Isus i Bog Jevreja

,,Oni koji obožavaju Boga moraju da Ga obožavaju u duhu i istini "- Isus Hrist

Oštrooki čuvari fundamentalnog Judaizma su bili jako uznemireni porastom konkurencije i pretnjom koju je po religioznu zajednicu predstavljao jedan stanovnik Galileje, Isus. Sve veći broj njegovih sledbenika, privučenih njegovim čudima, brzom intelektu i iskrenim, otvorenim zapažanjima koja su razotkrivala dvoličnost religijskih vođa, stvorio je klimu straha i antagonizma u tom utvrđenju.

Od početka beleženja istorije, strah od religijske konkurencije  je obično dovodio do slabo skrivenog stanja zaraćenosti zvaničnih verskih nastojnika. U toj atmosferi ima jako malo mesta za mirnu, otvorenu diskusiju na temu razlika u mišljenju. Prikladno je zapitati se na koji način posmatramo bilo kakvu pretnju, zamišljenu ili stvarnu, po naša sopstvena dragocena ubeđenja. Idealan odgovor na izazov predstavlja jedan skroman i upitan stav, koji želi da uzme u obzir koristi ili mane svega što može biti stavljeno pred nas na ispitivanje. Nažalost, tradicionalni religijski sistemi često na svaku pretnju po status quo odgovaraju  neprijateljstvom i beskompromisnošću. Strogo su se ophodili prema nekonformistima.

U Isusovom slučaju, netolerantno sveštenstvo je otkrilo svoje strahove kovanjem zavere za okončanje pretnje koju je predstavljao uticaj učitelja skorojevića na umove članova njegove publike u potrazi za istinom. Jevanađelje po Marku beleži priču o stalnoj teološkoj bitki u kojoj predstavnici dve religijske frakcije  sarađuju slanjem ,,Fariseja i Irodovaca da bi ga uhvatili u rječi" (Mar. 12: 13). Njihova inicijalno laskanje koje je imalo za cilj da Isusa uhvati u mrežu: ,,Učitelju, znamo da si istinit i da ne mariš ni za koga; jer ne gladaš ko je ko nego zaista putu Božjemu učiš" (Mar. 12:14). Ovaj početni potez je bio praćen pitanjem osmišljenim tako da diskredituje Isusa u očima njegove publike. Međutim, njegovi domišljati odgovori na ova teška pitanja, doneli su mu divljenje bar jednog ili više pisara otvorenog uma.

Pisar (ili učenik Biblije) je odlučio da postavi sopstveno pitanje. Njegov pristup je bio direktan, lišen lukavstva ili  prevare. Parafrazirano na moderan jezik, to bi glasilo ovako: ,, Koja je suštinska, glavna ideja u koju veruješ i koju propovedaš? Koje načelo tvoje teologije je najbitnije?" Marko to pitanje ovako formuliše: ,,Koja je to zapovest prva zapovest?" Ili, kako to pitanje drugi prevodioci znaju da formulišu: ,,Koja je to zapovest prva od sviju?" (Mar. 12:28).

Isusov odgovor je zaobišao Deset zapovesti i citirao je direktno kasnije božansku izjavu, takozvanu Šemu: ,,Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod. Zato ljubi Gospoda Boga svog iz svega srca svog i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje." (Peta knjiga Mojsijeva 6:4, 5; Mar. 12:29,30) Učenici Biblije bi trebalo da se zapitaju da li su shvatili implikacije Isusovog jednostavnog hrišćanskog odgovora. On očigledno koristi Mojsijeve reči iz Starog zaveta kao nosioce uzvišene istine. Njegova definicija Boga se oslanja na ono što su i Isusu znali i njegovi sledbenici da je primarno otkrivenje. Isus je sa potpunom jasnoćom ponovo izložio fundamentalno načelo jevrejskog religijskog sistema, koje van svakog argumenta potvrđuje da je istinski Bog jedan Gospod, a samim tim jedna osoba.

Razgovor koji je usledio optkriva ključnu prirodu pitanja. Retko koja razmena reči može da bude više prosvećena, kao kada čujemo samog Isusa kako postavlja temelj istinske vere i razumevanja. Ovde su dva religiozna Jevreja vodili razgovor u vezi sa pitanjima koja se tiču duhovnog života. Netačan odgovor je mogao da uništi Isusov kredibilitet u jevrejskoj zajednici. Međutim, odgovor koji je Isus dao, momentalno je i u potpunosti izazvao odgovor monoteističkog pisara. Njegov entuzijazam za istorijsku veroispovest Izraela prikazan je toplom reakcijom: ,,Dobro, učitelju! Pravo si kazao da je jedan Bog, i nema drugog osim Njega" (Mar. 12:32)

U mislima ovog ili bilo kog drugog ortodoksnog Jevreja, Isusovo obraćanje je jedino moglo da bude upućeno jednoj osobi, Bogu iz Starog Testamenta. U proslavljenoj Šemi (Čuj, Izrailju) stoji: ,,Gospod je Bog naš jedini Gospod." (Peta knjiga Mojsijeva 6:4)

Bog je jedan, Isus je potvrdio. On je jedan Gospod! (Mar. 12:29) Najjednostavnije i najjasnije od svih veroispovesti prožima Stari zavet: Jer ko je Bog osim Gospoda? ... Nema svetog kao što je Gospod; jer nema drugog osim Tebe; i nema stene kao što je Bog naš.  (2. Samuilova 22:32; 1.Samuilova 2:2)

Da li je možda u svesti Isusa vrebala ideja da je on sam bio druga, jednaka osoba u Božanstvu, a samim tim i u potpunosti Bog?  Ne možemo ni da zamislimo da bilo kakav sličan pojam može biti otkriven ovde niti u bilo čemu što je Marko napisao o Isusu. Nije bilo nikakvog neslaganja  između ortodoksnog jevrejskog teologa i Isusa, pionira hrišćanske vere. Bog je jedan i jedini. On je jedan Gospod. ... Ovo je centralna izjava Hrista u vezi sa prirodom Božanstva. S obzirom da dolazi od samog Hrista, takođe mora automatski da zauzme i centralno mesto u veroispovesti.

Isusov završni komentar potvrđuje razumevanje koje on i pisar imaju zajedničko: A Isus videvši kako pametno odgovori reče mu: Nisi daleko od carstva Božjeg (Mar. 12:34). Iz ovog odgovora možemo zaključiti da  bez ovog inteligentnog verovanja u Jednog Boga Jevreja, čovek bi bio daleko od Carstva Božijeg. Isusova otvorena izjava o osnivanju prave religie treba da nas podstakne da uporedimo sopstveno mišljenje sa njegovim mišljenjem, kada je u pitanju ovo najosnovnije od svih pitanja.

