Zakon, Šabat i hrišćanstvo Novog zakona - Hrišćanin i zakon (tora)

Dovođenje doktrine o jednom Bogu u centar pažnje vernika predstavlja ključni element restauracije biblijske vere. Ja sam, međutim, ubeđen da se suočavamo sa jednakim izazovom po pitanju legalizma – konfuzija oko starozavetnog Mojsijevog sistema i slobode koju donosi Novi Zakon a koji su propovedali Isus i Pavle. Pitanje je sledeće: Može li trenutni polu-Mojsijev sistem koji je ponuđen kao novozavetna vera da pronađe zajednički jezik sa svetskom crkvenom komisijom? Isus je objavio hrišćansku misiju u stihovima 4:43,44 Jevanđelja po Luki: ,,A On im reče: i drugim gradovima treba mi propovediti jevanđelje o carstvu Božijem; jer sam na to poslat. I propovedaše po sinagogama Judejskim.” Isto spasonosno Jevanđelje Carstva kasnije je usmereno od strane Isusa ka svim nacijama (Matej 28:19, 20). Hitnost zadatka je podvučena od strane Mesije, koji je izazvao bezvoljnog učenika u stihu 9:60 Jevanđelja po Luki da ,,ode i objavi Carstvo Božije svuda”.

Reći ću vam nešto iz sopstvenog iskustva. Izašao sam iz Svetske crkve Božije (Armstrongovog pokreta) onda kada sam saznao da su čelnici znali da starozavetni zakoni o davanju desetina ne važe za Novozavetnu crkvu. Ta studija me je zatim navela da se osvrnem na čitav predmet legalizma. Prisetio sam se časa o Pavlovim poslanicama kog je održao Gospodin Rod Meredith na Ambasador koledžu. Zašto je Poslanica Galatima ostavljena za poslednji dan kursa pa je predavanje o istoj trajalo samo sat vremena a vremena za diskusiju skoro da nije ni bilo? Činjenica je da, što se tiče tog Armstrongovog sistema, mnogi od nas imaju neizraženu rezervisanost u vezi sa jasnim Pavlovim jecajem za slobodom. Mi jednostavno ne možemo da podnesemo Pavlov jasan jezik u vezi sa napuštanjem, u nekom smislu, zakona ili Tore (Galatima 3:21-29). Zakon pod Mojsijem važi samo do dolaska Isusa. Pavle nije mogao biti jasniji po tom pitanju.

Bio sam prisutan kada je gospodin Armstrong izrazio svoju nelagodnost zbog poslanice Galatima. On se obratio grupi sveštenika u Pasadini i rekao im da ne gube vreme na Poslanicu Galatima. Trebalo mi je 15 godina da uvidim zašto je ova Pavlova povelja o slobodi nama predstavljala očiglednu pretnju.

Kasnije sam otkrio da bilo koji pokušaj da se ponovo proceni fundamentalno pitanje Svetske teologije u vezi sa našim viđenjem zakona je sasvim beskoristan. Predao sam svoje kreditne kartice i otišao, ali ne zato što se prema meni nisu ophodili kako treba već zato što sam smatrao da imamo nepravedan pristup glavnim temama Novog zaveta.

Nakon toga sam dosta vremena proveo istražujući ovu biblijsku temu, verske izjave i komentare. Nikada nisam bio u situaciji da me lično pogađa Mojsijin sistem svetih dana i zakona o hrani. Ali postoje delovi sveta gde građani rizikuju svoj život, ostaju bez obrazovanja, izgladnjuju svoju decu i verovatno dospevaju u zatvor jer pokušavaju da žive po polu-Mojsijevom sistemu za koji smo se mi zalagali i koji smo nametnuli.

Treba da budemo veoma sigurni po putanju svog stava pre nego što druge postavimo u situaciju da rizikuju svoje živote odbijajući da jedu svinjetinu. Takve zahteve su verovatno postavili Jevreji pod Mojsijevim zakonom u vreme Antioha Epifana, ali da li je to Pavle zaista tražio od svojih nejevrejskih preobraćenika?

Dobre vesti o dolazećem Carstvu, u koje da bi ušao čovek treba da se pridržava delova Levitskog sistema u svetu koji uopšte nije u skladu sa istim, nisu uopšte bile dobre vesti već one mogu da predstavljaju bespotrebnu i tešku borbu i opoziciju.  Nije da loše stanje nastalo usled verne poslušnosti čini jedan sistem pogrešnim. Samo vas molim da se zapitate da li bi Pavle na bilo koji način podržao našu delimičnu, Mojsijevu verziju vere.

Postoji gomila zakona koji su nametnuti Izraelu na Mediteranu koji deluju poprilično čudno ostatku sveta.  Navešću nekoliko. Proslave vezane za žetvu i sveti dani se ne poklapaju sa godišnjim dobima dole u Australiji i Južnoj Africi. Klimatsko područje je sasvim drugačije pa prolećni praznici kod njih padaju na jesen, blagdan sjenica na proleće. Izraelski levitski obredi gube svoje značenje. Nema potrebe objašnjavati.

A da ne pominjem uskraćivanje prilično zdravog mesa foke ili kita Eskimima? Zapadnjačka ishrana je prepuna previše zaslađenom hranom od koje se kvare zubi, da li Eskimi treba da prihvate takvu ishranu? Da li oni treba da slede zakon o ishrani iz jedanaestog poglavlja Treće knjige Mojsijeve? Gde su uputstva za one koji žive u ekstremnim područjima gde dani traju duže ili kraće? Preporučeni sistem je prikladan za mediteransko područje. Čak se i u UK može ostati bez posla ako se posao napusti u 4:30 u petak posle podne. Kada sam ispitivao visoko cenjenog sveštenika Svetske crkve Božije u vezi sa ovim i drugim problemom, njegov odgovor je bio sledeći: ,,recite tim strancima da se presele.” Možda bi Eskimi mogli da svoje kanue prenesu u reku Hadson i da svoju ribu, čistu prema 3. Knjizi Mojsijevoj, zamene ribom punom žive iz te izuzetno prljave reke.

