Gubljenje Luke i prelazak na Jovana
Oni koji redovno odlaze u crkvu imaju tendenciju da bez detaljne analize prihvate ,,Isusa“ koji im je predstavljen u crkvi. Pitanje o porekluosobe je od ključne važnosti. Osobu definiše njeno poreklo. I mi sami često tragamo za ovom informacijom kada pitamo: ,,Odakle si?“
Najvažnije pitanje koje treba postaviti a da se tiče Sina Božijeg jeste upravo u vezi njegovog porekla. Odakle je došao, kako i kada? Postoji ogromna razlika između osobe koja je oduvek postojala kao večni Bog, pre nego što se pojavila kao ljudsko biće i osobe koja počinje da postoji u materici svoje majke.
Pravo ljudsko biće, po definiciji, mora da počne da postoji u majčinoj materici! Takođe postoji ogromna razlika između toga i osobe koja je bila anđeo a zatim sama sebe svela ili ju je Bog sveo na fetus pa je rođena od strane žene. Stihovi 1:5 i 13 Poslanice Jevrejima definitivno dva puta govore o tome da Isus nikada, baš nikada, nije bio anđeo! Ali to ne sprečava oko sedam miliona Jehovinih svedoka da nas uveravaju u suštu suprotmost tome – da je Isus bio zapravo arhanđeo Mihailo. Tu se vidi kakvu moć ima zavaravanje i kako ono deluje na široke narodne mase!
Kako bi bio adekvatan obećani Mesija, Isus je pre svega morao da bude ljudska osoba, direktno i krvno srodstvo i potomak Cara Davida. Stihovi 132:11 i 89:35-37 Psalma (Vidi Luka 1:69) čine ovo veoma jasnim. Mesija treba da bude u direktnom i biološkom srodstvu sa izraelskim carom (u jevanđeljima se može pronaći njegovo porodično stablo gde se vidi da je Josif zakonski otac a Marija prava majka, a oboje potiču sa stabla Natanovog, sina Davidovog, Luka 3:31).
Mesija je zapravo vrhovni i poslednji vladar Izraela i on će doneti mir našem Carstvu razorenom ratom. To je čitava poenta Jevanđelja o dolazećem Carstvu. Vladavina svetom će biti na njegovim plećima (Isaija 9:6). Pogledajte oko sebe i videćete da se to još uvek nije dogodilo. Ali dogodiće se!
Luka je bio temeljan, obrazovan hrišćanski istoričar koji je bio odlučan da predstavi tačan sadržaj hrišćanske vere (Luka 1:3-4), tako da Teofil, za koga je Luka pisao, bude uveren u apsolutnu tačnost hrišćanskih činjenica koje je on primio kao jedinu pravu veru. I mi smo veoma blagosloveni jer su pred nama Lukine inspirativne reči koje definišu puku jednostavnost pravog Isusa i prave hrišćanske vere koja nam je dostupna i dan danas, toliko godina posle Luke. Ključno pitanje je da li smo spremni da verujemo da je Isus bio u potpunosti čovek, Davidov potomak, drugi Adam – i da je naravno čudotvornim putem Sin Božiji, donet u postojanje u materici svoje majke, da, čudom (Luka 1:35, Matej 1:18, 20, 1. Jovanova 5:18, ne Verzija Kralja Džejmsa).
Ovim člankom zapravo želim da pokažem da je divno formulisan prikaz Luke o poreklu Isusa, Sina Božijeg, suptilno potcenjen, zapravo odbijen od strane onih koji odlaze u crkvu a koji su nevoljno i nekritički primali i nastavljaju da primaju u crkvi dugoročnu tradiciju o Isusu koja negira, zanemaruje i poriče prikaz koji je pružio Luka (i Matej). Pitanje identiteta je ozbiljna stvar, pogotovo kada je u pitanju pogrešan identitet! Ovaj problem zaslužuje da ga podobno ispitamo kao što je to učinio Bereans (Dela 17:11).
Istina o identitetu jedinog pravog Isusa iz Biblije je bila od tolike važnosti da je Bog smatrao da je prikladno da je poveri anđelu Gavrilu koji bi iskazao ključne činjenice o njegovom identitetu koje su neophodne kako bi se postiglo jasnije razumevanje. Kada anđeli govore, mi treba dobro da obratimo pažnju! Kada anđeli komuniciraju, ne treba da uzememo zdravo za gotovo to da su bili dovoljno vešti da se izražavaju tako da svako može da ih razume.
