,,Verovatno je najranija hrišćanska izjava bila jednostavna ali dubokoumna rečenica ,,Isus je Gospod” (Rimljanima 10:9, 1 Korinćanima 12:3; 2. Korinćanima 4:5; Filipljanima 2:11). Reći da je Isus Gospod (gr. Kyrios lesous) je u Novom zavetu isto što i ,,Isus je Jahve”.[1]

,,Mi ne treba da pretpostavimo da su Apostoli izjednačavali Hrista sa Jahvom. Postoje pasusi koji tu pretpostavku čine nemogućom, na primer Psalmi 110:1).”[2]

,,Kod Pavla ne postoje jasne izjave koje otkrivaju trojstvo osoba u jednoj božanskoj prirodi.”[3]

Prvi citat ukazuje na zbunjenost koja je zavladala Crkvom. Kod Pavla ne postoji Trojstvo, kaže jedan kritičar. Drugi kaže da Isus i Jahve nisu isto i da ih je nemoguće poistovetiti. Ali treći tvrdi da Isus i Jahve jesu poistovećeni. Ko je u pravu?

To što su Isusa nazivali Gospodom je u prvom veku odvajalo hrišćane od judaizma i rimskog klanjanja Cezaru kao Gospodu.

To što su hrišćani nazivali Isusa Gospodom, međutim, svakako nije značilo da su oni napustili svoju unitarijanističku monoteističku veru koju je u potpunosti podržavao njihov osnivač i heroj, Isus. Novi zavet je narušen ukoliko iko predloži da su pisci istog predložili da su dve osobe obe Jahve.

Pavle iznova i iznova pravi razliku između Boga, pod kojim podrazumeva Oca, i Isusa Gospoda Mesije. Za Pavla, Bog je ,,Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Mesije“ (Rimljanima 15:6, 2. Korinćanima 1:3, Efescima 1:3). On istu tu frazu koristi kada želi da shvatimo kakva je to razlika između Boga i Isusa.  On nikada nije napisao ,,Bog Sin“. Nijednom nije govorio o ,,Bogu i Bogu“ niti je ikada koristio frazu ,,Bog od Boga“ kao što je to bio slučaj kod kasnijih veroispovesti. Pavle zna za ,,jednog Boga i Oca svih“ (Efescima 4:6). Ovo je u potpunosti jevrejska definicija Boga. Luka u Delima govori kako Pavle izražava svoje verovanje u Boga i njegovo jevrejsko nasleđe (Dela 24:14) i da Bog nikada nije bio tročlan. Ananija, koga je vaskrsli Isus poslao da obavesti Pavla o njegovom činu, govorio je o ,,Bogu Ocu našeg Gospoda Isusa Hrista“ (1. Petrova 1:3).

Ako su ,,Bogovi“ jednaki, onda se ne može reći da postoji ,,Bog od Boga“ ili ,,Otac Boga“. Isus govori o svom Bogu, priznaje Oca kao svog i hrišćanskog Boga (Jovan 20:17). Trijadološka ideja pretvara  Novi zavet u konfuziju jer u njega ubacuje mišljenje crkve koje je tek kasnije nastalo.

Pavle definiše Isusa, kao što to čini i čitavi Novi zavet, kao Hrista ili Mesiju. On govori o Isusu kao ,,Isusu Hristu našem Gospodu“[4] ,,Hristu Isusu našem Gospodu“[5] ,,Gospodu Isusu Hristu“[6], i ,,Gospodu Hristu“[7] Isus je jedinstveni Sin Božiji i Bog je na divan način opisan kao ,,Bog našeg Gospoda Isusa Hrista, Otac slave“ (Efescima 1:17). Pavle, Petar, Jovan i Juda govore o Jednom Bogu kao ,,Bogu Ocu“, ,,Bogu i Ocu“ (Efescima 5:20). Iznova i iznova Gospod Isus Hrist je opisan kao neko ko nije Gospod Bog za koga se kaže da je njegov Otac. 1317 puta se pominje Bog (o theos) [8] u Novom zavetu i svaki put se misli na Isusovog Oca i ni u jednom slučaju se ne govori o ,,trijadološkom Bogu“. Biblija ne govori ni o kakvom trijadološkom Bogu, jer reč Bog u Bibliji nikada ne opisuje Boga u tri Osobe. Trijadološki Bog je očigledno za Bibliju stran pojam. Reči ,,tri” i ,,Bog” se ne javljaju jedna pored druge ni u jednom biblijskom stihu. Jahve koji govori o sebi daje u potpunosti adekvatan opis svoje jednostruke ličnosti (Jer. 29:23, itd).

Pavle je bio dobro obučen Farisej pre nego što se odjednom preobratio i počeo da veruje u Isusa kao obećanog izraelskog Mesiju. On je znao za Boga kao Boga svog jevrejskog nasleđa i nikada nije odstupio od svog ubeđenja. On je govorio o Bogu Jevreja kao o nekom ko je i Bog nejevrejskog naroda (Rimljanima 3:29). Pavle se suprostavio trijadološkoj ideji Boga svojom izjavom da je Bog oba Zaveta isti Jedan Bog, i time što je izjavio u Galatima 3:20 da je ,,Bog (samo) jedna Osoba.”[9]

Danas se crkve okupljaju oko verovanja da se istinski Bog sastoji od tri Osobe. Biblijska vera je pretrpela ozbiljnu reviziju. Umesto da Bog bude jedna Osoba, Isusov Otac, On se sastoji od tri Osobe. Jevreji i Muslimani su osetili da je unitarijanistička vera Biblije, i samog Isusa, morala da se preda pred poslebiblijskim ponovnim definisanjem Boga. Osnovi teologije su pretrpeli radikalnu promenu. Isus je odvojen od svoje vere i proglašen osnivačem crkava koje se okupljaju u ime vere koja njemu nije poznata.

Postoji preko 1300 stihova u kojima se pominje ,,Bog” Novog zaveta. Reč koja označava Jednog Boga u prvobitnim grčkim rukopisima je o theos, i onaj koji se pod tom rečju podrazumeva je Otac, što je jasno svim čitaocima. ,,Otac” nikada ne podrazumeva ,,Oca, Sina i Svetoga duha”. Ovo se vidi na osnovu neposrednog konteksta gde se govori o Bogu kao o Ocu. ,,Bog Otac” jednostavno potvrđuje da se pod rečju Bog u Novom zavetu misli na Oca. On je i Bog i Otac i Njegov Sin Isus. Ovi definišući nazivi Boga i Isusa su savršeno očigledni svakom čitaocu i to se može, na primer, potvrditi posmatranjem uvodnih reči pisama koje je Pavle uputio crkvama. Pozdravi su poslati od Boga koji je Otac Gospoda Isusa Hrista. Pozdravi su upućeni od Mesije Isusa.

Pozdrave nikada ne šalje Sveti duh jer, kao što ćemo kasnije videti, Pavle nije smatrao Svetog duha trećim članom tročlanog Boga. Za Pavla i za ostale pisce duh Božiji nije osoba koja se razlikuje od samog Boga isto kao što i ,,duh Ilijin” (2. Carevima 2:15; Luka 1:17) se ne razlikuje od samog Ilije. Duh Božiji je radno prisustvo i snaga Božija ili, nakon vaznesenja, snaga Isusova koja na različite načine deluje u svetu.

Bog i Isus, samim tim, dele jedan duh, ali ne treba da žurimo i iznosimo pogrešne zaključke i kažemo da to znači da je Isus Bog! To bi bez ikakvog dokaza isključilo mogućnost da Bog može da dodeli svoj duh posebno odabranim ljudskim bićima, a Isus je vrhovni i jedinstveni primer ljudske osobe kojoj je dodeljen duh svog Oca.

Većina čitalaca Novog zaveta prilaze biblijskom tekstu sa predubeđenjem da su u Nikeji i Halkedonu tačno procenili biblijske podatke. Oni Bibliju čitaju Nikejskim očima, a prevodioci engleskih Biblija su samo doprineli tom procesu time što su uveli velika slova (koja se ne javljaju u grčkom tekstu), što primorava ljude da vide Sveti duh kao ,,Sveti Duh”, treću osobu. Time što za duha uvode zamenicu u muškom rodu, prevodioci uvode predrasude kod čitalaca pa oni shvate da Sveti duh nije lični duh Božiji. U grčkom jeziku ovo uopšte nije potrebno. O duhu se sa pravom može razmišljati kao o ,,tome” umesto o ,,njemu”. (Primer ovoga se može naći u Verziji Kralja Džejmsa u Rimljanima 8:18,26: ,,Sam Duh”.) Ako prevodioci prevedu zamenice u muškom rodu, oni čitaocu nameću kasnije nastalo verovanje da je Bog tri osobe a ne jedna. Prevod je neka vrsta kritike. Prevodilac ili prevodioci imaju snagu da usmere čitaočevo razmišljanje izvan onoga što se podrazumevalo u prvobitnom grčkom tekstu, čime mu ,,pomažu” da protumači Novi zavet kao da su se pisci istog slagali sa kasnije nastalim hriščanskim verama.

Nametanje kasnije vere na Novi zavet je nedopustiv način da se rukuje dokumentima koji čuvaju apostolsku veru. Anahromizam je govoriti o Bibliji kao da ona otkriva tročlanog Boga. To je kao da se pitate kakav je softver Pavle imao na svom kompjuteru. Pavle je znao za trijadološkog Boga isto koliko i za kompjutere. Ako je Pavle bio svestan ,,Bogova”, on nas je upozoravao i insistirao na biblijskom učenju na kome je sam Isus sagradio svoju veru.

Ako čovek počne da veruje u trijadološkog Boga, doktrinu sastavljanu tokom perioda dugačkog više od stotinu godina i obeleženu odlukama u vezi vere donetim u Nikeji, Konstantinopolju i Halkedonu u četvrtom i petom veku, on će pronaći ono što traži u nekim stihovima u Novom zavetu. Ali ovo služi samo da bi se ispitao problem oko pristrasnosti i predubeđenja da je Novi zavet pravilno predstavljen od strane kasnijih učenja.  Šta ako ovo nije slučaj?

Da li nam je potrebno trijadološko ,,rešenje” da bismo izvukli smisao iz biblijskih podataka? Da li nam Isusovo netrijadološko učenje može biti dovoljno? Kasnije rešenje izgleda da Isusa ne smatra autoritetom koji može da nam kaže ko je Bog.  Tek kada Isusa odbijemo kao našeg rabina i teološkog vodiča, tek onda mi možemo da se priklonimo učenju u koje on nije verovao.

Smatram da nam je trijadološka teorija u potpunosti bespotrebna kada želimo da objasnimo novozavetne podatke u vezi Boga i Isusa. Još gore, pošto je Trojstvo strana doktrina nametnuta biblijskom tekstu i ubačena u isti, ona zapravo unosi zabunu u jevrejsku teologiju koju su delili Isus i Apostoli. Ono umanjuje neverovatna postignuća čoveka Isusa. Trojstvo komplikuje pojam Boga dodajući još dve Osobe istom a u isto vreme odbacuje činjenicu da je Isus ljudsko biće – ali ne i prosečno ljudsko biće, naravno! On definitivno nije samo čovek, nije običan čovek, i ne puki čovek (šta god to značilo), već jedinstveno začet i bezgrešan Sin Božiji, koji je vaskrsao iz mrtvih i postavljen kao Prvosveštenik ljudske rase, sa odobrenjem da u budućnosti diže ljudi iz mrtvih i sudi im (Jovan 5:22,27) i da vlada svetom u Carstvu koje će doći (Dela 17:31).

Prvosveštenici, prema Poslanici Jevrejima, su ,,odabrani među ljudima” (Jevrejima 5:1). Oni moraju da budu u potpunosti ljudi. Isus, koji je verovao u samog Boga, nije se uklapao u tu kategoriju. On je predstavljen u Novom zavetu kao jedinstveno začeti ili stvoreni Sin Jednog Boga Izraela. Suštinsko pitanje na koje treba pronaći odgovor je sledeće: Kako definišemo taj poseban i jedinstveni odnos Sina Božijeg sa njegovim Ocem? Smatram da je Trojstvo, koje smatra Isusa jednakim Bogu i delom večnog Božanstva, Isusa previše udaljilo od svake karakteristike koju mu je pripisao Novi zavet.

I kako bi dokazali svoju poentu, trijadolozi moraju da unište značenje nekih ključnih biblijskih reči.

