Zakon, Šabat i hrišćanstvo Novog zakona - Uvod

Svi bivamo suočeni sa ključnim pitanjem, ako uopšte odvojimo vremena od užurbane svakodnevnice da se pozabavimo istim. To je pitanje naše lične sudbine – tačnije, pitanje koje se tiče toga šta moramo da mislimo, u šta da verujemo i šta da radimo kako bi nas Bog, naš Stvaralac, prihvatio. Odgovori na ova pitanja u današnje vreme su različiti i zbunjujući kao i broj različitih veroispovesti koji govori o tome koliko zapravo poznajemo hrišćanstvo. Različite hrišćanske grupe se razilaze po pitanju rešenja životne zagonetke. One nam predlažu šta moramo da činimo da bi bili spaseni. Ali one se ne slažu.

Veroispovesti su stvorene a da ne govorimo o širokom protestantskom pokretu koji se javio kao opozicija ustanovljenoj rimokatoličkoj crkvi 1517. godine, kada je neko ili nekakva grupa učenika teologije ,,otkrila“ bolji način da se priđe Bogu i da se Njemu klanja. Često, takvi pokreti proizilaze iz novog uvida, tvrdnje o otkriću zaboravljene istine, ispravke tradicionalnog učenja koje nije čvrsto zasnovano na Bibliji.

Dosta sukoba je izbilo zbog ,,tačnog“ shvatanja Isusa i Biblije i načina na koje treba da se ponašamo. Šta hrišćanin treba da uradi da bi udovoljio Bogu? Za izuzetno veliki broj vernika, odabir pravog dana za odmaranje i nedeljno klanjanje je pitanje od ključne važnosti. Pitanje o nedeljnim pravilima često se vezuje za druga pitanja ,,zakona“, na primer za odluku da se ne jede određena hrana koja je navedena u Starom zavetu kao tabu. Neslaganja koja slede kada neki vernici iznesu zaključak da su dani i hrana od ključnog značaja za učinak i spasenje hrišćanina, dovela su do formiranja veroispovesti, poput Svetske crkve Božije koju je osnovao Herbert Armstrong i Adventista sedmog dana koji smatraju Ellen White inspirisanim osnivačem. Nakon što su ustanovljene, ,,razlike“ u veroispovestima postaju pitanje duboko usađenog ubeđenja pa čak i duha te veroispovesti, čime se gaji mentalitet ,,oni i mi“ koji čini objektivnu analizu Biblije nemogućom.

Pretraživanje Biblije radi Istine je suština dobrog učenjaštva (Dela 17:11). Ako se do istine može stići – istine koja nas zaista čini slobodnim – mi moramo biti spremni da po strani ostavimo ubeđenja kojih se odavno držimo a koja smo prihvatili jer nismo bili obučeni da adekvatno ispitamo Bibliju. Iluzorno je pretpostaviti da se dobrom voljom i bez ikakvog predznanja može čitati Biblija i da se takvim tumačenjem iste može doći do pravih pretpostavki o biblijskim učenjima i preporučenom ponašanju.

Mnogi od nas su na teži način naučili to. Jednom izloženi predstavi da se hrišćanstvo pre svega svodi na prihvatanje deset zapovesti koje su date Izraelu i doslovno pridržavanje istih, uprkos dokazima koji pokazuju suprotno, mi smo ubeđeni da smo se pridružili ,,jedinoj pravoj crkvi”. Dok gradimo sopstvenu teološku čauru ne iznenađuje nas kad drugi ukažu na to da naši učitelji, odnosno naše vođe, nisu imali nikakvu formalnu obuku o istoriji biblijskog tumačenja, niti su imali uvid u ono što su drugi pisali o tim ključnim pitanjima, niti su poznavali jezik kojim je Biblija prvobitno napisana. Iskrenost je, smatrali smo, bila dovoljna garancija nepogrešivosti. Naš vođa je zaista bio poklon koji je Bog dodelio svetu pri kraju vremena, to  smo smatrali mi, naivni i neiskusni.  I kao vernici, odmarali smo Subotom! Tek godinama kasnije, postali smo dovoljno mudri da pomislimo da smo možda navedeni na pogrešan put.