Nikada nije bila namera Biblije da bude teška i nedokučiva zavrzlama namenjena samo učenim ljudima i stručnjacima. Ti, kao neko ko je posvećen Bogu i Hristu, možeš da shvatiš ko je Isus! I ti to moraš, jer ćeš u suprotnom ostati u zabuni nastaloj pogrešnim tumačenjem jezika koga je inače lako razumeti. Sećamo se da je Gavrilo bio odabran da u ime Boga sprovede zadatak u delo i to dva puta. Prvi put u devetom poglavlju Proroka Danila gde on, duboko pogođen užasnim stanjem u Jerusalimu i Hramu, moli Boga da oprosti njegove grehe kao i grehe njegovog naroda i da Izraelu vrati mir i bezbednost. Danilove strastvene molbe su uslišene onda kada ga je posetio Gavrilo koji je govorio u ime Jednog Boga. Nakon što je uporno postavljao pitanje u vezi sa tim koliko vremena treba da prođe pre nego što dođe do konačne obnove, Danilo je dobio blagosloven odgovor. Njemu je rečeno da će na kraju perioda koji traju po 70 godina, što ukupno čini 490 godina, sve konačno biti dobro. Jerusalim i Izrael će biti obnovljeni.
Čudna ideja da će se prorečeni period od 490 godina završiti bilo 33. godine nove ere ili 70. godine nove ere, trebalo bi da bude ostavljena po strani kao netačna! Bilo bi užasno cinično ponuditi Danilu ,,ostvarenje” zahteva koji je uputio molitvom tako što bi mu bilo rečeno da će nakon 490 godina grad iskusiti jednaku katastrofu! Kao što je dobro poznato, Rimljani su poharali Jerusalimm spalili hram i ubili ili prognali oko milion Jevreja! To se dogodilo 70. godine nove ere. Taj događaj sigurno ne predstavlja ispunjenje proročanstva o obnovi!
Sva velika proročanstva kod Danila, koji je živeo u šestom veku pre nove ere, okončavaju se istim događajem, da će mesijansko carstvo Božije na zemlji u budućnosti nastati pri Isusovom drugom dolasku (poglavlja 2, 7, 8, 9, 11, 12).
Drugi podjednako važan događaj jeste onaj kada je Gavrilo poslat na neverovatnu misiju, da poseti mladu Jevrejkinju, devicu Mariju koja je verena za Josifa. To su bili članovi Davidovog dvora, o kojima postoje beleške u javnim rodoslovima, koji, podrazumeva se, nisu tog trenutka bili na vlasti kao carske porodice a Mesija je morao biti rođen u jednoj takvoj porodici. Integritet čitave Biblije je u pitanju.
Luka je najprecizniji jer iznosi detalje o tome kako, kada i odakle će se pojaviti obećani Mesija. Prva važna činjenica na koju treba obratiti pažnju jeste ta da Luka nije opisao dolazak ,,preegzistentnog” drugog člana tročlanog Božanstva, niti je opisao dolazak Mesije kao nekog ko dolazi izvan materice svoje majke. Nažalost, dolazi do prevelike zabune kada se tradicijom tumači Lukino svedočenje i samim tim izmeni i do drastične mere falsifikuje isto. To je nepravedno rukovanje Biblijom. Luka namerno isključuje bilo kakvu ideju da je Sin Božiji, za koga Luka kaže da je čudom začet u Mariji i rođen od strane nje, bio živ pre nego što je bio začet! Da li je moguće da je tvoja crkva pogrešno protumačila Jevanđelje po Luki i došla do pogrešnog Isusovog identiteta?
Evo kako Luka iznosi detalje o veoma važnom događaju koji govori o poreklu a samim tim i identitetu Sina Božijeg, Isusa. Luka se prvo priseća da je Zaharije kažnjen tako što je izgubio moć govora na devet meseci jer je odbio da odmah poveruje u reči anđela Gavrila: da je njegova ostarela žena Jelisaveta, nasuprot uobičajenog razvoja događaja, mogla da ostane u drugom stanju i da nosi dete Jovana Krstitelja (Luka 1:19-20).
Od velikog značaja je to što je Gavrilo posetio Jelisavetu u šestom mesecu njene trudnoće (Luka 1:26). Anđeo je uveravao Mariju, koja je sasvim očekivano bila uplašena kada je u svojoj kući ugledala arhanđela, da nema razloga da se plaši (Luka 1:30). Gavrilo zatim iznosi objašnjenje tako što na jednostavan, jasan i sažet način kaže kako i kada će Mesija doći u postojanje. Biblijske reči nam pružaju moćne i korisne informacije i nikako ne treba da predstavljaju predmet rasprave ili svađe!
