Sveti Duh: Treća osoba ili Bog na delu

,,Konvencionalna koncepcija Svetog duga kao zasebne i karakteristične Božanske Osobe predstavlja rast.  To nije bilo verovanje u ranom hrišćanstvu. " - Bejsil Vilberfors, D.D.

U skladu sa ortodoksnom trijadologijom, Sveti duh predstavlja trećeg člana večnog Boga, jednakog Ocu i Sinu i podjednako večnog. Ova ,,Osoba" ili ,,karakteristika" Božanstva, međutim, nema lično ime. Pitanje koje su pokrenuli ne-trijadolozi, a koje glasi: ,,Da li Biblija stvarno podržava verovanje u treće ,,postojanje" (da se izrazimo trijadološkim rečnikom), koje se isto toliko razlikuje od Oca kao što se od njega Sin razlikuje?

Teško nam je da poverujemo da Sveti spisi, kada se pročitaju uz koristi koje pružaju kasnije vere, jasno predstavlja Svetog Duha kao ,,Osobu" (šta god to značilo - trijadolozi izgleda da nisu u mogućnosti da tu reč pouzadno definišu) koja se razlikuje od Oca i Sina. Uobičajena ali arbitrarna upotreba zamenice ,,On" za Duha nas je uslovila da mislimo na treće lice. Veoma drugačiji utisak se dobija kada se duh oslovi zamenicom ,,to".[1]

,,Naša teškoća da prihvatimo Duha kao treće lice tročlanog Boga se ogleda u neverovatnom priznanju istaknutog grčkog pravoslavnog crkvenog vođe, Grigorija Bogoslovskog, koji je 381. godine izjavio: ,,Neki od mudrih ljudi među nama smatraju da je Sveti duh moć (energija),  neki da je stvorenje a neki da je Bog, dok neki pak još uvek nisu voljni da odluče iz poštovanja prema Svetim spisima koji ne govore jasno na tu temu."[2]

Gde je onda bilo Trojstvo tokom 300 godina koje su razdvojile ovu grčku tradiciju od smrti Apostola? Naš teolog je izgleda bio izuzetno spor kako bi dostigao korak onoga što se oduvek smatralo apostolskom ortodoksnošću. Da li se čitanje Biblije od početka do kraja pruža trijadološko gledište na Duha? Ukoliko se pročešljaju standardni biblijski rečnici, postaje jasno da je 99% biblijskih podataka zadovoljeno ukoliko definišemo Duha kao Boga na efektivnom delu, Boga u komunikaciji, gde Njegova moć i ličnost na različite načine šire svoj uticaj na stvaranje. Ostatak dokaza može da bude odgurnuto pravcu kasnije trijadologije ali da li je ovo opravdano? Da li je Duh stvarno išta drugo nego Božija energija, koja inspiriše ljudska bića da izvršavaju izuzetne junačke poduhvate, koja im pruža posebne umetničke veštine ili čudesne moći, i koja komunicira božanskom istinom. S obzirom na novu stvar koja se desila od Duhova - usmeravanje Duha  ka uzdignutom Hristu - nema potrebe menjati prvobitno otkriveno značenje reči ,,duh" kao Božanske vitalizujuće, inspirišujuće energije i Njegove svete inteligencije koja je otkrivena i prenesena kroz Hrista, srce-na-srce, ka onima koji tragaju za Njim i Njegovom istinom.

Reč ,,duh" u Bibliji ima nekoliko različitih značenja, od kojih se sva odnose na osnovnu ideju o nevidljivoj moći i umu. U oba zaveta ,,Sveti duh" opisuje energiju koju Bog usmeri ka stvaranju i inspiraciji. To je Bog na delu i dodatak njegovoj ličnosti. Kad god Duh radi, u tom radu prepoznajemo prisutnost Boga: ,,Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni.  Nemoj me odvrgnuti od lica svog, i Svetog Duha svog nemoj uzeti od mene." (Psalmi 51: 10.11). Nekoliko stihova ranije David želi da ima ,,istinu u (svom) najdubljem biću" i kapacitet da spozna mudrost (Psalmi 51:6).[3] Rad Duha Božijeg kod Davida bi proizvelo ovaj željeni efekat. U drugom pasusu ,,duh" i prisustvo Boga su izjednačeni: Kuda bih otišao od duha Tvog,  i od lica Tvog kuda bih pobegao? (Psalmi 139:7). u stihu 33:6 u Psalmima postoji bliska veza  između Božanskog Duha i Njegove kreativne aktivnosti: ,,Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i dahom usta Njegovih sva vojska njihova  [Heb. ruach; LXX pneuma ]." Činjenica da ,,duh i ,,dah" predstavljaju prevode istih hebrejskih i grčkih reči ukazuje na ključno značenje duha u smislu kreativne moći Boga, energije koja stoji iza Njegovog govora.

