno i jednostavno u poznatim verskim izjavama.  Isus je imao običaj da se obraća Jednom Bogu biblijskog monoteizma sa ,,Oče” (Jovan 17:1 i mnogi drugi stihovi). Međutim, da li crkve zaista slušaju Isusovu definiciju Boga, ili su napustile njegovo viđenje zarad tradicionalne ideje o Bogu koju Isus ne bi prihvatio?

Kenneth Richard Samples piše:

Određene izjave u Bibliji su upotrebljavane kao verske čak i u vreme kada je Biblija pisana. Na primer, u Starom Zavetu, drevni stanovnici Izraela su upotrebljavali Šemu kao veru, time naglašavajući svoju beskompromisnu posvećenost monoteizmu, iako su oni živeli okruženi paganskim, politeističkim svetom. Šema, koju Jevreji nastavljaju da koriste danas, sastoji se od molitvenog recitovanja stihova 6:4-9 Pete knjige Mojsijeve.

Šema na hebrejskom znači ,,čuti” i četvrti stih prikladno počinje sa: ,,Čuj, o Izraelu: Gospod naš Bog, Gospod je jedan.”[3]

Isus kao osnivač i učitelj hrišćanske religije ništa manje nije insistirao na Šemi kao na vodiču ka istinskoj teologiji i veri (Marko 12:28-34).

Kao hrišćanin prihvatam osnovne istine naše vere otkrivene Biblijom, hebrejskom Biblijom i grčkim Novim zavetom. Verujem da Biblija pruža čvrst božanski autoritet po pitanju tvrdnji o istini koje su iznesene zarad hrišćanske vere. Jasno mi je da su Isus i Apostoli videli Bibliju kao božansko otkrovenje, ključni vodič za ljudska bića koja se bore u očigledno palom svetu. Isus je bio ultimativni ,,Bibličar” koji je uveravao da ,,Biblija ne sme da bude prekršena” (Jovan 10:35) i koji je u potpunosti sproveo istraživanje Biblije o sebi, sopstvenom identitetu na osnovu ,,zakona, sveštenika i rukopisa” (Luka 24:44). Moj cilj je da sledim Isusa i njegov opis toga ko je Bog i ko je Isus. Ipak, ovo je osnova našeg pristupa Bogu i klanjanju Istom.

Naravno da je i Pavle bio jednako i čvrsto ubeđen po pitanju inspirisanosti Biblijskog kanona. On je smatrao da je Bog ,,izdahnuo” svete spise, koji su predstavljali um ili duh Božiji (2. Timotiju 3:16). Biblija je bila božanska biblioteka osmišljena da nas uputi u Božiju volju. Pavle, kao Isusov Apostol, tvrdio je da je inspirisan da govori.[4] On je svakako bio svestan Isusove jevrejske vere i govorio je o njegovom jevrejskom poreklu. Bog koga su on i svi njegovi Apostoli služili, bio je Bog Izraela, ,,Bog njegovih i Izraelskih otaca” (vidi Dela 3:13; 5:30; 22:14; 24:14).

Ne postoji nagoveštaj da su Pavle i Petar ikada doveli u pitanje ovu veru a kamoli da su je napustili. Vera u Boga, kao Isusovog Oca i Jednog Boga Biblije, predstavlja deo fiksnih podataka Pavlove teologije. Da je on menjao veru svog i Isusovog nasleđa u biblijskim spisima bi postojao dokaz da se on time bavio, baš kao i nova istina da ljudi nejevrejskog porekla mogu da u potpunosti postanu Božiji ljudi bez obrezivanja, kako je to do detalja opisano na prvom crkvenom saboru u petnaestom poglavlju Dela apostolskih i u Poslanici Galatima. 

U Novom zavetu ne postoji reč o tome da su se takve revolucionarne promene desile kada je u pitanju definicija Boga. Ne postoji ništa u zabeleženoj Pavlovoj službi što ukazuje na novu definiciju izraelskog i hrišćanskog Boga.

Brine me neprijateljski stav sa kojim se suočava svako ko dovodi u pitanje dogmu o tročlanom Bogu.  Umesto protestantskog principa da znatiželja treba da bude slobodna i nezavisna, vlada zastrašujuća atmosfera ispunjena besom i ogorčenjem upućenim svakome ko nagovesti da Isus nije Trijadolog. Da li smo zaboravili da je naš Spasitelj bio Jevrejin? Da li smo ozbiljno shvatili Isusovu lekciju da je nasilje nezamislivo? Da je razumno ubeđenje apostolski metod podučavanja o istini? Da je upotreba sile kako bi se postigao konformitet po pitanju doktrine odbijanja hrišćanstva u samoj srži?

Nedavno sam se upustio u razgovor sa kalvinističkim sveštenikom. Kada sam mu prišao sa pitanjem da definiše Boga, on je zauzeo strog i osuđujući stav.  Grozna reč ,,jeretik” upotrebljena je sa slobodom a moja porodica i ja smo optuženi da ni u kom smislu nismo hrišćani. Mi se klanjamo čudnom Bogu. Ovaj razgovor je za mene predstavljao zastrašujući podsetnik o groznim događajima koji su se dogodili u XVI veku kada je protestantski vođa Žan Kalvin sebe posvetio uništenju mladog biblijskog učenjaka, Miguela Serveta, samo zato što Miguel nije mogao da prihvati da je Bog Trojstvo i zato što se protivio krštenju odojčadi.  Platio je životom zbog svojih verovanja, pao je u ruke jednom od najuticajnijih protestantskih reformatora. Ova šokantna priča svedoči o tome kako je neko spaljen na lomači u Isusovo ime. Kalvin je umro a nije se pokajao za smrt Serveta. Ovaj događaj mora da pokrene široku diskusiju među onima koji redovno idu u crkvu, posebno onima koji su na Kalvinovoj strani. Strašno je kada je neko na strani onih kojima u tolikoj meri nedostaje hrišćanske ljubavi da smatraju da je u redu ubijati teološke protivnike.[5]

U crkvenoj istoriji postoje brojna svedočenja o tome kako je crkva svoj bes iskaljivala na onima koji bi doveli u pitanje veru ustanovljenu od strane crkvenih sabora, pa čak ih i ubijala.  Ovom zastrašujućom činjenicom bi trebalo da se ozbiljno pozabave oni koji se bave proučavanjem Biblije i Isusovog učenja. Brutalnost kao podrška tradicionalnoj doktrini je nezamisliva ako se sledi Isusov um.