,,Sveti duh, snaga Svevišnjeg Boga” trebalo je da je obasja i ,,upravo iz tog razloga” (gr. dio kai) onaj koji će biti začet biće ,,nazvan Sinom Božijim” (Luka 1:35) (Izbegavajte varljivu upotrebu reči ,,takođe” koja se javlja u Verziji Kralja Džejmsa). Biti nazvan Sinom Božijim i biti Sin Božiji ima isto značenje. Sin Božiji je onaj koji taj začeti, doneti u postojanje, upravo jeste. Nema ni najmanje teškoće niti komlikacije u vezi sa ovim besprekornim prikazom. Kristalno je jasan. U to se mora verovati kao u fundamentalni kamen temeljac hrišćanske vere.
Odlučujuće je i konačno, vredno našeg poverenja. Ujedinjuje i teši. Svaki pisac Novog zaveta je svoje razumevanje zasnivao na tome ko je Isus bio i ko on jeste na osnovu ovih nadahnutih Gavrilovih uputstava. Novi zavet ne predstavlja današnju beznadežno zbunjujuću scenu veroispovesti. Takav haos bi mogao da nas upozori na činjenicu da se razvoj događaja odvio na pogrešan način! Da li je to, možda, problem? ,,Hrišćansko društvo je nastavilo dalje bez hrišćanstva a da toga nije ni bilo svesno” (Soren Kierkegaard, citat iz časopisa Time, Dec. 16, 1946).
Mesija bi očigledno bio u srodstvu sa Davidom time što je začet i stvoren u materici žene plave krvi a ta osoba, začeta i stvorena na takav način, samim tim bi postala Sin Božiji, upravo iz ovog lako razumljivog razloga – Bog je bio Isusov Otac biološkim čudom koje je sproveo sveti duh, kreativna snaga Boga. To čudo se dogodilo u Isusovoj majci Mariji. Na taj način, takođe, Marijin Sin, odnosno Sin Božiji, podoban je da bude drugi i poslednji Adam koji je takođe sin Božiji (Luka 3:38).
Blagosloveni smo jer nam je Raymond Brown pružio vrhunski i detaljan prikaz rođenja kao i tumačenje istog. U pitanju je klasična analiza detalja u Lukinom i Matejinom prikazu porekla Sina Božijeg, Mesije Isusa.
Brown ukazuje na neverovatnu činjenicu! Crkvena tradicija o drugom članu Božanstva izbrisala je prikaz koji je pružio Luka, promenila ga i izgubila se objašnjavajući isto. Komentari koje iznosi Brown treba da momentalno navedu narod na razmišljanje. Oni su razlog za brigu. Brown ukazuje na to da se fundamentalno izvrtanje Lukinih i Gavrilovih reči desilo onda kada je kasnija tradicija promenila to svedočenje time što je istom nametnula stranu ideju da Sin Božiji NIJE počeo da postoji u materici svoje majke kao što po pravilu svako ljudsko stvorenje mora da počne.
Brown kaže, ,,Što se tiče preegzistencije ... začeće Isusa predstavlja početak zemaljske karijere ali ne i početak postojanja Sina Božijeg.” Kasnija ideja o ,,preegzistentnom” sinu porekla je i suprostavila se Lukinom prikazu početka Sina Božijeg. ,,Začeće u devici”, kako Brown tačno tvrdi, ,,više se ne smatra početkom postojanja Sina Božijeg, već inkarnacijom (preegzistentnog) Sina i to je postala ortodoksna doktrina” (Rođenje Mesije, strana 141). Nadam se da će ovaj neverovatan uvid otvoriti oči našim čitaocima.
Obratite pažnju na to da je Lukino svedočenje u direktnoj suprotnosti sa kasnijim viđenjem koje je postalo ortodoksno, i poništeno od strane istog, tj. postalo dogma u koju oni koji redovno odlaze u crkvu moraju da veruju. Kao što Brown kaže, čim je kasnija teorija o preegzistenciji postala standardno ortodoksno verovanje, ,,začeće u devici više se ne smatra začećem Božijeg sina.” Drugim rečima, Luka i Gavrilo su prestali da budu svedoci pravog porekla Sina Božijeg. Poenta Isusovog porekla a samim tim i njegovog identiteta kao Sina Božijeg radikalno je promenjena. ,,Ortodoksija” se suprostavlja Luki, Gavrilu i Bibliji! Ova promena zaista zaslužuje da bude nazvana udaljavanjem od Biblije i nametanjem novog i drugačijeg identiteta Sina Božijeg. Zar nikoga ne uznemirava ova ponovna identifikacija Sina Božijeg? Zar niko ne vidi uznemiravajuću mogućnost da je ,,drugačiji Isus”, ,,drugačiji Hrist” ubačen u čitav koncept? ,,Crkva” je ,,mesto zločina” u većoj meri nego što to možeš da zamisliš!