Što se tiče svetog dana i onih koji se pridržavaju Šabata iz Saudijske Arabije, njihov problem je kratkoročan. Oni bi mogli da budu kažnjeni smrću u delovima islamskog sveta. Da li bi propovedanje Dobrih vesti muslimanskom svetu bilo poboljšano praćenjem Mojsija kao i Hrista? Da li Bog traži gomilu mučenika koji se zalažu za Mojsija i Stari zakon? Ni jedan od ovih problema se nije javio u Izraelu pošto su svi zakoni koji upravljaju religijom, poljoprivredom, ishranom, odmorima, vaspitanju dece, higjenom, obrazovanjem, sudskim sistemom itd. jasno definisani i razumljivi. Ovaj paket se odnosio za ukupan način življenja u okviru jedne odabrane nacije. Sve je to izvodljivo za jednu izraelsku porodicu. Ali koliko su praktični ti zakoni za građane drugih klimatskih područja pod veoma drugačijim okolonostima?

Kako prenosimo poruku o Carstvu Božijem ljudima koji su suočeni sa neprijateljskim vladavinama? Da li njihovo spasenje zavisi od povinovanja polu-Mojsijevom sistemu kog zastupamo? Da li bi naš sistem od tri desetine zaista povećao širenje jevanđelja u Indiji i drugim delovima sveta gde siromaštvo ne poznaje granice? Setite se da se od nas sveštenika ne traži da plaćamo drugu ili treću desetinu. ,,Ove desetine su bile za nas Levite, ne od nas.” Šta je sa čovekom iz Malavija  koji je jedini zaposlen od njih hiljadu? Da li on treba da plaća desetinu od trideset dolara koje dobija svakog meseca jer podučava u školi? On već plaća hipoteku na svoj smeštaj.

Konferencija je održana kako bi se razmotrilo šta treba tražiti od nejevreja u vezi sa Mojsijevim sistemom. Stih 15:5 Dela Apostolskih kaže: ,,Neki od Fariseja koji su postali vernici su prišli i izjavili: Ti nejevreji moraju da budu obrezani i mora im biti rečeno da se pridržavaju Mojsijevog zakona.”

Čitav Mojsijev sistem je odbačen. Jakov je izjavio sledeće u stihovima 28, 29: ,,To je odluka Svetog duha, i naša odluka, da vam (nejevrejima) ne namećemo dodatni teret osim onog neophodnog: uzdržavaćete se od mesa koje je ponuđeno idolima, od krvi i svega što je zadavljeno i od seksualnih odnosa. Ako se uzdržavate ovih stvari dobro ćete činiti.” Očigledno je da su ove zabrane bile delimično popustljive prema jevrejskim preobraćenicima. Dodatno upozorenje upućeno nejevrejima o endemskom problemu seksualnih odnosa je posebno uključeno.

Da li su nejevrejski hrišćani bili uskraćeni za blagoslove Mojsijeve Tore? Teško. Petar je rekao svojim jevrejskim hrišćanskim suparnicima: ,,Zašto testirate Boga i stavljate jaram oko vrata učenika koji ni naši oci nisu mogli da nose?” (Dela 15:10)

Naša agilnost u Svetskoj crkvi Božijoj da uzmemo ove jasne izjave i uništimo ih time što zamutimo njihovo očigledno značenje je neverovatna. Standard ponašanja hrišćanskih vernika dat od strane Isusa u Propovedi na Planini (Matej 5,6-7) jasno ukazuje na neka suštinska verovanja za sve preobraćenike, bilo da su Jevreji ili nejevreji.

Isus je došao da ispuni čitav Stari zavet ili da ,,ubaci puno značenje” u isti (,,Zakon i Proroci”). On nije došao da nametne doslovni zakon Starog zaveta pod Mojsijem. Da jeste, onda bi Pavle bio proglašen lažnim prorokom. (Ovo je viđenje nekih koji prihvataju Isusa ali ne i Pavla, ali ne shvataju da je tako nešto nemoguće.) Jasno je da Hebrejska Biblija nije izgubila na svojoj validnosti ali treba je razumeti u svetlosti Novog zakona. Na primer, dok je fizičko obrezivanje apsolutno obavezno za Jevreja i nejevreja unutar zakona (Postanje 17:9-14), Isus, govoreći kroz Pavla, jasno je rekao da obrezivanje sada treba shvatiti u nefizičkom i duhovnom smislu – obrezivanje srca, unutrašnje a ne spoljašnje. To je najveće revidiranje zakona Starog zaveta (Tore).

To nas dovodi do drugog biblijskog dokaza. Pavle kaže: Zato se setite da vi koji ste nekada po rođenju neznabošci bili i nazivani neobrezani od onih koji su se zvali obrezani fizičkim činom. Da bejaste u ono vreme odvojeni od društva Izrailjevog, i bez dela u zavetima obećanja, nadu ne imajući, i bezbožni na svetu: A sad u Hristu Isusu, vi koji ste nekada bili daleko, blizu postadoste krvlju Hristovom. Jer je On mir naš, Nejevreje i jevreje,  oboje sastavi u jedno, i razvali plot koji je rastavljao, neprijateljstvo, telom svojim, Zakon (Toru) zapovesti naukama ukinuvši; [24] da iz oboga načini sobom jednog novog čoveka, čineći mir; I da pomiri s Bogom oboje u jednom telu krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu. I došavši propovedi u jevanđelju mir vama dalekima i onima koji su blizu. Jer On dovede k Ocu oboje u jednom duhu.” (Efescima 2:11-18 REB).

Komentari Pavla se bave našim prvobitnim pitanjem. Ja sam ispisao sve ovo kako bih vas poštedeo gubljenja vremena tražeći isto i koristeći REB (Revidiranu Englesku Bibliju) u daljem tekstu, osim gde je naznačeno. Možemo li da zanemarimo jednostavne izjave u Pavlovom pismu?

