Apel za povratak biblijskom Hristu

Trebalo bi da informišem Vas, čitaoče, da što se tiče porekla trijadološke doktrine: Budite uvereni da ne potiče ni iz samog Svetog pisma a ni iz razuma...- Wilijam Pen

Pogrešno tumačenje Jevanđelja po Jovanu od strane Crkvenih očeva 

Veliki deo tradiconalnog teološkog jezika u vezi sa prirodom Isusa je baziran na ,,ponovnom tumačenju Biblije, posebno Jovanovog Jevanđelja. Ali u pitanju je ponovno tumačenje koje menja značenje. Džon Robinson kaže da je ,,jasno da je patristička teologija bilo koje škole zloupotrebila ove tekstove (u Jovanovom jevanđelju) time što ih je izvadila iz konteksta i dala im značenje koje očigledno Jovan nikada nije nameravao."[1] Drugačije rečeno, Jevanđelje po Jovanu su ,,preuzeli gnostičari".[2] Tendencija koja je samim tim uvedena je i dan danas prisutna.

Tekstovi koji su pretrpeli nasilje u rukama Crkvenih očeva su bili oni koji su se bavili poreklom Isusa. Jovanovim rečima su data nova značenja kako bi se pružila podrška ideji da je Isus bio večni Sin Božiji, a ne ljudsko biće začeto natprirodnim putem u materici svoje majke, kao što to Matej i Luka beleže. Prelaz se desio kada je hristologija korigovana u skladu sa grčkom filozofijom koja nije bila kompatibilna sa biblijskim dokumentima. ,,Funkcionalni jezik u vezi sa Sinom i Duhom koje je u svet poslao Otac bio je transponovan u onaj koji je opisivao večne i unutrašnje odnose između Osoba u Bogu i u reči poput ,,generisanja" i ,,procesije" koje su načinjene tehničkim terminima i koje upotreba u Novom zavetu jednostavno ne može da potkrepi."[3]

Avgustin Hiponski, kada se suočio sa stihom 17:3 u Jevanđelju po Jovanu, gde je Jovanov unitarni monoteizam najjasniji, bio je primoran da predloži promenu teksta tako da se i Isus Hrist ubaci u frazu ,,jedini pravi Bog". On je predložio da se restrukturira stih: ,,A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista."[4] Avgustin je nasledio tradiciju u kojoj je biblijski monoteizam proširen kako bi drugu osobu priključio Vrhovnom biću.

Avgustinova promena Svetog pisma kako bi se uklopilo u njegov sistem je neizbežni rezultat pokušaja da se objasni suštinski hebrejsko Sveto pismo u smislu strane misli ili stranog sveta grčke filozofije. Pokušaj mora da bude napušten. Grčka filozofija razmišlja u smislu ,,suštine". Stvari su u srodstvu jer su sastavljene od iste ,,stvari". Predmeti koji su zeleni potiču od ,,zelene" suštine. Dakle, postbiblijski teolozi su zastupali mišljenje da Otac, Sin i Duh dele zajedničku odliku ,,Božanstva". Ova činjenica, naravno, nije očigledna ali nažalost predstavlja neadekvatan način da se opiše bogatstvo biblijskih podataka. Ona zamućuje oštre konture biblijske definicije Jednog Boga, Njegovog Sina i Svetog duha. Čini nam se kao da je doktrina Trojstva ista kao kada bismo rekli da su avion, auto i tricikl u suštini ista stvar. Oni poseduju zajedničku osobinu ,,prevoza". Ima istine u ovome, ali nije u pitanju celokupna istina. Zapravo, ove tri stvari se veoma razlikuju. U pitanju je ona razlika između Oca, Sina i Svetog duha koja je preplavljena dogmom koja nalaže da su svi oni ,,jedan Bog". Činjenica koju Luka iznosi u vezi sa tim da Sin Božiji ima početak preplavljena je učenjem da Sin nikada nije imao početak. Uticaj grčke filozofije je bio katastrofalan, posebno jer je doveo do očajnih pokušaja da se podese biblijski tekstovi tako da oni mogu da se uklope u preporučeni kalup kasnijih vera.

Dokumentovanjem promene mišljenja u vezi sa Bogom koja se desila u dobu posle Biblije, još jedan istaknuti analitičar Novog zaveta uvideo je da ,,ne postoji osnova u Jovanovoj teologiji za kasniju sholastičarsku teologiju u vezi sa procesijom Sina od Oca unutar Trojstva stvaranjem."[5] Ideja o Sinu Božijem generisanim u večnosti je Bibliji strana. Isus iz Biblije je Sin Božiji jer je bezgrešno začet (Luka 1:35) i uskrsnućem označen osobom koja ,,ima moć" (Rimljanima  1:4). Bez obzira na to, verovanje u večno generisanje Sina je pretvoreno u obeležje ortodoksnog verovanja i u uslov za spasenje.

