Ovu lepu izjavu prati još jedna dragocena primedba da "ne postoji ni jedno propovedanje o Hristu koje ne leži na osnovama na kojima je ležalo propovedanje apostola." Šta su onda Isus i apostoli propovedali? "Jedan od načina na koji je Isus predstavio svoj apsolutni značaj za pravu religiju je ovaj: on je sebe smatrao Mesijom. Mesijansku ulogu može ispuniti samo jedna osoba, i on je bio ta osoba; on je bio Hrist i niko drugi." Sve ovo je odlično, ali razmišljanja koja dolaze počinju da otkrivaju komplikacije u pogledu Hristovog Mesijanstva, uprkos protestima onih koji tvrde suprotno. "Ali da li je Hrist koji mi u drugom dobu možemo upotrebiti u neku svrhu? Odgovor je samo ako upotrebimo izraz sa dosta širine." James Denny izgleda da nije svestan da će podriti Isusovo biblijsko Mesijanstvo, i, budući da se Isus ne može razdvojiti od svoje mesijanske uloge, deformisati Isusov identitet. On nastavlja: "Sigurno je da je za one koji su prvi poverovali u Isusa kao Hrista ime bilo mnogo definisanije nego nama; imalo je oblik i boju koje više nema." Ovo mora značiti da smo izgubili iz vida šta znači verovanje da je Isus Mesija. Denny odaje utisak da smo sada u situaciji da sami izmišljamo svoju ideju Mesijanstva, bez obzira na biblijsku definiciju.

 

To je, međutim, bila tendencija koja je donela katastrofu crkvi ubrzo posle smrti apostola. Crkva je počela da stvara svoju sopstvenu koncepciju Mesije, i čineći to je izgubila dodir sa Isusom iz Biblije. Denny kaže da je izraz Mesija "imao očekvanja koja su bila povezana sa njim i koja su za nas izgubila vitalnost koju su nekada posedovala." Upravo tako; ali zašto su izgubila svoje značenje ako ne zbog toga što smo prestali da verujemo u ono što nam Biblija govori o Mesiji? "Zapravo", kaže Denny, "eshatološke[1] asocijacije termina Mesija za nas nemaju značaj koji su imale za prvobitne vernike. U Isusovom učenju se te asocijacije grupišu oko titule Sin Čovečji... Koja se koristi kao sinonim za Hrista... Ništa nije karakterističnije za rano hrišćanstvo od drugog dolaska Isusa u ulozi Hrista. To je upravo suština onoga što rana crka naziva nadom... naš pogled na budućnost je drugačiji od njihovog."

 

Drugačiji iz kog razloga? Sigurno je da niko ne može zanemariti jednu od najkarakterističnijih odlika hrišćanstva iz Biblije i nastaviti da ono što je ostalo naziva istom verom.[2] Upravo ovo malo odstupanje od nade karakteristične za ranu crkvu treba da signalizira opasnu razliku između onoga što mi nazivamo hrišćanstvom i onoga što su apostoli podrazumevali pod tim imenom. Nema smisla reći da smo hrišćani ako napustimo suštinske karakteristike Novozavetne koncepcije Mesije u koga tvrdimo da verujemo. Denny je s pravom sumnjičav u vezi tendencije među naučnicima da "prećutno pretpostavljaju da je greška verovati u Hrista u koga su verovali oni koji su prvi propovedali o njemu. Takva kritika ima za svrhu da Isusovu ličnost učini istom kao što je naša i njegovu svest istom kao što naša može biti" (moje isticanje).

 

To je upravo naš problem, ali takođe i Denny-jev, koji priznaje da je "naš pogled na budućnost drugačiji od pogleda apostola." Ali njihov pogled na budućnost je baziran na njihovom centralnom shvatanju Isusa kao Mesije, vladara budućeg Carstva Božjeg čija moć je unapred prikazana u Isusovom propovedanju. Ali kakva logika postoji u napuštanju nade koja je bila "suštinska karakteristika apostolskog hrišćanstva" i tvdnje da smo još uvek hrišćani? Upravo u ovoj samokontradikciji leži veliki neuspeh crkava da ostanu verne Isusu kao Mesiji. Mi smo preferirali naš sopstveni pogled na Mesijanstvo; i osetili smo da je odgovarajuće da Isusovom imenu pridružimo sopstvene ideje. Zar nismo na taj način stvorili "drugog Isusa" po slici iz paganskih srca?

 

Pretraga standardnih radova iz hristologije otkriva neka zapanjujuća priznanja koja čitaoca mogu ohrabriti da sprovede sopstvenu potragu za istinom o Isusu. U članku o Sinu Božjem, William Sanday, bivši profesor na Oksfordu, postavlja pitanje da li u četiri jevanđelja postoje tekstovi koji nas mogu dovesti do ideje da je Isus "preegzistentni Sin Božji". On zaključuje da se sve izjave o Isusu i Mateji, Marku i Luki odnose na Hristov život na zemlji. Ne postoji ni pomena o tome da je on bio Sin Božji pre svog rođenja. Ukoliko ispitamo Jevanđelje po Jovanu "treba da tražimo izraze koji nisu dvosmisleni. Možda oni i ne postoje" (Hastings Dictionary of the Bible, Vol. IV, str. 576, moje isticanje).

 

Ovo je, dakle, izjava vodećeg eksperta da možda u sva četiri jevanđelja ne postoji ni jedna rečenica koja govori o Isusu kao Božjem Sinu pre svog rođenja. Ipak je činjenica da crkve propovedaju večno Sinstvo Isusa kao osnovno i nezamenljivo načelo vere.

 

Profesor Sanday nagađa zašto Mateja, Marko i Luka ne znaju ništa o Isusovoj preegzistenciji: "Verovatno da se pisci nisu uopšte osvrtali na temu, i nisu reprodukovali deo učenja našeg gospoda i nje" (isto, str. 577). Kada su u pitanju poslanice Sanday može pretpostaviti samo da možda postoji pominjanje preegzistentnog Sina u Poslanici Jevrejima 1:1-3, ali to ne mora nužno da znači. O Kološanima 1:15 on kaže da je "vodeća ideja `prvorođenog` u njegovim pravima, odnosno njegovom starešinstvu u odnosu na sve rođene posle njega." On dodaje da "se čini pogrešnim isključiti ideju i o prioritetu (u vremenu)". On zaključuje svoje komentare citiranjem nemačkog teologa kada kaže da "ne postoji put koji vodi iz Starog Zaveta i Rabinizma do doktrine Hristovog božanstva" (odnosno da je on Bog). Profesor Wernle je smatrao da "je titula Sin Božji strogo jevrejska i da je sledeći korak od Sina Božjeg do Boga Sina napravljen na mnogobožačkoj teritoriji kroz labave ideje koje su doneli obraćenici iz paganizma" (isto, str. 577).

 

Izjave ove vrste pokazuju koliko je nestabilno tle na kome je izgrađeno "preegzistentno Sinstvo". Mora se jasno ukazati na verovatnocu da se izjave o Isusu koje datiraju iz postbiblijskog perioda oslanjaju na njihova shvatanja, a ne na apostolskim. Najmudriji put je da zauzmemo stav prema dogmatskim izjavama u samom Svetom Pismu i da prepoznamo sa Isusom da se "večni život sastoji iz ovoga: da možemo da upoznamo Oca kao jedinog istinitog Boga i Isusa, Mesiju koga je On poslao" (Jovan 17:3).

 

---

1. Drugim rečima, ima veze sa događajima koji će se desiti na kraju doba.