Jednom prilikom, jedna organizacija u želji da ostavi ,,jeres“ po strani, objavila je da je unitarijanistički biblijski koledž teološka sekta koju po svakoj ceni treba izbeći. Nikada neću zaboraviti uzdisaje 400 ljudi kada im je zastupnik ,,ortodoksije“ rekao da iako Anthony veruje da je Isus Mesija i Sin Božiji, i da iako je vaskrsao i iako će se  on vratiti, on nije verovao da je Isus zapravo Bog.                                                                                    

 Mnoge dame iz publike su požurile ka meni na kraju sesije, među njima i moja žena, moleći nas da budu spaseni od večnog pakla. Zapazio sam da je njihova posvećenost daleko prevazilazila njihovo poznavanje ove teme. Izgleda da nisu bili svesni da je Apostol naše vere, Isus (Jevrejima 3:1) jasno iskazao svoje verovanje u vidu unitarijanističke vere svog jevrejskog nasleđa. Ali te jednostavne činjenice izgleda da nisu imale važnost. Podržavanje tradicije svoje crkve je pokretačka sila koja se krije iza ove očigledne posvećenosti prema spasenju od ove katastrofalne ,,jeresi“. Ovi entuzijasti nisu posedovali bilo kakvo znanje o istorijskom razvoju trijadološke vere.

U potpunosti sam ubeđen da su pisci Novog zaveta govorili istinu kada su jednoglasno rekli da je Isus objavio Jevanđelje spasenja Carstva i pozvao sve koji su mu prišli da se pripreme kao kraljevska porodica za kraljevsku ulogu u dolazećoj mesijanskoj vladavini na zemlji. On je umro zarad grehova sveta i kako bi ratifikovao Novi zavet, tri dana kasnije se ponovo vratio u život. Ubeđen sam da je on napustio svoj grob i da je vidljivo i opipljivo bio prisutan sa onima koji su ga poznavali pre raspeća. Posvetio sam se verovanju u neoborive istorijske činjenice u vezi sa Isusovim povratkom u život, kao u neoboriv stub istinskog hrišćanstva. Iza neverovatne drame oko toga kako Isus vodi natprirodno poreklo od device, Jevanđelje koje propoveda o isceljujućoj Isusovoj službi, njegovom raspeću, vaskrsnuću, odlasku na nebo i obećanom povratku u okviru njegovog Drugog dolaska kako bi se započeo novi politički i društveni poredak na zemlji, predstavlja nevidljivu ruku Boga Avrama, Isaka i Jakova, koji je takođe i Isusov Bog.

Nemam razlog da pretpostavim da su Isusovi sledbenici zamišljali vaskrslog Isusa. Oni uopšte nisu imali motiv da lažu o tome šta su ih sopstvena čula naučila da je tačno. Na način koji nije kitnjast, oni potvrđuju da su ,,jeli i pili sa njim (Isusom) nakon što se digao iz mrtvih“ (Dela 10:41). ,,Bog ga je digao iz mrtvih i on se pojavio onima koji su sa njim došli od Galileje do Jerusalima, koji su sada njegovi svedoci ljudima“ (Dela 13:30-31). Na osnovu svedočenja onih koji su živeli u vreme ovih događaja a koji su samim tim bili u poziciji da ih tačno zabeleže, ja u to verujem. Nemam razlog da mislim da je, na primer, Luka izmišljao bajke kada je beležio kako je Isus natprirodno začet u Mariji, kako je obavljao svoju službu i kako je ubijen od strane surovih, netrpeljivih Rimljana i Jevreja. Dokazano je da je Luka stalno bio dobro informisan o istoriji i događajima tog doba. On ne daje naznaku da je napustio svoju nameru da govori o istorijskim događajima, niti je zagazio u mitologiju onda kada nam je rekao da je vaskrsli Isus odabranim učenicima održao šestonedeljni kurs o Carstvu Božijem (Dela 1:3).[6]

Pavlova služba u Pisidijskoj Antiohiji predstavlja hrišćanske činjenice na očigledan i jednostavan način, zahtevajući našu pažnju i veru. Smatram da je Pavle ovde u potpunosti ubedljiv. Ne samo da veruje da se Isus vratio iz mrtvih, on vidi biblijsku dramu kao usredsređenu na Boga i Isusa a ne na Boga i Boga.

Od potomaka ovog čoveka (Davida), Bog je, kako je to i obećao, doveo Izraelu spasitelja, Isusa. Jovan je proslavio njegov dolazak tvrdeći da će svi stanovnici Izraela biti kršteni; i dok je Jovan svoj put privodio kraju, on je govorio: ,,Šta mislite ko sam ja? Ja nisam on. Gledajte, jedan dolazi posle mene; ja nisam vredan toga da mu sandale otpertlam.“ Braćo moja, deco Avramove porodice, i svi vi koji ste bogobojažljivi, nama je ova reč o spasenju poslata. Stanovnici Jerusalima i njihove vođe nisu uspeli da ga prepoznaju, a osudivši ga, oni su ostvarili proročanstva koja su čitana šabatom za šabatom. Iako nisu pronašli osnova da ga kazne smrtnom kaznom, oni su od Pilata zatražili da ga ubije, i kada su postigli sve što je o njemu rečeno, oni su ga skunuli sa krsta i stavili u grob. Ali Bog ga je digao iz mrtvih i danima se on javljao onima koji su sa njim došli od Galileje do Jerusalima. Ovo su sada njegovi svedoci pred ljudima. Mi sami prenosimo ove dobre vesti tebi, da ono što je Bog obećao našim precima sada ispunjava nama, njihovoj deci, time što uzdiže Isusa, kao što je i napisano u drugom psalmu: ,,Ti si moj sin; ovog dana ja sam te začeo.“ Što se tiče činjenice da je on dignut iz mrtvih i da se nikada neće vratiti grešnosti, on je izjavio sledeće: Ja ću vam dati koristi namenjene Davidu.“ Zato on takođe kaže u jednom psalmu: ,,Nećeš dati da Svetac Tvoj vidi trulost.“ Sada David, nakon što je služio volji Božijoj tokom svog života, zaspi, odlazi kod svojih predaka i vidi trulost. Morate da znate, braćo, da iako je kroz nega oproštaj greha vama obećan, i što se tiče svega što vam ne može biti oprošteno Mojsijevim zakonom, u njemu je svakom verniku oprošteno. Ali budite oprezni da se ne obistini ono što su proroci rekli: ,,Vidite, nemarljivi! I čudite se, i nek vas nestane; jer ja činim delo u vaše dane, delo koje nećete verovati ako vam ko uskazuje“ (Dela 13:23-41).

Smatram da je Lukino i Pavlovo svedočenje ubedljivo i racionalno. Mnogo godina sam proveo proučavajući Novi zavet na Teološkom univerzitetu, analizirao reč po reč u učionici, pretraživao originalne grčke tekstove, konsultovao se sa najboljim biblijskim radovima napisanim na engleskom, francuskom i nemačkom. Novi zavet predstavlja plemenite osobine kao što su iskrenost, čistota, hrabrost i posvećenost, osobine koje možemo da primenimo i na drugim poljima.

Naravno da je vrlo verovatno i razumljivo da Veliki Stvaraoc ne bi ostavio svoja stvorenja u neznanju, kada je u pitanju Njegov plan za čovečanstvo. On je zapravo otkrio svoj Plan putem Svetog pisma, Hebrejske Biblije i Grčkog Novog zaveta, a na kraju i u Isusovom jevanđelju koje propoveda njegovim apostolima i podučava ih. Isusovo vaskrsnuće jednostavno stavlja pečat na čitavu priču, a samim tim i Božije odobrenje na čitavu dramu koja tek treba da se završi.