Rejmond Braun priznaje da je nebiblijski jezik nametnut Jovanovom jeziku kada govori o Isusu koji dolazi od Boga. Pružajući svoj komentar na stih 8:42 Jevanđelja po Jovanu, ,,Ja od Boga iziđoh i dođoh", on zapaža:

Fraza ,,od Boga" pronašla je svoj put do Nikejske vere (nebiblijskim) izrazom ,,Bog od Boga". Teolozi su koristili ovaj pasus kao opis unutrašnjeg života Trojstva koji ukazuje na to da je Sin nastao od Oca. Međutim, aorist ovde ukazuje na to da se iskaz odnosi na misiju Sina.[6]

Na sličan način, Isus kaže: ,,Ja iziđoh od Oca" (Jovan 16:28). Braun nas upozorava da ,,od" [ek]  ne može biti teološki  protumačeno kao da se odnosi na unutrašnji trijadološki odnos Oca i Sina (,,izašao iz Oca"). Ova fraza ne podrazumeva ono što će ,,kasnija teologija nazvati procesijom Sina". [7] Štaviše, Braun ukazuje na to da u stihu 8:47 Jevanđelja po Jovanu fraza ,,od Boga" (ek tau theou) se koristi kako bi se opisao običan vernik: ,,čovek koji pripada Bogu." [8] Jezik koji se koristi kada se govori o Isusu takođe se odnosi i na hrišćane. Pa se takođe i u stihu 17:8 Jevanđelja po Jovanu ,,Ja od Tebe izađoh" odnosi na zemaljsku misiju Sina a ne na unutrašnju trijadološku procesiju."[9] Možemo dodati da tekstovi u kojima se pominje ,,slanje" i koji se ponekad koriste kako bi se podržala večna preegzistencija Sina neće podneti pritisak koji se na njih postavlja. Iste reči se koriste i za vernike, koji su ,,poslati" baš kao što je i Isus poslat (Jovan 17:18; 20:21).

Uprkos ovom jasnom dokazu, kritike su nastavile da pogrešno tumače Jovanovu nameru kako bi se promovisala Nikejska teologija. Plamer je dogmatski izjavio, ali nije podršku našao u tekstovima, to da ,,dođoh od" uključuje Večno generisanje Sina." [10] Ovo je izgleda primer čitanja Jovanovih stihova unutar posle-biblijskog okvira, umesto priznavanja činjenice da Jovan nije bio ,,jednom nogom u grčkoj filozofiji i Nikejskoj teologiji, kao što ga često na taj način predstavljaju." [11]

Takozvani Crkveni oci trećeg i četvrtog veka promenili su jezik Biblije time što su nametnuli sopstvena filozofska značenja biblijskim rečima umesto da su dozvolili da im se sveti spisi sami obrate unutar sopstvenog hebrejskog, mesijanskog konteksta. Kao rezultat bila je rekonstrukcija Isusa kao osobe, koja ga je pretvorila u apstrakciju, suprostavljenu Lukinoj transparentnoj izjavi da je Isus nov, stvoren Marijinim natprirodnim začećem: ,,Duh Sveti [pneuma hagion]  doći će na tebe (Marija), i sila Najvišeg oseniće te; i zato ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji." (Luka 1:35)

Ovo sinovstvo je stvoreno u istoriji, ne u večnosti. Ono je savršeno ispunilo veličanstveni tekst koji služi kao osnova, stih 7:14 u Drugoj knjizi Samuilovoj, a koji predstavlja obećanje Davidu da će Bog, u budućnosti, postati Otac njegovog potomka. U čvrstoj osnovi Mesijinog sinovstva stoji istorijski događaj koji se dogodio oko III veka pre nove ere. Njegovo generisanje se dogodilo kada je Bog doneo Sina u postojanje (Dela apostolska 13:33, koja citiraju Psalme 2:7).[12]

Rezultat toga što su Oci pogrešno protumačili biblijski jezik bilo je stvaranje trijadološkog Isusa koji je po ,,suštini" jednak Jednom Bogu. Međutim, iz Jevanđelja po Jovanu se jasno vidi da:

Isus odbija tvrdnju da je Bog (Jovan 10:33) ili da na bilo koji način uzurpira Očevu poziciju. Isus je spreman da ignoriše optužbu da je time što je Boga nazvao svojim jedinim Ocem on zapravo rekao da je jednak Bogu (Jovan 5: 18) i prihvati da je Sin Božiji (10:36) dok u isto vreme žestoko poriče bogohuljenje koje se javlja kada neko tvrdi da je Bog ili njegov zamenik. [13]

Džejkob Jervel se slaže: ,,Isus nije Bog već Božiji predstavnik i, kao takav, on u potpunosti deluje u ime Boga i pred svetom stoji na Božijem mestu. Jevanđelje jasno govori da Boga i Isusa ne treba shvatiti kao istu osobu, kao što se vidi iz stiha 14:28 gde Isus kaže: ,,Otac moj je veći od mene".[14]