Pitanje kojim se bavimo u ovoj knjizi ima veze sa nekim aspektima puta ka spasenju, a posebno se bavimo pitanjem poslušnosti prema Isusu jer je Isus uvek i sa saosećanjem govorio da ukoliko sledimo njega i njegova učenja postići ćemo uspeh pred Bogom. Pitanje, međutim, koje zahteva pažljivo razmatranje jeste sledeće: Šta zapravo podrazumeva ta poslušnost?

Čak i kada se površno pozabavimo Biblijom vidimo da je dosta toga rečeno o verovanju a ne mnogo toga o ponašanju. Veliki deo Novog zaveta je posvećen definisanju onoga što Bog zahteva ali ne prema Mojsijevom zakonu iz Starog zaveta već prema Novom zakonu koga je propovedao i odobrio Isus, kao poslednji Božiji izaslanik, prorok koji će prevazići čak i Mojsija (Peta Mojsijeva 18:15-18; Jovan 1:17).

Osvrt na mnoge godine učenja i podučavanja nas je dovelo do ustanovljenog ubeđenja da se jedan od najpogrešnije shvaćenih aspekata Isusa i Novog zakona javlja onda kada pokušamo da pomešamo dva različita sistema, Stari i Novi. Bog se više ne bavi čovečanstvom u okviru onoga što je odobrio kroz Mojsija. Ako smo potpuno iskreni i ako želimo da slušamo Boga pa Mu priđemo na način koji On ne predlaže u Novom zakonu kog je doneo Isus, podložni smo tome da nanesemo sebi ozbiljnu teološku ranu. Nepoznavanje Novog zakona stvara podelu i narušava duhovnost. Ali takvo pogrešno razumevanje često sebe naziva ,,hrišćanskim”.

Mi moramo da dođemo do slobode koju je Isus obećao i to je sloboda koja je zasnovana na duhu istine a ne na sopstvenim konstrukcijama sagrađenim na zbunjujućoj mešavini dva zakona. Štaviše, Isus nije odao svu istinu prilikom svoje istorijske službe. On je nastavio da govori kroz odabrane Apostole, kao što je obećao: ,,Imam još dosta toga da vam kažem, ali ne mogu to sada, Ali kada on, duh istine dođe, on će vas dovesti do čitave istine jer on neće govoriti sam od sebe već će govoriti ono što čuje a javiće vam šta će biti unapred. On će me proslaviti, jer će od mog uzeti, i javiće vam” (Jovan 16:12-14).

Svakakve zloupotrebe mogu da se jave kada se biblijski stihovi izvuku iz konteksta kako bi predstavili ono što važi za jedan vremenski period ali ne i za svakog i za sva vremena. Klasičan primer se može pronaći u savremenoj upotrebi stiha 3:10 Malahije kojim se pogrešan sistem nameće crkvi. Međutim, samo nekoliko stihova kasnije (4:4) prorok navodi svoju publiku da se ,,seti zakona Mog sluge Mojsija, dekreta i zakona koje sam Ja dao na Sinajskoj gori za ceo Izrael.”

Pronicljivost koja se tiče Božijeg ophođenja prema čovečanstvu pod različitim okolnostima nam je neophodna ako želimo da odredimo šta Bog želi od nas danas. Tom pitanju – sadržaj koji se tiče poslušnosti nas kao hrišćana – posvećujemo sledeće stranice, ubeđeni da je sloboda u Hristu jedina formula kojom se uspešno može pronaći vera onakva kakvu predstavlja Novi zavet. Kada se jedna Crkva ujedini u toj slobodi kao predstavnik Jevanđelja o Carstvu i kada se sruši granica između Jevreja i nejevrejskog naroda, kao što je Hrist želeo da se dogodi, vera će biti živopisna i efektna. Sve dok nas pogrešna shvatanja zakona i njegovog odnosa sa Novim zakonom dele, svedočenja o Hristovom telu će nastaviti da budu oštećena.

