Onoga ko se ne pridržava Šabata često zbunjuju tvrdnje da Pavle mora da je verovao u Šabat i propovedao o istom kao i o svetim danima kada se obraćao nejevrejskom narodu koji je želeo da se preobrati u hrišćanstvo. Stihovi 2:16, 17 Poslanice Kološanima (osim pokušaja ponovnog prevoda) izgleda da  jednostavno umanjuju značaj svih svetih dana iz Starog zaveta, senke koje su zamenjene Hristom, odraz koji je suprostavljen samoj stvari koja pravi taj odraz. Pavle zapravo govori o čitavom sistemu Šabata, ,,slavi ili novom mesecu ili Šabatu“, kao o jednoj senci. ,,Ove stvari“, kaže on, ,,senka su stvari koje će doći.“ Pavle ne pravi ni najmanju razliku između ove tri vrste svetkovina. Stoga, to bi se suporostavilo jednostavnim Pavlovim rečima kada kaže da ne govori o nedeljnom Šabat već samo o mesečnim i godišnjim svetkovinama. Niko ne može da čita Pavla a da pomisli da ,,godišnja svetkovina, novi mesec i (godišnja) slava“ sačinjava manje važnu senku a da je nedeljni Šabat još uvek na snazi. On sebe nije otkrio time što je govorio o istim ,,godišnjim slavama“ dva puta! Pavlova izjava jasno i očigledno prihvata sva tri tipa svetih dana.

Obavezno pridržavanje Šabata izgleda da se suprostavlja čitavoj knjizi – Poslanici Galatima. Suštima Pavlovog argumenta mora biti prihvaćena čitanjem knjige kao celine. Nema sumnje u to da Apostoli negativno gledaju na Sinajsko davanje zakona (koje uključuje i Deset zapovesti).

Pavla nervira to što su Galati prešli na ,,neko drugo Jevanđelje” (1:6-9). Hrist nas je oslobodio od sadašnjeg zlog sistema, ali Galati žele da se istom vrate. Pretnja dolazi iz jevrejske četvrti (Tito nije bio u iskušenju da bude obrezan, 2:3). Jevrejski vernici su želeli da zarobe svoje sunarodnike hrišćane (2:4). Oni su pokušali da navedu hrišćane da pređu na judaizam (2:14), tj, da traže spasenje u delima po zakonu. Jasno je da Pavle smatra praćenje zakona ,,životom prema svim stvarima napisanim u knjizi zakona” (3:10). Zakon koji je dat kroz Mojsija je bio privremen (3:23-29). Međutim, on sigurno ne sklanja u stranu obećanja data Avramu.

Čitava poenta hrišćanskog zakona je ta da on potvrđuje obećanja data Avramu i da čini one koji veruju u Mesiju naslednicima samih obećanja o Mesiji i zemlji stvorenoj za Avrama (3:29).

Neki ljudi koji se pridržavaju Šabata izbegavaju teškoće koje donose Pavlove izjave vezane za zakon time što predlažu da se on odnosi samo na zakon žrtvovanja.  Ali oni pre svega moraju da pokažu da bi bilo nemoguće za nejevreje da prinesu žrtve u Galatiji. Reći nejevrejima da ne moraju da prinose žrtve bi bilo irelevantno. Zakon koji je u pitanju, međutim, jeste zakon koji je povezan sa zakonom sa Planine Sinaj (4:24) koji vodi do ropstva. Ovaj zakon je opisan kao ,,priprema” za dolazak do Hrista. Ali sada kada je Hrist došao mi više ne moramo da se pripremamo (3:25). Treba obratiti pažnju na to da priprema nije zakonska kazna već sam zakon, čitavi Sinajski sistem.

Pripremati se znači pratiti elementarne principe sveta, i robovati istim (4:3). Ali Hrist je došao da nas iskupi od ovog robovanja zakonu (4:5), tako da se više ne pripremamo (3:25). Mi Jevreji i nejevreji smo bili robovi elementarnih principa (4:3) ali sada vi nejevreji želite da se vratite elementarnim principima (jer jevrejski vernici prete judaizmom): ,,Vi posmatrate dane, mesece, godine i godišnja doba” (4:10). ,,Recite mi, vi koji želite da budete pod zakonom, zar ne čujete šta zakon govori (4:21). Zakon sa Planine Sinaj vodi do ropstva. Ne nosite omču ropstva oko vrata (5:1). ,,Želja da se robuje elementarnim principima” (4:9) očigledno je paralelna ,,želji da se bude pod zakonom” (4:21). Nerazumno je reći da su oni koji nameću judaizam navodili ljude da padnu u ruke zakona. Oni su ih navodili da dođu pod čitav sinajski sistem. Taj sistem je zakon ,,u slovu” a novi hrišćanski zakon je zakon u duhu.

Ovde postoji jednostavan tok misli: Služenje elementarnim principima znači potpadanje pod zakon, i služenje elementarnim principima uključuje poštovanje tih dana, itd. Kako može poštovanje paganskih dana da bude uvrstano ,,pod zakon” (4:21), ,,ropstvo Planini Sinaj”? Deca sinajskog sistema su trenutno u ropstvu (4:25). Kontrast je napravljen između dva Jerusalima, a ne između Jerusalima i Vavilona.