Bilo bi mi mnogo teže da verujem da su pisci Biblije prevaranti. Kakav su motiv oni imali da osmisle jednu takvu brilijantnu prevaru, ako je prevara ono što u Novom zavetu piše o Isusu i njegovim sledbenicima? Zamislite da je njihova priča netačna. Šta bi oni mogli da dobiju takvim ubedljivim pripovedanjem, zasnovanim na direktnom odnosu sa Isusom koji je vaskrsao nakon što je ubijen, o tome kako je Bog izveo veličanstveno kreativno čudo vraćanjem razapetog Mesije u život? Ako je Bog stvorio čoveka, kakav prigovor iko može da da tome što je on vratio čoveka u život? Zašto bi ti rani hrišćani, heroji, podnosili gnev neprijateljski nastrojenih religija i sekularnih vođa ako su znali da je neistina to zašta se zalažu – da je njihov voljeni vođa vidljivo vraćen njima nakon što je umro?

Zar nije ludost to što neki ljudi koji nisu prisustvovali događajima koji su se desili pre dve hiljade godina, tvrde da znaju šta se desilo bolje od onih koji su u stanju da se konsultuju sa pravim svedocima ove hrišćanske priče?

Iako strastveno verujem u neverovatne ali pak pribrane tvrdnje pisaca Novog zaveta, rezervisan sam prema crkvi, koja tvrdi da prati Isusa i veru tih prvobitnih hrišćana. Verujem da postoji velika razlika između onoga što je nakon vekova postalo hrišćanska vera i onoga što je zabeleženo kao hrišćanstvo prvog veka. Smatram da se desilo radikalno krivljenje i rasparčavanje istog nakon smrti Apostola, Jovana, koji je umro krajem prvog veka, kao poslednji od njih.

Dokaz o znatnoj promeni u sistemu verovanja poslebiblijskih hrišćana nije ništa manje očigledan nego u promeni koja se desila u vezi sa definisanjem toga ko je Bog a ko Isus. Srce hrišćanstva, onakvog kakvo nam je ono prvo prikazano od strane Isusa, trajno je i u velikoj meri pogođeno. Mislim da je Crkva pretrpela ogromnu štetu kada je Jedan Bog, Otac Gospoda Isusa, pretvoren u dvojicu i trojicu, a čovek Isus, Sin Božiji, prikriven. Mislim da jednostavnim i jasnim citiranjem toga što je Isus rekao o Bogu i sopstvenom odnosu sa Njim, mogu da pokažem radikalnu promenu na gore koja se odigrala a pritom ću to uporediti sa onim što je kasnije institucionalizovana crkva, nakon vekovima duge unutrašnje borbe i česte nasilne rasprave, proglasila svojim viđenjem Boga i Isusa.

Kao što je poznato, ono što se smatralo tačnim (,,ortodoksnim“) viđenjem Boga i Isusa konačno je uklesano u kamen kada su u pitanju crkvene vere, posebno na Nikejskom saboru 325. godine i Četvrtom vaseljenskom saboru 451. godine. To se desilo tek nakon vekova gorke i zbunjujuće rasprave. Čak i nakon sabora u Halkedonu rasprava oko toga na koji način treba opisati Isusa se nastavila kao što to iskreno priznaje  savremeni stručnjak za istoriju hrišćanstva, ,,sve do dana današnjeg postoji stalna potreba za potpunom ponovnom procenom crkvenog verovanja u Hrista.“[7]

Ova stalna potreba za ponovnom procenom je, prema mom mišljenju, naglašena u dramatično interesantnom citatu iz informativne knjige od strane učenog profesora sistematske teologije na Međunarodnom trijadološko-evanđelijskom univerzitetu. Na kraju pune istorijske procene doctrine, on iskazuje ono što vidi kao sadašnje udaljavanje od klasičnih vera, koje su formirale srž trijadološkog hrišćanstva. On misli da se, nažalost, udaljavamo od Sabora u Halkedonu koji je 451. godine nove ere formulisao poznatu doktrinu o ,,dve prirode” Isusa:

U teologiji, moramo da kažemo da izgleda da smo zagazili u posle-halkedonsku eru. Transformacija koju ovaj razvoj najavljuje je veća od bilo čega što se u hrišćanstvu desilo. Može biti upoređena samo sa promenom unutar samog biblijskog monoteizma, od unitarijanističkog monoteizma Izraela do trijadologije Sabora u Halkedonu. Razliku simboliše prelazak sa Šeme, Peta knjiga Mojsijeva 6:4, (,,Čuj, O Izraelu: Gospod naš Bog je jedan Gospod...” na ispovest atanazijske vere: ,,Obožavamo jednog Boga u Trojstvu i Trojstvo u jedinstvu.”

Ovo je izuzetno interesantan komentar. Profesor postavlja pitanje:

Da li je prelazak sa ličnog monoteizma Izraela na trolični teizam Nikeje legitiman razvoj starozavetnog otkrovenja? Hrišćani tvrde da jeste, držeći se mišljenja da Nikeja predstavlja potpuniji sled događaja, a ne krivljenje teksta, koji prati samootkriće Boga Izraela.[8]

Ono što ja smatram fenomenalnim u ovom citatu jeste pre svega priznanje profesora da se promena sa Isusovog unitarijanističkog monoteizma na trijadološku nikejsku doktrinu jeste dogodila i zaista je bila značajna. Ono što me upozorava na rizik od nekritičkog prihvatanja ,,tradicije“ zarad nje same, ono zbog čega sumnjam i što me nagoni da sprovedem istraživanja poput ovih u narednim poglavljima jeste sledeće: profesor očigledno nije zapazio da je Isus bio onaj koji se u potpunosti priklonio unitarijanističkom monoteizmu Izraela. Isus nije dao naznaku da je ,,prelazak“ na drugi oblik ,,monoteizma“ moguć i dozvoljen. Zaista, kako hrišćani mogu da zamisle da se udalje od vere za koju je Isus rekao da je samo srce u srž istinskog znanja Božijeg?

Profesor izgleda da postavlja pitanje da li je dozvoljeno napustiti ono što je Isus propovedao o Bogu, Isusovu teologiju. On izgleda da nije potresen time što smo se udaljili od Isusove teologije. Njega izgleda nije briga što je Isus govorio o ,,Gospodu našem Bogu“, Bogu Izraela, koji definitivno nije bio tročlani Bog.