Duh Božiji svakako ne predstavlja samo apstraktnu moć. Pošto je u pitanju Bog na delu, on je najličniji. On predstavlja Božiji domet. Duh Božiji predstavlja Njegovu ličnost koja je proširena na Njegovo stvaranje. Njemu se mogu suprostaviti grešna ljudska bića. Samim tim, Izraelova pobuna predstavljala je žaljenje Božijeg duha (Isaija 63:10). U istom kontekstu, shvatamo da je ,,anđeo Njegovog prisustva" bio aktivno uključen u spasenje Božijih ljudi (Isaija 63:9). Ovde postoji dokaz da su anđeli uključeni u posredovanje Božijih duhovnih aktivnosti u ljudskim poslovima. Luka je posmatrao to da se ,,jedan anđeo obratio Filipu" (Dela apostolska 8:26). Tri stiha kasnije on će reći da se ,,Duh obratio Filipu" (stih 29). ,,Anđeo Duha" se često javlja u jevrejskoj literaturi van Biblije i može da objasni Lukino indirektno objašnjenje da božiji glasnik posreduje duh Boga.[4]

Ukoliko bi se Duh Božiji izjednačio sa osobom koja se razlikuje od Jednog Boga u istom smislu kao što se i Sin razlikuje od Oca, otići će se van dokaza koje pruža Sveto pismo.Postoje jasne razlike između onoga što Biblija kaže u vezi sa Ocem i Sinom i onoga što kaže o Duhu. Bog i Hrist su očigledno zasebne individue koje su vredne obožavanja, Otac sa Svojim stvaralačkim kapacitetom, a Sin Isus kao sredstvo i zastupnik pri spasenju čovečanstva. Međutim, Sveti duh nema lično ime. Zašto se ni u jednom tekstu u Svetim spisima ne obožava Sveti duh, niti se iko moli njemu? Ni u jednom trenutku Sveti duh ne šalje pozdrave crkvama. Kada apostoli pišu svojim crkvama, pozdravi su uvek poslati od strane dve osobe, Oca i Sina. Prilično je izvanredno to što Pavle stalno izbegava da pomene trećeg člana Trojstva, ako veruje da on postoji. Kada Timotiju kaže da ima vere, on govori o nevidljivom prisustvu ,,Boga i Hrista i svojih izabranih anđela" (1.Timotije 5:21).

Vodeći teolog ovoga veka, istaknuti član Engleske crkve, izgleda da se protivi ideji da Biblija predstavlja Duha kao treću osobu.

Postaviti pitanje da li je u Novom zavetu duh osoba u modernom smislu te reči bilo bi isto kao i pitati da li je duh Proroka Ilije osoba. Naravno da je Duh Božiji ličan; on je Božija dunamis (moć) na delu. Ali Sveti Duh nije osoba koja postoji nezavisno od Boga; to je način na koji se govori o ličnom Božijem delovanju u istoriji, ili o ličnom delovanju uzdignutog Hrista u životu i svedočenju Crkve. Novi zavet (i zaista celokupna patristička misao) nigde ne predstavlja Duha, ništa više nego mudrost Božiju, kao nekog ko ima nezavisnu ličnost.[5]

Lukin pažljiv izbor reči u tri važna pasusa pokazuje kako su duh i moć termini koji se prepliću: Jovan Krstitelj će biti preteča Mesije ,,I on će napred doći pred Njim u duhu i sili Ilijinoj " (Luka 1:17). Pri koncipiranju Sina Božijeg, Mariji je rečeno da će ,,Duh Sveti doći će na tebe, i sila Najvišeg oseniće te; (Luka 1:35). Kada Isus objavi dolazak Svetog Duha na Duhove on izjavljuje svoju nameru da će ,,poslati obećanje Oca svog na vas; a vi sedite u gradu jerusalimskom dok se ne obučete u silu s visine" (Luka 24:49). Termin ,,Duh Božiji" u jednom pasusu je zamenjen ,,prstom Božijim" u paralelnom tekstu (Matej 12:28; Luka 11:20). ,,Prst Božiji" teško da može da opisuje osobu.