Samim tim, kaže Pavle, ne treba da robujemo Planini Sinaj. Obrezivanje sa sobom povlači poštovanje čitavog sistema. Sve što je potrebno su vera i ljubav (5:6). Oni koji pripadaju ovom sistemu su novi Izrael a ne stari (6:16). Crkva je Izrael Božiji kao novi ljudi svih narodnosti koji veruju u Mesiju. Pavle ih je blagoslovio, tj. one u Galatiji i široj crkvi, Izraelu Božijem. U stihu 10:18 1. Korinćanima on je napravio razliku između etničkog Izraela i duhovnog Izraela Božijeg (Galatima 6:16) time što ih je nazvao bivšim ,,Izraelom od mesa”. Međunarodna crkva se sastoji od onih koji su ,,pravi obrezani Jevreji koji se klanjaju Bogu u duhu i slavi u Hristu Isusu i ne oslanjaju se na meso” (Filipljanima 3:3).

Može se postaviti pitanje zašto Pavle ima tako negativnu sliku o zakonu ovde a u Poslanici Rimljanima dosta pozitivniju. Odgovor leži u različitim okolnostima i problemima sa kojima su se suočavali vernici u Rimu i Galatiji. U Rimu je pisao Jevrejima i nejevrejima. On je prilagodio rečnik oboma koristeći reč zakon u posebnom smislu. Nejevreji, kako on kaže, ponekad sprovode zakon prirodom (Rimljanima 2:14) iako oni nemaju takon. Jasno je da taj zakon ne podrazumeva pridržavanje Šabata. Ni jedan nejevrejin se po prirodi ne pridržava Šabata. Ipak, nejevreji su sposobni da pokažu da je zakon napisan na njihovim srcima (Rimljanima 2:15). Oni koji nisu obrezani i koji se pridržavaju prirodnog zakona sude onima koji su obrezani a koji se ne pridržavaju istog (Rimljanima 2:27). Pavle ovde ima definiciju zakona ali to nije zakon koji uključuje jevrejske praznike, kako ih Apostol Jovan naziva u svom jevanđelju (5:1; 6:4; 7:2). U Poslanici Rimljanima, Pavle traži toleranciju između onih koji ,,smatraju da je neki dan Gospodu važniji od drugog,” i oni koji to ne čine (Rimljanima 14:5). Pitanje koje se tiče mesa odnosno vegetarijanske ishrane nije direktno povezano sa poštovanjem određenih dana. Može li iko da nam pokaže gde stoji to da se umesto mesa jelo povrće posebnim danima?

Neki ljudi koji se pridržavaju Šabata su za čudo istrajni u svom insistiranju na tome da svete dane i mladine treba poštovati. Na osnovu Kološanima 2:16 ti dani, meseci i godišnje proslave imaju jednak status u Pavlovom umu. Stoga, sve se mora poštovati. Amos 8:5 pokazuje da sva trgovina i sav posao koji se tiče obrađivanja zemljišta treba da budu obustavljeni na novi mesec, a Isaija 66: 23 podrazumeva da je novi mesec dan koji treba poštovati kao Šabat.

Naravno, pridržavanje Šabata se sa sigurnošću može isključiti iz Starog zaveta. Ali, poštovanje određenih dana je ,,produhovljeno” u Novom zavetu. Svako priznaje nekakvo produhovljavanje u Novom zavetu. Obrezivanje iz Starog zaveta jedva da se može prepoznati u svom produhovljenom novozavetnom obliku.  Ko bi odmah uvideo vezu između sečenja kožice i stava uma? Dok je fizičko obrezivanje u sedamnaestom poglavlju Postanja neophodno za učlanjenje u udruženje pod zakonom, Jevreja i stranaca, u Novom zakonu je to postalo nebitno. To je velika promena.

Matej nagoveštava produhovljavanje Šabata dok beleži Isusove reči da sveštenici mogu da ne poštuju Šabat a da se ne smatraju krivim(Matej 12:5-6). Za sveštenike, koji su bili nevini iako nisu poštovali Šabat, nije važio Šabat onda kada su radili u tabernakulu ili hramu i oni predstavljaju novi ,,tip” sveštenika za sve vernike. David i njegove kolege su takođe prekršili starozavetni zakon time što su jeli hleb koji je bio namenjen za obred. Ali njihov postupak je opravdan jer su oni prema novom zakonu slobodni (Matej 12:4).

Hrist je ponudio odmor onima koj su došli do njega (Matej 11:28-30). Zar ovo ne bi bio trajni a ne nedeljni Šabat? Upečatljiva odlika četvrte zapovesti je ta da ona jedino može biti prekršena jednom nedeljno. Sve druge zapovesti važe za svaki dan u nedelji. Pavle ukazuje na produhovljavanje Pashe: Jedan je dan u godini kada se jede beskvasni hleb iskrenosti i istine (1. Korinćanima 5:8). ,,Iskrenost i istina” se traže svakim danom u nedelji. To se podrazumeva pod ,,praznovanjem” (1. Korinćanima 5:8). Glagol koji je ovde upotrebljen ima trajno značenje: mi treba stalno da praznujemo.

