Isus je tvrdio da NIJE Bog
U Jevanđelju po Jovanu, identitet Isusa je glavna tema. Jovan je pisao, kako nam govori, sa jednim primarnim ciljem: da uveri čitaoce da je Isus "Hrist, Sin Božji" (20:31). Po Jovanu, Isus je oprezno napravio razliku između sebe i Oca koji je "jedini istiniti Bog" (17:3; vidi 5:44; 6:27). Ukoliko želimo da u Jovanovom jevanđelju pronađemo zapis ili dokaz da je Isus "ravnopravan" Bog, u Trojstvenom smislu, mi bismo pokušavali da otkrijemo nešto što nije bila Jovanova namera i što on, sa stanovišta jevrejskog nasleđa, ne bi razumeo! U suprotnom, moramo da priznamo da Jovan uvodi potpuno novu sliku Mesijanstva koja je protivrečna Starom Zavetu i obara Jovanovo (i Isusovo) sopstveno insistiranje da je samo Otac istiniti Bog (Jovan 5:44; 17:3). Takva očigledna kontradikcija sa samim sobom je malo verovatna.[1]
Krajnje je vreme da dozvolimo Isusu da sve ispravi. U Matejinim, Markovim i Lukinim prikazima vidimo da je Isus jasno posvećen strogom Starozavetnom monoteizmu (Marko 12:28-34). Da li je on stoga, po Jovanu, zamenio teze ipak tvrdeći da je Bog? Odgovor je jasno dat u Jovanu 10:34-36 gde je Isus definisao svoj status u odnosu na ljudske poslanike Boga iz Starog Zaveta. Isus je dao svoje viđenje u objašnjenju šta znači biti "jedno sa Ocem" (10:30). To je jedinstvo uloge putem koje Sin savršeno predstavlja Oca. To je upravo savršeno Starozavetno sinstvo koje je nesavršeno ostvareno kroz vladaoce Izraela, ali će pronaći savršeno ispunjenje u Mesiji, kralju izabranom od Boga.
Argument u Jovanu 10:29-38 glasi: Isus je počeo tvrdeći da su on i Otac "jedno". To je jedinstvo partnerstva i uloge koje je on drugom prilikom želeo i za odnos svojih sledbenika sa njim i Ocem (Jovan 17:11, 22). Jevreji su shvatili da on tvrdi da je jednak Bogu. Ovo je Isusu dalo priliku da sve razjasni. Ono što je on zaista tvrdio je, po njegovim rečima, da je "Sin Božji" (v. 36), što je priznati sinonim za Mesiju. Isus je tvrdio da tvrdnja sinstva nije nerazumna na svetlu poznate činjenice da se čak i nesavršenim Božjim poslanicima u Starom Zavetu On obraća sa "bogovi" (Ps. 82:6). Daleko od svake tvrdnje o večnom sinstvu, on je uporedio svoju službu i ulogu sa sudijama. On je sebe smatrao izuzetnim Božjim predstavnikom budući da je jedinstveni Božji sin, jedan jedini Mesija, bezgrešno začet, i predmet Starozavetnog proročanstva. Međutim, ne postoji ništa u Isusovom pogledu na samog sebe što narušava Starozavetni monoteizam i zahteva prepravljanje svetog teksta u 5. knj. Mojsijevoj 6:4. Isusovo razumevanje samog sebe je strogo u granicama koje je određeno u autoritativnom Božjem otkrivenju u Svetom Pismu. I suprotnom bi njegova tvrdnja da je Mesija bila netačna. Sveto Pismo bi bilo prekršeno.
1. "Treba primetiti da je Jovan dosledni svedok osnovnog načela judaizma, u unitarnom monoteizmu, kao i svaki u Novom Zavetu (vidi Rim. 3:30; Jakov 2:19). Postoji samo jedan, istiniti i jedini Bog (Jovan 5:44; 17:3)” (J.A.T. Robinson, Twelve More New Testament Studies, SCM Press, 1984, str. 175). Isus se obraćao Ocu kao "jednom istinitom Bogu" (Jovan 17:3). Ovakve izjave treba da okončaju svaku raspravu. Samo je Otac jedini istiniti Bog.