Duh koji je funkcionisao u ranoj Crkvi bio je prepoznat kao ,,Duh Isusov", a njegova sama ličnost proširena kako bi osnažila i inspirisala vernike. Luka je napisao: A kad prođoše Frigiju i galatijsku zemlju, zabrani im Duh Sveti govoriti reč u Aziji. A kad dođoše u Misiju hteše da idu u Vitiniju, i Duh ne dade. (Dela apostolska 16:6,7). Očigledno ne postoji esecijalna razlika između Duha Božijeg i Duha Isusovog: ,,A vi niste u telu nego u duhu; jer Duh Božji u vama živi. A ako ko nema Duh Hristov, on nije Njegov (Rimljanima 8:9). U istom pasusu Pavle govori o Duhu koji posreduje između svetaca. Pošto ni na jednom drugom mestu on ne priznaje Duha kao treću osobu, nije razumno misliti da on ne vidi razliku između posredovanja Duha i posredovanja Hrista koji je pomenut u istom kontekstu (Rimljanima 8:27, 34). Dok je sam Hrist sa Ocem, njegov Duh je aktivan u srcima vernika.

Neki zauzimaju mišljenje da mora da postoji treća osoba u vezi sa Bogom i Hristom jer je inteligencija i dobrota pripisana Svetom duhu. Na primer, Nemija piše o Bogu koji daje ,,dobri svoj duh da ih urazumljuje" (Nemija  9:20). Očigledno je, međutim, da Duh Božiji poseduje sve kvalitete Boga. Ali nema potrebe misliti da je Duh zasebna osoba. Jednostavnije objašnjenje je dao Pavle kada je uporedio Duh Božiji sa duhom čoveka. On počinje tako što govori o duhu Boga: ,,Duh pretražuje sve stvari, čak i dubine Boga." Zatim poredi aktivnosti ovoga ,,duha" sa unutrašnjom samosvesti čoveka. ,,Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovečijeg koji živi u njemu?  Tako i u Bogu šta je niko ne zna osim Duha Božijeg." 2:10.11). Duh čoveka je njegovim mislima isto što i Duh Božiji Njegovim sopstvenim mislima. Sveti duh  je samim tim ,,sveta inteligencije", otkrovenje samog uma Božijeg. U hebrejskoj Bibliji Duh i srce su često usko povezani, čak se i smenjuju. Šta može biti u većoj meri ubedljivije od toga da nam Bog otvara svoje najdublje planove i svrhe, iskrenim razgovorom sa čovekom, svojim stvorenjem, i utiče na ovu sponu sredstvima svoje sopstvene kreativne inteligencije i duha.

Istaknuti trijadološki pisci koji su otišli dalje od dokaza koje pružaju Sveti spisi, uveravaju da je treća osoba Trojstva bila uključena u razgovor kada je Bog rekao:,,Da načinimo čoveka po svom obličju" (1. Mojsijeva 1:26). Tori je napisao:

Ima mnogo onih koji kažu da se doktrina o Trojstvu ne nalazi u Starom zavetu, da tamo gde stoji u Novom zavetu, ne stoji u Starom. Ali doktina o Trojstvu u Starom zavetu se nalazi u samom prvom poglavlju Biblije. U Prvoj Knjizi Mojsijevoj pročitali smo sledeće: ,,Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi [6]."