Važno je zabeležiti da se ovaj razgovor odvija na dan pri samom kraju Isusovog dolaska. Ukoliko bismo hteli da uvedemo radikalnu promenu koja bi promenila sve do tada kada je u pitanju jevrejsko verovanje u Boga, ovo bi bila očigledna prilika. Neki moderni teolozi su pokušali da nadomeste nedostatak Isusovog učenja u vezi sa bilo kojom novom izjavom o prirodi Boga. Jedan teolog koji se bavio pitanjem trojstva, Loraine Boettner, zabeležio je da:

doktrina (u vezi sa Trojstvom), koja je nama toliko teška, trebalo bi da u rukama ljudi koji su postali čvrsto monoteistični, tiho i neprimetno zauzme mesto među prihvaćenim hrišćanskim istinama bez borbe i kontroverznosti, što je svakako jedan od fenomena najvrednijih pažnje u istoriji ljudske misli U vreme kada su pisane knjige Novog Zaveta, Trojstvo je već bilo u zajedničkom vlasništvu. [1]

Ovo je upečatljivo, čak problematično, viđenje. Pre svega, postoji iskreno priznanje da se ljudi Jevrejske nacionalnosti - što uključuje i prvobitnih dvanaest učenika, od kojih su svi bili Jevreji - bili ,,strogo monoteistični". Što se tiče izjava da se ideja Trojstva ,,odigrala tiho i neprimetno među hrišćanskim istinama" i da je ,,u vreme kada su pisane knjige Novog Zaveta, Trojstvo je već bilo u zajedničkom vlasništvu", gde je dokaz ovoga, uzimajući u obzir jednostavno hristovo učenje zabeleženo od strane Marka? Isus očigledno ne zna ništa u vezi sa bilo kakvim Trojstvom. On ne uvodi nikakvu novu ideju o Bogu. On se slaže sa Starim zavetom, jevrejskim pisarom i milionima Jevreja samim tim da je Bog jedan. Šta ovo govori od tradicionalnom hrišćanstvu, koje je toliko dugo propovedalo definiciju božanstva koje se razlikuje od onoga na kome Isus insistira?

Uverenje koje pruža Boetener izgleda da zanemaruje činjenicu da Jevanđelje po Marku predstavlja hrišćansku veru onako kako ju je crkva razumela u trenutku kada ga je napisao, možda čak tek 80. godine nove ere. Boetiner pripisuje Crkvi prvog veka doktrinu o Bogu koji nije postao u potpunosti formulisan kao deo Crkvene zvanične veroispovesti sve do četvrtog veka, i tad se to desilo uz veliki protest. Njegov zaključak da je Sveto trojstvo već bilo prisutno u krugu Isusovih učenika ne dozvoljava da izuzetno osetljiva jevrejska većina koja je pripadala primitivnoj crkvi, i kojoj je ideja o Trojnom Bogu bila nepoznata, da ne kažemo bogohulna.

Najranije istorijske beleške u vezi sa Crkvom, Knjigom dela apostolskih, beleži čitavu konferenciju koja je održana kako bi se rešila pitanja poput genitalnog obrezivanja, konzumiranja hrane koja sadrži krv i mesa dobijenog davljenjem životinja.  Ukoliko su ovakva fizička pitanja smatrana vrednim formalne diskusije, koliko bi konferencija bilo neophodno kako bi se diskutovalo na temu eksplozivne promene od verovanja u Boga kao jednog i verovanja u Boga kao trojstvo, među tim čvrsto monoteističnim Jevrejima, vođama rane hrišćanske zajednice?

Ono što izgleda izuzetnije u pogledu njegovih kritika svih jevrejskih kontroverzija  je sledeća: Nikada nije postojao ni najmanji trag argumenta koji se tiče Svetog trojstva. Ovo ne služi kako bi se ignorisala kontroverznost koja se javila kao rezultat Isusove tvrdnje da je ,,Sin Božiji." Ali ta tvrdnja ne treba da bude pomešana sa mnogo kasnijim uverenjem Crkve da je on bi ,,Bog, Sin". Ostaje činjenica da doktrina koja se tiče Trojstva nikada nije branjena u Novom zavetu. Razlog jednostavno može da bude taj što se nikada nije čulo za Trojstvo. Mesija se u dokumentima Novog zaveta smatra jedinstvenim, legalnim predstavnikom Boga a ne drugim članom Trojstva.

Boetnerova tačka gledišta takođe izgleda da ignoriše debate iz drugog i trećeg veka koje su se bavile prirodom Boga i Hrista i žestoku kontroverznost u vreme samog Nikejskog sabora, jer su Hrišćani bili primorani da prihvate verovanje u prethodno postojeću, drugi vid Božanstva, poistovećen sa Isusom. Američka enciklopedija kada govori o konfliktu između onih koji veruju da je Bog jedinstven i onih koji veruju u dvojstvo i trojstvo Boga, pruža ovaj važan komentar:

Unitarijanizam je kao teološki pokret otpočeo mnogo ranije, i zaista se javio mnogo decenija pre otrojičenja. Hrišćanstvo je proisteklo iz judaizma a on je bio striktno unitaran. Put koji je vodio od Jerusalema do Sabora u Nikeji nije bio prav. Otrojičenje se nije tačno oslikalo na rano hrišćansko učenje koje se odnosi na prirodu Boga; baš naprotiv, predstavljalo je devijaciju od ovog učenja. Samim tim, razvilo se kao suprotno konstantnom unitarijanizmu, ili bar kao opozicija Otrojičenju.[2]

Izjava u britanskoj enciklopediji pokazuje koliko je neadekvatan predlog da je Otrojičenje postojalo u okviru veroispovesti najranijih vernika: ,,Oni koji veruju u Trojstvo i oni koji veruju da je Bog jedan, nastavili su da se suočavaju jedni sa drugima, dok su ovi poslednje navedeni na početku trećeg veka i dalje sačinjavali veliku većinu." [3]

Kada se pogledaju dokumentovani dokazi, nije odgovorno tvrditi da se doktrina Trojstva odigrala tiho i neprimetno među prihvaćenim hrišćanskim istinama, bez borbe i kontroverzije.[4] Boetenereva procena izgleda da se ne slaže sa razvojem ove doktrine tokom tri veka.

Postoje i druge podjednako nedvosmislene izjave koje potvrđuju da Isusovu veru u Boga judaizma. Nema ni nagoveštaja o uvođenju druge osobe u Božanstvo u oproštajnoj molitvi koja se nudi u zaključku njegovog služenja. Ubrzo nakon svoje smrti, on se molio svom Ocu u ime učenika koje je ostavio za sobom kako bi nastavili posao koji je on započeo. Sumurajući koncept istinske vere, izjavio je: ,,A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista." (Jovan 17:3).

Zapažamo izuzetan komentar proslavljenog crkvenog oca. Bilo je toliko teško Avgustinu da harmonizuje ovu prvobitnu hrišćansku veru sa dogmom Trojstva koja mu je bila poznata u petom veku, da je ovaj izuzetno uticajan vođa crkve zapravo ponovo formulisao Isusove reči kako bih i Oca i Sina uvrstao u Božanstvo. Avgustin u svom delu ,,Propovedi o Sv. Jovanu" hrabro uveravaju da se u navedenom stihu (Jovan 17:3) misli na sledeće: ,,Ovo je večni život, da oni znaju Tebe i Isusa Hrista, koga si poslao, kao jedinog istinskog Boga." [5] Ova smela promena Svetog pisma ozbiljno menja reči upućene od strane Isusa. Isus sopstveni položaj definiše kao Mesija, koji se razlikuje od Boga, koji se sastoji samo od Oca.  Mudriji vernik će sebe distancirati od takvog nasilja načinjenog Bibliji. Takvo forsiranje teksta samo izlaže Avgustinovu očajnu želju da pronađe svoju veru u Pismu.