Veo sa Hrama je podignut i pristup Bogu više nije dat putem levitskog sistema već kroz Božijeg vaskrslog Sina i učenja Novog zakona koja je on ozvaničio svojom smrću. ,,Ova čaša je Novi zakon pečatiran mojom krvlju” (Luka 22:20).

Razmotrite pitanje otuđivanja od Božijih zakona i obećanja koja idu sa njima. Ovi zakoni i obećanja su dati Izraelu kroz Avrama, Mojsija i Davida. Veliki deo Mojsijinog sistema je naravno bilo sveštenstvo dato Leviju. Stih 8:6 Poslanice Jevrejima je prosvetljujuće: ,,Ali zapravo sveštenstvo koje je dobio Isus je superiorno u odnosu na njihovo (Leviti) jer je on posrednik boljeg zakona ustanovljenog na boljim obećanjima.” Postoje dva različita zakona, dva različita sveštenstva u pitanju – jedno postavljeno od strane Boga kroz Mojsija i drugo koje je takođe postavio Bog ali kroz Isusa.

Ovaj poslednje navedeni kaže: ,,Vreme je. Carstvo Božije je na dlanu. Pokajte se i verujte u jevanđelje” (Marko 1:15). Zapovest da se veruje u Jevanđelje i da se ono poštuje je prilično jasno, shvatljivo i dostupno čitavom svetu. Dostupno je svima jer je jednostavno, nepodložno ikakvim okolnostima, zakonskim, geografskim i bilo kakvim drugim. Pitanje je uma a ne pitanje fizičke prirode. Proces obrezivanja nije napušten! Ali fizičko obrezivanje više nije potrebno. Ono je utrlo put duhovnom. Mi moramo još uvek da budemo obrezani u srcima. ,,Pravi Jevrejin je onaj koji je iznutra Jevrejin, obrezan u srcu, duhovno a ne bukvalno; on prima svoje zapovesti od Boga a ne od ljudi” (Rimljanima 2:29). Ovim je jedan od starozakonskih zahteva prekinut ali je zadržao svoje značenje u drugom smislu. Stari zavet, kao i u drugim slučajevima, predstavlja senku suštine Hrista koji je sad već došao. Senke padaju ali potpuna namera zapovesti ostaje.

Dan pokajanja: legalizam ili ,,ilegalizam”?

Prvi zakon naređuje da se posti godišnje kako bismo se podsetili na greh. Na godišnjem nivou je jer ne postoji nikakav dugoročni efekat ili sloboda svesti koja je potrebna kako bi se trajno i nesmetano pristupilo Bogu. Ova duhovna istina je objavljena od strane onog ko je napisao Poslanicu Jevrejima. ,,Zakon sadrži senku dobrih stvari koje će doći a ne pravu sliku” (10:1). Dan pokajanja sigurno ,,nije prava slika” pokajanja u kome sada uživamo na stalnoj osnovi kroz žrtvovanje Mesije. Poslanica Jevrejima se nastavlja: ,,Uz iste žrtve koje se nude godinu za godinom za sve vreme, nikada se ne mogu oni koji se mole dovesti do savršenstva ... Prvo on kaže, ,,Žrtve i prinosi ... vi ih ne želite niti u njima uživate,” iako ih zakon propisuje. Onda on dodaje: ,,Evo me: Ja sam došao da činim šta želite.” On zatim napušta prvo kako bi ustanovio drugo. I voljom Božijom mi smo osveštani, kroz Isusovo telo jednom za svagda” (10:1-10).

Ko na osnovu ovog učenja može da tvrdi da se napuštanje Tore, u jednom smislu, nije dogodilo? Zar nismo ranije pročitali stih 2:15 Poslanice Efescima da je Isus ,,napustio Toru i njene zapovesti u dogmama”? Ako je za vas ovo novina, molim vas da detaljno razmislite o istom.

Mislim da ne prelazim granicu pitajući se da li ono što činimo tokom Dana pokajanja možda da bude poricanje učinka Isusove žrtve – a ne samo bezopasna zaostala aktivnost? Da li ova starozakonska senka može da bude propovedana celom svetu kao deo poruke Carstva Božijeg? Mislim da ne može.

Dok treće poglavlje Poslanice Jevrejima ukazuje na vernost Mojsija u Božijem domu, kaže sledeće o Hristu: ,,On je veran kao sin, u domu. A mi smo taj dom, samo da smo neustrašivi i da gajimo velike nade” (3:6). ,,Danas” u narednom stihu označava svež trenutak u istoriji koja je uvek uslovljena našim odgovorom poslušnosti ili neposlušnosti, vere ili nevere.”[25] To je nešto za ,,sada” uz sve svoje teškoće i nešto što treba usavršiti za ubuduće.

Ali na šta se odnosi ovo ,,danas”? To je dolazak u Božiji ,,odmor”. ,,Odmor” se može iskusiti čak i sada ako se čovek ujedini sa osobom Isusom. ,, A Isus, budući da ostaje vavek, ima večno sveštenstvo. Zato i može vavek spasti one koji kroza Nj dolaze k Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih.” (Jevrejima 7:24, 25).

Uklanjanje kvasca iz kuhinjskih pregrada i bacanje ostataka donesenih iz Mekdonaldsa nije ni prići tome šta je Hristovo žrtvovanje već učinilo za nas: ,,Neka Bog mira, koji je iz mrtvih doveo našeg Gospoda Isusa, velikog Pastira, krvlju večnog zakona, učini da budete savršeni u svoj dobroti” (Jevrejima 13:20, 21). Ova, a ne naša aktivnost uklanjanja kvasca iz kuće, predstavlja rešenje kada je u pitanju naša grešna priroda. Čini mi se da bi Pavle bio uznemiren zbog povratka na senku sada kada se Hrist pojavio kao Prvosveštenik (Jevrejima 9:11). ,,Onaj veći od hrama, njegovih institucija, ostaje sa nama” (Matej 12:6).