To pitanje pokrenuto od strane profesora Brauna pruža tezu za moje istraživanje. Moji zaključci mogu da izazovu pobunu, ali ako do pobune dođe, mislim da dobar cilj može biti zadovoljen. Mislim da je opasan  bilo koji propust pri slušanju Isusa kao našeg rabina. Njegova učenja su prožeta upozorenjima da njegove reči treba slušati. Do uzmemirujućeg stepena, verujem da oni koji redovno odlaze u crkvu prilaze veri bez razmišljanja, u potpunosti nesvesni odakle njihova verovanja potiču. Bojim se da su u takvom stanju oni podložni prevari, a prevara se po svaku cenu mora izbeći, a ,,ljubav prema istini za spasenje“ (2. Solunjanima 2:10) promovisana je kao prioritet u hrišćanskom životu. Ako nalepnice na kolima treba da identifikuju svoje vozače kao one koji ,,imaju Isusa“, zar mi ne bi trebalo da budemo apsolutno sigurni da se oni nisu udaljili od stvarnog Isusa Mesije koji recituje šemu u prvom veku?

Istorijska pozadina

Ljudi koji odlaze u crkvu izgleda da nisu zainteresovani za istoriju dogme i skloni su dezinformacijama u tom vakumu informacija. Čak i istorija razvoja trijadološkog koncepta Boga je pogrešno predstavljena. Ovo pokreće moje sumnje a pritom i potvrđuje moje verovanje da su i Isus i Pavle bili proroci kada su upozorili na dolazeću apostasiju od vere. Isus, dobro poznavajući ljudsku prirodu kao i lukavost Satane, pitao se da li će prava vera uspeti da ispliva dok se on ne vrati (Luka 18:8). Pavle je govorio o tome kako je  prvobitna istina zamenjena maštovitim izmišljotinama koje su se maskirale u hrišćanstvo, o popularnoj tendenciji ,,sve većeg broja učitelja“ da propovedaju ljudima neistinu, već ono što ti ljudi žele da čuju (2. Timotiju 4:3-4). Šta ako se ostvare te pretpostavke?

Izmišljanje istorijskih činjenica me ne ubeđuje u objektivnost nekih autoriteta u njihovom pristupu istini u vezi naše kontroverzne tematike. R.P.C. Hanson, vodeći stručnjak po pitanju razvoja doktrine, prezire nakaradnu tvorevinu koja se predstavlja kao istina o tome na koji način je tradicionalna doktrina Boga razvijena. Profesor Hanson govori o dobro poznatoj borbi oko Boga i oko ortodoksije:

Verzija koja je povezana sa arijanskom polemikom, koja je trajala od 318-381. godine i koja se sve do nedavno mogla pronaći u svim udžbenicima, glasi ovako: Godine 318., prezviter pod imenom Arije razotkriven je od strane svog biskupa Aleksandra Aleksandrijskog jer je propovedao lažnu doktrinu koja se tiče božanske prirode Hrista, do te mere da je Hrist stvoreni i inferiorni bog. Kada se polemika raširila jer su Arija podržali zli i promišljeni biskupi poput Evsevije Nikomedijskog i njegovog imenjaka Evsevija Cezarejskog, vladar Konstantin je sazvao sabor u Nikeji koji je osmislio veru koja je trebalo da zataška arijanizam i okonča polemiku. Ali zahvaljujući veštim političkim i crkvenim postupcima arijanaca, ova zamisao nije upalila. Oni koji su stali na stranu ortodoksije, kao što su to bili Anastasije Aleksandrijski, Evstatije Antiohijski a kasnije i Pavle Konstantinopoljski, bili su svrgnuti sa svojih pozicija i prognani. Ali Atanasije je hrabro i odlučno izdržao bitku za (trijadološku) ortodoksiju, skoro sam sve dok se u kasnijem stadijumu polemike njemu nisu pridružili ostali nosioci standarda ortodoksije poput Hilari od Poatjea, Pape Damaza i tri učenika iz Kapadokije, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Grigorija Niskog. Na kraju, uz pomoć vladara Teodosija, pobedilo je dobro, sile koje su nametale greške i zlo, predstavljene od strane Arijanaca, bile su poražene i slomljene a formulacija Konstantinopolja 381. godine revidirane Nikejske vere (325. nove ere) odnela je trijumf istinske vere.

Ovaj uobičajeni prikaz ove polemike koji vodi poreklo od verzije koju je dala pobednička strana, većina učenjaka smatra potpunom travestijom ... Na početku polemike, niko nije znao pravi odgovor. [9] Nije postojala ,,ortodoksija” po pitanju ,,koliko je božanski Isus Hrist?” Sasvim je neizvodivo predložiti da je polemika besnila ništa manje do 60 godina u crkvi ... oko doktrine čiji je ortodoksni oblik bio savršeno poznat svakome ko je uključen i koji je vekovima unazad bio poznat.[10]

Hanson zatim dodaje ovu interesantnu činjenicu:

Nikejska vera je 325. izmišljena kako bi se okončala polemika i u tome nije uspela. Zaista je na kraju dovela do konfuzije jer je njena upotreba reči ousia (suština) i hypostasis (osoba) bila toliko dvosmislena da je dovela do toga da se pomisli da su Nikejski oci pali pod savelijanstvo (Bog je jedna osoba u tri oblika), viđenje koje se čak i u tom periodu smatralo jeretičkim.

Hanson iznosi zaključak svog istorijskog istraživanja time što naglašava da se greške ,,ne mogu svesti na one koji podržavaju neku od doktrina, i ne mogu se obuhvatiti naslovom ,,zla arijanska kleveta.” Najozbiljnija početna greška je bila Atanazijevo loše ophođenje na aleksandrijskom moru.”

Kratak prikaz borbi koje su dovele do standardnog koncepta Boga hrišćanstva, trebalo bi da upozore čitaoca na činjenicu da ništa što je dovelo do ,,ortodoksije” ne nosi obeležje miroljubivog i istinskog Isusovog duha, čiji koncept Boga nije doveo do haosa o kome kasnija istorija svedoči. Ono što je potrebno jeste da se baci novi pogled na čitavo pitanje o Bogu i Sinu Božijem.

Ova knjiga se nada da će malo doprineti i te kako potrebnom generalnom servisu osnovnih struktura ,,primljenog” hrišćanstva. Želim da vam pokažem da je promena koja je pogodila samu srž Isusovog sistema verovanja i verovanja njegovih najranijih sledbenika imala ogroman i dalekosežan efekat na istoriju religije. Svi koji su verovali u Boga okrenuti su jedni protiv drugih jer se nisu slagali oko najvažnijeg od svih pitanja: Ko je Bog? Ko je Isus? I kakav je njegov odnos sa Bogom iz Biblije?

Problem

Problem kojim ćemo se pozabaviti u narednim poglavljima se sveo na ovo: Da li Isusova očigledno jednostavna i biblijska izjava da je ,,Gospod naš Bog jedan Gospod” (Marko 12:29) zaista vredna vekovne rasprave oko toga ko je Bog ili toga da crkve jednostavno odbiju svog jevrejskog osnivača i Spasitelja na najosnovnijem nivou? Da li je Isusovu izjavu o Božijem identitetu zaista toliko teško razumeti? Da li je u pitanju neka zaista neshvatljiva misterija? Ili da li smo iz straha zakomplikovali Isusovu definiciju Boga? Da li veru, kako nam mnogi od onih koji danas podržavaju ortodoksiju govore, zaista nije moguće opisati i da li ona ostaje zagonetna i nepodložna zakonima jezika i logike? Da li iz ikakvog razloga treba pregovarati o Isusovoj veri? Da li je crkva, umesto Biblije, stvorila problem oko toga ko je Bog a zatim provela svoju energiju bespotrebno pokušavajući da otkrije sopstvenu enigmu?