Prvobitna Isusova izjava zahteva određeno razjašnjenje. Direktna je i jasna.  Isus je osoba zasebna i odvojena od Oca, jedinog istinskog Boga. Isus nije inkorporiran u Boga. Važnost Isusove vere ne može biti prenaglašena. Reč ,,jedini" na grčkom jeziku glasi monos, a taj termin ima nekoliko ekvivalenata u engleskom jeziku. Njeno značenje je only-jedini, alone-sam, solitary-usamljen. Reč istinski na grčkom glasi alethinos i znači istinski u smislu pravi ili stvarni. Kada se te sve grčke reči, monos i alethinos, sastave , vidimo da Isus opisuje svog Oca kao jedinog pravog ili istinskog Boga.

Razmotrite dalju Isusovu upotrebu reči jedini. Nema sumnje kada je u pitanju značenje te reči niti tačnost prevoda iste u Jevanđelju po Jovanu (17:3).. ,,Jedini" je reč koja ograničava i isključuje. Šta god da je opisano kao ,,jedino" predstavlja zasebnu klasu - u potpunosti je jedinstveno. Sve druge stvari su isključene. Ukoliko je nešto ,,jedino ..."  to automatski znači da u toj klasi ne može postojati ništa više osim toga. 

Kako bi se videla upotreba ovoga u još jednom biblijskom tekstu, zabeležićemo Pavlove reči  upućene Filipinjanskoj crkvi: ,,Ni jedna mi crkva ne prista u stvar davanja i uzimanja osim vas jednih" (Filipinjanima 4:15). Sve druge crkve su bile isključene iz Pavlove reference.  U još jednom stihu, kada je govorio o drugom dolasku, Isus je rekao: ,,A o danu tom i času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do Otac moj sam." (Mateja 24:36, Marko 13:32). Jedino je Otac znao, niko drugi to znanje nije posedovao.

Za ovo nam nije potrebna vojska teoloških stručnjaka kako bismo razumeli ove izjave. Svi smo koristili sličan jezik koji uključuje reč ,,samo/jedino" otkako smo naučili da pričamo. Svi znamo šta ta reč znači. Isus je opisao Oca kao jedinog istinskog Boga. Niko ne poriče to da je Otac istinski Bog. Ali obratite pažnju: ne samo da je Otac ,,istinski Bog", on je ,,jedini istinski Bog". Posumljali bismo ukoliko bi nam neko rekao da ima ,,samo jednu ženu" ukoliko bi se njegova porodica sastojala od tri zasebne žene, a da za svaku od njih tvrdi da mu je jedina žena. Mesto ,,jedinog istinskog Boga", možemo da kažemo i ..jedinog koji je istinski Bog", jedinstveno i neprikosnoveno pripada Isusovom Ocu.

Još jedna Isusova izjava koju je zabeležio Jovan, pruža najjači dokaz o njegovoj stalnoj veri u Boga Jevreja kao jedne osobe. Fariseju je rekao ,,Kako vi možete verovati kad primate slavu jedan od drugog, a slave koja je od jedinog Boga ne tražite? Jovan (5:44) [6] Nova revidirana standardna verzija (NRSV) prevodi Isusove reči kao ,,jedan ko je sam Bog". Nemoguće je zamisliti neku transparentniju i jednostavniju verziju gde se navodi da je Bog jedan. ,,Jedan ko sam je Bog" ima prizvuk brojnih monoteističnih izjava koje se mogu naći u dokumentima Isusovog nasleđa.  Bio je to izraelski Bog ko ,,zna srca svih sinova čovečjih", ,,sam zna srca svih sinova čovečjih" (Carevima 8:39). Ezekija se molio Bogu ovim rečima:  ,,Gospode Bože Izrailjev, koji sediš na heruvimima, Ti si sam, Bog svim carstvima na zemlji, Ti si stvorio nebo i zemlju" (2. Carevima 19:15) Pesnik psalma se obraća ,,Tebi, kome je ime Gospod, jedini najviši nad svom zemljom." (Ps 83:18) i ,,Tebi, velikom i jedinom Bogu" (Ps.85:10, LXX) . Isus je ove brilijantne zavete razglasio Izraelu, koji je jedini imao privilegiju da bude čuvar monoteizma.  U pitanju je bio njegov otac na koga su se odnosile reči ,,jedini Bog" i ,,onaj jedan koji sam je Bog". Isus to razjašnjava u rečenici koja sledi nakon njegove izjave da je on ,,onaj jedan koji sam je  Bog" (Jovan 5:44). Fariseji nisu mislili da će ih Isus tužiti Ocu (Jovan 5:45). Mojsijeve reči su ih osuđivale zbog nemogućnosti da Isusa vide kao obećanog Mesiju. Sa druge strane, Isus je uvek tražio čast od ,,onoga ko ga je poslao" (Jovan 6:27) .

Jovan predstavlja Isusa kao lojalnog Jevrejina vernog strogom monoteizmu svog naroda koji može da govori u harmoniji sa njima o ,, onome ko je sam Bog", ,,jedini pravi Bog" i Bog koji je Svoj pečat odobrenja stavio na Svog jedinstvenog Sina.

Ukoliko je Otac Isusa ,,jedini ko je Bog",[7] očigledno je da niko drugi ne pripada toj klasi. Jovanov Isus nedvosmisleno pripada unitarnom monoteizmu.

Isus kao Sin Božiji

Uprkos Isusovim definitivnim izjavama u vezi sa verom, koje pokazuju  da je on istinski sin Izraela, neki teolozi sadašnjice odlučno žele da opravdaju religijsko uverenje koje je formulisano tek kasnije, u četvrtom i petom veku.  To uverenje se drži toga da, je Isus ipak tvrdio da je Bog, jer nije porekao da je ,, Sin Božiji" (Jovan 5:44). Izjednačavanje ,,Sina Božijeg" sa ,,Bogom" u pisanim radovima Trijadologa, mora biti ispitano.

Klas Runia je tipični predstavnik savremene škole mišljenja koja uverava da termin Sin Božiji prirodno vodi ka oformljenoj ortodoksnoj dogmi da Isus je Bog Sin. Međutim, šta u Bibliji znači biti Sin Božiji?

Runia u svojoj knjizi na temu nauke o hrišćanstvu ispituje termin Sin Božiji i kategorički ističe da prihvatanje termina ,,Sin Božiji" u značenju iz Starog zaveta od strane teologa ,,u potpunosti se suprostavlja onome što nam jevanđelja govore" [8] On se drži toga da termin ,,Sin Božiji ", u značenju iz Starog zeveta, predstavlja jasnu indikaciju da je Isus preegzistentno Božanstvo.