Pavle se ne bavi površno ovim pitanjem mešanja dva sistema i poternjivanja rada Hristovog radovima koje on ne zahteva: ,,Nije dobra hvala vaša. Ne znate li da malo kvasca sve testo ukiseli? Očistite dakle stari kvasac, onda ćete biti novo testo, beskvasno; Zaista i već jeste (zašto i kako?)jer pasha naša zakla se za nas, Hristos. Zato da praznujemo ne u starom kvascu, ni u kvascu pakosti i lukavstva, nego u presnom hlebu čistote i istine.” Obratite pažnju na produhovljavavanje bukvalnog hleba.

Pitanje je sledeće: Zašto bismo se vratili Mojsiju i levitskom sistemu za naša uputstva kada je Hristova žrtva već platila cenu za naše grehove na stalnoj osnovi i kada novozavetna crkva slavi Gospodovu večeru ne jednom godišnje već ,,kad se sastanete za ovaj obrok” (1. Korinćanima 11:33)? Proslava se održavala ,,kada se sastanete u crkvi”, ,,kada se sastanete kao kongregacija” (1. Korinćanima 11:18, 20).

Izgleda da nešto strašno nije u redu sa našim usvajanjem sistema koji je prevaziđen novim zakonom pod Mesijom. Mojsije je bio veličanstveni sluga Božiji ali je mrtav. Levitski sveštenik je zamenjen jedinstvenim članom judejskog plemena a ne čovekom pod imenom Levi!

Kao što je pisac Poslanice Jevrejima rekao: uz promenu sveštenstva potrebna je i promena zakona, da, primena Tore! Isus je naš posrednik i Prvosveštenik sa desne strane Oca. Nije da su navedena  dva imena (Isus i Mojsije) na nebesima kojima mi možemo da budemo spaseni. Samo jedan! Naša poenta je istaknuta činjenicom da se novi sveštenik uzdigao:

,, Jer, kad se promeni sveštenstvo, mora se i zakon promeniti. ... Jer svedoči: Ti si sveštenik vavek po redu Melhisedekovom. Tako se ukida pređašnja zapovest, što bi slaba i zaludna. Jer zakon ništa nije doveo do savršenstva; a postavi bolju nadu, kroz koju se približujemo k Bogu.” (Jevrejima 7:12-19).

Razlog duhovnog slepila

Rizikujući da ponovim isto, zar nas Pavle ne upozorava na duhovno slepilo kao rezultat praćenja Mojsijinog toka religijskih aktivnosti? Mi treba da obratimo pažnju na to da su Jevreji, koji su jasni po pitanju pridržavanja Mojsijevog zakona, svetih dana i slično još uvek u tami u vezi sa Mesijom koji je došao. To ih sprečava da budu posvećeni svedoci o povratku istog Hrista ustanovljenom Carstvu! Pavle, iako je bio strastveni podržavalac judaizma, deluje neentuzijastično po pitanju Mojsijevih rukopisa, ako su oni sprečavali njegovu publiku da napreduju ka Mesiji. ,,No zaslepiše pomisli njihove; jer je do današnjeg dana kada se čita lekcija iz Starog zakona isti veo tu i nikada se ne podiže jer samo u Hristu on se podiže. Nego do danas kad se čita Mojsije, veo na srcu njihovom stoji. A kad se obrate ka Gospodu, veo je uklonjen.” (2. Korinćanima 3:14-16).

Raniji stihovi u trećem poglavlju Druge poslanice Korinćanima oduševljavaju novim duhom dostupnim pod novozakonskom Isusovom službom: ,,A što se vas tiče, jasno je da ste slovo koje je došlo od Hrista, dato nama da prosledimo, slovo napisano mastilom ali Duhom živoga Boga, napisano ne na kamenim pločama već na stranama ljudskog srca” (3:3). Starozakonska ,,služba koja je donela smrt i koja je ugravirana u pisanom obliku u kamen”(3:7) predstavlja kratak opis čitavog Mojsijevog sistema.

Sinaj ili Planina Zion?

Čoveku je dat izbor, bilo da prihvati zakon sklopljen između Boga i drevnog Izraela pod Mojsijem i levitskim sveštenstvom, ili zakona između Boga i sadašnjeg Izraela Božijeg pod Mesijom. Pavle o ovome govori u stihovima 6:15-16 Poslanice Galatima: ,,Obrezivanje je ništa ... jedina stvar koja se računa je novo stvaranje. Svi koji uzmu ovaj princip za svog vođu, neka im mir i milost, Izrael Božiji!” Ovaj zakon je sklopljen sa Isusom i sveštenstvom reda Melhisedekova.

Obratite pažnju na jasno izražen kontrast u dvanaestom poglavlju Poslanice Jevrejima između Novog zakona i onog datog na planini Sinaj. Pisac počinje svoju disertaciju jednostavnom izjavom: ,,Jer ne pristupiste ka gori koja se može opipati, i ognju razgorelom, oblaku, i pomrčini i oluji, I trubnom glasu, i glasu reči, kog se odrekoše oni koji čuše, da ne čuju više reči; Jer ne mogahu da podnesu ono što se zapovedaše: Ako se i zver dotakne do gore, biće kamenjem ubijena. I tako strašno beše ono što se vide da Mojsije reče: Uplašio sam se i drhćem.” (12:18-21).

Ovo je planina Sinaj. Ovde vi hrišćani niste došli, ovde je zakon dat u vidu Starog zakona koji vlada religioznim Izraelom do dana današnjeg. Ovom neverovatnom postavkom Bog je uveden u Stari zakon. Božiji glas je prodrmao tlo na kom su oni stajali. Zakon je ozvaničen strašnim prikazom moći. Ali Izrael je to brzo zaboravio.

Ali vi, hrišćani, da li ste došli na planinu Sinaj za uputstva? ,,Ne, došli ste na planinu Zion, grad živoga Boga, nebeski Jerusalim, bezbrojnim anđelima, punom skupu i grupi prvorođenih koji su u raju i Bogu sudiji nas sviju ... i Isusu posredniku novog zakona ... gledajte da ne odbijete da čujete glas koji vam se obraća” (12:22-25).