Paradoksalno, tradicionalna teologija je Isusu pripisala tvrdnju da je Bog, što predstavlja bogohuljenje koje je on umanjio time što nas je svojom tvrdnjom uverio da je on zapravo Sin Božiji. Sin Božiji je legitimna titula za nekog ko je vrhovni predstavnik Boga, jer su same sudije oslovljene bogovima (Jovan 10:34; Psalmi 82:6), što je po Isusu ekvivalentno Sinu Božijem (Jovan 10:36). Biti Sin Božiji znači demonstrirati savršenu poslušnost prema Ocu, idealni status Izraela čijim građanima je suđeno da postanu ,,sinovi Boga živoga" (Osija  1:10). ,,Sin Božiji" je takođe priznata titula za Mesiju, kralja kog je izabrao Bog.[15] Jovan je i zabeležio čitavo Jevanđelje samo da bi dokazao mesijanstvo Isusa.  Svuda u Novom zavetu Isus izjavljuje da je ,,Gospodar Mesija" ili ,,Gospodar Isus Mesija".[16] Termin ,,gospodar" ne znači da je Isus Bog, kako se to često misli (i samim tim se stvara ,,problem" trijadologije). Isus je ,,Mesija Gospodar" na osnovu stiha 110: 1 u Psalmima gde druga reč ,,gospodar" predstavlja obećanog Mesiju. Petar je znao da ovaj Psalm opisuje postavljanje Hrista kao ,,Gospodara" (Dela apostolska 2:34-36). Ogroman značaj koji stih 110:1 u Psalmima  ima za hristologiju Novog zaveta je u velikoj meri zanemaren od strane trijadologa. Činjenica da je ovaj stih citiran u Novom zavetu češće nego bilo koji drugi stih iz hebrejskog Svetog pisma, trebalo bi da ukaže na njegov ključni značaj. Upotreba reči adonia ne adonai kada se misli na Mesiju u ovom božanskom proročanstvu bi trebalo da spreči studente Biblije da pomisle da je Hrist trebalo da bude Bog.

Naravno da Isus jeste tvrdio da Bogu služi kao izaslanik. Njegove reči su reči Božije. Njegova dela su dela Božija, i Otac je njemu dao pravo da oprosti grehove, da sudi svetu pa čak i da digne iz mrtvih. Samim tim, upravo oni stihovi iz Starog zaveta u kojima se radi o Jahvi mogu biti primenjeni u Novom zavetu na aktivnosti Sina koji deluje za Jahvu. Trijadolozi ne uspevaju da razumeju hebrejski izaslanički princip kada pokušavaju da uz pomoć ovih stihova pokažu da Isus jeste Jahve. On nije Jahve već njegov vrhovni uzvišeni predstavnik. Isusova jednakost po funkciji sa svojim Ocem ne znači da Isus jeste Bog. Takva ideja je nemoguća u Jovanovom jevanđelju koje insistira na tome da je Otac ,,jedini pravi Bog" (17:3) i ,,onaj ko sam je Bog" (5:44). Robinson kaže: ,,Trebalo bi da bude zabeleženo to da je Jovan isto toliko svedok koji ne odstupa od fundamentalnog principa judaizma, tj. unitarnog monoteizma,  kao i bilo ko drugi u Novom zavetu. Postoji jedan istinski i jedini Bog (Jovan 5:44; 17:3); sve ostalo je idolopoklonstvo (Jovan 5:21)." [17] Čini se da je jedino razumno to da Sveto pismo treba pre svega čitati u okviru svog lingvističkog i kulturnog okvira. Pre svega treba priznati njegovu osnovu u Šemi Izraela. Svi sadašnji čitaoci Biblije i kritičari instinktivno ,,čuju" Jovana na način na koji su ih vere naučile, i čitaju ga gledajući kroz naočari zamućene grčkom filozofijom.

Biblijski rečnik i Sin Božiji

Zanimljivo je zapaziti teškoću sa kojom se ,,ortodoksna" teologija susreće kada pokušava da opravda novo, nebiblijsko značenje koje su Oci perioda posle Biblije pripisali terminu ,,Sin Božiji". Sendej govori o terminu ,,Sin Božiji" i postavlja pitanje da li se ta fraza koristila igde u Novom zavetu kako bi implicirala preegzistenciju. Da li se ,,Sin Božiji" u Bibliji odnosi samo na Isusa nakon njegovog rođenja, ili može da znači da je postojao kao Sin pre svog rođenja? Pitanje je od apsolutne važnosti za čitav trijadološki problem. Bez večnog Sina nema Trojstva. Koje su to onda biblijske činjenice u vezi sa Sinom Božijim?

Da li on podrazumeva preegzistenciju ili ne? Šta bi moglo da se zaključi na osnovu Jevanđelja? Ne postoji sumnja da se u velikom broju slučajeva reči odnose na Hristovo ovaploćenje. Svi slučajevi kod Mateje, Marka i Luke imaju upravo to značenje. (Da li Jovan ikada priča o Isusu kao o preegzistentnom Sinu?) O tome se može diskutovati. Moramo da tražimo izraze koji nisu dvosmisleni. Možda ih i nema mnogo. [18]