Hrišćani priznaju Mojsija kao posrednika Starog zakona koji je ustanovljen između Boga Izraela i Njegovih ljudi. Dvadeset četvrto poglavlje Druge knjige Mojsijeve sadrži potvrdu dogovora oko zakona gde su se ljudi složili da slede svaku reč napisanu u knjizi zakona. Zatim su krvlju poprskani oltar i ljudi; Izraelska zajednica se složila da učini ,,sve što je Gospod rekao”. Krv je zatim ozvaničila osnovu ,,svih reči” koje je Mojsije primio od Boga.

Isus je u Novom zavetu predstavljen kao Glasnik Novog zakona. Isus je upoređen sa Mojsijem: ,,Zakon je dao Mojsije ali je milost i istina došla od Isusa Hrista.” Matej beleži pet stubova Isusovog učenja o Novom zakonu, čak i ponavlja sledeću frazu: ,,kada je Isus rekao sve ovo” (7:28, itd). Isus je zatim prolio sopstvenu krv kako bi Novi zakon dobio na snazi.

Postoje stvari koje su od ključne važnosti kada se sagleda ovaj problem tumačenja toga šta zapravo Bog zahteva pod hrišćanskim Novim zakonom. Ozbiljnu opasnost po vernike predstavlja ne pomeranje od Starog ka Novom zakonu. Tendencija da se preokrene Stari zakon i pomeša sa Novim dovela je do toga da su Apostoli uputili naiskrenija upozorenja i pokazali ozlojeđenost: ,,O nerazumni Galati! Ko vas je opčinio da se ne pokoravate istini? Vi, kojima pred očima beše napisan Isus Hristos, a sad se među vama razape. Ovo jedno hoću od vas da doznam, ili Duha primiste kroz dela zakona ili što ste čuli propoved o veri? ... Stojte dakle u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti. Evo ja Pavle kažem vam da ako se obrežete Hristos vam ništa neće pomoći. A opet svedočim svakom čoveku koji se obrezuje da je dužan da izvrši sav zakon. Izgubiste Hrista, vi koji hoćete zakonom da se opravdate, i otpadoste od blagodati. Jer mi duhom čekamo od vere nadu pravde. Jer u Hristu Isusu niti šta pomaže obrezanje ni neobrezanje, nego vera, koja se kroz ljubav pokazuje delotvorna.” (Galatima 3:1, 2; 5:1-6).

Istina nas zaista oslobađa, ali slobodu dostižemo tek kada otkrijemo koja je ta istina koja oslobađa. To znači da treba dobro obratiti pažnju na Jevanđelje, odnosno reči Isusove i Pavlove, neustrašiv dokaz Isusove velike posvećenosti da propoveda o jednom jevanđelju Carstva svim nacijama, jer je Isus izuzeti strastveno želeo da Jevreji i Nejevreji oforme jednu usklađenu crkvu zasnovanu na slobodi Novog zaveta.

Pozivamo čitaoce da prihvate izazov i da se bace na razmišljanje, ako je neophodno, šta to podrazumeva zivot i verovanje u službi Gospoda Isusa Mesije, nosioca Novog zakona. Detaljno smo se pozabavili širim problemom Jevanđelja Carstva u našim knjigama pod nazivom Dolazeće Carstvo Mesije: Rešenje zagonetke Novog zaveta i Naši Očevi koji nisu u Raju: Zaboravljeno hrišćanstvo Isusa Jevrejina, i u našem besplatnom mesečnom magazinu od 1998. godine, koji možete pronaći na www.restorationfellowship.org.