Nemoguće je postaviti dve kugle za bilijar na isto mesto. Ako pokušamo da postavimo drugu na mesto prve, to znači da prva ne može da bude na tom mestu. Ne mogu obe da budu tu.  Ukoliko tvrdimo da je Isus Bog a pri tom se držimo toga da je Otac Bog, to uvodi drugog Boga, ako jezik uopšte ima značenje.  Termin ,,Bog” u Bibliji stoji kao titula.  Zapravo, postaje vlastito ime Boga. ,,Bog je naš Otac”, Jevreji govore (Jovan 8:41), i oni pod tim misle da je Osoba, Bog, naš Otac. Oni su naučili ovu činjenicu o pravom Bogu, jer su o njemu čitali od početka do kraja svoje Hebrejske Biblije. Oni su naučili da se priklone tom Jednom Bogu nakon žestokih istorijskih katastrofa koje su ih navele da se vrate unitarijanističkom viđenju Boga koga je trebalo da predstave paganskom svetu. ,,Zar nemamo svi jednog Oca? Zar nas nije jedan Bog stvorio?” (Malahija 2:10). Reći da je ,,Isus Bog” znači da sada postoje dve Osobe koje su Bog. To nije strogi biblijski monoteizam koji su zastupali izraelski proroci i kome se priklonio Isus.

Bilo kakvo dvojstvo ili trojstvo u Bogu komplikuje kardinalni stav da je Bog ,,jedan Gospod” (Jahve) ili jedan ,,Gospod Bog”, jedno Biće hiljadama puta označeno zamenicama u jednini. Nazvati Isusa Bogom momentalno pokreće pitanje kako on može da bude pravo ljudsko biće a da pri tom bude dve različite osobe. Predlog da su ,,Otac Bog i Isus Bog” nalaže da postoje dva Boga. Kada teolozi ulože protest da vera može da primi dvojicu koji su Bog, insistirajući na tome da ih spaja unija suštine, oni nisu ni malo ubedljivi. Oni su se udaljili od kategorija misli koje je postavilo Sveto Pismo. Neka nam pokažu mesto na kome u Bibliji piše da je Bog jedna supstanca ili suština, ujedinjeno Božanstvo koga čine dve Osobe ili više njih. Takva teorija eliminiše sasvim ličnog Jednog Boga Biblije koji nikada sebe ne predstavlja kao ,,suštinu” ili ,,Šta”.

Dodavanje Isusa Božanstvu pokreće strašan problem jer monoteizam postaje oštećen. Istaknuti profesor Novog zaveta sa univerziteta Jena, H.H. Wendt, istakao je da dodavanje Isusa kao člana večnog Božanstva potcenjuje monoteizam, iako hrišćani tvrde da to nije istina:

Drevna crkvena hristologija biva opterećena veoma ozbiljnim teškoćama. Ovo su teškoće koje su vezane za samu njenu srž i sam njen centar, tj. fundamentalni koncept da Božanstvo treba prepoznati i u Isusu kao preegzistentnom ličnom Biću, Logosu, večnom Sinu Božijem ... Monoteizam je oštećen ovakvim viđenjem Hrista i monoteizam nije sporedna stvar u verovanju svakog hrišćanina, već nešto što je od fundamentalnog i suštinskog značaja.

Nikakvo zlo ne bi bilo naneseno monoteizmu da je biće inkarnirano u Isusu viđeno kao lično ali ne i suštinski Božansko, niti da je viđeno kao suštinski Božansko ali bezlično. Ali monoteizam je neizbežno oštećen onda kada su ova dva faktora iskombinovana: ličnost i suštinsko Božanstvo. Ako  je Logos koji pripada suštinskom Biću Boga zaista Osoba, i kao takvav jasno odvojen od Osobe Boga Oca, nastaje pluralitet  u Bogu i čisti monoteizam postaje rasturen ... Dalje, drevna hristologija crkve čini da duhovno biće istorijskog Isusa bude nejasno i neshvatljivo ... Kombinacija ličnog Logosa koji pripada Bogu i potpunog ljudskog bića, duhovnog postojanja, podrazumeva da istorijski Isus u sebi sadrži dvojstvo koje se suprostavlja ideji duhovno ujedinjene ličnosti ... Neshvatljivost koja se odnosi na Boga nema nikakve veze sa iracionalnošću Trojstva.[10]

Nijedan od ovih nejasnih i zamornih problema se ne bi javio da smo se pridržavali čistog jevrejsko-hrišćanskog monoteizma kojeg su delili Isus i njegovi Apostoli i koji je činio srž hrišćanske vere u Boga. Ali čovek treba samo da stupi u hrišćansku knjižaru kako bi otkrio da je unitarijanistički monoteizam Šeme u stihu 6:4 Pete knjige Mojsijeve i Isusa otpisan za hrišćane. NIV Studijska Biblija nam govori da je Šema ,,postala jevrejsko priznanje vere i da je religiozni redovno recituju”.[11] Skofildova Biblija tvrdi da je ,,Šema namenjena kako bi se naglasilo monoteističko verovanje judaizma.”[12]

Očigledno je Isus, koji je smatrao da Šema predstavlja krunu istinske vere u Boga, odbačen kao hrišćanski učitelj. Hrišćanstvo, onakvo kakvo poznajemo danas, izgleda da se udaljilo od Isusa za koga tvrdi da je njegov osnivač i heroj. Ovo bi trebalo da bude javni problem, ne smemo da padnemo pod kritike samog Isusa koji se svojevremeno žalio da religiozni ljudi padaju na doktrine koje je stvorio čovek a ne na biblijsku istinu (Matej 22:29). Bilo bi opasno po naše duhovno zdravlje ako bismo proglasili Sveto pismo nevažećim i na isto nametnuli ljudsku tradiciju. Ključni standard po kome nas Isus i Novi zavet poziva jeste standard koji je postavio Isus u Bibliji. ,,Ako se iko stidi mene i mojih reči u ovoj grešnoj generaciji bez vere, ja ću ga se stiditi kada u slavi dođem od Oca” (Marko 8:38).

Psalm 110: Ključ: Dva Gospoda ali samo Jedan Bog

Luter je govorio o Psalmu 110 kao ,,istinskom, visokom i glavnom Psalmu našeg voljenog Gospoda Isusa Hrista”. Isus je upotrebio ključan stih u Psalmu 110: 1 kako bi pokrenuo razmenu reči sa suparnicima. On je uspeo da ućutka svoje suparnike (Matej 22:46). Ne bi došlo ni do kakve konfuzije da smo obratili pažnju na epizodu koja je zabeležena od strane onih koji su pisali jevanđelja a koja sledi Isusov susret sa pisarom u stihovima 12:28-34 Jevanđelja po Marku. Nakon što je odgovorio na pitanje koje mu je postavio Jevrejin i dao svoj pečat unitarijanističkom monoteizmu sopstvenog jevrejskog nasleđa, Isus je zamenio ulogu sa pisarem i odlučio da postavi pitanje svojim slušaocima. Suština pitanja je bila ,,Kako to da je David pod naletom inspiracije nazvao Mesiju ,,gospodom”? Kako Mesija može da bude i sin Davidov i njegov gospod?” (Vidite Marko 12:37).

U ovom trenutku trijadologija pokazuje neuobičajen nemar po pitanju činjenica. Iako priznaje da Psalm 110:1 u Novom zavetu ima izuzetan značaj, ona ne uspeva da pruži pravu definiciju dva Gospoda pomenuta u tom stihu. Ili zaboravlja da nam pokaže značenje drugog gospoda ili u potpunosti pogrešno iznosi činjenice o hebrejskoj reči koja se ovde pominje. Neverovatno je to koliko je hebrejska reč koja ima značenje ,,moj gospod” u Psalmu 110:1 pogrešno predstavljena, jer ne postoji sumnja u vezi reči adoni, moj gospod, koja se u tom stihu javlja i koja pruža ključ odnosa Boga i Mesije.

Kada je Norman Geisler napisao Bejkerovu enciklopediju hrišćanske apologetike, on je mislio da ima jasne dokaze toga da se trijadološki Bog javlja u Psalmu 110:1: ,,Reče Gospod Gospodu mom: Sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim.”

Biblija takođe priznaje da postoji množina osoba u Bogu. Iako doktrina Trojstva nije eksplicitno navedena u Starom zavetu kao u Novom, ipak postoje pasusi gde se vide članovi Božanstva. U određenim momentima oni čak i razgovaraju međusobno (vidi Psalmi 110:1).[13]

Ali drugi ,,gospod” u Psalmu 110:1 uopšte nije božanstvo. Izrazito se tvrdi da on nije Bog. U poglavlju pod nazivom ,,Isusova tvrdnja da je Bog”, Geisler pre svega kaže da se reč Adonai ne može odnositi na ljude. On govori o stihu 18:12 Prve knjige Mojsijeve, gde se ne pominje hebrejska reč Adonai već adoni. On zatim pogrešno citira Psalm 110:1: ,,Gospod (Jahve) govori mom Gospodu (Adonai).”[14]Drugi gospod hebrejskog teksta nije Adonai, što predstavlja titulu za Božanstvo, već adoni, što je titula za čoveka.

Jedan tako prestižan autoritet kao što je Enciklopedija Amerikana pouzdano tvrdi da ima dobar razlog da veruje da se bar dva člana Trojstva pominju u Psalmu 110:1. Walter Drum, SJ., profesor Biblije na Vudstok Univerzitetu  u Merilendu, napisao je:

U Psalmu 110:1: ,,Jahve je rekao Adonai-u da sedne sa njegove desne strane. Ovaj pasus citira Hrist kako bi dokazao da je on Adonai, postavljen sa desne strane Jahve (Matej 22:44). Ali Adonai, ,,moj Gospodar”, je naziv koje se koristi samo za Božanstva, bilo individualno ili u frazi Jahve Adonai; zaista, umesto neizrecivog imena Jahve, pobožni Jevrejin je pročitao Adonai. Jasno je da se u ovom stihu Jahve obraća Hristu kao zasebnoj Osobi ali opet identičnoj u Božanstvu.[15]

Izjava učenog profesora bi bila na mestu da nije pogrešno protumačio ključnu hebrejsku reč. Nije u pitanju Adonai već adoni, što je titula koja se nikada ne primenjuje na Božanstvo. U pravu je kada kaže da se Adonai upotrebljava samo za Božanstvo. Ali to nije reč koju Mesija koristi u ovom Psalmu.

Skofildova Biblija u vezi Psalma 110:1 pre svega beleži njegov izuzetan značaj jer se često citira u Novom zavetu: ,,Značaj Psalma 110 se meri izuzetno čestim ponavljanjem u Novom zavetu”. Skofild zatim kaže: ,, Psalm 110:1 potvrđuje božansku prirodu Isusa a samim tim i odgovara onima koji odbijaju pravo božansko značenje njegove novozavetne titule ,,Gospod”.

Skofildova tvrdnja je izuzetna jer tekst zapravo predstavlja sasvim suprotne informacije. Drugi ,,gospod” ovde je adoni, reč koja na 195 mesta nikada nije upotrebljena tako da se odnosi na Božanstvo. Adoni je oblik reči ,,gospod“ (adon) u hebrejskoj Bibliji koja nam izrazito govori da onaj na koga se ta reč odnosi nije Bog već superiorni čovek.[16] Adoni predstavlja ,,običnu“ titulu a ne titulu za Božanstvo. Kako onda pojava ove reči u ovom Psalmu može da potvrdi to da je Isus bio Bog? Ona zapravo potvrđuje da, ma koliko uzdignut, Mesija nije Bog. On je ,,moj gospod“ (adoni), kralj.  On je vrhovno uzvišeni čovek.

Naredne informacije će verovatno ubediti čitaoce da su se kritike Biblije usredsredile na neke izuzetno pogrešno protumačene informacije, verovatno prenošene od jednog do drugog ,,autoriteta“ a da se pri tom uopšte nije osvrtalo na hebrejsku Bibliju. Ovaj problem je postao nekakva ,,saga“ i on provocira izrazitu nesaglasnost oko sasvim jednostavnog pitanja. Problem je mnogo dublje prirode nego što se to na prvi pogled čini. Malo istraživanja ukazuje na ranjivu prirodu ,,ortodoksije“ koja nam govori da su i Otac i Isus podjednako i u potpunosti Bog, ali da to ne čini dva Boga.