Priznanje da Jovan možda zapravo ni ne pominje Isusa kao preegzistentnog Sina potvrđuje koliko se daleko kasnija ortodoksija udaljila od dokaza u Svetom pismu kada je u pitanju definicija Isusa. Kasnija dogma u vezi sa verovanjem u ,,večnog Sina",  termin kome Sveto pismo ne pruža podršku,[19] što je neophodno za spasenje, bilo je bazirano, kao što smo videli, na pogrešnom tumačenju Jovanovih reči i zamenom ključnih Jovanovih termina koje on koristi kako bi opisao Isusa novim značenjima. Razvoj hristologije bi mogao da bude sasvim drugačiji da su kritike ili komentari na delove iz Biblije imali značenje termina Sin Božiji kao ,,najvišeg hristološkog određenja, po poreklu jevreskog i mesijanskog".[20]

Mudrost Džejmsa Denija

Džejms Deni (1856-1971) bio je istaknuti teolog Škotske slobodne crkve koja je osećala da postoji nešto nebiblijsko u vezi sa izjavom da je ,,Isus Bog", iako je priznao da je trijadolog. U pismima koja je upućivao Nikol V. Robertson izjavio je: 

Čini se da je rečenica ,,Isus je Bog" jedan od provokativnih načina da se opiše verovanje u Božansku prirodu Hrista. Mislim da je isto tako sporna kao kada bi Mariju nazvali majkom Božijom... U Grčkoj, u prvom veku, moglo se reći da je Isus Bog. Ekvivalent u egleskom jeziku nije ,,Isus je Bog" (veliko početno slovo B), ali za nekog ko veruje u Njegovo istinsko Božanstvo, ,,Isus jeste bog" (malo početno slovo b, ne sam bog, već biće koje predstavlja prirodu koja pripada jednom Bogu) ... Oblik predloga koji našem idiomu pridodaje značenje tačne jednakosti Isusa i Boga čini neku vrstu nepravde prema istini.[21]

Denijevo neslaganje zaslužuje pažnju od strane onih koji insistiraju na tome da Isus jeste Bog. Ljudsko biće u kome Božanstvo obitava je dobro kvalifikovano da bude Spasitelj. Ovo je Spasitelj koga je Bog pružio.

Gnostička tedencija u tradicionalnoj doktrini Trojstva

Činjenice u vezi sa crkvenom istorijom nalažu da su gnostički jeretici upotrebili Jovanovo jevanđelje u pogrešne svrhe: ,,Jovanovo jevanđelje je usvojeno kao ,,njihovo" jevanđelje a akcenat u Jovanovim poslanicama o Isusu koji dolazi od krvi i mesa (tj. kao prava ljudska osoba)  1. Jovan 4:2, 2. Jovan 7) mora biti posmatran kao reakcija na doketski utisak koji je njegovo učenje očigledno provociralo."[22] Isus koji nije u potpunosti ljudsko biće zaista jeste konstruisan na osnovi pogrešnog razumevanja Jovanovog jevanđelja od strane gnostika.  Jovanova reakcija na ovo pogrešno tumačenje njegovog Jevanđelja je bila obeležavanje jednog takvog ophođenja veoma ,,anarhističkim" (1. Jovan 4:3, 2. Jovan 7). ,,Bilo je to pogrešno tumačenje njegove namere."[23]

Ali da li je ,,ortodoksija" izbegla istu zamku kada je prevela Jovanov jezik koristeći grčke filozofske termine? Mnogi su se žalili na to da verska definicija Isusa kao nekog ko je ,,u potpunosti Bog i u potpunosti čovek" pogrešno predstavlja ono što je Jovan napisao i zanemaruje jednostavne opise ljudskog Isusa koje su dali Matej, Marko i Luka. Mora se uvažiti to da se učenje o ,,večnom Sinu" skoro u potpunosti oslanja na Jovanovo jevanđelje, čak iako biblijski rečnik priznaje da možda, čak i kod Jovana, ne postoji ni jedan odgovarajući tekst koji bi podržao preljudsko Sinovstvo Isusa.

Pregled i zaključak

Isusova ljudskost je postala nerealna onog trenutka kada je predloženo da on nije došao u postojanje u Marijinoj materici. Odsustvo bilo kakvih biblijskih dokaza za to da je Isus bio Sin Božiji pre svog začeća predlaže da široko rasprostranjeno verovanje u njegovo preljudsko postojanje možda i nije čvrsto podržano u Svetom pismu. Predlažemo da je ono bazirano na pogrešnom tumačenju Jovanovog jevanđelja,  i na zanemarivanju čudnog jevrejskog koncepta  predodređenja koje se ovde može pronaći. Činjenica da ništa nije rečeno u vezi sa preegzistencijom u jevanđeljima Mateje, Marka, Luke i u Delima Apostolskim (i Petrovim poslanicama) mora da nas natera da se zapitamo da li nam je Jovan zaista dao toliko drugačiju sliku Isusa pripisujući mu svestan život pre začeća. Da li je Jovan zaista postavio ,,trijadološki problem" koji je prouzrokovao toliko problema u prvih nekoliko vekova?