Zar ovo nije odjek ukora kog je davno dao Mojsije Izraelu u stihu 18:15 Pete knjige Mojsijeve: ,,Gospod vaš Bog će za vas uzdići proroka poput mene a on će biti neko od vaših ljudi; njega vi morate slušati”?

Pisac Poslanice Jevrejima nas ne ostavlja da se pitamo kakve su implikacije ovog scenarija. On kaže: ,,Govoreći o novom zakonu on je proglasio prvi zastarelim; i sve što je zastarelo i što stari će uskoro nestati” (Jevrejima 8:13). ,,Ranija pravila su odbačena jer nisu bila učinkovita ni korisna, pošto zakon ništa nije usavršio; bolja nada je uvedena, kojom se približavamo Bogu” (7:18, 19). Ali promena sveštenstva mora da znači promenu zakona” (7:12).

Da sumiramo, postavljamo pitanje: Da li je planina Sinaj mesto gde pronalazimo naš dom za zakone i uputstva? Pisac ih opisuje kao zastarele, ostarele, kaže da će ubrzo nestati, da nisu učinkoviti i korisni. To je planina Sinaj! Pavle iznosi komentar na istu temu u svom pismu Galatima: ,,Reci mi sada, kada si toliko nestrpljiv da budeš pod zakonom, zar nećeš slušati šta zakon kaže? ... Ovo je alegorija: dva čoveka zastupaju dva zakona. Jedan zakon dolazi sa planine Sinaj; to su Hagara i njena deca rođena u ropstvo. Sinaj je planina u Arabiji i predstavlja Jerusalim današnjice, jer su njegova deca danas u ropstvu (pod starim sinajskim zakonom). Ali nebeski Jerusalim (planina Zion i novi zakon) je slobodna žena, ona je naša majka” (4:21-26).

Jedna organizacija, kako bi spasila svoj polu-Mojsijev sistem, želi od nas da poverujemo da izraz ,,biti pod zakonom” znači ,,biti pod kaznom zakona.” Ni jedan stih nisu citirali kako bi podržali ovaj koncept. Čovek bi mogao da se zapita da li su oni kojima se Pavle u ovom pasusu obraćao (Galatima 4:21) ljudi koji su bili nestrpljivi da budu kažnjeni od strane zakona? Mislim da nisu!

Koje dane smatramo nesvetim?

Pavle piše o nekim upornim razlozima podele i neslaganja u hrišćanskoj crkvi u četrnaestom poglavlju Poslanice Rimljanima. Njegova inspiracija je zakon koji treba da interesuje ostale ljude. Problem predstavljaju posebni dani za ukazivanje obožavanja i ono što mi možemo i ne možemo da jedemo. Po pitanju različitih mišljenja o hrani, on odgovara: ,,Zato da ne osuđujemo više jedan drugog, nego mesto toga ovo gledajte da ne postavljate bratu spoticanja ili sablazni. Znam i uveren sam u Hristu Isusu da ništa nije pogano po sebi, osim kad ko misli da je pogano, onome je pogano. A ako je brat tvoj jela radi žalostan, već se ne vladaš po ljubavi: ne gubi jelom svojim onog za kog Hristos umre. Gledajte, dakle, da se ne huli na vaše dobro. Jer carstvo Božije nije jelo i piće, nego pravda i mir i radost u Duhu Svetome” (Rimljanima 14:13-17).

Kada Pavle u dvadesetom stihu kaže: ,,Ne uništi rad Božiji zarad hrane. Sve je čisto samo po sebi,”čovek može da pretpostavi da se piščeva upotreba reči sve odnosi na hranu a ne na arsen ili bodljikavu žicu! U Pavlovoj izjavi ne pronalazimo podršku za nametanje Mojsijevih zakona o ishrani. Apostol je prepoznao da dolazi do velikog problema ako od preobraćenika, nejevreja koji su prihvatili Hrista, zahtevamo da promene svoju ishranu slušajući Mojsija. Time bi se promašila poenta nove međunarodne vere, ,,jer carstvo Božije nije u jedenju i pijenju već u pravdi, miru i radosti inspirisanim Svetim duhom” (Rimljanima 14:7).

Pavle u stihovima 14:14, 20 Poslanice Rimljanima sigurno nije potvrđivao zakone o ishrani iz jedanaestog poglavlja Treće Mojsijeve. U tom poglavlju dat je tačan spisak životinja, čistih i nečistih. Jesti ono što nije preporučeno je grozota. Pavle, međutim, u poglavlju koje pominje ishranu i hranu oko 20 puta, koristi sasvim suprotan pridev od onog koji možemo pronaći u jedanaestom poglavlju Treće Mojsijeve. Tu, pod zakonom Mojsija, hrana je čista (katharos) ili nečista (akathartos). Za Pavla, sve stvari vezane za ishranu i hranu su katjaros - čiste. Ono što je zanimljivo je da je Herbert Armstrong, u svom priručniku na ovu temu, izjavio sasvim suprotno kada je govorio o jeziku koji koristi Pavle. Armstrong nas uverava da Pavle nije upotrebio suprotni termin od onog u jedanaestom poglavlju Treće knjige Mojsijeve.

Samuele Bacchiocchi izbegava neželjene informacije sličnom izjavom kojom iznosi pogrešne činjenice o Pavlovim rečima: ,,To da Mojsijev zakon nije doveden u pitanje u četrnaestom poglavlju Poslanice Rimljanima takođe vidimo na osnovu termina ,,koinos” – zajedničko, koji je upotrebljen u Poslanici Rimljanima kako bi se označila ,,nečista” hrana. Ovaj termin se radikalno razlikuje od reči ,,akatharos” – nečisto, upotrebljeno u jedanaestom poglavlju Treće Mojsijeve (LXX) kako bi se označila hrana koja nije prema zakonu. “[26]

Ono što nam on ne govori, međutim, jeste da Pavle jasno obrće Mojsijine tabue kada u stihu 20 on koristi reč koja je suprotna reči ,,akathartos”, nečisto u svojoj smeloj i oslobađajućoj tvrdnji da su sve stvari čiste. Pavle ovde koristi termin katharos, koji je suprotan terminu akathartos. Apostoli su veoma jasno odbijali privremena ograničenja data Izraelu pod tim zakonom. Za Pavla, zakon (Tora) koji sam po sebi ima vrednost, jeste ,,zakon Hrista” (Galatima 6:2; 1. Korinćanima 9:21), tj. zakon je ispunjen u Hristu, sumiran kao vera i ljubav. Pavle je ipak napisao čitavu knjigu – Galatima – kako bi objasnio da je zakon koji je dat Izraelu kroz Mojsija privremen vodič kroz običaje a koji važi samo do dolaska Hrista (Galatima 3:19-29). Pavle je bio užasnut jer su vernici želeli da se vrate pod stari zakon, iako ih je Hrist pozvao na slobodu Novog zakona koji je donet kroz njega, Mesiju.

