Sin Božji
Izvor mnogo trajnije konfuzije o Isusovom identitetu je pretpostavka izvučena iz tradicionalnog razmišljanja da titula "Sin Božji" u Svetom pismu mora označavati večno biće, koje je sastavni deo večnog Boga. Ova tvrdnja nema nikakvog osnova u Svetom pismu. Činjenica da ova ideja tvrdoglavo opstaje je potvrda moći teološke indoktrinacije. U Bibliji je "Sin Božji" alternativna i praktično identična titula za Mesiju. Stoga Jovan posvećuje svoje celo Jevanđelje jednoj dominantnoj temi, da verujemo i razumemo "da Isus jeste Hristos, Sin Božji" (Jovan 20:31).
Osnova za izjednačavanje ovih titula se nalazi u omiljenom Starozavetnom pasusu u Psalmu 2:
"Vladari su se urotili protiv GOSPODA i protiv Njegovog Mesije" koga je On postavio za Kralja u Jerusalimu (v. 6), i za koga on kaže: "Ti si Moj Sin danas te rodih. Išti u mene, i daću ti narode u nasledstvo, i krajeve zemaljske tebi u državu" (vv. 7, 8). Isus ne okleva da ceo Psalm primeni na sebe, i u njemu vidi predviđanje buduće vladavine njega i njegovih sledbenika (Otkr. 2:26, 27).[1]
Petar takođe izjednačava Mesiju i Sina Božjeg, kada božanskim otkrivenjem potvrđuje svoje verovanje u Isusa:
"Ti si Hristos, Sin Boga Živoga" (Matej 16:16).
Visoki sveštenik pita Isusa:
"Jesi li ti Hristos, Sin Blagoslovenoga?" (Marko 14:61).
Nataniel razume da Sin Božji nije niko drugi do kralj Izraela (Jovan 1:49), Mesija (v. 41), "onaj o kome su Mojsije u Zakonu a takođe i proroci pisali" (v. 45; vidi 5. Mojsijeva 18:15-18).
Titula "Sin Božji" se u Svetom Pismu takođe primenjuje i na anđele (Jov. 1:6; 2:1; 38:7; 1. Moj. 6:2, 4; Ps. 29:1; 89:6; Dan. 3:25), na Adama (Luka 3:38), na narod Izraela (2. Mojsijeva 4:22), na kraljeve Izraela koji predstavljaju Boga i u Novom Zavetu na Hrišćane (Jovan 1:12). Uzalud ćemo pokušavati da pronađemo primenu ove titule na večno biće, koje je deo večnog Boga. Ova ideja jednostavno ne postoji u biblijskoj ideji božanskog sina.
Luka veoma dobro zna da je Isusovo večno sinstvo izvedeno iz začeća u utrobi device; on ne zna ništa o bilo kakvom večnom poreklu: "Duh Sveti doći će na tebe, i sila Najvišeg oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji" (Luka 1:35). Psalmist je Mesijino sinstvo postavio u određeni momenat u vremenu - "danas" (Ps. 2:7). Mesija je začet oko 3. godine p.n.e. (Mat. 1:20; Luka 1:35). Njegovo začeće je stoga povezano sa njegovim pojavljivanjem u istoriji (Dela 13:33), kada je Bog postao njegov Otac (Jevr. 1:5; 1. Jovanova 5:18).
Ovde su, jasno predstavljene u Svetom Pismu koje Isus prepoznaje kao Reč Božju, biblijske ideje o Isusovom sinstvu. Ono počinje Isusovim začećem "sa moći" iz njegovog vaskrnuća. On je Sin Božji a u isto vreme i Davidov sin (Rim. 1:3, 4). Lukin pogled na sinstvo se u potpunosti slaže sa nadom za rođenje Mesije od žene, kao potomka Adama, Avrama i Davida (Matej 1:1; Luka 3:38). Tekstovi koje smo pregledali ne sadrže informaciju o ličnoj preegzistenciji Sina u večnosti.
1) Slabost većine teoloških sistema je odbijanje da se primete izjave koje se odnose na Isusa u Otkrivenju koje su upravo reči Gospodara. Kada se zanemari hristologija Otkrivenja, tvrdnje Isusa u knjizi (1:1) su porečeni i iskrivljeni hristološki rezultati.