Tekstovi u Jovanovom jevanđelju koji se smatraju dokazima o bukvalnoj preegzistenciji Isusa su pogrešno protumačeni, jer je premalo pažnje posvećeno jevrejskim kategorijama misli Jovana i Isusa. Posebno je zanemaren fenomen da prošla vremena ne označavaju uvek to da se radnja dešava u prošlosti. Samim tim, Isus nije mislio to da se već ,,popeo na nebo" (Jovan 3:13), a kamoli to da je bukvalno oduvek bio u raju . Sam on je kasnije rekao da se ,,još uvek nije popeo" (Jovan 20:17) ali da mu je suđeno da to uradi kako bi ispunio Davidovu viziju o Sinu Čoveka (Jovan 6:62). Njegova slava je bila pripremljena za njega pre nego što je svet počeo da postoji (Jovan 17:5), i on je izabran kao vrhovni predstavnik Boga, Mesija, daleko pre Avrama (Jovan 8:58). Upravo je kao ljudski Sin Čovečji on ,,preegzistirao" u božanskom planu. Ni jedna rečenica u Jovanovom jevanđelju ne govori o ,,Bogu, Sinu" koji je preegzistirao u raju. Isusovim razmišljanjem dominira pojam da on mora da izvrši ono što je unapred predodređeno u Božanskom planu: ,,Nije li to trebalo da Hristos pretrpi i da uđe u slavu svoju? ... Sve treba da se svrši  šta je za mene napisano u zakonu Mojsijevom i u prorocima i u psalmima" (Luka 24:26, 44).

Pojam o stvarnom postojanju pre začeća na kraju je doveo do zastrašujuće kompleksnosti i konflikata oko Isusove prirode koji nikada nisu bili razrešeni. Argumenti su utišani nametanjima dogmatske hristologije (u Nikeji i Halkidonu), koji su izdiktirali zvanično rešenje tog problema. Međutim, ovo rešenje pokušava da razreši pitanje koje za osnovu uglavnom ima jevrejsku teologiju koju su grci lako i, nažalost,  pogrešno protumačili. Nesrećni slučajevi ove rasprave oko prirode Boga i Isusa su bile upravo kardinalne biblijske istine u vezi sa Bogom sačinjenim od jedne osobe i pravom ljudskošću Isusa.[24] Pošto put do večnog života počinje pravim poštovanjem Oca kao jedinog istinskog Boga, i Isusa kao Mesije (Jovan 17:3), čitaoci Biblije bi trebalo da budu upozoreni na moguću ozbiljnu štetu nanesenu veri onog trenutka  kada su filozofski nastrojeni Grci pročitali Jevanđelje po Jovanu bez čvrstog osnova u Starom zavetu, ne uzimajući u obzir hristologiju Mateje, Marka, Luke i Dela apostolskih, koja je prebrzo odbačena kao ,,primitivna". U vezi sa tim, reči Karla Ranera predstavljaju podsticaj povratku najranijem sloju hristologije. On priznaje da:

Često smatramo da je tradicionalnu hristologiju teško razumeti ... i samim tim imamo pitanja koja se tiču njenog izvora, Svetog pisma. Na primer, dozvolite da kao centralno uverenje Svetog pisma uzemo izjavu da je Isus Mesija i da je kao takav postao Gospodar tokom svog života, smrti i vaskrsnuća.  Da li se svi slažu da je doktrina metafizičkog Sinovstva, onakva kakvu je prepoznajemo i izražavamo u halkedonskim deklaracijama, učinila ovo uverenje jednostavno zastarelim i da nas sada samo interesuje njegova istorijska strana ...? Da li je u pitanju hristologija Dela apostolskih, koja počinje odozdo, pukim primitivnim ljudskim iskustvom Isusa? Ili da li ima nešto posebno da nam kaže, nešto što klasična hristologija ne kazuje istom jasnoćom?[25]

Analiza koju je sproveo Karl Raner a koja se tiče upotrebe reči ,,Bog" u Novom zavetu sadrži ponavljanje: ,,Ni u jednom tekstu Novog zaveta reč theos (Bog) nije upotrebljena na takav način da izjednačuje Isusa sa Njim koji se na drugim mestima u Novom zavetu oslovljava sa ho theos, što znači Vrhovni Bog.[26] ,,Nigde u Novom zavetu se ne može pronaći tekst gde se pod ho theos (Bog) bez sumnje misli na trijadološkog Boga kao celini koja postoji u tri Osobe." [27]

Predlažemo da se napravi lažna razlika između takozvane Jovanove ,,visoke" hristologije i hristologije koja u sinoptici polazi ,,odozdo". I Jovan i Sinoptika daju opis Isusa koji ne samo da polazi  ,,odozgo" (Matej i Luka opisuju Isusovo božansko poreklo u Marijinoj materici), nego i ,,otpozadi", po čemu je Isus kulminacija obećanja iz Starog zaveta da će se pojaviti veći sin Davidov. Zapravo, sva hristologija Novog zaveta je mesijanska. Svaki pisac doprinosi, sa akentom na različitim delovima, jednom portretu Isusa kao Sina Božijeg, u tom mesijanskom smislu. Upravo je promena termina ,,Sin Božiji" u biblijksom smislu u ,,Bog Sin" ta koja se dokazala toliko katastrofalnom kada je u pitanju predstavljanje Isusa od strane apostola.  Lampe na silu nameće poentu da uvođenje koncepta bukvalne preegzistencije dovodi u sumnju pravu ljudskost Isusa.