Danas je popularno da mnogi autoriteti jednostavno ne čitaju hebrejsku Bibliju i mešaju prvu hebrejsku reč sa drugom u Psalmu 110:1. Charles Spurgeon pogrešno prevodi; ,,Jehova je rekao mom Adonai-u,“ Spurgeon je ubeđen da ,,iako je David čvrsto ubeđen u Uniju Božanstva, on duhovno razaznaje dve osobe.“[17] Komentari koje iznosi Mathew Henry definišu ,,moj Gospod“ kao trijadološkog večnog Sina. Katolički odgovori se drže toga da David naziva Gospodom ,,Boga Sina“. Naveova Tematska Biblija koristi Psalm 110 kao dokaz da je Isus Bog. Evanđelijski rečnik biblijske teologije smatra da ovaj stih pripisuje potpunu božansku prirodu Isusu. Rečnik iznosi zaključak da je Isusova suštinska jednina sa Bogom Ocem i potpuna božanska priroda kao druge Osobe u Trojstvu odbijana kao helenistički ukras najranijeg hrišćanskog verovanja.“[18]

Iznenađujuće je to što kritičari popout Campbell Morgan kažu da Psalm 110:1 treba shvatiti kao da u njemu piše: ,,Jehova je rekao Adonaiu“ i pri tom je dodao da su ,,obe ove titule često upotreljavane za Boga.[19] Još više zastrašujuća je Kritika biblijskog znanja,  koju je izdala Bogoslovija u Dalasu. Oni predstavljaju Isusa kao nekog ko u stihovima 22:42-45 Jevanđelja po Mateju postavlja pitanje:

Ako je Mesija jednostavno zemaljski Davidov sin, zašto mu je on pripisao božansku prirodu? Isus je citirao iz mesijanskog Psalma 110:1 u kome se David obraća Mesiji kao svom Gospodu. ,, Gospod“ na hebrejskom glasi Adonai, i koristi se samo za Boga (npr. Postanje 18:27; Jov 28:28). Ako je David zvao svoh sina ,,Gospodom“ onda on mora da je nešto više od ljudskog sina. [20]

Ovaj komentar oslikava izuzetnu želju da se u tekstu pronađe ono što ne postoji. Reč Adonai se javlja 449 puta i zaista predstavlja božanskog Gospoda Boga. Ali drugi gospod na herejskom u Psalmu 110:1 nije Adonai, već adoni, što i te kako označava nekog ko nije božanske prirode. Toliko o promašenom trijadološkom dokaznom tekstu, ponovljenom bezbroj puta. Kritičari toliko žele da misle o Mesiji kao o Bogu da jedni od drugih kopiraju veoma očigledne pogrešne izjave o nepogrešivo drugom ,,gospodu“ Psalma 110:1, koji u biblijskom tekstu nije Adonai već adoni.

Jehovine svedoke prekoreva Ron Rhodes jer poseduju netrijadološko shvatanje Isusa. On piše: ,,Davidove reči ,,moj Gospod“ (Ps. 110:1) takođe ukazuju na neumanjenu božansku prirodu Mesije, jer je ,,Gospod“ (heb. Adonai) titula za božanstvo. [21]Ali David je, kako je to zabeleženo u Bibliji, napisao adoni. Rhodes je postavio apologetsko pitanje Svedocima koje momentalno pada u vodu: Da li ste znali da je ista reč koja se koristi za Gospoda (Adonai) upotrebljena i za Isusa Hrista u Psalmu 110:1 i to mnogo puta u Bibliji (Druga knjiga Mojsijeva 23:17, Peta Mojsijeva 10:17; Isus Navin 3:11)?“[22]

Tekst o kome on govori ne sadrži oblik adoni, reč iz Psalma 110:1 i Otac nikada nije oslovljen rečju adoni, moj gospod.[23] Ali Isusa tako oslovljavaju u ovom Psalmu koji ima veliku važnost. Jedna greška povlači drugu.

Kada prečasni V.A. Spence Little sprema svoju pozamašnu knjigu o Božanstvu Hrista, on je poglavlje posvetio ,,Božanskoj prirodi Hrista koja se u Starom zavetu podrazumeva.“ On zatim govori o ,,zapanjujućem pasusu u početnom stihu Psalma 110, ,,Gospod (Jehova) je rekao mom Gospodu (Adonai).“ On nam govori da je ovaj Gospod Adonai priznat kako u Psalmu tako i u mnogim interpretacijama Novog zaveta kao  božanska osoba i jednako večno božanstvo.“[24]

On nije pročitao hebrejski. Drugi ,,gospod“ uopšte nije Adonai već adoni, što je titula koja se koristi za nekoga ko uopšte nije božanstvo.

Studijska Biblija MacArthura izgleda da pravi razliku između božanskih i ljudskih titula. Dr. MacArthur uverava da je Isus citirao Psalm 110:1 i sebe nazvao Mesijom, ,,nezaobilazna implikacija jeste ta da je Isus sebe proglasio božanstvom.“[25] Profesor biblijskih studija na Masters univerzitetu je isto tako siguran da Psalm 110:1 ,,beleži razgovor između dva člana Božanstva... bukvalni prevod prve fraze jeste ,,Jahve je rekao mom Adonai-u“. Ovo se zatim smatra dokazom množine u Božanstvu. [26]

John MacArthur izgleda da nije impresioniran Isusovim insistiranjem na netrijadološkom izraelskom učenju. On beleži da je Isus ,,potvrdio praksu svakog pobožnog Jevrejina koji je recitovao čitavu Šemu (Četvrta knjiga Mojsijeva  15:37; Peta Mojsijeva 6:4-9; 11:13-21) svako jutro i veče.“[27] On nastavlja tako što tvrdi da se Isus suprostavlja Šemi!

Kada govori o Isusovom citatu Psalma 110:1, MacArthur nam govori da je druga reč prevedena kao ,,Gospod” sasvim drugačija reč (nije Jahve) koju su Jevreji upotrebljavali kao titulu za Boga.[28] Ali drugi gospod nije Adonai već adini, titula koja se nikad ne odnosi na Boga. Isus je  kroz čitavu Bibliju verovao da je Bog jedna jedina božanska osoba.

Pogrešno tumačenje hebrejske reči za drugog gospoda u Psalmu 110:1 je rasprostranjeno i šokantno jer potiče od učenjaka koji su obično tačno čitali hebrejski tekst. J. Barton Payne u svojoj obimnoj Enciklopediji biblijskog proročanstva citira ,,Jahve je rekao mom Gospodu” i ostavlja komentar da ,,moj Gospod” podrazumeva kasnije božanstvo.”[29]

Ali drugi ,,gospod” u Psalmu 110:1 nije Adonai. Hebrejska reč koja je tu upotrebljena nije Adonai, titula za Božanstvo, već adoni, tutula koja nikad nije upotrebljena tako da se odnosi na božanstvo. Velika pometnja oko termina je uticala na čitav sistem i sve to se desilo jer neko nije uspeo da napravi razliku između Boga i čoveka. Isus nije ostavio mesta za sumnju kada je u pitanju ova razlika onda kada je osnovao hrišćansku veru na temeljima unitarijanističkog monoteističkog izraelskog učenja (Marko 12:28-34).[30]

Dobro razumeti činjenice 

Neki raniji autoriteti i mnogi savremeni izvori su mnogo pažljiviji po pitanju podataka. Iako Dekan  Farrar sa Kembridža u svojoj knjizi pod nazivom Kembridžova Biblija za škole i univerzitete nije proverio hebrejsku reč za Psalm 110:1, ,,na hebrejskom to je ,,Jahve je rekao mom Gospodu (Adonai)”[31], i on se vrlo pažljivo poziva na Septuagintu i začeće Sina koje je tu opisano: ,,U mojoj materici, pred zvezdom danicoma, ja te začeh”[32] i pri tom ukazao na pravo poreklo Mesije, koji dolazi iz materice, pre dolaska Carstva u zoru dolazećeg novog doba.

Isaija je takođe govorio proročanski o slugi kao o nekom ko je ,,formiran u materici” (Isaija 49:5). Poreklo sluge je slično Jeremijinom, koji je takođe stvoren u materici:,,Pre nego što sam te formirao u materici, ja sam te poznavao” (Jeremija 1:5). Jov takođe govori o poreklu svih ljudi i kaže da svi dolaze istim putem u postojanje. ,,Zar nije Onaj koji je mene napravio u materici napravio i njega, zar nas nije isti napravio u materici?” (Jov 31:15). Zaista, ,,duh Božiji je taj koji me je stvorio” (Jov 33:4). Hrišćani, koji znaju da je sluga koji pati takođe ,,formiran u materici” (Isaija 49:5). Kako onda mogu da pomisle da Mesija ima drugačije poreklo? On je ljudska osoba iako je začet božanskom intervencijom.

A.F. Kirkpatrick, takođe piše u Kembridžovoj Bibliji za škole i univerzitete, i kao kraljevski profesor hebrejskog jezika on tačno uklanja veliko slovo sa druge reči ,,gospod” u Psalmu 110:1 i menja istu rečju ,,moj gospod” tako da je i u Revidiranoj verziji iz 1881 ,,s pravom uklonjeno veliko slovo.”[33] On ukazuje na to da je ,,moj gospod” (adoni) ,,titula kojom se odaje poštovanje i počast i ona se u S.Z. koristi kada se govori o osobi koju treba poštovati i ceniti, posebno kralju (Postanje 23:6, 1. Samuilova 22:12; 1. Carevima 1; 18:7; i često).” Ovaj profesor smatra da je veliko slovo u reči ,,Gospod” ,,stvar tumačenja”[34]. Ovo je fin način da nam se ukaže na manipulaciju tekstom. Jasnoća i preciznost hebrejskog teksta je zamućena pogrešnom upotrebom velikog slova.

Prevodilačka politika je uglavnom da se piše ,,Gospod” u čitavom Starom zavetu a hebrejska reč koja stoji iza reči ,,Gospod” je Adonai, titula za Božanstvo, u 449 slučajeva[35]. Prevodioci tvrde da pišu ,,gospod” tamo gde stoji adoni, samim tim nam pokazuju da osoba koja je tako oslovljena nije Božanstvo. Međutim istrajnost je zakazala kod Psalma 110:1 pod pritiskom ,,ortodoksije”. [36] To je pokrenulo brojne kritike protiv onih koji tvrde, suprotno činjenicama, da je drugi ,,Gospod” ovde Adonai, Gospod Bog.

Ovo je navelo kritičare i čitaoce da pronađu dokaz da postoje dve Osobe u Bogu. Pokušaji da se kasnija ,,ortodoksija” ubaci u hebrejsku Bibliju i čitavu Bibliju su neumorni.

Iznenađujuća analiza Psalma 110:1

U izdanju bibliotheca Sacra iz 1992. godine, Teološkog seminara u Dalasu, profesor Herbert Bateman je svoju pažnju usmerio na Psalm 110:1 i primetio da je tradicionalno Psalm prepoznat kao Davidovo proročansko obraćanje ,,njegovom Mesiji Gospodu, njegovom božanskom Gospodu”[37] (pod ,,božanskim” in podrazumeva ,,Božanstvo” Mesije). Međutim, Bateman kao trijadolog ima potrebu da ukloni upućivanje na Isusa i pripiše Davidovo proročanstvo ,,zemaljskom gospodu, koji je zemaljski kralj njegovog života.” Iako on priznaje primenu na Isusa, njega interesuje primarno pominjanje Isusa jer:

Oblik l’adoni  (mom gospodu) se nigde u Starom zavetu ne koristi kako bi se ukazalo na božanstvo ... Masoretski tekst ukazuje na razliku između božanstava (Adonai) i onih koji to nisu (adoni). Štaviše, kada se ,,moj gospod“ (adoni) i GOSPOD (JAHVE) upotrebe u istoj rečenici, kao što je to slučaj sa Psalmom 110:1, ,,moj gospod“ se uvek odnosi na zemaljskog gospoda.“[38] Samim tim, fraza ,,moj gospod“ l’adoni očigledno ukazuje na to da je David usmeravao svoje proročanstvo od Jahve do ljudskog gospoda, ne do božanskog Mesijanskog Gospoda, ni na sebe.

Bateman pominje da neki ljudi misle da se David obraćao sebi ali Bateman preferira da se pozove na Solomona, jer je hebrejska titula koja je u pitanju zapravo adoni i ona samim tim ne može označavati božanskog Gospoda.

Bateman je mogao da revidira svoju trijadološku hristologiju pod pritiskom sopstvenog tačnog shvatanja reči ,,gospod“ i priznanjem da Novi zavet ne okleva da direktno primeni Psalm na Mesiju, Sina Božijeg i samo na njega, što je viđenje koga se drže i Jevreji i rani Hrišćani. [39] Petar potvrđuje Isusov dolazak na vrhovni i uzvišeni položaj sa desne strane Oca (Dela 2:34-36). Zatim nam govori da je Isus Gospod, u smislu proročanstva u Psalmu 110:1. Da je ovo proročanstvo, koje upravlja hristologijom Novog zaveta i koje štiti doktrinu Sina u odnosu na Oca,  bilo zanemareno, čitava zbrka i vekovima duga debata oko Boga bi mogla da bude izbegnuta. Bateman nam je učinio uslugu onda kada je ukazao na činjenice o značenju druge reči ,,gospod”. Bar se nije pomirio sa očajničkim izbegavanjem od strane drugih evanđelista, da nam Psalm govori o ljudskoj prirodi Isusa a ne pominje njegovih drugih ,,100%”. Ali ni David ni Petar nisu ni pomislili da je Isus Osoba od ,,200%” a ni da je Bog više od jedne Osobe – niti da će Mesija biti sam Bog. Hebrejska Biblija pravi razliku između Boga i čoveka i pažljivo bira reči kojima će to razjasniti. Isus je sa najvećom ozbiljnošću shvatio to ,,što su im poverene reči Božije” (Rimlajnima 3:2).