Polikarp je dobio direktne instrukcije od Apostola Jovana. On je umro kao mučenik, star 86 godina. Njegov učenik Irinej ne zna ništa o poštovanju Šabata. Ako je Jovan učio Polikarpa o poštovanju Šabata on nije uspeo da svom učeniku prenese značaj istog. Ovo ne bi trebalo da bude zaključni argument koji dokazuje da se Šabata ne treba pridržavati ali teško je videti kako Knjiga Galatima govori išta drugo. Ako Pavle nije pokušavao da dokaže da je Mojsijin zakonski sistem postavljen na planini Sinaj prevaziđen višim oblikom zakona u Hristu, šta je on onda pokušavao da nam pokaže?

Dešava se da oni koji se pridržavaju Šabata priznaju da ne razumeju šta je Pavle podrazumevao pod stihom 2:16 Poslanice Kološanima. Razni ponovni prevodi su pokušali da unište očigledan kontrast koji Pavle pravi između senke (Šabata) i tela (Hrista). Knjiga Galatima takođe mora da bude objašnjena od strane onih koji se pridržavaju Šabata ali uz činjenicu da Pavle nikako nije mogao da govori o žrtvovanju. Kodeks sa planine Sinaj (Galatima, pog. 14) pre svega se ne odnosi na žrtvovanje, niti nudi žrtve koje nejevreji mogu da prinesu u Knjizi Galatima. Onda kom se zakonu Pavle protivi? Pošto očigledno nije smatrao da su zakoni vezani za hranu još uvek na snazi (Rimljanima 14:20, 14: ,,sve stvari su čiste ...ništa nije nečisto”), zar nije jasno da on isto tako misli i o praznovanju određenih dana?

Nema nikakve sumnje oko toga da on odbija da se pridržava nekakvog zakona. Ali koji je to zakon?

Isus je ,,napustio zakon o zapovestima sadržan u praznovanju” (vidi Efescima 2:15). Oni koji se pridržavaju Šabata moraju da daju razumno i moguće objašnjenje ovoga teksta i čitave Knjige Galatima ako žele da ubede svoje prijatelje da pridržavanje Šabata ne predstavlja kršenje svakog Božijeg zakona. Na kraju, stih 14:5 Poslanice Rimljanima mora da se poklopi sa potrebom za nedeljnim poštovanjem Šabata kao suštinskim delom vere.

Činjenica da se Pavle protivi zakonu u starozavetnom smislu predstavlja izvor našeg spasenja. Izvor našeg spasenja je ,,vera Isusa Hrista” – vera u Isusa i vera Isusova , praćenje njegovog primera, jer je on nosilac Jevanđelja o Carstvu, i slušanje njegovog Carskog jevanđelja (Marko 1:14, 15; 4:11, 12; Luka 4:43). Suština novozavetne vere je verovanje u obećanja koja su data Avramu (Rimljanima 4), onakvim o kakvim Isusu i apostoli propovedaju. Moć da se isprati Isusov primer i da se veruje u ono što je Avram verovao daje nam duh koji usmerava spasenje ka novom smeru. Do plodova duha se dolazi verovanjem u Poruku Jevanđelja onakvu kakvu je Isus propovedao, pre svega u Jevanđelje o Carstvu (vidi Matej 13:19; Luka 8:12). ,,Vera biva od propovedanja, a propovedanje od reči Mesijine” (Rimljanima 10:17).

Ako imate ikakvu sumnju u vezi sa ovim čistim i nečistim mesom i Šabatom, molim vas da pažljivo razmotrite reči koje izgovara Pavle u stihovima 14:14, 20 Poslanice Rimljanima: ,,Ja (Pavle, Jevrejin) ne znam ništa o onome što je samo po sebi nečisto, ali onom ko misli da je nešto nečisto, za njega ono to i jeste ... Sve stvari su čiste.” Pavle koristi suštu suprotnost reči koja se može pronaći u 11 poglavlju 3. Knjige Mojsijeve koja opisuje neke hrane kao nečiste (akathartos). On kaže da su ,,sve stvari čiste (katharos).” Da li je moguće da je Pavle nametao zakone o hrani u jedanaestom poglavlju 3. Knjige Mojsijeve? Jasno je da njega ne interesuju ti Mojsijini zakoni. U stihovima 3:19, 24, 25 Knjige Galatima in jasno kaže da Mojsijev zakon ,,važi dok seme (Hrist) ne dođe ... Zakon je dužan da nas odvede do Hrista ...ali nakon što dođe vera mi više nismo pod tim zakonom.” Insistirati na Mojsijevom zakonu pored Novog zakona predstavlja suprostavljanje Pavlu i Isusu koji ga je inspirisao.