Da li možda postoji antisemitska predrasuda protiv prihvatanja jevrejskog Isusa i njegove definicije Boga? Ako je to slučaj, crkva mora to da prizna i da se iskupi onima koje je odbila kao ,,jeretike”. Crkva mora da se ponovo uveri da njena tradicija nije izuzela Isusovo osnovno verovanje o Božijem identitetu.

Ono što ja ne govorim jeste da mi možemo da razumemo sve u vezi sa Bogom! Ja tvrdim da nam se Bog jasno otkrio u Bibliji, a posebno u vezi sa tim koliko Bogova postoji. Slaganje po ovom pitanju bi moglo da u velikoj meri ublaži tenziju koja sada postoji između velikih religijskih grupa. Mogao bi se napraviti korak ka viđenju toga ko je zapravo pravi Bog, ,,jedini pravi Bog“, ,,onaj koji je sam istinski Bog“, kako ga je Isus nazivao (Jovan 17:3; 5:44) i što je On otkrio u okviru svog jedinstvenog Sina Isusa.

Zar hrišćani ne treba da prate Isusa Hrista, i ako treba, zašto onda jednoglasno ne recituju njegovu veru? Da li je udaljavalje od Isusove vere doprinelo tome da se u crkvu uvede konfuzija – kazna za promenu pravog razumevanja toga ko je Bog? Da li Novi zavet odobrava hiljade različitih i neusaglašenih veroispovesti?[11] Da li odobrava udaljavanje od jasnog Isusovog učenja u vezi sa tim ko je Bog?

Pretpostavljam da crkva, predvođena na neki čudan način svojom netrpeljivošću prema jevrejskim stvarima, oduzela je jevrejskoj veri njenog jevrejskog osnivača i Spasitelja, Isusa. Rezultati ogromne crkvene zbrke koja je time nastala vidljivi su svuda oko nas. Crkvena istorija je prepuna sramotnim i očiglednim raspravama, ekskomunikacijama, pa čak i ubistvima, i to sve oko pitanja ko su Bog i Isus. Ovi konflikti nisu plod duha. Isus nikada nije odobravao ubijanje drugih vernika zbog doktrine. Međutim, to se dešavalo. Protestanti i rimokatolici su krivi za neverovatne surovosti prema svakom ko se usudio da izazove njihov teološki autoritet, čak su i ubijali svoje protivnike. Umesto da  ljubavlju i strpljenjem priđu onima koji su smatrani ,,jereticima“, crkva je fizički potegla mač na njih. A informacije o takvim besmislenim ubistvima, koja su često obavljana u Isusovo ime, često su uskraćene publici koja redovno posećuje crkvu.

Hrišćanstvo je podeljeno na hiljade konkurentnih grupa. Milijarde muslimana i hrišćana imaju uzajamno isključujuća shvatanja toga ko su Bog i Isus. Jevrejima, kao i muslimanima, njihov strogi monoteizam ne dozvoljava da sa hrišćanima pronađu zajednički cilj, jer oni tvrde da je jevrejski Mesija koji je došao (i koji će opet doći) Bog. Jevrejima i muslimanima bi to očigledno podrazumevalo verovanje u dva Boga, a verovanje u dvojicu koji su Bog nije monoteizam. To bi bilo stupanje u paganizam.

 Moja teza svakako nije nova. Učenjaci prvog ranga[12], pređašnji i sadašnji, na različite načine su izneli istu žalbu koju i ja iznosim u ovoj knjizi, ali njihova dela su čitali samo stručnjaci, ili su bile skrivene u nepristupačnim bibliotekama, tako da je retko kad ono što su ona imala da kažu uticalo na svet van akademije. Prosečni posetilac hrišćanskih sajtova vrlo malo zna o onom što su ona rekla, ili uopšte u to nisu upućeni. Izgleda da ni većini onih koji odlaze u crkvu nije stalo do toga da saznaju na koji način se došlo do verovanja kojih se sami pridržavaju. Nekako, činjenica da je toliko dobrih ljudi gajilo ta tradicionalna verovanja hiljadama godina čini da su ta verovanja neosporivo istinita. Nezreo pristup onome što se sa omalovažavanjem naziva doktrinom, izgleda da je preplavilo crkvenu zajednicu.

Oni koji redovno idu u crkvu retko kad slušaju propovedi koje objašnjavaju kako i zašto se oni okupljaju pred tročlanim Bogom. Oni ne poznaju haotičnu istoriju i nesuglasice koje vode u nedogled a koje su dovele do prihvaćene doktrine. Niti oni znaju da Bog koji je prihvaćen kao tri Osobe nije kao takav neprekidno propovedan u Novom zavetu pa nadalje. Trijadološka ideja o Bogu se javila kao fiksna dogma tek nakon vekovne borbe. Ne mora da znači da je strana koja je odnela pobedu bila u pravu. Pobednička strana nije ugasila proteste a često je uništavala i pisana dela svojih protivnika. Pitanje koje se tiče toga ko je Bog mora bar da bude otvoreno radi razumne diskusije na osnovu biblijskih i istorijskih činjenica. Oni koji znaju da Bog zahteva da ga volimo svim našim ,,umom i snagom“ treba da osećaju potrebu za tim da budu informisani. U suprotnom rizikuju da budu prevareni.

Sada:

Većina onih koji tvrde da su hrišćani i sebe tako nazivaju ... imaju naviku da kažu da je Isus Hrist Bog. Ovo je sadašnje mišljenje; tako crkva propoveda; tako stoji u veri. Ali ako ispitate jednog prosečnog Engleza, otkrićete da on ovo ne shvata zdravo za gotovo. On nije otkrio šta to tačno znači niti je razmotrio šta to podrazumeva. Ako ga pitate da li je Bog naš nebeski Otac, on bi sa sigurnošću odgovorio da jeste.

Ako biste ga onda upitali: ,, Da li je Isus Hrist naš Nebeski Otac?“ , on bi rekao da nije. Zatim ako biste ga pitali: ,,Da li postoje dva Boga?“, on bi odbacio tu sugestiju. Dakle, on u svom umu nosi ova četiri predloga: 1) ,,Isus Hrist je Bog“ ; 2) ,,Bog je naš nebeski Otac“; 3) ,,Isus Hrist nije naš Nebeski Otac“ 4) ,,Ne postoje dva Boga“. Međutim, on nikada nije došao na ideju da ova četiri zasebna mišljenja spoji, Verovatno mu nikada nije palo na pamet da se ove izjave međusobno potiru... Prosečni Englez se nikada nije ozbiljno pozabavio ovom temom.[13]

Nekonzistentnosti i kontradikcije koje su uključene u viđenje mnogih vernika nalažu da nešto ozbiljno nije u redu kada je u pitanju osnovni nivo definisanja Boga i Isusa.