Toliko su zbunjujuće postale ove reči u Psalmu 110:1. Pod pritiskom uverenja da se Trojstvo stvarno može pronaći u Hebrejskoj Bibliji, popularni teološki izvori nastavljaju da pogrešno iznose činjenice i navode svoju publiku na pogrešan put kada je u pitanju identitet Mesije u odnosu na Jednog Boga. Samim tim, Lockman fondacija, u Novoj američkoj standardnoj Bibliji  na margini Dela 2:36 ostavlja svoj komentar, i pogrešno nas informiše o tome da je hebrejska reč Adonai, u smislu drugog Boga,  ta koju Petar koristi u Psalmu 110:1.[40]  Vodeća organizacija koja pruža biblijske informacije javnosti na naše pitanje je dala sledeći odgovor:

 Na Vaše pitanje o Psalmu 110:1 može se dati lak odgovor. Zapravo, ovo je odličan tekst koji podržava množinu članova unutar Božanstva kao i jedinstvenost osobe Mesije ili Hrista. I psalmista David i naš Gospod Isus Hrist izjavljuju da se drugi Bog (Adonai, na hebrejskom) odnosi na božansko biće koje će postati Mesija.[41]

C.S. Lewis je podržavao ideju da Psalm 110:1 ,,sadrži drugo ili skriveno značenje ... u vezi inkarnacije.” Hrišćanski istraživački institut je nastavio ovo:

Takođe, u tvom pismu, zaboravio si da tačno citiraš Psalm 110:1 (NIV) kada si zaboravio da  velikim slovom napišeš oba ,,Gospoda”: ,,GOSPOD (Jahve ili Jehova) reče mom Gospodu (Adonai)” ... David piše Psalm pod inspiracijom Svetog duha i u poetskoj formi o budućoj vladavini njegovog Gospoda Hrista, kao posebnog člana Božanstva.[42]

Činjenice su u potpunosti netačne. Oni su pogrešno napisali drugog gospoda velikim slovom, pod pretpostavkom da je to Adonai, a nije. Ovakav komentar ukazuje na nemogućnost čitalaca Biblije da se bave unitarijanističkim učenjem Hebrejske Biblije i Isusa kao i na neverovatnu tendenciju da se tekstu nameće značenje i trijadološko viđenje Boga, uprkos činjenicama.

Užasna je greška pretpostaviti da su ova dva Gospoda u Psalmu 110:1 oba podjednako Bog. Veliki broj onih koji su proučavali Hebrejsku Bibliju poznaju razliku između Hebrejske reči koja označava Boga i hebrejske reči koja označava čoveka.  Hebrejska Biblija, sa hiljadu zamenica u jednini i sedam hiljada i nešto stihova u kojima se Jahve smatra jednom Osobom, isključilo je svaku mogućnost množine u Božanstvu. Šema je proglasila Boga jedinim Gospodom i Isus je potvrdio ovu ključnu činjenicu stihovima 12:28-34 Jevanđelja po Marku. Bilo bi kontradiktorno reći da postoje dvojica Jahvi kada Isus i Šema tvrde da postoji jedan! Ako postoji jedan Jahve i drugi Jahve, i ako oni govore međusobno, nemoguće je izbeći zaključak da je monoteizam napušten.

Psalm 110:1 ne odbacuje to brojno svedočenje da je Bog jedna božanska Osoba. Jahve se obraća Davidovom gospodu u Psalmu 110:1. Primetićete da je ovde ,,gospod” napisan malim slovom. Sledim RV, RSV i NRSV i pišem ,,gospod” a ne ,,Gospod”. Razlog je taj što iza ovog ,,moj gospod” leži hebrejska reč adoni (na hebrejskom ,,adonee”). Adon, oblik reči koji označava gospoda, i u oblik adoni, moj gospod, označava ljudsko a poveremeno i anđeosko superiorno biće ali nikada ne znači Bog![43] Ovo je veoma važno. Jahve u Psalmu 110:1 govori nekom ko nije božanstvo. Kako bi u hebrejskoj Bibliji jedan Bog govorio drugom koji je podjednako jedan Bog? To bi bilo nemoguće. To bi se suprostavilo hiljadama izjava u kojima se Bog smatra jednom Osobom. To bi se suprostavilo novozavetnim monoteističkim izjavama koje su dali Isus i Pavle u vezi sa tim da je Otac ,,jedini koji je zaista Bog” (Jovan 17:3) i da je ,,Bog jedna Osoba” (Galatima 3:20) i da ,,za nas postoji jedan Bog, Otac” i  da ,,ne postoji ni jedan drugi Bog, Bog je samo jedan” (1. Korinćanima 8:4 -6). Pavle čvrsto potvrđuje jevrejski monoteizam.

To što je drugi gospod u Psalmu 110:1 napisan velikim slovom u mnogim prevodima navodi na pogrešan put. Prevodioci nam govore da je u njihovoj praksi da božansku titulu Adonai prevode kao ,,Gospod”. Naivni čitalac će pretpostaviti da Adonai, Gospod Bog, predstavlja legitimni naziv za Mesiju. Međutim, pošto reč koja označava drugog gospoda u Psalmu 110:1 nije Adonai već adoni, pravilo prevođenja se narušava velikim slovom. U našim Biblijama reč adoni je prevedena kao gospod i ta reč je napisana malim slovom, što je i tačno (moj ljudski gospod). U Psalmu 110:1, ključni stih kojim se definiše Isus, pravilo koje se odnosi na velika slova je zanemareno. Time se dobija lažni utisak da se Bog obraća Bogu![44] Isusova i izraelska vera je narušena.

Konfuzija oko ključne i važne rečenice u kojoj se Mesija pominje je sada priznata od strane onih koji proučavaju Bibliju. Neverovatno je to što je nastala zabuna oko adoni i Adonai i to što je ta zabuna dospela u štampu. Kao što Larry Hurtado kaže, ,,Bilo bi prilično jasno da reč kyrios (gospod) ovde nije upotrebljena za Boga već da se ona odnosila na osobu koja se razlikuje od Boga.”[45] Ovo je oduvek prilično jasno u hebrejskom tekstu, gde reč adoni nikada nije pomešana sa rečju Adonai.[46] Savremeni teolozi treba da znaju za prvobitne reči koje označavaju Božanstvo i Mesiju. Kako to da u dvadeset i prvom veku oni nastavljaju da govore da to što je Isus nazvan ,,gospodom” dokazuje da su pisci Novog zaveta mislili da je Mesija Jahve, odnosno Bog?

Jedan Gospod Hrist

Grčki Novi zavet govori o Bogu i Isusu kao ,,jednoj stvari”. En, je srednji rod od eis , što znači jedan, i to je reč koja se može pronaći u stihu 10:30 Jovanovog jevanđelja koji govori o tome kako je Bog jedan i kako je Njegov Sin jedan. Kada je upotrebljen muški rod od ,,jedan” (eis), značenje je ,,jedna osoba.” Ova ključna poenta je zabeležena u diskusiji o Trojstvu u radu iz devetnaestog veka koji je napisao Prečasni Richard Treffry. On je napisao: ,,,,Ja i moj Otac smo jedno”; en u srednjem rodu, jedna suština;[47] ne eis u muškom rodu, jedna osoba.” [48] Pavle je govorio u stihu 5:19 Poslanice Rimljanima o paraleli između Adama i Isusa: ,,Jer kao što neposlušanjem jednog čoveka postaše mnogi grešni, tako će i poslušanjem jednog biti mnogi pravedni.” Pavle koristi istu reč ,,jedan” (eis) kada govori o Isusu. Značenje je naravno ,,jedna osoba”, ,,jedina osoba”. Novi zavet govori  o Bogu kao ,,jednoj osobi”. Još jedan dobar primer se može pronaći u Galatima 3:20; ,, Ali posrednik nije jednog; a Bog je samo jedan.” Suštinska reč u obe polovine rečenice jeste ,,jedna osoba”. Samim tim, Pojačana verzija hvata smisao: ,,Bog je samo jedna osoba”. Ta ista fraza ,,Bog je jedna osoba” se javlja nekoliko puta u Novom zavetu. ,, Dobro, učitelju! Pravo si kazao da je jedan Bog, i nema drugog osim Njega” (Marko 12:32). ,,Postoji samo jedan Bog (Bog je jedan, eis) i postoji samo jedan način da on nekog prihvati. Njega ljudi spoznaju samo verom, bilo da su Jevreji ili nejevreji” (Rimljanima 3:30). ,,Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus” (1. Timotiju 2:5). U svakom slučaju Bog je jedna osoba. Bog je upoređen sa Isusom koji je takođe jedna osoba. Ova preovlađujuća činjenica u Novom zavetu se ne poklapa sa kasnijom doktrinom da je Bog tri Osobe.

U Psalmu 110:1 Jahve, Bog Izraela, obraća se Mesiji kao nekom ko je adoni, moj gospod. Adoni  ukazuje na činjenicu da nije Božanstvo to kome se Javhve obraća.  Čuvari ovog teksta su pažljivo pravili razliku između Boga i čoveka. Adoni je kraljevska titula. Odnosi se na kraljeve.[49] Samim tim, to je prikladna titula za Kralja Mesiju Isusa. Može se odnositi i na supruga, ili na gospodara. Ali nikada se ne odnosi na vrhovnog Boga. Kada se govori o Bogu ili kada se on oslovljava, koristi se drugi oblik iste reči ,,gospod”, a to je Adonai. Masoreti koji su verno čitali hebrejski tekst, sa neverovatnom pažnjom su pravili razliku između nebožanskog gospoda i Božanstva koje je takođe Gospod Bog. Jevreji ponekad raspravljaju o tome da ,,moj gospod” u Psalmu 110:1 može da se odnosi na Jezekiju ili Avrama. Jasno je da da oni tu reč u svetom tekstu nisu videli kao Adonai, Jednog Gospoda Boga.

Psalm 110, a posebno prvi stih, veličanstveno svedoči o Mesiji. Smatra se da je on od ključne važnosti za sve pisce Novog zaveta. Služi kao štit Novog zaveta, i na lep način definiše ključne uloge u božanskoj drami, Boga i Oca Gospoda Isusa Hrista i Njegovog Sina, Gospoda Hrista. Ovaj poslednji ima vrhovni položaj i sedi sa desne strane Boga, čekajući trenutak kada će biti vraćen na zemlju kako bi uspostavio Kraljevstvo pokorivši Božije neprijatelje. Psalm 2, od podjednakog hristološkog značaja, bavi se istim velikim događajima koji se tiču božanskog plana za našu zemlju. Nema sumnje  da u Psalmu 110:1 leži ključ za razumevanje Boga i čoveka Mesiju Isusa. Mnogo se učenjaka pozabavilo ovom očiglednom činjenicom i uvidelo da ovaj stih utiče na celokupno novozavetno mišljenje o statusu Isusa u odnosu na status Jednog Boga.

Kako bi se istražilo biblijsko viđenje Boga i Isusovog položaja u odnosu na Boga, sada je neophodno da se detaljnije ispita taj veoma poseban starozavetni stih, koji pisci Novog zaveta stalno citiraju. Oni su odabrali ovaj stih, jer na jedinstven način govori o Bogu i Mesiji i odnosu između njih. Takođe je na sažet način otkrio Božiji plan za svet usredsređen na Hrista: ,,Gospod je rekao mom gospodu, ,,Sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim” (Psalm 110:1).

Postoje dva ključna igrača u božanskoj drami koja se odvija na stranicama Svetog pisma. Pre svega, to je Jahve, Bog Izraela. GOSPOD (Jahve na hebrejskom, sedam hiljada puta u hebrejskoj Bibliji) izgovara proročanstvo o Davidovom gospodu. I Jevreji i Isus su jasno shvatali da Psalm govori o Bogu i Mesiji. Isus je pametno pitao Fariseje da objasne kako Mesija može da bude i Davidov naslednik i gospod. Odgovor je naravno bio taj da je Mesija došao u postojanje kao linijski i biološki naslednik Kralja Davida kao i da je on Sin Božiji. Kasnije je, nakon pobedonosne službe, uzdignut od strane Boga na položaj Davidovog gospoda sa desne strane Jednog Boga Izraela.  Isus je postao gospod i Mesija na kraju svog služenja na zemlji.  Ta titula gospoda nema nikakve veze sa večnošću, već ju je Isus stekao od strane Boga, Oca.  Petar je u Delima apostolskim pokazao kako je ovaj stih predskazao Božiji plan da uzdigne vaskrslog Isusa na položaj sa desne strane Boga.