Hristološki koncept preegzistentnog božanskog sina svodi pravu, društvenu i kulturno uslovljenu ličnost Isusa na metafizičku apstrakciju ,,ljudske prirode..." Ljudska priroda u skladu sa klasičnom aleksandrijskom tradicijom, bila je hipostazirana u božanskoj Osobi Sina; ona je postala ljudska priroda božanskog ličnog subjekta... U skladu sa ovom hristologijom, večni Sin preuzima bezvremenu ljudsku prirodu, ili je učini bezvremenom time što je učini svojom; u pitanju je ljudska priroda koja ništa esensijalno ne duguje geografskim okolnostima; ona ničemu ne odgovara u stvarnom konkretnom svetu; Isus, nakon svega, nije stvarno došao od krvi i mesa.[28]

Slično upozorenje u vezi sa opasnošću koja može da se desi pretvaranjem Isusa u biće koje je večno postojalo pre rođenja dolazi od strane Paula Van Burena:

ne postoji jasna indikacija da je (Isusov) prioritet namenjen da bude u vremenskom smislu. Možemo da zaključimo da kada je u pitanju najranija Crkva, Isusu je dodeljen prioritet koji rabini dodeljuju Tori. Ukoliko bi neko rekao da je u pitanju prioritet u vremenskom smislu, to bi bila tvrdnja da je Isus iz Nazareta, od majke Marije, postojao sa Bogom pre stvaranja sveta. Za ovu tvrdnju se može reći da je gora od nerazumljive. Ona bi uništila svu koherentnost u esencijalnoj hrišćanskoj tvrdnji da je Isus bio istinski ljudsko biće, da je Reč postala meso. Isus iz Nazareta je otpočeo svoj život, počeo da postoji u određenom trenutku u prošlosti: Reč je postala meso. [29]

Ovaj tom je ispunjen željom da se izbegne jedan takav apstraktni Isus i da se pokrene povratak istorijskog Isusa, obećanog Mesije Izraela. Čitanjem Jevanđelja po Jovanu na način koji mi predlažemo, dozvoljava Jovanovom Isusu, ma koliko uzdignutom, da bude toliko ljudski kao u Sinoptici.

Pronalaženje preegzistentnog Sina u Jevanđelju po Jovanu će objasniti podcenjivački način na koji ,,ortodoksni" kritičari ponekad odbacuju Lukinu hristologiju kao ,,popularnu". Činjenica je da Luka predstavlja uobičajenu mesijansku hristologiju Novog zaveta koja se ne podudara sa onim što je postalo ,,ortodoksno" u dobu posle Biblije. Kada se govori o stihu 1:35 u Jevanđelju po Luki, ,,Ta sveta stvar koja je generisana  ...",  Strahan kaže, ,,Ovo pripada sredini gde je teološka ideja o preegzistenciji  Isusa utrla put popularnijoj koncepciji njegovog fizičkog rođenja."[30] Ali ovo je kružni argument. Da li je Luka odbacio ideju o preegzistenciji Isusa zarad popularnijeg shvatanja? Umesto toga, izgleda da je postapokaliptična ,,ortodoksija" razvila tačku gledišta koja je zamenila onu Lukinu i Jovanovu. Pomak je bilo lakše postići polaskom od Jovanovog jevrejsko-hrišćanskog jezika, i za Jovana se tada mislilo da je prikazao Isusa kao izrazito drugačijeg od Sinoptičke slike. Ponovno ustanovljavanje mesijanske hristologije i harmonije između sva četiri pisca Jevanđelja bi doprinelo ujedinjenju vernika oko centralne potvrde koja se javlja u Novom zavetu u vezi sa tim da je Isus Hrist, Sin Božiji, glasnik dolazećeg Carstva Božijeg. Ovo je, pre svega, ono što je Jovan i hteo da dokaže kada je objavio da je život moguće pronaći u Isusu koji je Sin Božiji i Mesija (Jovan 20:31; vidi Matej  16:16). Poziv da se veruje u   tog Isusa ostaje isto toliko moderan i hitan kao što je oduvek i bio. Povratak Isusu, Mesiji, uključiće ponovno otkrivanje Sinoptičkih jevanđelja i Jevanđelja u vezi sa Carstvom Božijim, dosta zanemarenu poruku o spasenju istorijskog Isusa i Apostola. Veliki deo savremenog propovedanja se nastavlja kao da je sve što se računa upravo onih nekoliko stihova iz Pavlovih poslanica i Isusov krst.

Neki od argumenata koji su napredovali u korist doktrine Trojstva izuzetno dovode do zabluda. U Bibliji, rečeno je da postoji jedan koji se naziva Ocem i koji je Bog, i jedan koji se zove Sveti duh koji jeste Bog. Ali mi znamo da postoji samo jedan Bog. Samim tim, mora da postoje tri osobe koje sačinjavaju Boga. Ovo je jedan od izuzetnih načina da se predstave dokazi. Zapravo, postoji jedan u Novom zavetu koji se zove Otac i za koga je preko 1300 puta rečeno da je Jedan Bog (ho theos). On je takođe osmišljen da bude ,,jedini Bog" (Rimljanima 16:27; Juda 25) ,, onaj jedan koji je sam Bog" (Jovan 5:44) i ,,jedini pravi Bog" (Jovan 17:3). Postoji jedan koji se naziva Sinom, Isus Hrist, kome je dat naziv Boga (theos) sigurno dva puta (Jovan 20:28, Jevrejima  1:8) ali nikada nije nazvan terminom ho theos koje ima apsolutno značenje ,,jednog Boga", ,, jednog koji jeste Bog" ili ,,jedinog pravog Boga."