Tradicija kao opasnost

Isus je skoro svaki dan upozoravao na opasnosti koje donose crkvene tradicije. On je znao da one predstavljaju pretnju božanskom otkrovenju u Bibliji. Isus je video da Bog, njegov Otac, traži muškarce i žene koji će mu se klanjati unutar okvira duha i istine: ,,Oni koji mu se klanjaju, moraju to da čine u duhu i istini” (Jovan 4:24). To bi značilo da prihvatljiva Božija služba mora da bude u dosluhu sa otkrivenom istinom a ne da bude pomešana i proglašena neefikasnom od strane neistinite tradicije, ma koliko ona bila produbljena i negovana.

Mudri učenjak, pokojni Profesor F.F. Bruce pozabavio se ovim u pismu koje mi je napisao pre mnogo godina: ,,Ljudi koje se oslanjaju na verovanje u Bibliji, kako to oni smatraju, priklanjaju se tradicionalnoj školi tumačenja nečeg što se naziva sola scriptupa. Evanđelijski protestanti mogu isto toliko da budu sluge tradicije kao i rimokatolici ili Grci ortodoksnog verovanja, samo što oni ne shvataju da je u pitanju tradicija.”[14] To što je neko ,,ponovo rođeni” evanđelijski hrišćanin samo po sebi ne garantuje da je taj neko izvukao hrišćansku veru iz Biblije a ne iz tradicije koje su nametnute Bibliji.

Iznenađujuće je to što se vernim članovima crkava često dešava da se njihova fundamentalna verovanja, koja su oni uzeli zdravo za gotovo, u potpunosti ne slažu sa učenjem onog za koga tvrde da je pionir i tvorac njihove vere, Mesija Isus. Ta upečatljiva neusklađenost između Isusove definicije toga ko je Bog i skoro univerzalne definicije Boga u knjigama hrišćanstva treba da bude zabrinjavajuća za sve koji tvrde da je Biblija jedini krajnji standard za vernike. Uveren sam da je upečatljiva razlika u definiciji Božanstva koju je dao Isus i definicije koju daju današnji vernici očigledna. Činjenice nisu veoma komplikovane, iako je uvođenje stranih pogleda na Boga i Njegovog Sina učinio da one postanu i te kako kompleksne. Dosta se udaljilo od ,,jednostavnosti” koju je predstavio sam Isus. Njegova vera – njegova definicija pravog Boga – užasno je jednostavna. Potrebno je samo verovati u nju.

Veroispovesti nas podsećaju na osnovni okvir naše religije.[15] Ovo su izjave verovanja u sažetom obliku koje podsjećaju one koji se okupljaju u crkvi iz nedelje u nedelju na suštinu njihovih uverenja o Bogu, Isusu i spasenju. Mnogi od nas su za ceo život zapamtili reči veroispovesti koje su poslušno recitovali u crkvi. Nije da smo mi shvatali to što smo govorili, ali činilo se da je ono što smo iz nedelje u nedelju izgovarali postalo nedodirljivo i sveto samim tim što je bilo drevno, obimnim učenjem i težinom neprekinute tradicije kojom je to što smo izgovarali očigledno bilo podržavano. Koliko nas je moglo objasniti to da je Isus ,,sišao u pakao"? Izgleda da je to poslednje mesto na koje je on morao da ode, ako uzmemo u obzir ono što smatramo ,,paklom”. U Isusovom slučaju, u Bibliji, jednostavno se podrazumevalo da je on umrevši otišao na mesto pokoja gde su svi mrtvi. Crkva je nekako uspela da nas još više stegne dozvolivši verama da prenose atmosferu misticizma, pa čak i nerazumljivosti. Možda uopšte i ne treba da razumemo. [16] Da li religijsko verovanje stvarno može da bude toliko racionalno i logično da može da bude izraženo razumljivim rečenicama?

S druge strane, činilo se da Isus razume i na striktno logičan način raspravlja kako bi odbranio svoje tvrdnje od žestoke opozicije. Isus je očigledno iznosio tvrdnje iz Starog zaveta, Biblije njegovog vremena. Zar i hrišćani ne bi uradili isto to, dodavši Novi zavet svojim izvorima informacija? A ako bi hrišćanin tvrdio da veruje u biblijske reči, u njihovom normalnom, logičkom i gramatičkom smislu, zar ne bi bilo sumnjivo čuti teologe kako nam govore da je jezik neadekvatan za objašnjavanje misterije Trojstva? Biblija nikad ne daje nagoveštaj da je neadekvatan jezik koji je upotrebljen od strane Boga kako bi se objasnilo ko je On i da treba da nam ukaže na misteriju.

Kako se pretpostavlja, hrišćanstvo je zasnovano na zabeleženim učenjima Isusa, koji je tvrdio da je Sin Božiji i Mesija i koji je čestitao svojim vodećim učenicima na njihovom brilijantnom uvidu koji im je Bog podario da ga prepoznaju kao takvog - ,,Hrist (Mesija), Sin Božiji” (Matej 16:16-18). Na toj neverovatno čvrstoj osnovi, Isus je obećao da će sagraditi svoju crkvu. Pritom je pružio centralnu osnovu za čvrsta viđenja toga ko je on, odbranu od stalno prisutne pretnje od strane rivala Isusa, krivljenja njegovog istinskog identiteta ili od drugih podnosilaca zahteva za religijsku posvećenost.

Svet u doba kada je napisan Novi zavet bi nama danas bio jako čudan. Da li mi i dalje vidimo bitku za istinom kao stalnu borbu života i smrti? Isus i Pavle su je očigledno tako videli. Niti je Isus i niti je Pavle zastupao samo dobre morale ili prefinjeni humanizam. Ljudi nisu proganjani ili uznemiravani zbog takvih dela. Isus je upozorio svoje sledbenike da će morati da svoj krst nose svaki dan, a pod tim je podrazumevao krst raspeća. Oni su morali da očekuju opoziciju od ,,ustanovljenog poretka” koji se pokazao toliko neprijateljski nastrojen prema njemu kao Izraelskom Mesiji. Ono što je najzastrašujuće jeste da je Isus predvideo najgori oblik prognanstva koji se javlja u religijskoj četvrti:,,Učenici moji, vreme će doći kada će svako ko vas ubije  misliti da čini Bogu uslugu” (Jovan 16:2). Takva situacija se može javiti samo ako se desi ogromna prevara religioznih ljudi.

