Skorašnje i veoma odobravana studija biblijskog viđenja Isusa - Christology in the Making, koju je napisao James Dunn - nas upozorava na opasnosti unošenja zaključaka koji pripadaju kasnijim teolozima, "ocima" grčke crkve u vekovima posle završetka Novog Zaveta, u Pavlove reči. Tendencija pronalaženja onoga u šta već verujemo u Svetom Pismu je prirodna, budući da se niko od nas ne može sa lakoćom suočiti sa pretećom mogućnošću da se naše "primljeno" shvatanje ne slaže sa Biblijom (Problem je još izraženiji ukoliko smo uključeni u učenje ili propovedanje Biblije).

 

Međutim, zar ne zahtevamo od Pavla više nego što može da nam da tražeći od njega da nam predstavi, u nekoliko kratkih fraza, večno biće osim Oca? Ovo bi očigledno ugrozilo strogi monoteizam koji se svuda izražava tako jasno (1. Kor. 8:6, Efes. 4:6, 1. Tim. 2:5). To bi takođe podiglo ceo problem Trojstva koga Pavle, kao briljantan teolog, nije bio svestan. Ako iznova pogledamo Filipljane 2, moramo postaviti pitanje da li je Pavle u ovim stihovima zaista napravio svoju jedinu aluziju na to da je Isus bio živ pre svog rođenja. Kontekst njegovih reči pokazuje da on poziva svece da budu ponizni. Često se postavlja pitanje da li je na bilo koji način verovatno da bi on sprovodio svoju lekciju tražeći od čitalaca da usvoje misaoni okvir onoga ko je, iako večni Bog, odlučio da postane čovek. Takođe bi bilo čudno da Pavle pominje večnog Isusa kao Isusa Hrista, dajući večnom biću ime i položaj koji je dobio na rođenju.

 

Pavle se može razmeti u Filipljanima 2 preko omiljene teme: Adamove hristologije. Adam je taj koji je slika Boga kao Sin Božji (1. knj. Mojsijeva 1:26; Luka 3:38), dok je Isus, drugi Adam (1. Kor. 15:45) takođe slika Boga.[2] Međutim, dok je Adam, pod uticajem Satane, poželeo jednakost sa Bogom ("postaćete kao bogovi" 1. knj. Mojsijeva 3:5), Isus to nije učinio. Iako je imao svako pravo na božansku funkciju budući da je bio Mesija koji je oslikavao božansko prisustvo, on nije razmišljao da je jednakost sa Bogom nešto čemu treba težiti. Umesto toga, on se odrekao svih privilegija, odbijajući Sataninu ponudu moći nad ovozemaljskim carstvima (Mat. 4:8-10), i celog života se ponašao kao sluga, čak do toga da je umro smrću kriminalca, na krstu.

 

Kao odgovor na njegov život u poniznosti Bog je uzdigao Isusa na položaj Mesijanskog Gospoda kod desne ruke Oca, kao što je Psalm 110 predvideo. Pavle ne kaže da je Isus ponovo zauzeo poziciju koje se privremeno odrekao. Pre izgleda da je po prvi put dovio tu uzvišenu funkciju posle vaskrsnuća. Iako je celog života bio Mesija, njegova pozicija je javno potvrđena kada je "učinjen Gospodom i Hristom" tako što je podignut iz mrtvih (Dela 2:36; Rim. 1:4). Ukoliko čitamo Pavlov pogled na Isusov život na ovaj način kao Gospodovo stalno samo-poricanje, može se videti bliska paralela sa još jednim komentarom isusove službe. "vas radi osiromaši, da se vi Njegovim siromaštvom obogatite" (2. Kor. 8:9). Dok je Adam pao, Isus je dobrovoljno "sišao".

 

Tradicionalno čitanje pasusa u Filipljanima 2 skoro u potpunosti zavisi od razumevanja Isusovog stanja "u Božjem obliku" kao referenca na preegzistentni život na nebu. Prevodi su mnogo doprineli širenju ovog pogleda. Glagol "bio" u frazi "bio u Božjem obliku" se često pojavljuje u Novom Zavetu i ni na koji način ne nosi značenje "postojai u večnosti" iako neke verzije pokušavaju nasilno da ubace to značenje. U 1. Korinćanima 11:7, Pavle kaže da čovek ne treba da pokriva svoju glavu buduči da je on u slici i slavi Božjoj. Ovaj glagol se ne razlikuje od "bio" koji opisuje Isusa u Božjem obliku. Ukoliko je običan čovek u Božjoj slici i slavi, Koliko je onda to Isus, koji je savršeni ljudski predstavnik Boga u kome se nalaze sve osobine božanske prirode (Kol. 2:9). Pavlova namera u Filipljanima 2 nije uvođenje ogromne teme o večnom božanskom biću koje je postalo čovek, već jednostavna lekcija iz poniznosti. Mi treba da imamo isti stav kao Isus, da razmišljamo kao on. Od nas se ne traži da zamišljamo da smo večna božanska bića koja će se odreći Božanstva kako bi sišli na zemlju kao ljudi.

 Nije široko poznato da mnogi imaju velike rezerve o čitanju Filipljana 2 kao izjave o preegzistenciji. Bivši profesor je napisao 1923: "Pavle moli Filipljane da prestanu sa razmiricama i da se ponašaju jedni prema drugima sa skromnošću. U 2. Korinćanima 8:9, on opominje svoje čitaoce da budu liberalni i milosrdni. Postavlja se pitanje da li je potpuno prirodno za njega da primenjuje ove dve jednostavne moralne lekcije putem slučajnih referenci (i jedinom referencom koju ikada pravi) što čini veliki problem modelu inkarnacije. Mnogi takođe misle da bi njegovi srdačni apeli imali više efekta da je ukazao na inspirišući primer Hristove poniznosti i samopožrtvovanja u svom ljudskom životu, kao u 2. Korinćanima 10:1: `molim vas krotosti radi i tišine Hristove.`Autor ovih komentara, A.H. McNeile, predlaže sledeće parafraziranje: "Iako je Isus kroz ceo svoj život bio produhovljen, on ipak nije mislio da je to privilegija koju treba potencirati po svaku cenu kako bi imao isti tretman kao i Bog, već se po sopstvenom svedočanstvu ispraznio (od svog samoisticanja ili božanske počasti) prihvatajući prirodu roba."[3]

 

Pavle ukazuje na činjenicu da se Isus pojavio na ljudskoj sceni kao svaki drugi čovek ("u čovečjem obliku"). Njegov život je, u celini, bio stalan proces samopokornosti koja je kulminirala njegovom smrću na krstu. Drugi Adam se, za razliku od prvog, u potpunosti podredio Božjoj volji i kao rezultat toga je uzvišen.

 

---

1. Vol. I, str. 194.