Izgleda preterano reći da je ovde Bog govorio o Svetom duhu. Bog se ne obraća sopstvenom Duhu. To bi značilo da on priča sam sa sobom (osim ukoliko se pod ,,duhom" ne misli na anđela, Božijeg glasnika. Da li igde u Svetom pismu postoji nagoveštaj o tome da se Bog obraća svom Svetom duhu? Takva ideja je isto toliko strana Bibliji kao i pojam toga da Svetog duha treba obožavati ili da mu se treba zahvaljivati, kao što to Tori predlaže."[7] Himna koja nas ohrabruje da ,,hvalimo Oca, Sina i Svetoga duha" potiče iz sredine koja je izgubila trag biblijskoj doktrini Duha. Tori nam čak govori da je Šema Izraela (5. Mojsijeva 6:4)  zapravo trijadološka vera.[8] Množina od elohim predstavlja osnovu ovog argumenta, koga je odbila gomila učenih ljudi koji zastupaju Trojstvo. Zašto popularna literatura ulaže takve žalbe a sve veći broj temeljnih ispitivanja hebrejskog jezika od strane priznatih vlasti prolazi nezapažen?

U Isusovim poslednjim rečima upućenim njegovim sledbenicima on govori o ,,utešitelju" koji će doći da ohrabri verne nakon što Isus bude odveden Ocu. Pošto ,,utešitelj"(parakletos) u grčkom jeziku predstavlja reč muškog roda, prevodioci koji su verovali u ,,treću osobu Trojstva" prevodili su zamenice koje se na njega odnose kao ,,on" ili ,,njega". Isti ,,utešitelj" je međutim i ,,duh istine". Ovaj termin teško da može da se odnosi na osobu. Ukoliko ne pretpostavimo da je Sveti duh osoba koja se razlikuje od Oca i Sina, tekst će biti preveden na sledeći način:

Ukoliko me volite i ukoliko se držite mojih zapovesti, pitaću Oca i On će ti dati drugog utešitelja da sa vama ostane do (dolazećeg) doba, duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje [auto, neutralno slaganje sa duhom]. Al vi znate [auto,  jer ostaje sa vama i biće u vama. Neće vas ostaviti kao siročiće; Doći će vam ... Ali utešitelj, sveti duh, kog će Otac poslati na moje ime, on [ekeinos, u rčkom jeziku muškog roda kako bi se slagao sa  parakletos,  ali je prevedeno kao ,,on" samo ukoliko se pretpostavlja da se misli na osobu] će vas naučiti svim stvarima i potsetiti svim stvarima o kojima  sam vam pričao (Jovan 14: 15.-18,26)

Komentari trijadologa Džejmsa Denija pružaju instrukcije:

Ono što nam ovde upada u oči jeste novo ime koje je dato Duhu -,,drugi Utešitelj". Zaista je u pitanju samo ime koje je novo. Na neki način ono daje brz odgovor na jedino obećanje Duha kog pronalazimo u Sinoptičkim jevanđeljima. iskaz ,,još jedan utešitelj" podrazumeva to da su sledbenici već iskusili jednog, pre svega se misli na samog Isusa. Sve dok je On bio sa njima, on ih je činio jačim, a kada je On otišao, Njegovo mesto je zauzeo Duh. Postoji još jedna moć sa njima sada koja im čini isto ono što je i Isus pre činio. Međutim, da li je on u stvari drugi? U Prvoj poslanici Jovanovoj , u stihu 2:1  upravo je Isus taj koji je Tešitelj (Utešitelj), čak i nakon  Duhova, pa čak i ovde (Jovan 14: 18), On kaže, ,,Dolazim tebi." Prisustvo Duha je Isusovo samo prisustvo u vidu Duha.[9]