Isus Mesija i Sin Božiji

U spisima Novog zaveta se jednoglasno govori da je Isus pred svojim sledbenicima kao i pred jevrejskim službenicima na svom suđenju tvrdio da je on Mesija, obećan od strane svog sopstvenog jevrejskog nasleđa u Hebrejskoj Bibliji. Isus je definisao ,,Mesiju” na osnovu biblioteke rukopisa koju sada nazivamo Starim zavetom, a čija je ograničenja Isus definisao tačno kao: ,,zakone, proroke i rukopise” (Luka 24:44). Ovi dragoceni rukopisi su od početka obećavali da će jedinstveni Spasitelj, Kralj i konačni prorok biti rođen u Izraelu. Isus je očigledno smatrao da je Hebrejska Biblija izvor božanske, autoritativne istine u vezi toga šta su Bog, Stvaraoc i Bog Iraela radili u istoriji čovečanstva. Isusova centralna uloga u ispunjavanju Božijih planova bila je njegova jedinstvena pozicija ,,Hrista, Sina Božijeg”. Na osnovu razmevanja te jasne istine, njegovi sledbenici su bili ujedinjeni u jednu crkvu, skup vernika (Matej 16:16-18). Oni su priznali Isusa kao Gospoda Mesiju, obećanog sina Davidovog. Neki pronicljivi članovi javnosti su mu se obraćali sa ,,Gospode, sine Davidov” (Matej 15:22, 20:31). Pavle je bio ubeđen da je priznavanje Isusa kao nekog ko potiče sa porodičnog stabla Kralja Davida ključan deo spasilačkog Jevanđelja (2. Timotiju 2:8). Suština apostolske poruke u vezi sa hrišćanstvom bila je, i ostala, da je Isus ili Yeshua Nazarećanin zaista davno obećani Mesija. To je značilo da svako ko prihvati tu činjenicu kreće putem spasenja. A svako ko je odbije, on odbija volju Boga Izraela koji je poslao svog Sina kao dugoočekivanog Spasitelja i Mesiju.

Podsetivši se toga da je Isus smatran apsolutno primarnim i fundamentalnim, mi dolazimo do same srži problema. Naša lojalnost prema Isusu zahteva da ga shvatimo za ozbiljno kada govori o čvrstom osnovu crkve koju je on osnovao. Isusa je itekako zanimalo šta Petar misli ko je on (Isus) zapravo. Postojala su razna mišljenja u javnosti ali je Isus želeo da se uveri da je Pavle bio svestan njegovog istinitog identiteta.

U ovom trenutku Isus je lako mogao da kaže: ,,Ja sam Bog i na ovom temelju zasnivam svoju crkvu.” Takva jedna potvrda je danas potrebna za učlanjenje u glavne crkve današnjice. Ali Isus nije rekao ništa slično. Još jednom ću reći da su crkve izdale svoje rabine i svog gospodara udaljivši se od Isusove jasne definicije onoga što je fundamentalno za jednu veru. ,,Šta kažete, ko sam ja?” Isus je upitao vodećeg Apostola Petra. ,,Ti si Hrist, Sin živoga Boga”, odgovorio je Petar sa samopouzdanjem. Ovaj tačan odgovor je oduševio Isusa: ,,Da si blagosloven, Petre. Krv i meso ti ovo nisu otkrili već Otac u raju. Na tom čvrstom temelju ja gradim svoju crkvu” (Matej 16:15-18).

Da li može da bude išta jasnije od Isusovog mišljenja po ovom verskom pitanju? Sigurno ne. Nema ni naznake o tome da je Isus sam Bog. Isus je Hrist. On je Sin Božiji. Obe titule se javljaju u hebrejskoj Bibliji, drugom Psalmu, ključnom mesijanskom pasusu. Hrist, Sin Božiji, u tom Psalmu je Kralj koga će Bog postaviti na Sionsku planinu, čijem će autoritetu sve nacije morati da se klanjaju, jer im je to u najboljem interesu. Isus je nazvan Hristom, Mesijom, 527 puta u Novom zavetu. Isusa treba smatrati Sinom Božijim, Mesijom. Isus je izjavio da ova njegova titula predstavlja čvrst oslonac prave vere. Petrovo priznanje je krajnje hrišćansko priznanje jer je na entuzijastičan način odobreno od strane Hrista. On je ,,Hrist, Sin žovoga Boga”. ,,Sin živoga Boga” je proročanska titula za Izraelsku naciju (Osija 1:10, Rimljanima 9:26). Nemoguće je pomisliti da je Isus tvrdio da je Bog.

Pomak od Mesije, Sina Božijeg, do Isusa kao ,,Boga”

Lee Strobel u svojoj dobro poznatoj istrazi hrišćanske vere, pričao je sa evanđelijskim učenjakom pod imenom Ben Witherington. Razgovor je otpočeo tako što je Strobel postavio pitanje:

,,Isus je imao običaj da se stidi prilikom izjašnjavanja kao Mesija ili Sin Božiji. Da li je razlog za to bio taj što sebe nije smatrao takvim ili je imao druge razloge za to?“

,,Ne, nije da on sebe nije smatrao takvim.“ Witherington je rekao... ,,Da je on jednostavno rekao: ,,Zdravo narode, ja sam Bog,“ upotrebio bi reč Jahve, jer Jevreji njegovog doba nisu imali nikakav koncept Trojstva.

Oni su samo znali za Boga Oca – koga su oslovljavali sa Jahve – a nisu znali za Boga Sina ili Boga Svetog duha.”[17]

Dva komentara su neophodna. Da , Isus je bio uzdržan u javnosti kada je u pitanju njegov identitet Mesije. To je bila politički obeležena titula.[18] Ali on nije ostavio ni senku sumnje u glavama svojih odabranih sledbenika u vezi sa tim ko je on. Upravo smo videli da je Isus smatrao da je to što njega smatraju Hristom, Sinom Božijem, suštinska osnova hrišćanske vere. Isus je srdačno čestitao Petru na njegovom razmišljanju. Novi zavet potvrđuje tu istinu svaki put kada govori o Isusu kao o Hristu, što se naravno dešava iznova i iznova. Zapravo, nama je predstavljen u stihu 2:11 Jevanđelja po Luki kao ,,Gospod Mesija”. Čak pre toga, Elizabeta, stručnjak za mesijanske poslove, pozdravila je Mariju kao ,,majku mog gospoda”, tj. Mesije , ,,mog gospoda” u 110:1 Psalma.

Zatim, Witheringon smatra da verovanje da je Isus Bog, član Trojstva, nemoguće ako se uzmu u obzir zabeleške o Isusovom učenju. On je apsolutno u pravu kada kaže da je Isus rekao ,,Ja sam Bog” on bi pod tim mislio ,,Ja sam Jahve, Bog Izraela.” Tvrdnja da je on Bog Izraela, bila bi besmislena. Nijedan Jevrejin ga nikad ne bi razumeo, a kamoli prihvatio to kao istinu. Niti je Isus verovao da je on Jahve. On je tvrdio da je njegov Sin.

Witheringon je apsolutno u pravu kada kaže da Jevrejin Isusovog doba nije znao ništa o tročlanom Bogu. Takav koncept bi za njega bio radikalan i šokantan, pa čak i bogohulan. Ovo je zapravo suštinska pozadinska informacija koja će nam koristiti u daljoj istrazi.