Nisu izneti dokazi kako bi se pokazako to da Novi zavet napušta sopstvene korene koji potiču iz Starog zaveta, i terminu ,,Sin Božiji" pripisuje značenje koje nikada nije ni bilo nagovešteno u hebrejskoj Bibliji. Značenje termina ,,Sin božiji" iz Starog zaveta donosi poraz Trijadolozima. Termin ,,Sin Božiji"  je korišćen na najrazličitije načine - kako bi se opisala nacija Izraela, njihov kralj i, u množini, čak i anđeli. Ni u jednom od ovih primera termin ne podrazumeva Božanstvo u smislu Trojstva. Mnogo pažljivije bavljenje ovim pitanjem pojavljuje se u članku koji je napisao još jedan učenjak Biblije, Džejms R. Brejdi, koji kaže:

Kada Pismo govori o Isusu kao Mesiji, verovatno najznačajniji termin koji se koristi jeste ,,Sin Božiji". U stihu poput Mateja 16:16 i 26:63 jasno je da ova dva termina, Mejsija i Sin Božiji, predstavljaju apoziciju (jedan definiše drugog). Termin ,,Sin Božiji"  nesumnjivo proističe iz tekstova Starog zavera poput 2.Samuilova 7:14 i Psalmi 2:7, i povezan je sa Kraljom Davidom. [9]

Runia nudi stihove Marko 2:7 i  Jovan 5:18 kao dakaz da Isusove tvrdnje da će oprostiti grehove i da je Bog njegov sopstveni Otac znače da je on sam o sebi mislio da je Bog. Kada je Isus rekao da je ,,Sin Božiji", od nas se traži da verujemo da on tvrdi da je Bog. Umesto prelaženja na stranu neprijateljskih Fariseja prilikom njihovog žestokog kritikovanja Isusovih tvrdnji, bilo bi mudro razmotriti Isusov sopstveni odgovor nakon optužbe za bogohuljenje.

Od ključne važnosti je ne izgubiti iz vida upotrebu termina ,,Sin Božiji" u Starom zavetu. Bilo bi fatalno izdvojiti ovaj termin iz biblijskog konteksta i dati mu značenje koje ne postoji u Pismu. Isus se iz navike pozvao na Stari zavet kako bi podržao svoje učenje. Ova tehnika, jednom drugom prilikom, kao što ćemo to već videti, uništila je argumente jevrejskih religijskih vođa, kada su ga lažno optužili za uzurpiranje prava Boga. Isus je tvrdio da su oni pogrešno razumeli sopstvene svete spise.

Hajde prvo da ispitamo oba teksta koje je Runia unapredio. Prema Marku, Isus je rekao uzetome: ,,Sinko! Opraštaju ti se gresi tvoji." Neki pisari su sami sebi rekli: ,,Šta ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim jednog Boga?" (Marko 2:5, 7) Isusova tvrdnja da može da oprosti grehe zvučala je tako kao da on sebe stavlja u ravan sa Bogom. Kako bi razjasnio situaciju i ućutkao kritike, koje je Isus pripisivao zlim namerama, rekao im je:  ,, No da znate da vlast ima Sin čovečji na zemlji opraštati grehe, (reče uzetome) ,,Tebi govorim: ustani i uzmi odar svoj, i idi doma." (Marko 2:10,11). Pravo da oprašta grehove je dodeljeno Isusu kao predstavniku Boga. Ovo ga nije činilo Bogom, već ljudskim bićem kome su dodeljene izuzetne moći kao legalnom zastupniku Boga.Grupa ljudi je shvatila poentu. Oni nisu verovali da je Isus sebe poistovetio sa Bogom, već su verovali da je Bog izuzetnu sposobnost dao jednom čoveku. Matej kaže: ,, A ljudi videći čudiše se, i hvališe Boga, koji je dao vlast takvu ljudima." (Matej 9:8)

Ništa u rečenom ne daje nagoveštaj da je grupa ljudi razumela da je Isus tvrdio da je Bog. Ne postoji indikacija da je monoteizam u Starom zavetu na bilo koji način narušen. Zaista, pitanje monoteizma u Starom zavetu nije nikad ni bio problem. Isusovi suparnici su iskrivili njegovu tvrdnju da je on jedini ovlašćeni predstavnik Boga. On je u funkcionalnoj jednakosti sa Bogom, što nema nikakve veze sa tvrdnjom da je Isus jednak Bogu i podjednako večan. Isus je pažljivo istakao da Sin ne može ništa da uradi na svoju ruku (Jovan 5:19). Jednom prilikom je Apostolima dao pravo da oproste grehove - ta odgovornost ih nije načinila Bogovima (Jovan 20:23).

Pogođeni smo izjavom priznatog profesora sistematične teologije na seminaru Fuler i glavnog urednika prestižnog Novog međunarodnog rečnika teologije Novog zaveta. U prosvetlujućoj diskusiji o problemima vezanim za Trojstvo, on kaže: ,,Ključna stvar je način na koji se razume termin ,,Sin Božiji" ... Ovaj termin sam po sebi ne predstavlja oznaku ličnog božanstva ili izraz metafizičkih razlika unutar Božanstva.  Zaista, da bi neko bio Sin Božiji on ne može da bude i Bog. To je oznaka za stvorenje koje ukazuje na poseban odnos sa Bogom. Zapravo, ono označava predstavnika Boga, njegovog namesnika. To je oznaka za kraljevstvo, gde je kralj ,,Sin Božiji". [10] Teolozi koji jednostavno iznose uverenja, bez dokaza, da ,,Sin Božiji" znači isto što i ,,Bog Sin" , po Braunovim rečima, sistematski pogrešno razumeju jezik Pisma koji se odnosi na Sina Božijeg."

Mesija nije Bog već predstavnik Boga.

Da li je moguće da danas Trijadolozi nenamerno, i u iskrenoj želji da veličaju Isusa, padaju u zamku pripisivanja pozicije Boga Mesiji za koju on nikada nije tvrdio da je njegova? Kada bi neko tvrdio da je Božanstvo, u smislu Trijadologa, zapravo bi bilo bogohulno po Isusovim standardima, jer je on u nekoliko navrata potvrdio da je njegov Otac jedini pravi Bog.

Runia insistira na tome da je Isus tvrdio da je Bog, i da su ga kao takvog razumele jevrejske vođe u stih Jovan 5:18, ali on je mnogo kasniju kontroverziju vezanu za Trojstvo pripisao ovim spisima iz prvog veka, i samo doprineo konfuziji u vezi sa čitavom problematikom. U četvrtom Jevanđelju Isus predstavlja  bezkompromisnog zastupnika unipersonalnog monoteizma  njegovog jevrejskog nasleđa. [11]

Kao ,,Sin Božiji", Isus priznaje da ne poseduje nikakvu moć nasleđenu od Oca. On predstavlja izveden autoritet. On je uvek tražio volju onoga ko ga je ovlastio, što je značilo da je u potpunosti zavistan od Jednog Boga. Njegova razmena sa Farisejima se završila tako što je Isus potvrdio verovanje u onog Jednog ko sam je Bog (Jovan 5:44).  On potvrđuje monoteizam svog Jevrejskog nasleđa.