Izjednačavanje Božijeg ili Isusovog duha sa njihovom vitalizujućom moći i ličnošću je najočiglednije u ostatku Svetog pisma. Isus kaže učenicima: ,,A kada vas povedu da predaju, ne brinite se unapred šta ćete govoriti, niti misliti; nego šta vam se da u onaj čas ono govorite; jer vi nećete govoriti nego Duh Sveti. (Marko 13: 11). Lukova vizija razjašnjava činjenicu da je Duh koji se obraća učenicima sam Hrist: ,,Metnite dakle u srca svoja, da se pre ne pripravljate kako ćete odgovarati: Jer ću vam ja  dati usta i premudrost kojoj se neće moći protiviti ni odgovoriti svi vaši protivnici (Luka 21:14,15) Ispunjenje ovog obećanja se desilo kada Stefanovi neprijatelji nisu mogli ,,protivu stati premudrosti i Duhu kojim govoraše." (Dela 6,10). Osvetljavajuće je otkriće upravo da ,,Sveti duh" u stihu 13:11 Jevanđelja po Marku, i u paralelnom pasusu u stihu 10:20 Jevađelja po Mateji, jednostavno predstavlja ,,duha tvog Oca". Luka pruža dalja objašnjenja ova dva pasusa i vidi duha Božijeg kao Boga koji pokušava da svoju mudrost prenese na opkoljenog učenika (Luka 21: 15). Ovo viđenje Duha je u potpunosti u skladu sa hebrejskom Biblijom. Ali bilo bi nemoguće ubaciti definiciju Duha kao osobe koja se razlikuje od Oca i Sina u ovim pasusima.

Zar bi svaki jasni dokaz koji pruža skoro svaki deo Svetog pisma bio poremećen šakom stihova uzetih iz Jovanovog jevanđelja? Alen Ričardson donosi zaključak da Jovan smatra da ,,Sam Hrist dolazi u formi Duha ... Duha koji tumači Sveto pismo nije niko drugi do sam Gospodar." [10] Jovan zapravo naziva Hrista Utešiteljom u svojoj prvoj poslanici (1 Jovan 2:1) Ovo je jedino ponavljanje reči parakletos. I Pavlovo gledište je sasvim isto. On kaže: ,,A Gospod je Duh: a gde je Duh onde je sloboda." (2. Korinćanima  3: 17).

Trijadološki učenjak i kritičar Jevanđelja po Jovanu sumirao je svoja otkrića: ,,Ne možemo da zaključimo da je Jovan smatrao da je Duh ličnost u smislu kasnije crkvene doktrine. Jovanovi diskursi počivaju na odnosu Oca i Sina bez ikakve misli u vezi sa trećom osobom koja je u koordinaciji sa njima u okviru Božanstva.[11] Još jedan biblijski učenjak prošloga veka definisao je utešitelja: ,,Božanska moć, personifikovana u vidu pomoćnika, upoređena je ovde  u stihu 15:26 Jovanovog jevanđelja sa pomoćnikom princa, koji sa voljom i zadovoljstvom govori ali samo u skladu sa odgovornošću koju mu je dodelio onaj ko ga je poslao ."[12]

Nema dovoljno dokaza koji bi potvrdili to da je Pavle verovao da postoje ,,tri osobe u Bogu." Videli smo da je Pavle shvatio da Duh predstavlja samosvest i um Božiji. Kada govori o Duhu kao božanskoj moći koja se razlikuje od Oca i koja molitvama pomaže hrišćanima, on se u istom pasusu odnosi na samog Hrista ,,koji se moli za nas" (Rimljanima 8:26, 34) Duh Hrista širi njegov uticaj na vernike.

U zaključku možemo da kažemo da Sveti duh u hebrejskoj Bibliji (Starom zavetu) nikada nije bio shvaćen kao osoba koja se razlikuje od Oca. Sledeća izjava je bila data od strane istaknutog profesora biblijskih jezika:

Na osnovu brojnih pasusa Starog zaveta u kojima se pominje Sveti duh, ne može biti dokazano da je u pitanju osoba u Božanstvu; i to je sada (u godini 1775.) skoro opšte prihvaćeno mišljenje učenih kritičara koji smatraju da, jezikom Jevreja, ,,Sveti duh" ne predstavlja ništa više nego božansku inspiraciju, a ne osobu. [13]