Evo kako je Petar na osnovu istine u Psalmu 110:1 otkrio Božiji plan. Nakon dramatičnog izlivanja duga na Duhove, Petar ,,stade sa jedanaestoricom i podiže glas svoj” (Dela 2:14), i proglasio suštinu hrišćanske drame jevrejskom narodu. Dok slušamo njegovu propoved, moramo da dobro obratimo pažnju na ono što se dešava. Da li je on verovao da je Bog uzdignut do položaja sa desne strane Boga?

Ljudi Izrailjci! Poslušajte reči ove: Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrđenog među vama silama i čudesima i znacima koje učini Bog preko Njega među vama, kao što i sami znate, Ovog određenim savetom i promislom Božjim predana primivši, preko ruku bezakonika prikovaste i ubiste; Kog Bog podiže, razrešivši veze smrtne, kao što ne beše moguće da Ga one drže (Dela 2:22-24).

Petar zatim citira Psalm 16:8-11 kako bi potvrdio da je Isus vaskrsao i kako ga je Bog spasao sa mesta smrti (Hada).  Petar je ponovio svoju poentu u vezi sa vaskrsnućem: ,,Ovog je Isusa Bog ponovo digao, čemu smo svi svedoci” (Dela 2:32).

Zatim je opisao trenutni Isusov status, Isusa koji sedi sa desne strane Boga – status koji je Sin Božiji, sada vaskrsli i živ zauvek, dostigao po prvi put pri vaznesenju. Ove njegove reči su od ključne važnosti, jer govore o Bogu i Isusu na osnovu inspirisanih božijih reči zabeleženih u Psalmu 110:1.

Desnicom dakle Božjom podiže se, i obećanje Svetog Duha primivši od Oca, izli ovo što vi sad vidite i čujete. Jer David ne iziđe na nebesa, nego sam govori: Reče Gospod Gospodu mom: Sedi meni s desne strane, Dok položim neprijatelje Tvoje podnožje nogama Tvojim. Tvrdo dakle neka zna sav dom Izrailjev da je i Gospodom i Hristom Bog učinio ovog Isusa koga vi raspeste. (Dela 2:33-36).

Priča nije komplikovana. Postoji Bog i postoji čovek Isus. Bog je dozvolio da čovek Isus bude ubijen (nijedan Jevrejin nije ni pomislio da besmrtni Bog može da bude ubijen!) a Bog je preokrenuo tragediju time što je digao čoveka Isusa iz mrtvih i uzdigao ga do mesta sa svoje desne strane i time od njega načinio ,,Gospoda i Hrista” u onako kako je predviđeno proročanstvom u Psalmu 110:1.

Sada zamislite da je Petar verovao da su i Otac i Isus podjednako Bog. Onda je Bog dozvolio da Bog bude razapet i Bog je uzdigao Boga da sedi sa njegove desne strane? Da li ovo ima i najmanjeg smisla? Bog koji sedi sa Božije desne strane bi publici predstavilo politeistički sistem. Nema dva Boga. On je samo jedan. Izraelsko nasleđe bi bilo odbačeno ako bi se Mesija uveo kao večni član Božanstva u množini. Nijedan Jevrejin ne bi mogao da bude pripremljen za ideju da je Mesija deo Božanstva. U Hebrejskoj Bibliji ne piše ništa slično tome. Bila bi upečatljiva inovacija koja bi zahtevala pozamašno objašnjenje ako bi se reklo da je Mesija, adoni, moj gospod, zaista Jedan Bog Izraela, koji je sada na misteriozan način postao ,,dva”.

Psalm 110:1 svedoči protiv mogućnosti da postoje dvojica koji su Bog. GOSPOD (Jahve, Isusov Otac) izgovara proročanstvo o Davidovom gospodu Mesiji.

Zarad našeg ispitivanja, veoma je važno naglasiti status onog koji je razapet, vaskrsao i uzdignut do mesta sa Božije desne strane. Ko je on= Da li je on Bog Sin, drugi član večnog Trojstva?

Kakav je status tog drugog gospoda koji se pominje u Psalmu 110:1? Da li je on Bog u istom smislu u kome je i Otac Bog, kako to trijadološka doktrina tvrdi? Petar kaže da je čovek Isus uzdignut do povlašćanog položaja pored Boga, i da je to ispunjenje Psalma 110.1. Kao ,,gospod”, u smislu Pslama 110:1, Isus je potavljen pored Boga. Ali kakav status se podrazumeva pod frazom ,,moj gospod” koja se pominje u Psalmu 110:1? Često adoni predstavlja obraćanje anđelu. Ali u velikoj većini slučajeva, a ima ih 195, gde se u Starom zavetu Hebrejske Biblije pominje reč adoni, ona označava ljudsku osobu na položaju – supruga, kralja, gospodara itd. Adoni nikad ne označava Boga. To je kraljevska titula koja je prikladna za Isusa Mesiju i Kralja Izraela (Jovan 1:49).

Petar, na čijoj brilijantnoj osnovi treba zasnovati učenje crkve (Matej 16:16-18), nas obaveštava da od Isusovog vaznesenja postoji ljudski gospod na vrhovnom položaju pored Jednog Boga, čovek koji je vraćen iz mrtvih. Taj gospod (adoni) ne može biti sam Bog. Svakom čitaocu bi to ukazalo na drugog Boga, što je prema jevrejskom monoteizmu sasvim nemoguće u Novom zavetu. Oko 23 puta se ponavlja to da je Isus prema Petru i Psalmu 110:1, njegovim dokaznim tekstovima, ljudsko biće sa Božije desne strane. Ovo je u skladu sa izjavom koju je mnogo kasnije izneo Pavle da ,,postoji jedan Bog i jedan posrednik između Boga i ljudi, čovek Mesija Isus” (1. Timotiju 2:5). Upravo ovu sliku predstavlja i Stefan u svojim poslednjim trenucima: ,,Vidim kako se raj otvara i Sina Čovečjeg (ljudsko biće) kako stoji sa Božije desne strane” (Dela 7:56). Isus je očigledno delio istu teološku paradigmu kada je upozorio svoje goniče da će videti ,,Sina Čovečjeg (ljudsko biće) sa desne strane Veličanstva” (Matej 26:64).

Dobro je rečeno da:

Lukino shvatanje ne dozvoljava nikakvu deifikaciju (Isusa) ... Luka se kreće u okvirima starozavetne misli. Upravo ovo oblikuje Lukino shvatanje i, štaviše, ideje koje nalaže Psalm 110:1 ... To ne znači da Isus postaje Bog niti da mu je Luka dodelio božanski status. U Psalmu se i Bog i kralj nazivaju ,,gospodom” ali to ne znači da su oni jednaki. Luka vidi Isusa kao nekog ko je u potpunosti podređen Ocu i ko ima deo Očevog autoriteta i ko je izveden od Oca. On je ipak instrument svog Oca i još uvek se naziva Negovim slugom (Dela 3:26; 4:30).[50]

Jevrejski monoteizam Isusove vere je lepo očuvan u ovim stihovima. Bila bi velika izmena teksta ako bi se reklo da ,,Bogočovek” ili ,,Bog” sedi sa Božije desne strane. Psalm 110:1 izuzima tu mogućnost, totalno je otpisuje. Onaj koji se nalazi sa Božije desne strane je definisan kao ljudski gospod Isus, prvi čovek koji je ikad trajno vraćen u život vaskrsnućem.Mi možemo čak i da kažemo da ,,postoji besmrtni Jevrejin sa desne strane Jednog Boga”.

Samoglasnici i suglasnici

Ponekad se iznosi stav da se reč adoni (moj ljudski gospod) razlikuje od reči Adonai (Gospod Bog) samo po pitanju oznaka za samoglasnike koje nisu prvobitno korišćene u hebrejskim rukopisima. Oznake za samoglasnike su zaista dodate mnogo kasnije nakon doba Novog zaveta. Oni su zasnovani na drevnoj tradiciji koja oslikava čitanje svetog teksta u sinagogama. Ali nigde ne postoji ni nagoveštaj da su oznake za samoglasnike pogrešno dodate u Psalmu 110:1. Jevreji su smatrali svetim zadatkom prevođenje biblijskog teksta i taj zadatak su veoma pažljivo obavljali. Sa generacije na generaciju se prenosilo čitanje teksta u sinagogama i taj akcenat je trajno fiksiran dodavanjem oznaka za samoglasnike negde oko sedamnaestog veka nove ere.

Nigde ne postoji dokaz da postoji problem oko oznaka za samoglasnike u hebrejskom tekstu, u Psalmu 110:1. I postoji još jedan snažan dokaz koji potvrđuje da u Starom zavetu nikada nije ni zamišljen drugi gospod iz Psalma 110:1, koji sedi sa Božije desne strane i koji je sam Bog, što čini dva Boga. Ovo zapažanje je tehničke prirode, jer uključuje kako hebrejsku verziju tako i prevod sa hebrejskog na grčki (prevod poznat kao Septuaginta, citiran od strane nehrišćanskih Jevreja i pisaca Novog zaveta).

Dokazi će pokazati da je Psalm 110:1 koji je prvobitno napisan i očuvan u hebrejskim rukopisima zaista razlikovao Mesiju kao gospoda, koji nije Bog. Kao što znamo, Jahve u tom stihu podrazumeva Oca, Jednog Boga. Adoni, drugi gospod u našem stihu, ,,moj gospod”.

Naš stav biva potvrđen i onda kada bacimo pogled na grčku verziju starozavetne struje u vreme Isusa i citate pisaca Novog zaveta. Kada pogledamo grčki ekvivalent Hebrejske Biblije otkrivamo da kada su Jevreji pre nove ere prevodili svoju hebrejsku Bibliju na grčki, oni su hebrejsku reč adoni shvatali kao ,,moj gospod” čak i pre nego što su oznake za samoglasnike dodavane pisanom tekstu, što je titula koja nikada nije upotrebljena kako bi se označio Bog. Novi zavet, koji smatram inspirisanim Svetim pismom, ukazuje na istu činjenicu: Na grčkom kurios mou (moj gospod) predstavlja prikladan prevod hebrejskog adoni. Nijedan argument se ne može izneti da bi se unela sumnja da na hebrejskom l’adoni znači ,,mom gospodu“.[51]

Standardni autoriteti po pitanju Hebrejske Biblije

Psalm 110:1 na grčkom u Septuaginti i Novom zavetu jednostavno potvrđuje veoma elementarnu činjenicu da naš hebrejski tekst na tačan način definiše Mesiju kao adoni. Sve ovo dokazuje da kasnija učenja koja tvrde da je Isus bio Bog, drugi član Trojstva, prevazilaze sve što Biblija propoveda.

Nema potrebe govoriti o tome da je Hebrejski Masoretski tekst tačan u Psalmu 110:1. Nema dokaza da je ovaj stih na bilo koji način izmenjen. Štaviše, grčki prevod sa hebrejskog iz vremena pre nove ere samo dokazuje, kao što ćemo i videti, činjenicu da je reč adoni u Psalmu 110:1 originalna. Ono što dodatno potvrđuje ovu veoma važnu definiciju fraze ,,moj gospod” (koja je pogrešno napisana velikim slovom u mnogim prevodima i koja time daje utisak da se radi o Bogu) jesu sledeći autoriteti po pitanju Hebrejske Biblije. Ključna razlika između Boga i čoveka je u potpunosti prikazana na sledeći način:

,,Adonai i adoni su varijacije masoretskog ukazivanja na razliku između božanstva i čoveka. Adonai se odnosi na Boga a adoni na ljudsku superirornu osobu. Adoni – čovek, moj gospod, moj gospodar (vidi Psalm 110:1). Adonai – Bog ... Gospod.”[52]

,,Oblik adoni (moj gospod) predstavlja kraljevsku titulu (1. Samuilova 29:8) i treba ga razlikovati od titule Adonai (moj Gospod)[53] koja se upotrebljava kada se govori o Jahvi ... Adonai ... posebni oblik u množini (božanska titula) koji se razlikuje od adonai (sa kratkim samoglasnikom), ,,moji gospodi”.”[54]

Gospod u Starom zavetu se koristi kada se prevodi reč Adonai i kada se ta reč odnosi na Božansko biće. (Hebrejska) reč ... ima sufiks (sa posebnim oznakama) zarad pravljenja razlike. Ponekad nije sigurno da li se radi o božanstvu ili o čoveku ... Masoretski tekst ponekad donosi odluku da li se radi o nekom ko je ,,svet” ili o nekom koje je ,,izvrsan” time što postavlja oznake na samoglasnicima – adoni, adonai (kratak samoglasnik, množina) i adonai (dugi samoglasnik).[55]