Naknadna optužba za bogohuljenje od strane Fariseja Isusu je dala priliku da svojim suparnicima pokaže koliko loše razumeju sopstveno Pismo. Ovaj događaj je zabeležen u stihu Jovan 10:32-36. Ovom prilikom, Isus je postavio pitanje: ,,Za koje od onih dela bacate kamenje na me?" Odgovoriše Mu Jevreji govoreći: ,,Za dobro delo ne bacamo kamenje na te, nego za hulu na Boga, što ti, čovek budući, gradiš se Bog." [12] Isus je na ovu optužbu odgovorio citirajući Stari zavet, čime je pokazao da su hebrejska Pisma još uvek predstavljala vrhovni autoritet koji može da razjasni Mesijinu tvrdnju: ,,Ne stoji li napisano u zakonu vašem: Ja rekoh: bogovi ste?  Ako one nazva bogovima kojima reč Božija bi, ... Kako vi govorite Onome kog Otac posveti i posla na svet: Hulu na Boga govoriš, što rekoh: Ja sam Sin Božji?"

Isus je ugrabio priliku da definiše još jednom svoje mesto u odnosu na Boga. Citirajući Psalm 82:6, istakao je da reč ,,Bog" može legitimno da se koristi za ljudska bića koja su imala poseban položaj zastupnika koje je postavilo božanstvo. ,,Bog" u slučaju sudija Izraela svakako nije imalo značenje Boga, Svevišnjeg. Niko ne bi mogao da upotrebi Božanstvo u tom smislu za ove ljudske vođe Izraela. ,,Bogovi" opisani u Psalmu 82, su verovatno bili administratori autorizovani da deluju umesto Boga. 

Isus je izneo svoj argument kako bi se postiglo tačno razumevanje fraze ,,Sin Božiji" u ovom Psalmu, i ,,bogove" definiše kao ,,Sinove Božije": ,,Rekoh: Bogovi ste, i sinovi Višnjeg svi. Ali ćete kao ljudi pomreti, i kao svaki knez pašćete." (Psalmi 82:6,7).

Bilo bi nerazumno držati se toga da je Isus promenio ovo posebno značenje reči ,,bog" iz Starog zaveta, ekvivalentni frazi ,,Sin Božiji" (,,Sinovi Višnjeg"), kada se izričiti pozvao na Psalm 82 kako bi razjasnio sopstveno pravo da bude zvan ,,Sinom Božijim" Susrevši se sa optužbama za bogohuljenje, Isus je položio svoje pravo na jedinstvenu poziciju božanskog zastupnika. On predstavlja vrhunski primer ljudskog vladara kome su dodeljene božanske moći. On je zvanično objavio svoj status: ,,Rekoh: Ja sam Sin Božji" (Jovan 10:36). Ali ovo ne pruža osnovu za kasnije uverenje da je ,,Sin Božiji" isto što i ,,Bog Sin" koje su dali oni koji zastupaju Otrojičenje. Isusova odbrana sopstvenog statusa eksplicitno sadrži tvrdnji da nije Svemoćni Bog. Trijadolozi često u tišini prelaze preko stihova Jovan 10:34-36.

Očekivanje Mesije u Starom zavetu

Isus je detaljno školovan i ima dobro poznavanje hebrejskih pisama pa nije mogao da iznese tvrdnje o sebi koje su se protivile svevišnjim spisima na koje se stalno pozivao. Proročanstvo koje je od ključnog značaja u Petoj knjizi Mojsijevoj 18:15 bilo je upućeno Isusu od strane Petra i Stefana u Delima Apostolskim (3:22; 7:37) opisuje očekivanog ,,većeg Mojsiju". Važna poenta je da će ovaj prorok biti, kako Mojsije kaže ,,prorok kao ja među vašom braćom". Mojsije i njegova braća su očigledno bili u potpunosti ljudska bića, svi su bili članovi izraelskih plemena. Ni jedna jača indikacija ne može biti data u vezi sa tim da onaj ko treba da ispuni proročanstvo je isto tako ljudsko biće i smrtnik. Mojsije bi bio šokiran kada bi shvato da je prorok ,,kao ja" već postojao kao Bog i da nije potekao iz ljudske porodice. Štaviše, Bog je pristao na zahtev Izraela da im se obrati izaslanik Boga a ne sam Bog.[13] Čitati Jovanovo jevanđelje sa razumevanjem da je Isus tvrdio da je Bog bi samim tim bilo u direktnom konfliktu sa ovim važnim hristološkim tekstom u Petoj knjizi Mojsijevoj  kao i sa Isusovim sopstvenim izjavama u vezi sa tim ko je on zapravo. Štaviše, Apostoli su tvrdili da su pronašli ,,onog o kome je Mojsije u Zakonu pisao i o kome su pisali i proroci, Isusa iz Nazareta" (Jovan 1:45). To je predvidelo Mesiju kao nekoga ko nije Bog, već kao ultimativnog ljudskog predstavnika. Samim tim, tvrditi da je Jovan imao nameru da Isusa predstavi kao Boga bi značilo dovođenje njegovog zaveta u beznadežnu kontradikciju.

Da se znanje o Bogu kao Dvojstvu ili Trojstvu filtriralo kroz vekove, to je u potpunosti ostalo nezapaženo od strane jevrejskog naroda. Ponovo ćemo citirati reči savremenog ortodoksnog jevrejskog teologa, Lapida:

Potvrda da je Isus priznao ,,najvažniju od svih zapovesti" koju svako dete Izraela izrekne kao poslednju reč u satu smrti (bila je): ,,Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod." (Peta knjiga Mojsijeva 6:4).  Ono što se u ,,Šemi Izrael" misli u vezi sa unutrašnjim životom i opstankom judaizma samo se uz teškoće može razumeti posmatrano spolja. Koliko god nečija religioznost bila ortodoksna, slobodnjačka ili naprednjačka, jedinstvenost Boga uzdiže veru do centralne visine pred čim sva druga pitanja postaju sekundarna. Štagod može da razdvoji Jevreje na granici od Jevreja u centru, jedinstvo zajedničkog Boga osigurava jedinstvo religiozne svesti. [14]

Psalm 110:1

Iako Jevreji nisu mogli da nađu ništa od već postojećeg, a kamoli večnog, Sina Božijeg u Starom zavetu, to nije sprečilo veliki broj savremenih studenata Biblije da sa pouzdanjem dokažu prethodno postojanje Isusa i samim tim, konačno, i dualizam u Bogu, iz Psalma 110:1: ,,Reče Gospod Gospodu mom: Sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim. " I Fariseji i Isus su prepoznali da je drugi gospod u ovom stihu opisivao obećanog Mesiju. Isus je unapredio ovaj tekst u božansko predskazivanje koje prikazuje njegovo viđenje Mesije kao sina Davidovog i kao Davidovog gospoda (Marko 12:35-37). Šta onda znači inspirisana hristološka izjava kada Mesiju oslovljava sa rečju ,,gospod"? Neki zastupaju mišljenje da ovaj stih treba da se protumači kao ,,Bog je rekao mom Bogu...". Oni insistiraju da je David znao za dualizam u Bogu i da je pod uticajem inspiracije objavio večno sinovstvo i božanstvo jednog ko je trebalo da postane čovek pod imenom Isus.