Ovi podaci skoro nikako ne govore da postoje dvojica koja imaju isti rang Boga, niti da su obojica Jedan Bog. Dodajte ovom činjenicu da se za Boga u Starom zavetu kaže da je pojedinac hiljadama puta, i trebalo bi da bude jasno da trijadologija nije podržana od strane biblijskih podataka. Štaviše. termini ,,jedini Bog", ,,jedan ko sam je Bog" i ,,jedini pravi Bog", koji se isključivo odnose na Oca, ukazuju na jedinstvenu klasifikaciju Njega kao nekog ko se razlikuje od Sina. Gomila tekstova iz Novog zaveta predstavljaju Isusa kao nekog ko je podređen Ocu, što predstavlja činjenicu koja se često ne slaže sa shvatanjem da je Sin jednak Ocu [31]. Pavle je verovao da je Sin za  svagda podređen Ocu nakon što je predao (buduće) Kraljevstvo Bogu (1. Korinćanima  10:34).

Ukoliko je Trojstvo dato u Novom zavetu, očekivalo bi se da će u bar jednom stihu negde stajati da je jedan Bog ,,Otac, Sin i Sveti duh". Takve izjave nema nigde na stranama Svetog pisma. Čak i kada se Otac, Sin i Sveti duh sastanu u biblijskom pasusu, za njih nikada nije rečeno da su ,,jedan Bog" (Matej 28: 19.2 Korinćanima 13: 14). Izuzetno je to da pozdravi na početku Pavlove poslanice nikada nisu poslati od strane Svetog duha.  Svetom duhu se niko nije obratio niti mu se molio.

Međutim, kada Pavle definiše monoteizam kao nešto što se razlikuje od politeizma, on izričito kaže da postoji jedan Bog, Otac i da ne postoji ni jedan drugi Bog osim tog jednog Boga, Oca (1. Korinćanima 8:4, 6) [32] Tu u najjednostavnijoj lepoti leži biblijska vera. Svi ostali argumenti bi trebalo da padnu u vodu. Božanstvo nije bilo prošireno. Bog je i dalje sam Otac u Hebrejskoj Bibliji. On je Gospod Bog Isusove vere. Isus jasno sebe definiše kao ,,gospodara" koji nije jedan Gospod Bog koji se pominje u Šemi (Marko 12:35-37). Isus je Gospod Mesija i samim tim je konstantno oslovljavan kao ,,Gospod Isus Hrist (Mesija)"[33] Njegova mesijanska titula ,,Gospod" je uzeta iz Psalma 110: 1. To što trijadolozi stalno mešaju vrhovnu mesijansku titulu ,,Gospod" sa titulom ,,Gospod" koja ima značenje Gospod Bog, upravo to jeste uzrok svih ovih teškoća. Ne postoji dobar razlog da se pomuti jasnoća između Gospoda Mesije (adoni) i Gospoda Boga (Yahveh i adonai) (Psalmi 110: 1:5).[34] Još uvek možemo u potpunosti da priznamo to da Isus radi za Boga. Važna poenta je načinjena od strane Kairda kada se osvrnuo na jevrejski običaj da zastupnika oslovljavaju kao da je glavni.

[U 2 Jezdra 5:43-56] ... Božiji predstavnik, arhangela Urila je ispitao Jezdra kao da je on i Stvaralac i Sudija. Jezdra koristi isti način kada se obraća Urilu (,,moj gospodu, moj gospodaru") kao i kada se direktno obraća Bogu. Ova praksa tretiranja zastupnika kao da je glavni ima ključnu važnost u hristologiji Novog zaveta.[35]

Mnogi trijadolozi izgleda da su zadovoljni kada vide dva kontradiktorna predloga u isto vreme a ne pokušavaju da ih dovedu u harmoniju: Bog je jedan a opet On je tri. Ovo je ono što se čini da zvanične vere pitaju o njima. Ali Biblija ne zahteva takve mentalne napore. Neki trijadolozi pokušavaju da pobegnu od optužbe da verovanje u tri osobe, od kojih je svaka Bog, mora da uključi verovanje u tri Boga. Oni odgovaraju time što kažu da Bog i Isus nisu osobe u smislu u kom mi obično koristimo taj termin. Međutim, očigledna činjenica jeste ta da svaki pisac Novog zaveta opisuje Isusa kao nekog ko je samosvestan da se razlikuje od Oca. Ne postoji mistifikacija u vezi sa terminom Sin i ni jedna jedina reč u vezi sa ,,večnim generisanjem". Kontradiktoran predlog otelotvoren u Trojstvu je bespotreban i nebiblijski. Ima tendenciju da umanji kardinalni biblijski princip da je Bog jedan i da je osnova čitave istine ta da je Isus Mesija, Sin Božiji i sin Davidov (Matej 16:16; 2 Samuilova 7:14; Jevrejima 1:5).