Stih 13:9 Poslanice Jevrejima podržava našu pouku: ,,U nauke tuđe i različite ne pristajte; jer je dobro blagodaću utvrđivati srca, a ne jelima, od kojih ne imaše koristi oni koji življaše u njima.” Ova izjava ukazuje na postojanje hrišćana prvog veka čija pravila o ishrani nisu predstavljala ništa drugo do teret njima i drugima – kao i potencijalni uzrok podele i nemira u crkvi.

Vodeća kritika Rimljana smatra da je Pavle bio u pravu kada je rekao: ,,Ništa samo po sebi nije nečisto”: Ova neverovatna izjava uklanja bilo kakvu razliku između čiste i nečiste hrane na kojoj je Pavle, poput svakog drugog uzornog Jevreja, odgajen.”[27]

Ista sloboda izbora se odnosi i na odabir dana za obeležavanje: ,,Ponovo, neki prave razliku između ovog i onog dana, a drugi sve dane smatraju istim. Svako mora da postupa prema sopstvenim ubeđenjima” (Rimljanima 14:5).

Šabat

Kada je Bog Stvaralac i Otac čovečanstva navršio svojih šest dana stvaranja, on se odmorio na sedmi dan i proglasio ga svetim. Nije se zvao Šabat već ,,sedmi dan”. Reč šabat nije upotrebljena. Nametnuti reč šabat na ovaj određeni sedmi dan predstavlja dodavanje tekstu nečega što ne postoji. U ovom stadijumu, nigde se ne pominje nedeljni Šabat za čovečanstvo. Nikakav sklop pravila i zakona nije dat. Niti postoji ikakva duhovna podrška kojom bi se dokazalo da su zakoni o Šabatu bili nametnuti Adamu ili njegovim sledbenicima sve do izgnanstva. To da se od čitavog čovečanstva očekivalo da poštuje Šabat ne stoji u Prvoj knjizi Mojsijevoj, što je činjenica koju priznaje jevrejska kritika.

Prvi sedmi dan je jedinstven. Kada se pominju prvih šest dana, svaki se stih završava isto, ,,veče dođe, i jutro dođe.” Onda se navodi dan. Ali to nije slučaj sa sedmim danom na koji se Bog odmarao. Nigde u Bibliji ne stoji nikakva instrukcija data Adamu u vezi sa tim kako treba da se ponaša narednih sedam dana. Reč Šabat se nigde u Bibliji ne pominje sve do stiha 16:23 Druge knjige Mojsijeve gde, pored obrezivanja (1. Mojsijeva 17:9-14), ona postaje božanski znak za Izrael pod uslovima starog zakona (2. Mojsijeva 12:43-49).

Druga Mojsijeva 16:23: ,,Sutra se slavi jedan Šabat (ne taj Šabat), sveti Šabat Gospodu.” 31:16-17: ,,Izraelćani moraju da se pridržavaju Šabata, da ga svaka generacija smatra večnim zakonom. On je znak zauvek između mene i Izraelćana, jer za šest dana Gospod je napravio raj i zemlju ali na sedmi dan On je prestao sa poslom i odmorio se.” Šabat potiče prema ovome kroz Mojsija (Nemija 9:13, 14; 10:29-33). Šabat je uključen u sažet zakon, u deset zapovesti: ,,Kada je završio sa razgovorom sa Mojsijem na planini Sinaj, Gospod mu je dao dve kamene ploče o Svedočenju, kamene ploče ispisane prstom Božijim” (Druga knjiga Mojsijeva 31:18).

Treba obratiti pažnju da reč zauvek, olam na hebrejskom, ne sadrži uvek smisao trajnosti koji mi pod istom podrazumevamo. Ona je ograničena određenim vremenskim periodom, sve dok okolnosti ostaju iste. Šabat pronalazi svoje ograničenje kao znak zajedno sa obrezivanjem u Starom zakonu a ne Novom zakonu. Fizičko obrezivanje je isto tako predstavljalo ,,večnu” zapovest (Prva Mojsijeva 17:3, olam) ali hrišćani u Novom zavetu nisu insistirali na istom.

Okvir poslušnosti koju hrišćani moraju da praktikuju nije zakon koji je dat Mojsiju, stihovi 12:18-29 Poslanice Jevrejima govore o vernicima novog zakona: Mi nismo došli na planinu Sinaj. Stihovi 3:3-18 Druge Korinćanima porede ubilački efekat slova zakona sa oslobodilačkom moći duha. Slepilo je rezultat praćenja Mojsija. Ona je izlečena Hristom: ,,Kad god se on okrene Gospodu, veo se uklanja.”

Dva saveza

U stihu 110:4 Psalma stoji: ,,Bog se zakleo i neće promeniti svoje mišljenje, ,,Ti si sveštenik zauvek, Melhisedek u mojoj službi.”