Takva teorija uključuje pogrešnu upotrebu hebrejskog jezika  koji na lak način može da bude razjašnjen. Dve reči ,,gospod" u rečenici ,,Gospod je rekao mom gospodu" značajno se razlikuju. Prvi ,,Gospod" je Jahve. Prilično je istinito to se ova reč iz Starog zaveta često u Novom zavetu prevodi kao Isus kada je on u funkciji zastupnika Jahve (baš kao što se anđeo Gospoda koji upražnjava autoritet Jahve često izjednjačava sa Jahvom). [15] U Psalmu 110:1, međutim, nema sumnje da se prva reč ,,Gospod" (Jahve) odnosi na Boga, Oca, Jedinog Boga Izraela (i tako je još u 6700 slučajeva). Druga reč za ,,gospod" (u ovom slučaju, ,,moj gospod") je adoni, [16] koji prema svim standardnim hebrejskim leksikonima znači ,,gospod", ,,gospodar" ili ,,vlasnik", i ovde se načinom predviđanja odnosi na Mesiju. [17] Ukoliko je David očekivao da Mesija bude Bog, reč koja bi bila upotrebljena ne bi bila adoni, već adonai, termin koji se koristi isključivo u značenju Jednog Boga. [18]

Psalm 110:1 pruža glavni ključ za razumevanje ko je Isus zapravo. Hebrejska Biblija pažljivo pravi razliku između reči koja označava božanstvo, adonai, Vrhovni Gospod, i reči adoni, oblika oslovljavanja koji je prikladan za superiorne ljude i anđele.

Adoni, ,,moj gospod" ,,moj gospodar", ni jednom prilikom se ne odnosi na božanstvo. Adonai, sa druge strane, predstavlja poseban oblik reči adon, Gospod, koja je rezervisana za obraćanje samo Jednom Bogu. [19]

Čitalac Hebrejske Biblije je školovan tako da zna da prepozna vitalnu razliku između Boga i čoveka.  Postoji ogromna razlika između adoni, ,,moj gospodar" i adonai, vrhovni Bog. 195 puta u Hebrejskom kanonu adoni označava osobu koja je primalac časti ali nikada nije Vrhovni Bog.  Važna činjenica nam govori da se u Hebrejskom Pismu očekuje da Mesija ne bude Bog već ljudski naslednik Davida, koga bi David takođe priznao da bude njegov gospodar. [20]

U knjizi koja je u potpunosti posvećena studiranju Psalma 110 u ranom hrišćanstvu, Dejvid Hej zapaža da ne postoji manje od ,,33 citata i aludiranja na Psalm 110 koji su raštrkani po celom Novom zavetu ... Mnoge od ovih ukazivanja su data u pasusima koji ostavljaju visoke posledice na teologiju." [21] Psalm 110:1 je okružen ,,posebnom aurom proročanskog otkrivenja."[22]

Jasno se iz Isusove diskusije sa Farisejima, kao i iz jevrejskog Targuma koji oslikava staru tradiciju, vidi da Psalm 110:1 određuje Mesiju u skladu sa njegovim odnosom sa Jednim Bogom. U Isusovoj diskusiji sa Farisejima se vidi figura Davidova i Mesijina kao ,,princa sveta koji će doći". Aludiranje na Psalm 110:1 u Novom zavetu ukazuje na to da je ovaj stih formirao deo najranije hrišćanske ispovesti pa čak i himne. Očigledno je neka stara, ozbiljna i poštovana osoba, prema božanskom proročanstvu, određena da uživa jedinstveno mesto uz desnu ruku Boga. Ali, ko je zapravo bio to? Drugi član Tročlanog Boga?

Takva ideja je apsolutno nemoguća u biblijskom kontekstu. Ono što Psalm pruža je izuzetno vredan ključ za pitanje prirode i identiteta Mesije kao zastupnika koga je postavio Bog. U ključnoj apostolskoj propovedi, postavljajući temelj vere, Petar je na svom vaznesenju izjavio da je Isus, ,,čovek koga su razapeli", sada potvrđen kao neko sa kraljevskim statusom ,,Mesije i Gospodara". (Dela apostolska  2:22, 23, 36). Upravo ovde se susrećemo sa vrhovnom istinom Hristologije. Isus, međutim, nije Gospod Bog, Jahve, već Gospodar Mesija koji je, kako nas to Petar uverava, zasnovan na predskazanju u Psalmu 110:1. Upravo je na ovoj čvrstoj definiciji Isusovog statusa sagrađena čitava hristologija Novog zaveta. Isus je Bog koga je David proročanski nazvao svojim gospodarom (adoni).  Isus je zaista kurios (gospodar) ali svakako nije Gospod Bog. Taj naziv, adoni, neminovno pravi razliku između ljudskog nadređenog i Jednog Boga u Starom zavetu. To je razlika koja je jasno napravljena i konzistentna. Adonai, nasuprot tome, označava jednog i jedinog vrhovnog Boga u Bibliji čak 449 puta.

Neuobičajeno je da se u jednom učenom spisu zapravo pogrešno iznesu činjenice u vezi sa rečju koja se pojavljuje u hebrejskom ili grčkom tekstu. Zapanjujuće je to što se izuzetna greška potkrada u izjavama u vezi sa vrhovnim autoritetom  identiteta Mesije u ovom ključnom hristološkom pasusu u Psalmu 110:1.  Taj stih, koji je često citiran u Novom zavetu, odobrava to da se reč ,,gospodar" odnosi na Isusa. Međutim, to je bio razlog brojnih napada od strane teološkog pera. Ni hebrejska ni grčka verzija Septuaginte i Novog zaveta neće dozvoliti da se reč ,,gospodar" odnosi na božanstvo. Isusu, kao gospodaru, crkva usmerava svoje obožavanje, usluge pa čak i molbe.[23] Isus, na osnovu Psalma 110:1, predstavlja Davidovog gospodara (,,moj gospodar") a samim tim i našeg Gospoda Isusa Hrista." Otac Isusa ostaje jedinstven i jedan Gospod Bog, ko je takođe ,,Bog našeg Gospoda Isusa Hrista" (Efescima 1:17). ,,Bog" i ,,gospodar" samim tim ukazuju na ključnu razliku u rangiranju. Mesija nije jednak Bogu.