Hebrejska reč adonai se isključivo odnosi na Boga Izraela. Javlja se oko 450 puta u Starom zavetu ... adoni se odnosi na ljudska bića (Postanje 44:7; IV knjiga Mojsijeva 32:25, 2 Carevima 2:19 itd). Mi treba da pretpostavimo da je reč adonai poprimila poseban oblik kako bi se napravila razlika između nje i reči koja ima sekularnu upotrebu – adon, adoni. Razlog zašto se Bog oslovljava sa adonai (sa dugim samoglasnikom) umesto sa uobičajenim adon, adoni ili adonai (sa kratkim samoglasnikom) verovatno je taj da bi se Jahve razlikovao od drugih bogova ili ljudskih gospoda. [56]

,,Produžetak ã (na adonai, Gospod Bog) potiče od toga što su Masoreti želeli da malim znakom obeleže reč kao svetu.”[57]

,,Oblik ,,mom gospodu” l’adoni se u Starom zavetu nikada ne upotrebljava za označavanje božanstva ... Opšte prihvaćena činjenica je ta da masoretski znakovi prave razliku između reči koja se odnosi na božanstvo (adonai)  i reči koja se odnosi na čoveka (adoni).”[58]

,,Slažem se sa onim što kažete o Psalmu 110:1 (adoni). I u LXX ta reč je pravilno prevedena ... Upotreba Psalma u Novom zavetu ne identifikuje Isusa kao nekog ko je Adonai (Gospod Bog)”[59]

Psalm 110:1 u Septuaginti i Novom zavetu

Ako ispitamo način na koji se grčka Septuaginta bavi hebrejskim l’adoni, ,,mom gospodu“, mi ćemo jednostavno potvrditi tačnost standardnog hebrejskog označavanja samoglasnika u Psalmu 110:1, što se može pronaći u svim hebrejskim rukopisima. Grčka Septuaginta nam omogućava da vidimo kako je hebrejski tekst čitan nekoliko vekova pre Hrista i tokom njegovog perioda. Nema potrebe potvrđivati hebrejski oblik grčke verzije u Starom zavetu. Niko nije pronašao nijedan dokaz da je hebrejski Psalm 110:1 ispravljan i krivotvoren. U tekstu koji sledi videćete koliko je neproblematično to da Mesija nije smatran Bogom već ljudskim gospodom.

Kada su Jevreji preveli hebrejski tekst na grčki iz trećeg veka pre nove ere, savršeno je jasno da su oni smatrali da se reč adoni odnosi na drugog gospoda Psalma 110:1. Oni su preveli ,,moj gospod“ kao kurios mou, što bukvalno znači ,,gospod od mene“. Drugi primeri fraze l’adoni, mom gospodu, u hebrejskoj Bibliji su navedeni u daljem tekstu. Na grčkom se adoni stalno prevodi kao ,,moj gospod“.

1. Prva Knjiga Mojsijeva 24:36: ,,Sara, žena mog gospodara, rodila je sina mom gospodaru“ (Hebrejski l’adoni – grčki to kurio mou).

Na osnovu Psalma 110:1, ključa njegovog identiteta, Isus je definisao svoj položaj u odnosu na Jednog Boga (Matej 22:44). Isus je potvrdio titulu koja na najlepši način opisuje ko je on zapravo: Gospod Mesija i sin Davidov. Pavle je imao običaj da Isusa naziva ,,gospodom” ili ,,Gospodom Isusom Hristom” ili ,,Gospodom Hristom.” Pavle je smatrao da je Isus ne samo jedinstveni i obećani Mesija Božiji već i obučen teolog.

Profesor David Flusser u svom delu pod nazivom Isus beleži sledeće:

Kada se Isusove izjave ispitaju u okviru tadašnjeg jevrejskog učenja, postaje lako uvideti to da je Isus bio obrazovan. On je poznavao kako Sveto pismo tako i usmena predanja i znao je da primeni svoje religijsko nasleđe. Štaviše, Isusovo jevrejsko obrazovanje je neuporedivo superiornije od onog koje je primio Sveti Pavle ... To da je Isusovo jevrejsko obrazovanje bilo prihvaćeno od strane spoljašnjeg sveta potvrđuje i činjenica da iako on nije bio odobreni pisar, neki su ga ipak nazivali ,,Rabinom”, ,,učiteljem/gospodarom” ... Među uskim krugom njegovih sledbenika su i oni koji su mu prilazili oslovljavajući ga sa ,,Gospode”. Očigledno je da su oni preferirali ovu titulu. To znamo, ponovo zahvaljujući Lukinom izveštaju: ,,Kako govore da je Hristos sin Davidov? Kad sam David govori u psaltiru: Reče Gospod Gospodu mom (l'adoni): sedi meni s desne strane. Dok položim neprijatelje tvoje podnožje nogama tvojim. David dakle Njega naziva Gospodom; pa kako mu je sin?” (Luka 20:41- 44). Ova titula ne treba da bude shvaćena kao reč koja označava da je on božanstvo (Adonai) već ukazuje na njegovu visoku samosvesnost.[61]

Isus nije odobravao zadovoljstvo koje su Fariseji pokazivali kada su ga nazivali rabinom: ,, A vi se ne zovite Ravi; jer je u vas jedan Ravi Hristos, a vi ste svi braća. I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan Otac koji je na nebesima. Niti se zovite Učitelji; jer je u vas jedan učitelj Hristos” (Matej 23:8-10). Bog je jedna Osoba; Hrist druga. Bog je jedan Gospod, a ne dva ili tri. Ako kažemo da su Otac i Isus podjednako Bog, to bi značilo da postoji više od jednog Boga.

Tragični razvoj događaja

W.R. Matthews u delu pod nazivom Problem Hrista u dvadesetom veku nas podseća na konflikt do koga je došlo gubitkom čistog monoteizma:

Hrišćanstvo je od Jevreja usvojilo strogi monoteizam koji su ustanovili Proroci svojom slavom (Pavle je verovao prorocima a i Isus im je verovao, takođe), a crkva nikada nije namerno ugrozila ovu primarnu tvrdnju. Kako onda mi na umu imamo božanskog Sina kome se treba klanjati a da pri tom očuvamo uniju Božanstva? Kao što znamo, rešenje, ako je to prava reč, je pronađeno na kraju, u misteriji Trojstva ... Problemi koji su bili uključeni su bili od ključne važnosti za hrišćanstvo a odluke velikih Sabora su predstavljale normu za misao i posvećenost čitave crkve. Bez obzira na to oni su imali tragične posledice. Označili su početak proganjanja ostalih vernika od strane hrišćana.[62]

Koliko je samo ovo istinito. Vrhunac ovakve surovosti dostignut je 1553. godine kada je Miguel Serveto ubijen od strane Žan Kalvina.[63]

Prvi put su reč ,,anatema” izgovorili Božiji oci članovima Hristovog stada. Politički motivi i lični rivaliteti su se ušunjali u diskusiju i najdublje misterije vere, a na kraju je Crkva ostavljena sa brojnim definicijama koje su namenjene za isključivanje iz Božije porodice. Prvobitna crkvena vera je jednostavna formula: ,,Isus je Gospod.” Ovom frazom crkva je postigla prvo i odlučno proširenje hrišćanstva na paganski svet. Po mom mišljenju, najranija vera je trebalo da ostane samo doktrinalni test za priključenje veri. Najveća šteta koja je nastala iz hristoloških rasprava je ta što je došlo do promene u prihvatanju skupa teoloških predloga po kojima treba suditi o pravom hrišćaninu a koje je Isus postavio, ,,Po rodovima njihovim poznaćete ih.” Razvoj teologije je uključivao uključivanje filozofije u diskusiju.[64]

Albert Nolan je dramatično opisao pad vere u svom delu Isus pre hrišćanstva:

Milioni ljudi misle da je vreme  ispoštovalo Isusovo ime, ali retko ko ga razume i retko ko je pokušao da u praksi primeni ono što je on želeo da vidi da je urađeno.Njegove reči su izvrnute i upotrebljene tako da mogu svašta da podrazumevaju, svašta i ništa. Njegovo ime je upotrebljeno i zloupotrebljeno kako bi se opravdali zločini, plašila deca i inspirisali muškarci i žene na herojska dela. Isus je češće cenjen i obožavan za ono što nije podrazumevao nego za ono što jeste. Najveća ironija je ta što su neke od stvari kojima se on najviše protivio u svoje vreme ponovo pokrenute, propovedane i proširene širom sveta – u njegovo ime.[65]

Sramotno nasilje koje je zavladalo hrišćanstvom kada je ono zamislilo da nametne doktrinu fizičkim kažnjavanjem, predstavlja znak problematičnog razvoja. Ova teškoća vodi do gubitka Isusove vere. Brian Holt deli naše mišljenje u delu pod nazivom Isus: Bog ili Sin Božiji? On pominje stihove 12:32-34 Jevanđelja po Marku i kaže: ,,Da li ovo zvuči kao da je pisar mislio da je Isus Bog kome se treba klanjati? ... On je govorio o Jehovi kao o nekome ko nije Isus ... Ovaj čovek je imao svoje viđenje ... a ono sigurno nije bilo trijadološko. Isus je to mišljenje ojačao i potvrdio.”[66]

Borba protiv mesijanske hristologije Psalma 110:1

Richard Bauckham priznaje, kao što svaki kritičar to mora, da je Psalm 110:1 glavni ključ za razumevanje Isusovog identiteta. Nakon što je zapazio da monoteizam judaizma u Isusovo doba nikada nije nejasan niti je ikada ,,prešao granicu apsolutnog razlikovanja ... Boga i celokupne ostale stvarnosti,” Bauckham primećuje da ,,rana hrišćanska teologija ... pre svega proizilazi iz egzegeze hebrejskih spisa ... Psalm 110:1 predstavlja starozavetni dokument na koji se Novi zavet najčešće poziva (21 citat ili aluzija svuda u većini novozavetnih rukopisa).”[67] On ne govori o značenju reči adoni u hebrejskom tekstu. Čovek bi mogao da očekuje analizu ovog ključnog naziva za Isusa, ,,gospod”. On ne kaže da je adoni titula koja ne govori o Božanstvu već o superiornom čoveku, u ovom slučaju vrhovnom uzdizanju Isusa. Bauckham nam govori da su rani hrišćani smatrali da Psalm ,,postavlja Isusa na božanski presto i da on sprovodi Božiju vladavinu nad svim stvarima.”[68]

Međutim, ova činjenica ne čini Isusa Bogom. Ona ga opisuje kao jedinstveno uzdignutu ljudsku superiornu osobu, Božijeg Sina, postavljenog sa desne strane Jednog Boga. Božanstvo Isusa se teško može dokazati titulom koja se isključivo primenjuje na ljude a koja mu je data u Psalmu 110:1!

Ova kategorična greška je ponovljena u standardnim delima. Dragocene dobre informacije se mogu pronaći u Rečniku kasnijeg Novog zaveta i njegovih razvoja. Ali želja da se pronađe Božanstvo u Isusu navodi autore da naprave fundamentalne greške po pitanju toga ko je Isus. Priznaje se da Psalm 110:1 ima ključnu važnost za čitavi Novi zavet:

Bog postavlja Isusa sa svoje desne strane. Prekomerna hebrejska upotreba ovog prizora ukazuje na značaj koji Psalm 110:1 ima za ovog autora, kao i osvrtanje Novog zaveta na Hristov status. On je uzdignut iznad anđela do te mere da je ,,Sin” veći od svojih ,,sluga” (Jevrejima 1:4-7,9).[69]

Da su samo pisci članaka o Isusu obratili pažnju na značenje fraze ,,moj gospod” u Psalmu 110:1 to bi sprečilo da se dogodi greška koja se iznova i iznova ponavlja. ,,Reč Gospod predstavlja primenu božanske titule kyrios na uzdignutog Isusa ... Vaskrsnuće je bez sumnje otkrilo Isusov pravi identitet kao nekog ko je božanski Gospod, kyrios (Dela 2:36).”[70] Ali u stihu 2:36 Dela apostolskih citira se Psalm 110:1, definiše status gospoda koji je dostigao Isus a ne Božanstvo. On je adoni iz Psalma 110:1, hebrejski oblik koji pravi izrazitu razliku između čoveka i Božanstva. Daleko od toga da dodaje Isusa Božanstvu. Dela namerno citiraju Psalm 110:1 kako bi pokazali da Isus nije Bog, već Božiji Mesija.

Isti dokazi izlaze na videlo kada se kaže: ,,Dela eksplicitno menjaju ,,Isus” sa ,,Jahve” u nekoliko citata SZ (Psalm 110:1 i Dela 2:34) ... Božanska titula Gospod ... služi da bi se identifikovao Isus kao neko ko učestvuje u božanstvu.”[71] Ali Isus se identifikuje ne sa Jahvom u Psalmu 110:1 već sa onim kome se David obraća frazom ,,moj gospod”, adoni, a svaki čitalac Hebrejske Biblije zna da se ta reč odnosi na ljudskog  a ne na božanskog gospoda. Adoni je titula koju je Isus postigao. Petar iznosi tu veličanstvenu izjavu na vrhuncu svoje propovedi u kući Izraela (Dela 2:34-36).