Ponovljen u stihu 7:17 Poslanice Jevrejima, ovaj stih stvara ključnu vezu između Isusa kao sveštenika reda Melhisedek i zakona sa Avramom. Ovo je dozvolilo piscu Poslanice Jevrejima da kategorički iznese uverenje da su staro sveštenstvo i zakon zamenjeni novim ugovorom. ,,Levitsko sveštenstvo i zakon koji je vezan za isto prevaziđeni su novom i boljom nadom zasnovanom na superiornom kvalitetu sveštenika ... Bog je objavio svoju nameru da ostavi po strani čitavi Levitski sistem jer se dokazao neefikasnim za ostvarivanje svoje svrhe. Njegova ,,slabost” nije u njegovom zakonu ili svojoj svrsi već u ljudima od kojih zavisi njegov uspeh. Njegova ,,beskorisnost” potiče od činjenice da je zakon ... bio u stanju da čisti samo sa spoljašnje strane.”[28]

Uzeli smo stih 7:28 Poslanice Jevrejima kao objašnjenje razlika između dva sveštenstva; ,,Prvosveštenici postavljeni zakonom (levitski sistem) su ljudi u svoj svojoj slabosti ali sveštenik postavljen rečima zakletve koja prevazilazi zakon je Sin koji je učinjen savršenim zauvek.”

Pisac Poslanice Jevrejima pokazuje kontrast između novog sveštenstva, čije je postavljanje odobreno Božijom čvrstom zakletvom, a levitsko sveštenstvo koje je zasnovano na zakonu bez koristi božanske zakletve. To čini Isusa sveštenikom novog doba. On kategorički kaže da je novo sveštenstvo božanska institucija bezuslovno zagarantovana Božijom čvrstom zakletvom. Nade za hrišćansku zajedncu su položene na apsolutni oslonac koji pružaju novozakonske odredbe.

Avramovo obećanje, oca vernih, bilo je takođe potvrđeno božanskom zakletvom (Jevrejima 6:13-18). Ova zakletva, koja nije data levitskom sveštenstvu, ,,predstavlja neoborivu garanciju koja isključuje sve sumnje i veri daje uverenje o obećanju ... Konačno je, večno i nepromenljivo. [29] To nije slučaj sa levitskim sveštenstvom.

Dostizanje Božijeg odmora

Pomenuli smo da je sedmi dan stvaranja – dan Božijeg odmora – jedinstven. To postaje simbolični čin za čitavo čovečanstvo. On označava vreme kada su Hrišćani prestali da rade i ograničene ciljeve našeg sadašnjeg smrtnog postojanja. Božiji odmor ukazuje na apsolutno drugačiji skup ciljeva i svrha prema kojima treba da usmeravamo svoje živote. Ali to nije pomak bez muke ka budućem položaju od autoriteta obećanog u stihu 6:2 Prve poslanice Korinćanima: ,,Božiji ljudi su ti koji treba da rukovode svetom.”

Izrael pod levitskim sveštenstvom ponekad se pridržava Šabata, svetih dana i mladina ali se često udaljava od vere i poslušnosti koja bi ga dovela do odmora koji mu je Bog namenio. Pisac Poslanice Jevrejima pruža put nazad ka uspehu citirajući Psalm 95: ,,Opet odredi jedan dan, danas ... Danas ako glas Njegov čujete, ne budite tvrdoglavi. Jer da je Isus one doveo u pokoj, ne bi za drugi dan govorio potom. Dakle ostavljeno je još počivanje na Šabat narodu Božijem. Jer koji uđe u pokoj Njegov, i on počiva od dela svojih, kao i Bog od svojih. Da se postaramo, dakle, ući u taj pokoj, da niko ne padne sledeći stari primer neverovanja” (Jevrejima 4:7-11).

Nama nije obećana relaksirajuća šetnja parkom. Međutim, pruženo nam je apsolutno uverenje, mir uma i samouverenost da je Bog sebe obavezao, neoborivom zakletvom kroz svog Sina, da će nas voditi dalje do cilja. Kako? Shvatanjem našeg statusa kao što to stoji u stihovima 3:1-6 Poslanice Jevrejima: ,,Zato, braćo sveta, zajedničari zvanja nebeskog, poznajte poslanika i vladiku, kog mi priznajemo, Isusa Hrista, Koji je veran Onome koji ga stvori, kao i Mojsije u svemu domu njegovom. Jer Ovaj posta toliko dostojan veće časti od Mojsija, koliko veću od doma čast ima onaj koji ga je načinio. Jer svaki dom treba neko da načini; a ko je sve stvorio ono je Bog. I Mojsije dakle beše veran u svemu domu njegovom, kao sluga, za svedočanstvo onog što je trebalo da se govori. Ali je Hristos kao sin u domu svom: kog smo dom mi, ako slobodu i slavu nade do kraja tvrdo održimo”.

Treće i četvrto poglavlje Poslanice Jevrejima definiše potpun prikaz onoga što se od nas zahteva ,,sada” i ,,danas” kako bismo došli u ,,pokoj” koji Bog nudi. Bog sada radi kroz svog Sina, Prvosveštenika sa svoje desne strane. Uspeh ne dolazi posmatranjem polu-Mojsijevog sistema. Mi ,,postajemo partneri Hristovi ako se čvrsto i do kraja držimo svoje prvobitne uverenosti.” (3:14).

Šta ovo partnerstvo sa Sinom kog je uzdigao Bog podrazumeva? 4:1-3: ,, Da se bojimo, dakle, da kako dok je još ostavljeno obećanje da se ulazi u pokoj Njegov, ne zakasni koji od vas. Jer je nama objavljeno kao i onima; ali onima ne pomaže čuvena reč, jer ne verovaše oni koji čuše. Jer mi koji verovasmo ulazimo u pokoj, kao što reče: Zato se zakleh u gnevu svom da neće ući u pokoj moj, ako su dela i bila gotova od postanja sveta.” Kako onda mi dolazimo u pokoj koji je Bog namenio čitavom čovečanstvu?

Ono što je neophodno je vera u spasiteljsko partnerstvo sa Isusom u širenju Dobre vesti dolazećem Carstvu Božijem na zemlji. Isus je rekao da je iz tog razloga Otac njega poslao. ,,Ja moram da prosledim dobre vesti o carstvu Božijem drugim gradivima takođe, jer sam zato poslat” (Luka 4:43). Kada je Isus izvršio svoj zadatak on je otišao u ,,pokoj” ne zato što je obavio svoj posao već posao svog Oca. Mi možemo da dostignemo isti taj ,,pokoj” i partnerstvo sa Isusom kada prestanemo sa svojim poslom i kada se usredsredimo na saradnju sa Isusom u obavljanju Božijeg posla (Luka 4:43).