Obratite pažnju na dokaze rasprostranjene konfuzije u analizi ovog Psalma. Status Isusa kao čoveka, adoni, se pokazao kao razlog sramljenja kasnije ,,ortodoksnosti". Rimokatolički pisac, u pokušaju da podrži svoju tradicionalnu doktrinu o večnom Sinu, izlaže: 

U Psalmu 110:1 ,,Reče Jahve Adonaiu: Sedi meni sa desne strane." Ovaj pasus Hrist citira kako bi doazao da je Adonai, postavljen da sedi sa desne strane Jahve (Mateja 22:44) Ali Adonai, ,,moj gospodar", kao prikladno ime, koristi se isključivo kako bi se oslovilo Božanstvo, kao samo ili ,kao u ovoj frazi, kao Jahve Adonai. Jasno je da se u ovoj lirskoj formi Jahve obraća Hristu kao različitoj osobi a opet identičnoj Bogu.[24]

Informacija nije tačna. Drugi gospodar u hebrejskom tekstu nije adonai već adoni. Ovaj poslednji termin nikada ne predstavlja božanstvo. Ovaj prvi uvek označava božanstvo. Čitav argument onih koji pronalaze tragove Trojstva u ovom Psalmu nije ispravan jer su jezičke činjenice pogrešno iskazane. U članu koji se pojavljuje u časopisu Evangelical Quarterly, Vilijam Čajlds Robinson sa samopouzdanjem kaže:

Dugo se Južna prezbeterijanska crkva držala toga i podučavala da je Hrist Jehova, zapravo, da je On koji je obožavan kao Jehova od strane svetaca Starog zaveta, bez prestajanja da bude Bog, postao čovek ,,za nas ljude i naš spas" ...Ali škotski profesor sistematske teologije je na Seminaru unije u Njujorku nedavno osporio ovu izjavu, napisavši u The Presbyterian of the South sledeće: ,,Ortodoksno gledište se ne svodi na to da je Hrist Jehova - prvi put čujem tako nešto" [25]

Autor zatim tvrdi da predlog ,,Isus je Jahve" predstavlja aksiom Crkve i vrhunac ortodoksnosti već vekovima.

Sumnje profesora na Seminaru unije ukazuju na ukorenjenu nelagodnost u vezi sa izjednačavanjem Mesije sa Bogom. Dr. Robertson zastupa mišljenje da iz razloga što je Isus nazvan rečju kurios (gospodar), on mora biti Bog. On se oslanja na stih Jevanđelja po Luki 2:11 koji uvodi Spasitelja kao ,,Gospodara Mesiju" i izvodi zaključak da to znači ,,Hrist-Jehova". Zatim se osvrće na Dela apostolska 2:34-36 gde Petar citira Psalm 110:1 kako bi ustanovio Isusov status ,,gospodara". Ali pogrešno shvata hebrejski tekst i tvrdi da Isus sedi kao ,,Gospod Adonai  sa desne strane Jehove." ,,Ovo uzvišeno nebesko mesijanštvo - postavlja eshatološkog Sina Čoveka Adonai sa desne strane Jehove" dokazuje da je Isus Jehova[26]. Ali činjenice nisu na njegovoj strani. Mesija se ne oslovljava sa adonai, kako on tvrdi, već sa adoni. Hebrejska Biblija ne meša Boga sa ljudskim bićem kao što to radi ona koja zastupa Trojstvo.

Poznati Smitov rečnik Biblije je zanemario ljudski termin dat Mesiji u Psalmu 110:1 a zatim se osvrnuo na ovaj tekst kao dokaz u korist Isusu kao delu Trojstva:  

 U skladu sa tim, otkrivamo da su nakon voznesenja apostoli radili na tome da nateraju Jevreje da priznaju da Isus nije bio samo Hrist već i Božanska osoba, pa čak i Gospodar Jehova.  Samim tim, Sveti Petar, na primer, nakon izlivanja Svetog duga na dan Trojica od strane Hrista, kaže ,,Tvrdo dakle neka zna sav dom Izrailjev da je Bog njega napravio GOSPODOM (Kurion, Jehovah) i Hristom, ovog Isusa koga vi raspeste." (Dela apostolska 2:36).

Naknadni urednik se, međutim, nije slagao sa ovakvim nametanjem sile, koja je Petra predstavila kao pristalicu kasnijih crkvenih veća. On je napravio korekciju u jednoj uredničkoj fusnoti:

U pripisivanju izuzetnog predloga da je ,,Bog Isusa učinio Jehovom" Svetom Petru, pisac ovog člakna izgleda da je prevideo činjenicu da se kurion (,,Gospodar") odnosi na ho kurio mou (,,moj gospodar") u stihu 43, koji predstavlja citat iz Psalma 110:1, gde hebrejski pandan nije Jehova već adon, uobičajena reč u značenju ,,gospodar". [27]

Ista pogrešna informacija u vezi sa ključnim terminom ,,gospodar" koji se odnosi na Mesiju se ponovo javlja čak i u prestižnom časopisu International Critical Commentary na temu Jevanđelja po Luki: ,,U hebrejskom imamo dve različite reči za Gospod: Jehova kaže Adonai-u. Uvek se verovalo da se Psalm 110 odnosi na Mesiju, i da je napisan od strane Davida. [28] Zaista postoje dve različite reči, ali kako to tvrdi Dr. Plamer, Bog se obraćao sebi pre nego svom ljudskom izaslaniku, Mesiji. Još jednom, dogma u vezi sa Trojstvom je bila nametnuta Pismu po ceni promene reči teksta.

Brojni primeri iste greške u informacijama mogu se naći  u starijim kritikama. Što je iznenađujuće, takođe se greške mogu naći u Skofildovim beleškama o Bibliji u vezi sa Psalmom 110:1. ,,Važnost 110-og Psalma je dokazana izuzetno velikim brojem javljanja istog u Novom zavetu. On potvrđuje božansku prirodu Isusa, a samim tim  i daje odgovor onima koji poriču potpuno božansko značenje termina iz Novog zaveta - Gospod." Ali na koji način ovaj Psalm potvrđuje ,,Božanstvo Isusa" kada hebrejski termin koji se odnosi na njega označava, u svakom od 195 javljanja, ljudske (ili ponekad anđeoske) nadređene? Fraza ,,mom gospodaru" koja je upotrebljena u proročanstvu koje se odnosi na Mesiju u Psalmu 110:1, pojavljuje se 24 puta. Ovim prilikama muškarci i žene oslovljavaju muškarce, posebno kralja. Svakom prilikom kada se ,,moj gospodar" (adoni) i Jahve pojave u istoj rečenici, kao i u Psalmu 110:1, ,,moj gospodar" neminovno postavlja Jednog Boga i ljudsku osobu kao kontrast. Čitaoci hebrejske Biblije su stalno izloženi razlici između Boga i Njegovih izaslanika. ,,GOSPODE BOŽE (Jahve), Bog moga gospodara (adoni) Avrama" (1. Knjiga Mojsijeva 24:27). ,,GOSPOD (Jahve) osveti danas cara, gospodara (adoni) mog, od Saula" (2. Samuilova 4:8) Fraza ,,moj gospodar kralj" se takođe često javlja kako bi se oslovio vladar Izraela.