Istina je da je Bog uzdigao Isusa do mesta sa svoje desne strane i dozvolio mu, kao vrhunskom i uzdignutom ljudskom biću, da sprovodi dela samog Boga. Isusu su date božanske privilegije, da obavlja Božiji posao i da radi ono što Jahve radi jer mu je Bog dodelio taj autoritet. Ali to ne znači da je on Bog. Ono što pokreće dramu u Novom zavetu je neverovatna privilegija koju je Bog dodelio ljudskom Mesiji koji je sada postao Gospod ljudske vrste, prema planu koji je odredio Bog.

Kritičari izgleda da žele da stave Dela apostolska u kalup mnogo kasnijeg shvatanja Isusa. ,,Upotrebom kyrios i za Jahve i za Isus u svojim rukopisima, Luka nastavlja da koristi titulu u smislu u kom su je rani hrišćani koristili, koja u određenom smislu  stavlja Isusa na nivo Jahve.”[72] Da, ali u kom smislu? Bog je Isusu dao božanske funkscije ali osoba sa desne strane Visočanstva je ipak adoni a ne Adonai, čovek a ne Bog.

Teolozi su toliko odlučni da redefinišu izraelsku i Isusovu veru da pokušavaju da nas ubede da Pavle nije dodao Isusa u Šemu već ga uključio u nju. Šta to znači? Ako je Sin uključen u Šemu od strane Pavla, sledi da je Šema proširena. Ako je Isus uključen u nju, on sigurno nije dodat njoj. Ovo se protivi jasnim rečima Isusa koji nikada nije tvrdio da je Jahve.

Profesor Bauckham kaže:

Pavle pokazuje tipično jaku jevrejsku monteističku samosvest; on razlikuje jednog Boga koji je sam Bog za razliku od svih paganskih bogova koji nisu bogovi; on na klasičan jevrejski način formuliše monoteističku veru; on je ponovo formuliše kako bi izrazio hristološki monoteizam koji ne napušta nego održava načine na koje je judaizam izdvajao Boga iz stvarnosti i koristi iste kako bi uključio Isusa u jedinstveni božanski identitet. On se drži monoteizma, ali ne dodavanjem Isusa već uključivanjem Isusa u svoje jevrejsko shvatanje božanske jedinstvenosti.[73]

Ako Šema prvobitno govori o jednoj Osobi koja je Bog, i ako Pavle kasnije uključuje Isusa u Šemu, Pavle je zaista dodao nešto Šemi i izmenio je, što je nemoguće. Isus je uzdignuto ljudsko biće.

Titula ,,moj gospod” za Mesiju Isusa stalno nas podseća na to ko je Isus u odnosu na Boga. Od samog početka fraze ,,naš Gospod” i ,,moj Gospod” oslikavaju mesijanske titule koje nam govore ko je Isus zapravo. Jelisaveta se osvrće na frazu ,,moj gospod” u Psalmu 110:1 onda kada kaže da ju je ,,majka mog gospoda” posetila (Luka 1:43: ne ,,majka Božija” kao što to kasnije propoveda rimokatolicizam). ,,Moj gospod” je titula izraelskog kralja. Jevreji su se Davidu obraćali frazama ,,naš gospod David” ili ,,moj gospod David.” Luka nam govori da Gospod Mesija taj koji je rođen u Vitlejemu (Luka 2:11). I Marija Magdalena žali zbog gubitka svog gospoda: ,,Oni su oduzeli ,,mog gospoda i znam gde su ga položili” (Jovan 20:13). Slepi ljudi koji su ponovo dobili vid su blagosloveni jer su prepoznali ko je Isus. Oni su ga nazvali ,,Gospodom, Davidovim sinom” (Matej 15:22, 20:30). Kada Pavle kaže da postoji ,,jedan Gospod Isus Hrist” (1. Korinćanima 8:6; Efescima 4:5) on ne menja izraelsko učenje kako bi uključio dvojicu koja su Bog; on prenosi centralno hrišćansko ubeđenje koje su delili Petar i svi apostoli, da je Bog ,,učinio Isusa Gospodom i Hristom” (Dela 2:36).

Drevni poziv maranatha,,,naš Gospode dođi” (1. Korinćanima 16:22), čuva najraniju aramejsku crkvenu molitvu. Baš kao ,,Ava Oče”, kako se Isus obično obraćao Jednom Bogu,  njegovom Ocu, tako da ,,Gospode naš, dođi” ukazuje na suštinsko i prvobitno značenje reči ,,Gospod”, kada je u pitanju titula za Isusa. Ali nije Gospod isto što i Jahve. Reč koja označava božanstvo se ne javlja i ne može da se javi uz ličnu prisvojnu zamenicu. Niko u Starom zavetu ne kaže ,,naš Jahve” ili ,,moj Jahve”. Samim tim, obraćanje Isusu, maranatha, jednostavno pokazuje osnovno novozavetno učenje i ubeđenje da je Isus naš gospod Mesija, a ne sam Gospod Bog. David, izraelski car, je oslovljen frazom ,,naš gospod Car David” (1. Carvima 1:43, 47) ali niko ga nije pomešao sa Bogom.

Postoji drevna tradicija da se superiorna ličnost, posebno car, oslovljava frazom ,,naš gospod” i ,,moj gospod”: ,,moj gospod, tvoj otac David” (2. Dnevnika 2:14); ,,naš gospod David” (1 Carevima 1:11). Mesija je ,,tvoj gospod” u proročanstvu u Psalmu 45:11. Car izraela je ,,naš gospod Car David” (1. Carevima 1:43), ,,tvoj gospod car” (1. Samuilova 26:15) ,, tvoj gospod, čovek koga je Gospod (Jahve) pomazao svetim uljem” (1. Samuilova 26:16). Još jedan pomazani car je prikazan stihom ,,tvoj gospod Savle” (2. Samuilova 2:5).

Isus je krajnja osoba u seriji vladara koji su pomazani. ,, jer je On Gospod tvoj, i Njemu se pokloni” (Psalm 45:11). ,, Stražite dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš” (Matej 24:42). On je rođen Mesija gospod, ili ,, Gospod Mesija” (Luka 2:11). Kao takav on pripada Jahvi koji je njegov Gospod Bog. Samim tim, Luka naziva Isusa ,,Gospodnjim (Jahveovim) pomazanim Mesijom” (Luka 2:26).

Takođe postoji ,,moj gospod”, Car Agripa (Dela 25:26), Pavle u Filipljanima nije ni na trenutak napustio veru u ,,Mesiju Isusa mog Gospoda” (Filipljanima 3:8). On se drži reči adoni (,,moj gospod”) iz Psalma 110:1. On je u službi ,,našeg/gospoda Isusa Hrista” (Rimljanima 16:18; Kološanima 3:24). Druga superiorna bića poput anđela mogu takođe da dobiju titulu gospoda: ,,Moj gospode, ti si onaj koji zna” (Otkrivenje 7:14). Onda postoji ,,njihov gospod, car Egipta” (1. Mojsijeva 40:1), ,,Anun njihov gospod” (2. Samuilova 10:3), ,,njihov gospod, Rovoam car Judin” (1. Carevima 12:27).

Isus kao Gospod Mesija i neko ko se razlikuje od Jednog Boga

Važnost Isusovog identiteta kao nekog ko je Gospod Mesija, a ne Gospod Bog, vidi se u interesantnom načinu na koji i Pavle i Isus diskutuju o unitarijanističkoj izraelskoj veri a zatim opisuju odnose Isusa i tog Jednog Boga. Stihovi 12:28-34 predstavljaju Isusa kao unitarijanca, koji se u potpunosti slaže sa jevrejskim pisarom a stihovima 35-37 Isus momentalno definiše sebe na osnovu Psalma 110:1 kao ljudskog gospoda (adoni) uzdignutog do položaja pored Boga. Pavle govori o istoj hrišćanskoj veri time što pre svega iznosi svoje ubeđenje da za hrišćane ,,postoji jedan Bog, Otac” (1. Korinćanima 8:6, aludirajući na Petu Mojsijevu 6:4, 4:35) i dodaje da ,,postoji i jedan Gospod Mesija Isus” (Jovan 17:3). Gospod Isus je Mesija a ne Gospod Bog. Njemu se treba klanjati kao uzdinutom Mesiji. David je ovo znao mnogo ranije. On je opisao Mesiju kao ,,tvog Gospoda” (Psalm 45:11) baš kao što je Isus sebe opisao kao ,,tvog Gospoda” (Mateja 24:42). David je očekivao da se Mesiji klanjaju, zahvaljuju i da ga blagoslove, pa čak i da, poput Mojsija, nosi božansku titulu, da ga zovu ,,Bog” (Psalm 45:6). Ali niko nije ni zamišljao da time što se Mojsije (2. Mojsijeva 4:16; 7:1) ili sudije Izraela (Psalm 82:6) ili Mesija  (Psalm 45:6) nazivaju ,,Bogom” podrazumeva da je Bog proširen.

Ideja da je Mesija bio Bog je nezamisliva. Božanska titula Adonai je primenjivana ali ne kada se govorilo o Mesiji. Jevreji su shvatali da postoji jedna Osoba koja je vrhunski Bog. Niko ne bi mogao ni da zamisli da je Mesija Bog. Iako je Mesija kao Božiji predstavnik svakako mogao da sprovodi božanska dela, on je ostao ljudski Mesija. ,,Ime” Božije je zaista dato Mesiji. Kao što je anđeo Gospodnji Hebrejske Biblije delovao kao Božiji predstavnik - ,,Moje ime je u njemu” (2. Mojsijeva 23:21) – još intenzivnije, Isus je dobio apsolutni autoritet da postupa za Jednog Boga, svog Oca. To što je on smešten sa desne strane Boga ga je učinilo vrednim poštovanja i klanjanja kao Mesiji. Zahtevi su mogli da budu upućeni njemu (Dela 7:59; Jovan 14:14) i pesme su mogle da mu se pevaju. Čast koja je odata vaskrslom Mesiji jednostavno nam pokazuje kako se treba ophoditi prema prvom i do sada jedinom besmrtnom ljudskom biću. Situacija je sasvim nova. Ljudsko biće je uzdignuto i smešteno pored Boga. To ne znači da je on Bog! On je Emanuilo! (Matej 1:23) jer je Bog radio u njemu i jer je Bog samim tim sa nama u Hristu.[74]  Psalm 110:1 govori o neverovatnom položaju koji je dat od strane Boga svom jedinstvenom Sinu. Bog je odabrao da sprovodi svoj plan putem posrednika koga je sam odabrao, hrišćanskog prvosveštenika, čija je služba prevazišla Melhisedekova i Levite.

Biblijski kritičari prilaze ovom problemu identiteta Sina sa pretpostavkom koju su doneli pre čitanja teksta. Oni su postavili sopstvenu definiciju onoga što mora da bude uključeno u ,,pravu ljudskost“. Oni zatim izjavljuju da je Isus van ovih ograničenja i samim tim mora da bude Bog. Ovaj metod je pogrešan pre svega jer prevazilazi granice koje nameće unitarijanistički monoteizam čitave Biblije a zatim jer ne dozvoljava da prvo besmrtno ljudsko biće dođe na vrhovni položaj i dobije vrhovnu moć od strane Boga. On je napravljen da bude daleko superiorniji od bilo kog drugog stvorenog bića. Čitav proces je pogrešan ako se pretpostavi da je Sin bio na vrhovnom položaju jer je Bog oduvek!

Pavle u Filipljanima 2 i Kološanima 1

Pokušaji da se potceni Isusov unitarijanistički monoteizam često se javljaju u kritikama nekoliko pasusa iz pisama Apostola Pavla. Navodno, Pavle je verovao u preegzistentnog Sina koji je napustio raj i došao da živi ljudskim životom, a da pri tom ni na trenutak nije prestao da bude u potpunosti Bog.[75] Prema trijadološkoj ideji da je ta beba Isus, ili čak fetus Isus, kao Bog, rukovodio univerzumom. Smatra se da stihovi 2:5-11 Poslanice Filipljanima navodno podržavaju ovu inkarnaciju.[76]

Međutim, drugo poglavlje Poslanice Filipljanima ni na koji način ne može da odbaci svedočenja o Sinu Božijem koja su dali Mateja i Luka, kao i sam Pavle (Rimljanima 1:3, Galatima 4:4). Pavle u svom proslavljenom pasusu navodi hrišćane da slede Isusov model. Bilo bi neverovatno da je Pavle u ovom jednom pasusu zasupao verovanje u drugo božansko biće koje je odlučilo da bude rođeno kao ljudsko biće. Ovo se suprostavlja čitavom starozavetnom predskazanju o Mesiji kao Davidovom sinu. Teško da u to vernici mogu da poveruju. Zar se zaista od njih zahteva da oponašaju večnu Osobu u raju koja je odlučila da dođe na zemlju? Ili da li nas Pavle navodi da sledimo primer istorijskog ljudskog bića, Isusa, koji je živeo i propovedao i propatio u Izraelu i koji je bio hrišćanski model služenja?