A šta je sa Novim zavetom? Naš savremenik, Karl Rahner jednostavno kaže: ,,Ho theos(Bog) u Novom zavetu nikada nije upotrebljen kada se govori o pneuma hagion(Sveti duh)."[14] Stih 5:3,4 u Delima apostolskim nije izuzetak. Neki trijadolozi nude različite stihove kao dokaz da postoji treća osoba u Trojstvu - Bog, Sveti duh. Tekstovi izjednačavaju laganje Svetome duhu sa laganjem Bogu. Sveti duh ovde predstavlja moć i autoritet koji je Bog uložio u Petra. Oni koji govore laži apostolima, koji govore u ime Boga i njegovog Duha, sa pravom se smatra da lažu Duha i Boga.  Ova činjenica je potvrđena Pavlovim komentarom: ,,Koji dakle odbacuje, ne odbacuje čoveka nego Boga, koji je dao Svetog Duha svog u vas. (1. Solunjanima 4:8). Postoji zapanjujuća paralela u Starom zavetu kada se stanovnici Izraela pobune protiv Mojsija i Arona. Mojsije im je rekao da njihova pobuna ,,nije protiv nas, već protiv Boga čiji smo mi glasnici." Izjednačavanje Mojsija i Arona sa Bogom ne čini ovog prvog delom Božanstva (2. Knjiga Mojsijeva 16:2, 8) Međutim, Duh Božiji jeste boravio u Mojsiju i može biti slučaj da je pobuna stanovnika Izraela pomenuta u Psalmima usmerena protiv ,,Mojsijevog duha" (Psalmi 106:33, AV, RV, RSV), ili verovatno protiv anđela, Božijeg prisustva, kome je data moć i autoritet Jahve (Isaija 63.9-11)[15]

Imamo utisak da su istaknuti trijadolozi ponekad vezani za zvaničnu veru uprkos sopstvenoj rezervisanosti oko načina na koji je ona izražena. Luteru se nije dopao termin Trojstvo: ,,Reč Trojstvo nikada nije pronađeno u Božanskim spisima, ona je ljudski izum, i samim tim, zvuči opšte hladno"[16] Kalvin je nagovestio da molitva upućena trijadološkom Bogu nije u skadu sa Sveti pismom: ,,Ne sviđa mi se ova vulgarna molitva: ,,Sveto Trojstvo, jedini Bože! Smiluj nam se!" jer odiše varvarstvom.  Odbijamo takve iskaze ne samo zato što su neukusne već i zato što skrnave."[17]

Ali zašto bi se iko protivio ovome, ako je Bog zaista Trojstvo? Šta zaista nije u redu sa iskazom ,,Majka Božija" (koju protestanti odbijaju) ako je Isus bio Bog a Marija njegova majka?  I ukoliko je Sveti duh zaista zasebna ličnost, da li je on bio Isusov otac, a ne Bog, tj. Otac? Upravo je Duh bio taj koji je prouzrokovao to da Marija zatrudni (Luka 1:35. Kada je zreli Apostol Jovan napisao svoju prvu posalnicu, on je sveo upotrebu reči ,,duh" na aktivnost Boga i njegov doprinos hrišćanima: ,,Po tom doznajemo da u Njemu stojimo, i On u nama, što nam je dao (deo) od Duha svog. [ek tou pneumatos autou]"  (1. Jovan 4:13) Bog ne daje deo osobe, već određenu meru sopstvenog uma i moći. Jovan razmišlja o nečemu što se može izbrojati, kao što to radi i Petar kada citira pasus koji se odnosi na izlivanje ,,od mog duha" (Dela apostolska 2: 17). Osobe, svakako, ne mogu da se izliju. Ali Bog može da pruži svoju bezgraničnu energiju. Jezik je poprilično neprikladan kada se opisuje Duh kao treće lice. U sledećem pasusu Jovan govori o Duhu kao ,,onome koji svedoči", jer sam po sebi predstavlja istinu u našim mislima (1. Jovan 5:6) Kao što je to dobro poznato, čuveni lažni stih sledi taj tekst. On govori o tri svedoka ,,u raju, Otac, Reč i Sveti Duh; i sva tri su jedan." Ove reči ,,nemaju prava da stoje u Novom zavetu,,[18] One su izostavljene u modernim prevodima Biblije. Njihovo prvo pojavljivanje u Grčkoj se desilo 1215. godine, i to samo kao prevod Zapisa lateranskog saborasa latinskog jezika. Sve do XVI veka ove reči nisu postojale u Grčkim rukopisima, a zatim su postojale samo u okviru prevoda latinske verzije Biblije. [19]