Ko je onda mislio da je Isus Bog? Isus je tvrdio u razgovoru sa jednim Jevrejinom, kao što ćemo se tim detaljno i pozabaviti, da se priklonio Jevrejskom unitarijanističkom monoteizmu, Šemi - ,,Čuj, O Izraelu!”. (Peta knjiga Mojsijeva 6:4). Šema tvrdi da je Bog jedna Osoba. To rešava čitav problem o kome diskutujemo. Postoje beleške o tome da je Isus recitovao i time potvrdio strogo monoteističku veru Jevreja (Marko 12:28-34). On je takođe rekao da je ,,spasenje jevrejsko” i ,,mi Jevreji znamo kome se klanjamo” (Jovan 4:22). Svi treba da znaju da nije u pitanju tročlani Bog. Isus je je stalno svog Boga poistovećivao sa svojim Ocem kao i sa Ocem Jevreja. ,,Ako slavim sebe, moja slava je ništa; Otac moj slavi mene, za koga vi kažete ,,On je tvoj Bog” (Jovan 8:54).

Amin, zaista, ovoj tačnoj izjavi koju iznosi Witherington: ,,Jevreji Isusovog doba nisu imali nikakav koncept Trojstva”. Ali nije ni Isus! On je verovao u isto ono u šta su verovali i Jevreji, u centralnu potvrdu judaizma, da je Bog jedna Osoba.  Isusova vera mora da bude crkvena vera. To što ona to nije, treba da bude razlog za uzbunu. Isus je bio unitarijanac, verovao je da je Bog Otac sam i istinski Bog (Jovan 17:3).

Pitanje je vrlo jasno. Koliko je nama tačno preneseno Isusovo razumevanje Boga i sebe kao Mesije tokom mnogih vekova od kako je Petar izgovorio svoje istorijske reči o ključnom identitetu Isusa Hrista, kao Sina Božijeg (Matej 16:16-18). Želim da kažem da su ti ključni elementi čvrstog oslonca istine izgubljeni kada se uzmu u obzir crkve. Prenos centralne duhovne informacije, identitet Boga – kako ga je Isus definisao – i Isusov sopstveni identitet, pretrpeo je suptilnu i neverovatnu promenu. Ovo krivljenje prvobitne istine otpočelo je čak sredinom II veka, malo više od 100 godina nakon Isusove smrti. Ranije, Apostoli su se žestoko borili protiv raznih suprostavljajućih ideja koje su pretile da pomute identitet Boga i Isusa. Ubrzo nakon smrti, kada je stabilni apostolski autoritet uklonjen, odigrala se suptilna invazija novih i suprostavljajućih viđenja Isusa i njegovog identiteta, kao i identiteta Boga koji je Isus potvrdio. Sin Davidov, Božiji jedinstveni Sin, zamenjen je stranim nejevrejskim Bogom.

Rezultati tog kasnijeg teološkog razmišljanja, koje je upisano u veroispovest, i dalje vladaju nad umovima bezbrojnih posvećenih vernika. Oni su uglavnom svesni pomaka koji se odigrao u razumevanju u srcu vere. Njih su ubedili da veruju da Novi zavet koji nose u crkvu a koji sadrži samo Isusovo učenje kao i učenja njegovih zastupnika, Apostola, su ista učenja koja su naučili u crkvi. Mislim da ta pretpostavka mora da bude stavljena pred izazov zarad čiste iskrenosti kao i naše potrebe da delimo Hristov um.

Smatram da je osnovno verovanje celokupne istinske religije pomereno iz temelja od strane poslebiblijskih crkvenih autoriteta koji su zapravo odbili veru koju je Isus proglasio najvažnijom duhovnom istinom.

Cela škola stručnog mišljenja, izuzetno potvrđena od strane vodećih britanskih i nemačkih biblijskih stručnjaka sadašnjeg vremena, podržava moju centralnu tezu da je ono što sada imamo kao ,,vera"  u važnim aspektima sasvim različita  od vere poznate Isusu. Mi smo pozvani da prihvatimo veru koju je Isusov polubrat Juda toliko želeo da sačuva. Vernici će se grčevito držati prvobitnog hrišćanstva uprkos opoziciji koja je tokom prvog veka pokušavala da umanji ,,veru koja je jednom za svagda data svetim ljudima” (Juda 3).

Izazov sa kojim su se učenici susretali

Ako ste spremni da prihvatite zapise Novog zaveta kao verni zapis o učenjima istorijskog Isusa, Isusa iz Nazareta, vi ste spremni da prihvatite Isusov pogled na autentičnu pravoslavnu veru? Da li to što mi prihvatamo Isusa kao,,gospodara“ može da doprinese tome da prihvatimo i sa  oduševljenjem prigrlimo Isusovo učenje o tome ko je Bog?

To se ne bi činilo neshvatljivim, osim ako mi crkvi ne podarimo pravo da zanemari Isusova mišljenja. Možete reći da ne bi bilo? Ali budite sigurni da se takav prelaz sa Isusovog autoriteta na autoritet crkve zaista dogodio. Bilo bi lakše protestantima da vide ovaj očigledan prelaz u rimokatoličkoj crkvi. Ali da li se on dogodio i u njihovim krugovima? Bezbednije je raspitati se u prvobitnim dokumentima koji su nam sada na dohvat ruke. Nazivanje Isusa ,,Gospodom” navodno znači verovanje u njegova učenja i postupanje prema njima, posebno kada je u pitanju ključna vera koja definiše Boga.

Nazivanje Isusa ,,Mesijom”, ,,Gospodom Mesijom”, Mojim Gospodom”, ,,Gospodom Isusom”, ,,Gospodom Isusom Hristom, ,,našim Gospodom Isusom Hristom” je očigledno običaj u ranom apostolskom hrišćanstvu. Opšte je testirano u Novom zavetu.

Nazivajući ga ,,Gospodom Bogom”, ,,našim Gospodom Bogom” ili ,,vašim Gospodom Bogom” je Novom zavetu nesvojstveno. ,,Gospod Bog” ili ,,Gospod naš Bog” ili ,,Svemoćni” su biblijske titule koje su rezervisane samo za Isusovog Oca  i nikada nisu primenjene na Isusu. Ova činjenica potiče od fundamentalne vere o Isusu i Izraelu, da je Bog jedna Osoba, označena imenom ,,Bog” (o Theos) ništa manje do 1317 puta u Novom zavetu. Član na grčkom ukazuje na jednog Boga, koga priznaju i pisac i oni kojima on piše.  Očigledno je da je Sin, koji je druga osoba, ne može takođe da bude Svemoćni Gospod Bog. Katastrofalan prelaz na politeizam bi bio nezaobilazan.

To bi se svelo na dva Boga. U strogo monoteističkoj atmosferi u kojoj su novozavetni dokumenti proizvedeni, to je bila jednostavno samoočigledna činjenica koja nije morala da bude iskazana. Danas, međutim, sa ogromnim teretom crkvene tradicije koja se svalila na nas, mi moramo da ponovo pogledamo kako je Isus opisao Boga koga je voleo i kome je služio. [19]