Čitaoci engleske Biblije su navikli da se susreću sa rečju GOSPOD, napisanu velikim slovima, kao prevod prvobitnog Jahve. Takođe znaju da oblik ,,Gospodar" (sa velikim G) označava prvobitni božanski termin adonai. U Psalmu 110:1, međutim, razlika se nažalost gubi - i jedino u ovom jedinstvenom slučaju - kada se Mesija javlja u mnogim verzijama kao Gospodar (napisan velikim slovom) gde reč nije adonai, božanski termin, već adoni, koji ima značenje ,,moj gospodar, kralj (ljudske prirode)". Lažni utisak je samim tim stvoren da je Mesija jedan božanski gospod jer se na 449 mesta adonai prevodi na engleski kao Gospod (sa početnim velikim slovom). Biblija sa Kembridža za škole i fakultete  ukazuje na to da je Revidirana verzija ,,sa pravom izuzela veliko slovo u reči gospodar (u Psalmu 110:1), što se svodi na prirodu interpretacije. Moj gospodar (adoni) je termin za poštovanje i naklonost pri oslovljavanju ili obraćanju osobi višeg statusa ili zvanja, posebno kralja (1.Knjiga Mojsijeva 23:6; 1.Samuilova 22:12) [29]

Konzistentna razlika između aluzija na ljudsko i aluzija na božansko, koja ima veze sa tim na šta se hebrejska reči Gospod odnosi, ignorisana je ili je pogrešno protumačena u prevodu, beleškama o Bibliji i kritikama pod pritiskom dogme u vezi sa Trojstvom. Ispravka reči ,,Gospod" u ,,gospod" u Revidiranoj verziji Psalma 110:1 očuvana je u Revidiranoj standardnoj verziji (RSV) i Novoj revidiranoj standardnoj verziji (NRSV). Ovaj problem je pravilno rešen i u Jevrejskoj Bibliji, u Moffatt prevodu i Rimokatoličkoj novoj američkoj Bibliji.[30] Drugi moderni prevodi nastavljaju da daju utisak da Biblijsko predskazanje u vezi sa Hristom, koje je od velike važnosti za apostolsko hrišćanstvo, stavlja Isusa u kategoriju Božanstva. Dragoceno viđenje koje se toliko dugo zadržalo da je Isus Gospod Bog treba da utre put biblijskom svedočenju da je on zapravo Gospod Mesija, Davidov ljudski nadređeni, jedinstveni ljudski izaslanik Jednog Boga Izraela. Primena tekstova iz Starog zaveta na Isusu znači da on deluje umesto Jednog Boga, njegovog Boga i Oca. To ne znači da je on Jahve.  Onda kada je Isus oslovljen rečima ,,gospodar", ,,Gospodar Isus", ,,Gospodar Isus Hrist", ,,Gospodar Hrist" i ,,naš Gospodar", ovo svakako nije indikacija da je on Jahve. Ovi termini nas informišu da on jeste Gospodar Mesija kako je to precizno navedeno u osnovnom hristološkom tekstu u Psalmu 110:1. Apostol postavljen od strane Isusa pratio je argument svog gospodara prikazan u Psalmu 110:1, i opisao status Mesije u odnosu sa Bogom.Uz hebrejsku Bibliju na umu, u ključnoj izjavi o veri, Pavle pažljivo pravi razliku između ,,jednog Boga, Oca" i ,,jednog Gospodara Isusa Hrista" Pavle nije podelio Šemu Izrael između dve osobe. To bi značilo da napusti svoje dragoceno jevrejsko religiozno uverenje. Pavle, zapravo, razjašnjava unitarnu izjavu: ,,Nema drugog Boga osim jednog" (1. Korinćanima 8:4, 6) Zatim, on za Isusa traži status gospodara na osnovu centralne hristološke afirmacije, po božanskom proročanstvu, da on jeste obećani ,, moj gospodar, Kralj Mesija, od Gospoda miropomazan" (Psalm 110: 1; Luka 2:11): ,,Postoji jedan Gospodar Isus Mesija" (1. Korinćanima 8:6). Ovo je njegova potpuna zvanična titula. Isto tako, Petar je tvrdio u Delima apostolskim (2:34-36), apostolskim autoritetom izvedenim od Mesije, da je Isus određen da bude Gospodar Hrist i, u skladu sa Psalmom 110:1, neko ko se razlikuje od Gospoda Boga i neko ko predstavlja njegovog slugu.

Ni Jevreji a ni Isus nisu pogrešno razumeli sopstveni jezik kada je u pitanju ključna stvar definicije Boga i Njegovog Sina. Nisu nikada ni pomislili da je Psalm 110:1 uveo razlike u Boga, niti da Bog priča sam o sebi. Tek sa tačke gledišta Trijadologa ili onih koji veruju u dvojnu prirodu Boga može se podržati tvrdnja da je Mesija trebalo da bude u potpunosti Bog. ,,Gospodar" koga Kralj David očekuje, treba da bude njegov naslednik ili sin kao i njegov nadređeni i njegov gospodar, ali nikako sam Jahve. [31] Psalm 110:1 postavlja granicu protiv bilo kakve ekspanzije Božanstva na dve ili tri osobe. Dokaze koje pruža Hebrejsko Sveto pismo se suprostavlja predlogu da Novi zavet vidi Sina Božijeg kao člana Božanstva. Tradicionalna ortodoksnost je zamenila sopstvenu definiciju Gospoda, jer se odnosi na Isusa, i unapredila izuzetnu i veoma nehebrejsku ideju da Bog nije samo jedna osoba, nasuprot definitivnoj proročanskoj izjavi u Psalmu 110:1.

Članak pod nazivom ,,Bog ili bog?: Arijanstvo, staro i moderno" [32], Donald Macleod završava vapajem za ortodoksnim Trojstvom insistiranjem: ,, Ne možemo nazvati neko stvorenje, ma koliko ono bilo veličanstveno, Gospodarom! Izgleda da je zanemario činjenicu da je David, u svojoj inspirisanoj proročanskoj izjavi u vezi sa Mesijom, tekstu koji je Isusu dragocen i koji on kontroverzno koristi kako bi  utišao opoziciju, zapravo odredio Mesiju kao svog uzvišenog ljudskog gospodara (adoni). Od starih vremena pa do danas ovaj hristološki biser visoke cene biva odbačen. U fascinantnoj studiji Barta Erhmana ,,Ortodoksna iskvarenost Pisma"[33] on beleži obimnu količinu dokaza namerne izmene rukopisa (neke takve izmene su svoje mesto našle i u našim prevodima), po kojima se Isus naziva Bogom umesto Hristom. U citatu Psalma 110:1 u Jevanđelju po Luki 20:42, tekst o persijskoj harmoniji jevanđelja je promenjen tako da ne piše više: ,,Gospod je rekao mom gospodaru", već piše: Bog je rekao mom Bogu".

Odsustvo bilo kakve slične podele Boga u pravom tekstu Biblije nije sprečilo ortodoksnost da u inspirisanim spisima nametne, bilo stvarnim falsifikovanjem dokumenata bilo kritikama, uznemirujuću zamenu termina Mesija terminom Bog.

Hrišćani Novog zaveta bi se sigurno složili da je Isus funkcionisao u ulozi Jahve kao Njegov izaslanik. To da je on zapravo bio Jahve, ne dolazi u obzir. Njihova priznanja na ovu temu su jasna. Kako su onda Isusovi bliski pratioci definisali status svog gospodara? Isusa je jako zanimalo takvo pitanje. On ih je namerno pitao: ,, A vi šta mislite ko sam ja?" (Mateja 16:15). Njihov odgovor je od ključne važnosti za hrišćansku veru.