Isusova naredba da krsti ,,u ime Oca, Sina i Svetoga duha (Matej 28:19) nema težinu prilikom dokazivanja toga da je Isus verovao u Trojstvo kao tri jednake osobe, jer je priznao Oca kao ,,jedinog pravog Boga" (Jovan 17:3) i priključio se ne-trijadološkoj veri Izraela (Marko 12:29). Kao što je to trijadolog Mihaelis rekao: ,,Nemoguće je na osnovu ovog pasusa razumeti to da li je Sveti duh osoba. Značenje koje je Isus imao na umu je moglo da bude ovakvo: Oni koji su kršteni bi trebalo da nakon svog krštenja priznaju da veruju u Oca i Sina i u sve doktrine u kojima je Sveti duh zastupljen."[20]

Pavlov blagoslov koji je sadržao ,,Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetog Duha sa svima vama.  (2. Korinćanima 13:14) takođe ne predstavlja trijadološku formulu, iako podseća na trijadološku kada se tekstu priđe predrasudom da je Pavle verovao u tri jednake osobe. Pavle je na drugom mestu govorio o ,, zajednici Duha" i ,,utesi u Hristu" (Filipljanima 2: 1). Ovi pasusi mogu biti objašnjeni kao uticaj koji Isus svojim Duhom ima na svoje vernike.  bespotrebno je postulirati postojanje trećeg člana Trojstva. Neobična upotreba pneuma hagion (sveti duh) od strane Pavlovog prijatelja Luke, nagoveštava to da je, što se njega tiče, Duh uvek bio božanski uticaj a ne treća osoba. On govori o ,,Svetom duhu usta Davidovih" (Dela apostolska 4:25) Ovaj iskaz se vraća na Davidovu sopstvenu svest da je ,,Duh Gospodnji govori preko mene, i beseda Njegova bi na mom jeziku." (2. Samuilova  23:2). U jevrejskoj literaturi o periodu Novog zaveta pronalazimo istu sliku koja je polužila kao inspiracija: ,,Duh pravičnosti je sišao u Jakovljeva usta" (Knjiga jubileja 25: 14). Sav takav jezik ne odgovara ideji zasebne osobe. Sa istom teškoćom se i Trijadologija suočava kada se Duh kvantifikuje, kao kada Malahija govori o Bogu koji ima ,,ostatak Duha" (Malahije 2: 15). Jovan takođe o Duhu misli kao da je dat u različitim količinama. Isus ga je primio u punoj ,,meri" (Jovan 3:34). Na slilčan način, Pavle govori o ,,pružanju Duha Isusa Hrista". (Filipljanima 1: 19). Jezik predlaže da se radi o rezervoaru moći a ne o osobi. Značajno je to da Pavle zavisi od molitvi crkve kako bi dobijala stalnu pomoć od Svetog Duha.

Ozbiljna teškoća sa kojom se suočava trijadologija jeste upravo činjenica da  u najranijim postbiblijskim vremenima ništa nije rečeno o Duhu kao trećoj osobi u Bogu. Ni jedna formalna trijadološka definicija Svetog duha se ne pojavljuje sve do 381. godine nove ere na Drugom vaseljenskom saboru. Tek tada je objavljeno da postoje ,,tri osobe u jednom Bogu". Više od tri stotine godina nakon Isusove službe, vođe Crkve nisu bile sigurne oko prirode Svetog duha. Čak ni tada dosta njih nije mislilo da je Sveti duh osoba.[21] Samim tim, ne postoji netaknuta trijadološka tradicija koja nas povezuje sa spisima apostola.