Poslanice koje je napisao Pavle su prvi dokumenti koji su ikada napisani. Matej, Marko, Luka i Jovan su došli kasnije. Ako je Pavle video Isusa kao drugog člana Trojstva, zašto je onda ovo shvatanje izostavljeno iz teologije jevanđelja, koja su napisana kao svedočenja o hrišćanskoj veri mnogo kasnije nego što su napisana pisma Apostola Pavla?

Pavle se u drugom poglavlju Poslanice Filipljanima bavi Mesijom Isusom (stih 5). A pod Mesijom Isusom na drugim mestima Pavle podrazumeva ,,čoveka Mesiju Isusa“ (1. Timotiju 2:5). Isus je zaista stvoren prema Božijem obličju i prema njegovoj slici (Filipljanima 2:6). ,,Obličje“ ne treba da bude shvaćeno kao grčki filozofski termin, kao što to mnogi koji proučavaju Bibliju shvataju.  To je reč koja je slična reči ,,slika“ i samim tim opisuje vidljivog čoveka Isusa. Adam je stvoren prema Božijoj slici a Isus je drugi Adam, slika Boga, kao što čovek treba da bude. U Prvoj poslanici Korinćanima Pavle vidi čoveka kao ,,sliku i slavu Božiju“ (11:7) a u Drugoj poslanici Korinćanima on govori o ,,svetlosti jevanđelja slave Hristove, koji je obličje Boga, koji se ne vidi.“ (4:4) kao i o ,,znanju o slavi Božijoj u liku Isusa Hrista“ (4:6). Pavle poznaje samo istorijskog Isusa, koji je kasnije vaskrsao i postavljen sa desne strane Oca. On je zaista stvoren po samoj slici Boga (,,Ako ste videli mene videli ste Oca“ Jovan 14:9). Kao neko kome je podaren Božiji autoritet, neko ko je poput Boga, svog Oca, Isus nije zloupotrebljavao svoj položaj već je postupao kao sluga (Filipljanima 2:6-7). On je preuzeo ulogu sluge, nije zloupotrebljavao svoje mesijanske privilegije i bio je spreman da posluša Boga pa čak i da da svoj život i da na sramotan i mukotrpan način umre na krstu (stih 8). Samim tim, Bog ga je uzdigao na položaj pored Jednog Boga i slave Božije (stihovi 9-11).

Ovde bi čitavo Pavlovo učenje bilo besmisleno da se Isus samo vratio na status Božanstva, koji je njegov oduvek. Čak i na vrhuncu svoje krarijere, Isus svoj uzdignuti položaj koristi ,,u slavu Boga, Oca“ (stih 11). Bog je idalje ekvivalent Oca a ovo je jedno od brojnih svedočenja o biblijskom unitarijanizmu.

U lekciji koju Pavle ovde daje radi se o našem oponašanju istorijskog Mesije i deljenja njegovog uma i stava. Kao neko ko je Božiji jedinstveni agent, on je uživao status Boga a nije smatrao da sličnost sa Bogom preokrene u svoju korist.Umesto toga on je preuzeo ulogu sluge i čitavu svoju službu obavljao služeći ljudskim bićima, čak je za njih i dao svoj život. Isus nije iskoristio svoj položaj u sopstvene svrhe. On se ponašao kao pokorni sluga čovečanstva i Boga koji ga je odredio da bude model pravog odnosa Boga i čoveka. Slika u velikoj meri predstavlja odraz priče o iskušenju u jevanđeljima, kada je Isus odbio da upotrebi svoj status kako bi zaobišao sudbinu patnje koju je Bog spremio za njega.

Kološanima 1

Stihovi 1:15-19 Poslanice Kološanima često se čitaju trijadološkim očima i smatra se da je Isus bio aktivni predstavnik u Postanju i stvaranju[77], iako se to suprostavlja ostatku Biblije. Pavle, ponovo, opisuje Isusa kao ,,sliku nevidljivog Boga“ (stih 15). Slika podrazumeva vidljivost. Mi vidimo Boga u Isusovom radu. Subjekat kod Pavla je vidljivi, istorijski Isus. On je bio, kao što je to Psalm 89:27 predvideo za Mesiju, Božiji ,,prvorođeni i najviši od svih kraljeva na zemlji“. Prvorođeni (stih 15) se samim tim odnosi na Mesiju i podrazumeva da je Isus na čelu stvaranja koje počinje u njemu. Prvo poglavlje Poslanice Kološanima se bavi pomirenjem u Hristu. Isus je ono što je ,,mudrost”, Božiji mudri plan od početka na kraju postao kada je Isus rođen. Pavle ne govori o stvaranju materijalnog sveta već o prelasku u Carstvo Božijeg Sina (stih 13), Mesije, koji je na čelu novog stvaranja. Pavle osmišlja plan za vekove (Efescima 3:11) kada će Hrist biti vladar svih autoriteta.

Prvorođeni sigurno nije titula za Božanstvo. Pavle naziva Isusa ,,sinom Njegove (Božije) ljubavi” (Kološanima 1:13) i odmah zatim koristi titulu ,,prvorođeni”. Izrael je takođe Božiji ,,prvorođeni” (4. Knjiga Mojsijeva 4:22) kao što je bio i Jefrem (Jeremija 31:9). Mesija je posebni Božiji ,,prvorođeni” (Psalm 89:27). U jevrejskoj literaturi sastavljenoj u doba Novog zaveta Izrael je poput prvorođenog, jedinog sina (Pss. Sol. 18:4). U Jezdrinoj knjizi Izrael se naziva ,,ljudima koje nazivaš prvorođenim, jedinim sinom.” ,,Voljen”, ,,jedinstveno začet”, ,,prvorođeni” su sve reči koje označavaju Mesiju i opisuju ga ne kao Boga već kao odabrano ljudsko biće. Poslanica Kološanima nam pruža opis položaja Isusa kao Mesije i njegove sudbine kao nekog koga je Bog postavio da predvodi veličanstveni program pomirenja. Isus je sigurno svrha Božijeg stvaranja i sa desne strane Boga on nadgleda novo stvaranje.

Pavle u stihu 1:13 Poslanice Kološanima postavlja osnovu svoje diskusije o Isusovom položaju sa desne strane Boga.On kaže da su hrišćani prebačeni u carstvo Sina. Ovo nema nikakve veze sa Postanjem i stvaranjem već se fokusira na novo stvaranje u Hristu. Isus je prvi koji je učinjen besmrtnim u tom Carstvu. Kao Božiji Mesija i prvorođeni novog stvaranja, ,,sve stvari su stvorene u njemu” (stih 16)[78] U tekstu ne piše da su ,,sve stvari stvorene od strane njega.” Pavle definiše ono što on podrazumeva pod frazom ,,sve stvari” u ovom kontekstu: autoriteti i poglavarstva i moćnici, hijerarhija vladara. Pavle ovde ne misli o materijalnom univerzumu kao o celini već o ličnim autoritetima. Isus je nadmoćan nad njima ko Božiji prvorođeni sin, Njegov ,,jedinstveno začet” Sin, kako ga Jovan naziva (Jovan 1:14, 18; 3:16, 18).

Isus je, kako Pavle tvrdi, vrhovni ,,pre svih stvari” (stih 17), gde reč ,,pre” ukazuje na bitnost, kao što je to čest slučaj, a ne na prioritet u vremenu. Ali ostaje istinito da je Isus hronološki prvi u novom stvaranju. On je hronološki pre sveta u Božijem planu što mu garantuje nasledstvo svih stvari. On je prvi dostigao besmrtnost time što je vaskrsao. Upravo ovo Pavle kaže stihom 18 gde opisuje Isusa kao ,,prvorođenog od mrtvih”. Upravo ga je njegovo vaskrsnuće ustanovilo kao nekog ko je vrhovni, posle Boga ali pre celokupnog novog stvaranja i svih autoriteta u stvaranju. Stih 18 je važan jer je Isus uzdignut kako bi bio na prvom mestu. Ovo nema nikakvog smisla ako je Pavle verovao da je Isus tokom čitavog procesa i od večnosti sam Bog! Isus je stekao ovaj jedinstveni status!

Ako Pavle govori o kosmologiji Postanja, on misli o Isusu kao o mudrosti ili mudrom Planu Božijem. Sve je stvoreno sa Mesijom, Sinom Božijim na umu. Sve je stvoreno ,,u njemu” (stih 16) i hrišćani su takođe ,,u njemu” bili pre osnivanja sveta (Efescima 1:4). Kao predvodnik novog stvaranja, Isus je dostigao svoj visoki položaj pored Boga, ,,sav autoritet” (Matej 28:18) koji mu je dat kako bi obavio svoj rad u tom novom stvaranju.

Prevodi nas navode na pogrešan put jer daju utisak da je Isus bio aktivan tokom stvaranja u Prvoj knjizi Mojsijevoj. To bi se suprostavilo jednostavnoj izjavi u stihu 44:24 Proroka Isaije da je Jedan Bog stvorio sve stvari sasvim sam (,,Ko je bio sa mnom?”). Isus je sam znao da je Gospod Bog stvorio čoveka iz zemljane prašine i stalno se vraćao na ovaj događaj pripisivajući ga Ocu: ,,Bog je stvorio muškarce i žene” (Marko 10:6). Jevrejima 1:1-2 namerno navodi da Bog nije radio ni govorio kroz Sina u periodu Starog zaveta i da je Bog, a ne Isus, odmarao sedmog dana nakon stvaranja (Jevrejima 4:4). Čovek treba samo da otvori delo pod nazivom Expositor's Greek Commentary (Grčke kritike jednog tumača) koje se bavi stihom 1:16 Poslanice Kološanima i da pročita:

,,to ne znači da je on stvorio sve stvari.” Smisao je ,,u njemu” a ne ,,od njega.”[79]

Novi zavet nameće verovanje da je Isus Mesija a ne Bog. Isus je mesijanski gospod. Ova centralna istina je ustanovljena kao osnova crkve, temelj verovanja. Petar izjavljuje da će Isus biti ,,Gospod i Hrist” u Delima 2:36 i Pavle isto to tvrdi kada kaže da hrišćani veruju u ,,jednog gospoda Isusa Mesiju” (1. Korinćanima 8:6). Mesija je sin Davidov i Božiji jer je natprirodno začet u Mariji. On je proglašen kao Sin koji ima moć jer ga je Bog digao iz mrtvih (Rimljanima 1:4). Niko ne zamišlja u Bibliji da Bog umire! ,,Jagnje koje je ubijeno” (Otkrivenje 5:6, 12; 13:8), ma koliko uzdignut njegov sadašnji položaj bio i ma koliko on bio u srodstvu sa Jednim Bogom, on je ipak smrtnik a samim tim nije Bog. Samo je Bogu urođena besmrtnost (1. Timotiju 6:16). Bog samim tim ne može da umre. Charles Wesley može da zabeleži reči himne: ,,Misterija je: besmrtni umire.”[80] Ali ovo idalje zvuči kontradiktorno i besmisleno. Besmrtni ne može da umre. Bog ne može da umre. Sin Božiji je umro.

,,Gospod” je reč koja je upotrebljena za običnog ljudskog ,,šefa”. Oni su rekli svom gospodu sve što je učinjeno” (Matej 18:37). Kao što smo videli u Poslanicama koje je napisao Pavle, Isus je ,,naš Gospod Isus Hrist, njihov Gospod i naš” (1. Korinćanima 1:2). U stihu 11:8 Otkrovenja Isus je još uvek ,,njihov gospod koji je bio razapet”. Bog, besmrtni Jedan Bog Izraela, nikada nije bio razapet. Teologija Biblije ne poznaje smrtnog vrhovnog Boga. Isus je ,,prvi i poslednji koji je bio mrtav i koji je živ” (Otkrivenje 2:8), ,,početak stvaranja Božijeg” (Otkrivenje 3:14), što kao što se sećamo na osnovu Biblijskog rečnika znači da je ,,On sam bio deo stvaranja”.[81] On je bio vrhovni predvodnik novog stvaranja besmrtnih ljudskih bića, drugog Adama. Strogi monoteizam može da bude očuvan ako se držimo kanona Novog zaveta. Onda kada je Grčka izvršila svoj uticaj putem ranih crkvenih otaca, i otkad je teologija počela da se zasniva na kosmološkim modelima koji uključuju ,,drugog Boga”, unitarijanistički monoteizam je pretrpeo smtrni udarac.