Polje je svet. Seme je poruka Jevanđelja o Carstvu (Matej 13:19). Prilikom obavljanja posla oko žetve, Isus je uverio svoje sledbenike da jednoga dana mogu da dođu na izvršna mesta u carstvu: ,, A vi ste oni koji ste se održali sa mnom u mojim probama. I ja ostavljam vama carstvo kao što je Otac moj meni ostavio: Da jedete i pijete za trpezom mojom u carstvu mom, i da sedite na prestolima i sudite nad dvanaest plemena Izraela.” (Luka 22:28-30). Zadatak je bio da se ta poruka o Carstvu prenese svetu. Seme koje je posađeno u umovima ljudi bez obzira na njihove okolnosti nije zahtevalo poštovanje privremenih odredbi Starog zakona, potrebnih zarad discipline izraelske nacije. Prelazak sa starozakonskih odredbi na novozakonske je radikalna i izuzetno velika. ,,Ne ubij” postaje ,,voli neprijatelje svoje.” Mi treba da se prihvatimo krajnjeg zadatka kako bismo postigli večan život u dobu koje će doći: ,,Prvo traži Carstvo Božije i njegovu pravičnost” (Matej 6:33).

Novi zavet postavlja akcenat na to da poruku Jevanđelja o nadi treba podeliti sa svakim ko je voljan da sluša. On zahteva ljubav prema Bogu Stvaraocu i Njegovom Sinu Isusu koji je dao svoj život žrtvovajući se za naše grehe pod Novim zakonom. Isus je rekao: ,,Ako me volite pridržavajte se mojih zapovesti.” Mi postižemo pokoj (ne nedeljni Šabat) verom i poslušnošću - ,,šabatizam” (Jevrejima 4:9), ne jedan dan Šabata.

Pisac Poslanice Jevrejima je prilično jasan po pitanju dva različita vremenska okvira. U prvom i drugom poglavlju on ukazuje na uzdignuti položaj dat Isusu sada i u doba koje će doći. Jevrejima 2:5: ,,Nije anđelima namenio svet koji će doći (dolazeće Novo doba) koje je naša tema.” A ova zemlja će čoveku pripasti u budućnosti: ,,Sve si pokorio pod noge Njegove. A kad Mu pokori sve, ništa ne ostavi Njemu nepokoreno; ali sad još ne vidimo da Mu je sve pokoreno.” (2:8).

Zatim smo pozvani da u trećem poglavlju vidimo superiornost Isusa u odnosu na Mojsija i da ,,danas (sada) ako čujemo njegov (Isusov) glas” postaćemo partneri sa njim (ne Mojsije). Novi zakon ne predstavlja mešavinu Starog i Novog zakona. Pavle odbacuje Stari zakon i njegovu važnost za nas danas kada u stihovima 2:9-17 Kološanima: ,,Jer u Njemu živi svaka punina Božanstva telesno. I da budete ispunjeni u Njemu koji je glava svakom poglavarstvu i vlasti; U kome i obrezani biste ne u fizičkom smislu, odbacivši telo greha mesnih obrezanjem Hristovim ...  I vas koji ste bili mrtvi u gresima i u neobrezanju tela svog, oživeo je s Njim, poklonivši nam sve grehe, I izbrisavši pismo uredbe koja beše protiv nas, i to uzevši sa srede prikova ga na krstu; I svukavši poglavarstva i vlasti izvede ih na ugled slobodno, i pobedi ih na njemu. Da vas dakle niko ne osuđuje za jelo ili za piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote Koje je sve bilo sen od onog što htede da dođe, i telo je Hristovo.”

Ovu ,,trojku” jevrejskih svetih dana Pavle smatra običajima koje hrišćani ne treba da poštuju pod obavezno. Ništa manje do 11 puta u Starom zavetu ovaj opis nedeljnih, mesečnih i godišnjih praznovanja javlja se u jednom paketu. Pavle sva tri vidi kao jednu senku. Šabati – godišnji, mesečni i nedeljni – jednostavno i jednako su ,,vrste” jednog koji je naša Pasha, naš Šabat i naše Pokajanje, naš pokoj. Mojsije je mrtav. Hrist živi!

 Ovo smatram fundamentalnim problemom: Bog nam je kroz svog Sina dao zadatak da prenesemo poruku o nadi celom svetu. Mi smo pozvani da se priključimo Njegovom Sinu u tom zadatku. Mojsijina ograničenja koja su stajala na putu tom zadatku su eliminisana. Mi smo sada slobodni da se krećemo po celom svetu. Možda baš budemo na Malavima tokom dana kada se jede beskvasni hleb. Mrvice hleba u kućama neće predstavljati problem. Oni će biti srećni što uopšte imaju hleba od kog bi mogle mrvice da ostanu!

Neverovatan je blagoslov posedovati znanje o jedinstvenom Bogu Izraela. Isto verovanje dele milioni Jevreja. Preko milijardu Muslimana takođe veruje da postoji Jedan Bog. Na nesreću po Jevreje, oni se ugledaju na Mojsija. Odbili su Mesiju koji je došao. Muslimani se ugledaju na Muhameda. Neki od onih koji veruju u Isusa i dalje se delimično ugledaju na Mojsija a ne u potpunosti na Mesiju koji je došao ne da bi uništio Toru već da bi je upotpunio. Pavle insistira na tome da obuhvatanje Starog i Novog dovodi do slepila. Stihovi 3:14-16 Druge Korinćanima: ,,U svakom slučaju, njihovi umovi su postali zatvoreni. Danas kada su pročitali stari zavet, isti veo  ostaje nedignut, jer samo kroz Hrista on se diže. Da, do dana današnjeg kad god Mojsija čitaju veo pada ponovo na njihova srca. Ali kada se obrate Gospodu, veo se uklanja.”