Biblijski podaci su adekvatno objašnjeni ukoliko se Duh posmatra kao um, srce i ličnost Boga i Hrista, gde je ovaj pojam proširen i na stvaranje. Duh ima ličnost jer oslikava osobe Oca i Sina. Sveti duh je još jedan način da se govori o Ocu i Sinu na delu, koji podučavaju, vode i inspirišu Crkvu. Ne vidimo potrebu da se postojanje treće osobe postavi na takav način da ona bude odvojena od Boga i Njegovog Sina. Zapravo postoji biblijska podrška ,,trojstvu" Oca, Sina i vernika koji su ujedinjeni i vezani Svetim duhom. Samim tim, Jovan citira Isusa kako se moli ,,Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi; da i oni u nama jedno budu ...  Ja u njima i Ti u meni: da budu sasvim ujedno" (Jovan 17:21, 23) Sveti duh, Duh istine, predstavlja um stvaraoca koji je graciozno omogućen čovečanstvu koje pati. Pristup Svetom duhu se pronalazi u Isusovim rečima, koje su ,,duh i život" (Jovan 6:63). Hrišćani poseduju miropomazanje koje ih uči istinskom doktrinom, koje ih čuva od destruktivnih laži đavola i koje im omogućava da ostanu u uniji sa Hristom (1. Jovan 2:27). Ne možemo da ne posmislimo da je stvarna funkcija Svetog duha bačena u senku onda kada se pažnja usmeri na pitanje u vezi sa Duhom kao trećom osobom u Bogu. Veliki značaj Duha leži u tome što je on zapravo sam Bog u svojoj kreativnoj i komunikativnoj funkciji, samo Njegovo srce dato Njegovim stvorenjima. Fraza ,,Duh govori" se ni malo ne razlikuje od fraze ,,Bog govori". Reč, mudrost i duh su blisko povezani. Ovo su božanski atributi Jednoga Boga, a ne osoba koje stoje zasebno od Njega. Definisanje Duha kao treće osobe je potpuno bespotrebno. Ono pokreće spekulativni problem (sa katastrofalnim rezulatatima). Problem se javio kada je božanski atribut (koji ponekad u Bibliji mogu da budu presonifikovani) pretvoren u osobu.

Ne postoji ni jedan dobar razlog za napuštanje očigledne analogije između izraza ,,duh Ilije" (Luka 1:17) i ,,duha Božijeg". Duh Ilije ne predstavlja osobu koja je odvojena od Elaje, niti Božiji duh predstavlja osobu koja je odvojena od Boga. Duh Božiji nam pruža uvid u najdublje biće Božanstva. Susrećemo se sa Bogom dok se on širi putem svog Duha, pre svega rečima Svetog pisma koje su ,,inspirisane" (2. Timotiju 3:16). Kada pročitamo da se ,,pokaja Gospod što je stvorio čoveka na zemlji, i bi mu žao u srcu." (1. Mojsijeva  6:6), bio je to duh Božiji koji je žalio (uporedi Efescima  4:30). Kada su Božije oči i srce boravili u Hramu (1. Kraljevima 9:3), neko bi isto tako mogao da kaže da je Njegov duh tu bio prisutan. Bliska povezanost duha, uma, srca i reči se javlja u otkrivajućim rečima u Knjizi Izreka 1:23: ,,Odazovi se na moj prekor. Preneću svoj duh tebi. Učiniću svoje reči poznatim tebi." Mofat je pronašao još jedno značenje: ,,Revidirana standardna verzija izlaže intelektualni aspekt duha: ,,Prosuću svoje misli na tebe", dok nam Jerusalimska Biblija dozvoljava da shvatimo još jedan sloj značenja: ,,Otvoriću ti svoje srce."

Božiji duh predstavlja Njegovu svetu inteligenciju, karakter i narav, registar planova i svrha Njegovog srca. Putem Duha mi smo pozvani da učestvujemo u širokom spektru božanskih aktivnosti, i da postanemo ,,sveti isto koliko i Bog", i da budemo poverljivi prema tajnom planu koji On želi da podeli sa nama. ,,Tajna je Gospodnja u onih koji Ga se boje, i zavet svoj javlja im." (Psalmi 25:14).

Bez poznavanja kasnije dogme, Pavle sa slobodom upotrebljava ,,duh" i ,,um" u istom značenju i samim tim nam daje apostolsku definiciju Svetog duha. ,,Jer ko pozna misao (nous) Gospodnju? Ili ko Mu bi savetnik?" (Rimljanima 11:34). U hebrejskom tekstu kog Pavle citira stoji: ,,Ko je upravljao Duhom Gospodnjim? Ili Mu bio savetnik i naučio Ga?" (Isaija 40: 13).Time što je primio Duh, što je ekvivalentno ,,primanju znanja o istini" (Jevrejima 10:26), dobijamo pristup božanskoj ličnosti koja je proširena na Duha.