Hrišćani imaju pravo da znaju koje su ideje oblikovale sistem verovanja koji im je predstavljen kao vera. Mnogi nisu svesni kripto-gnostičkog elementa koji nam je predat u okviru trijadološke hristologije. Tokom svog služenja, Pavle se borio da otera opasnost koja dolazi od ,,lažno nazvanog razuma(gnosis)" (1. Timotiju 6:20) U Crkvi koja je usledila u periodu nakon apostola, opsanost da će gnostička filozofija prodreti u veru nije bila izbegnuta. Iako je Crkva tvrdila da odbija javne oblike gnosticizma, ona nije uspela da spreči to da suptilniji gnostički uticaj pokvari prvobitno učenje u vezi sa Bogom i Hristom. Pokušaj da se proglasi Isusova božanska priroda dovela je do neizrecive kompleksnosti koja se javila oko njegove ,,dve prirode" i usled pozajmljivanja paganskih koncepata koji se nisu mogli naći u Svetom pismu.  Beleška istaknutog stručnjaka za rani gnosticizam zaslužuje to da ga čuju široke narodne mase:

Rani hrišćanski Oci, pre svega Irinej i Tertulijan, naporno su radili na tome da pronađu oblike koje bi preovlađujuću podelu jednog Isusa Hrista učinile razumnom. Strogo govoreći, u tome nisu uspeli. Harnak je bio primoran da kaže: ,,Ko može da tvrdi da je Crkva ikada prevazišla gnostičku doktrinu o dve prirode ili valentinijanski doketizam? Čak i kasniji sabori Crkve koji su se bavili diskusijom na temu hristoloških problema pokušavajući da ih razreše na komplikovan i danas neshvatljiv način, nisu u ovome uspeli; jedinstvo crkve zavisilo je tačno od ovoga ...  Često se zaboravlja da su gnostički teolozi videli Hrista kao ,,jednosuštnim" sa Ocem, pre nego što je crkvena teologija ustanovila ovo kao princip, kako bi sačuvali njegovu potpunu božansku prirodu.[36]

Ukoliko hrišćane treba usmeriti ka tome da prepoznaju i da služe Hristu iz Svetog pisma i Bogu, Ocu, onda će oni želeti da poseduju najpreciznije znanje u vezi sa tim ko je Hrist zapravo. Takvo razumevanje će se svesti na prikaz Isusa onakvim kakvog ga predstavljaju hrišćanski dokumenti. Sumnjivo je to da li tradicionalne, ortodoksne definicije Isusa uzimaju u obzir proporcije biblijskog materijala. Jovanov prolog je imao toliki značaj kada je u pitanju definicija Isusa da su svi ostali dokazi morali da se klanjaju prema onome što se u tom pasusu shvata kao istinito. Pavlova poznata hristološka izjava u Drugoj poslanici Filipinjanima  je isto tako uzeta kao norma za sve ostale trenutke kada se Isus pominje, iako mnogi ne veruju da Pavle išta kaže u tom tekstu što ima veze sa preegzistentnom osobom. Zapravo, on navodi vernike da žive žrtvujući se kao što se žrtvovao Mesija Isus, koji zapravo i jeste predmet Pavlove izjave (Filipljanima 2:5).[37]

Ukoliko se potpun značaj ukaže dokazima koji pružaju Dela apostolska, Sinoptika  i poslanice koje nije napisao Pavle, postaje jasno to da se pruža kombinovano svedočenje toga da Isus kao Mesija nije Bog u halkidonskom smislu. Isto se može reći i za Jovana. Jovanova sopstvena zaključna izjava u vezi sa svrhom Jevanđelja, koja tvrdi da u Isusa treba verovati kao u nekog ko je Mesija (Jovan 20:31), ukazuje  na činjenicu da je on u ravni sa svedocima njegove vere. Čak i Poslanica Jevrejima 1: 10, u kojoj se čini da svi tekstovi opisuju stvaranje Isusovo u Postanku, zapravo to ne radi. [38] Pisac izrazito naglašava to da se radi o ,,naseljenoj zemlji budućnosti" (Jevrejima 2:5) o kojoj je on govorio; a Bog je bio taj koji se odmarao dok je stvarao (Jevrejima 4:4) dok je, kako to Isus tvrdi, Bog bio taj koji ga je ,, načinio muškarcem i ženom" (Marko 10:6; vidi 13: 19). Ukoliko u Novoj američkoj standardnoj verziji stoji ,,kada On ponovo donese prvorođenče na svet" (Jevrejima 1:6), jasno je da autor od nas želi da Isusa po svojoj pomenutoj funkciji shvatimo kao osnivača dolazećeg sveta Kraljevstva (vidi Isaija 51: 16, NASV). Povremeni ,,teški stihovi" ne smeju da zanemare jasne dokaze koji su dati svuda u Svetom pismu.