Novo nebiblijsko poreklo i novi identitet Sina Božijeg zamenili su biblijsko poreklo i identitet istog a Bog je taj biblijski identitet i to poreklo proglasio kroz Gavrila, a novi nebiblijski prikaz postao je ortodoksan i standardan u svakoj veroispovesti! Retko ko je imao na umu posledice koje donosi promena Lukinih i Matejinih reči u vezi sa istinom koja se tiče Sina Božijeg.
Videli smo kakvo je osveženje doneo Raymond Brown svojim klasičnim delom pod nazivom Rođenje Mesije. On je ukazao na suptilnu promenu kojom je tradicija negirala Lukine i Gavrilove reči. Kada je tradicija uzela stvari u svoje ruke, Lukine reči se više nisu izgovarale u crkvi. Tradicija je pregazila Luku i Gavrila i nastavlja da ih gazi i dan danas. Prema Luki, Marija je ona kroz koju i u koju je Sin Božiji donet u postojanje, čudom začet kao jedinstveni Sin Božiji.
Isus je Sin Božiji od trenutka kada je počeo da postoji, tj. začeća koje se odigralo u Mariji. Ovo je izuzetno jasno i ne bi trebalo da pokreće nikakvu raspravu. Marija se nije raspravljala sa Gavrilom, niti ga je pogrešno razumela, ali mnogi su danas spremni da pokopaju istinu koju nose Gavrilove reči iznošenjem komplikovanih argumenata! Brown govori o ,,mestu zločina” na kome je nastradalo Lukino jednostavno svedočenje. ,,Neki crkveni oci i srednjevekovni teolozi mislili su da se stih 1:35 Jevanđelja po Luki (,,sveti duh i moć Božija”) odnosi na drugu i treću Osobu Trojstva, tako da je ta ,,moć” druga Osoba koja se spušta kako bi postala ,,meso” u Marijinoj materici. Kao što vidimo, nema dokaza da je Luka mislio o inkarnaciji preegzistentnog Sina” (stih 290).
Tragično mešanje Lukinih reči sa paganskim filozofskim idejama o trijadološkom Bogu treba da bude obelodanjeno i odbijeno. Brown nastavlja svoje izlaganje time što kaže da je stih 1:35 Jevanđelja po Luki predstavljao sramotu za crkvene oce. On iznosi komentar koji se tiče veoma važnog veznika ,,stoga“ u stihu 1:35 Jevanđelja po Luki. On izričito povezuje začeće u devici sa tim da je Isus Sin Božiji. ,,To je osramotilo mnoge ortodoksne teologe jer u preegzistenciji (trijadološke) hristologije koncept Svetog duha u Marijinoj materici ne dovodi do postojanja Sina Božijeg. Luka nije svestan takve hristologije. Za Luku, začeće je povezano sa božanskim Sinstvom“ (str. 291). Postoji upadljivo neslaganje između onoga što govore Luka i Biblija u celini i onoga što se od drugog veka razvijalo kao dogma.
,,Teologija“ se sasvim suprostavlja Lukinom svedočenju i to ne sme biti zanemareno, jer dovodi u pitanje čitavu tradiciju u prethodnih 1900 godina. Raymond Brown iznosi još jednu poentu: ,,Ja ne mogu da pratim one teologe koji pokušavaju da izbegnu Bibliju i značenje koje je dato veznikom ,,stoga“, kojim počinje ovaj stih. Oni smatraju da kod Luke začeće deteta ne donosi Sina u postojanje već nam samo omogućava da zovemo Sinom Božijim onog koji je već bio Sin Božiji.“ Brown sumira svoja biblijska otkrića rečenicom: ,,Oba teksta razvijaju teološki uvid (kako definisati identitet pravog Isusa) da je Isus bio Sin Božiji od samog trenutka kada je začet“ (strana 561). A ne pre toga!
To je naravno smela i činjenicama podržana izjava koja može da navede čitaoce da se odmah zapitaju da li usvajaju pravo svedočenje o stvarnom identitetu istorijskog Isusa, kako iz Biblije tako i iz vere.
Kontradikcija je jednostavna: Luka i Matej zasnivaju fundamentalni identitet Sina Božijeg, Mesije, na čudu koje je Bog izveo u Mariji. Spoj je logičan i apsolutno jasan. Njeno značenje zaista ne može biti izbegnuto. Na sreću, Gavrilo ne koristi konfuzan i komplikovan rečnik koji često može da se pronađe u biblijskim spisima.
Razlog beskrajne rasprave i nejasnoća a često i razlog često žestokog dogmatizma, zapravo je crkvena tradicija koja nas je sasvim udaljila od Biblije. Ako bismo tradiciju ostavili po strani, mogli bismo da iskusimo užitak jer bismo bili u direktnom dodiru sa nadahnutim Lukinim, Matejinim i Gavrilovim rečima.
Onda bismo prestali da koristimo Jovana da se suprostavimo Mateji i Luki. Ne bismo požurili i prvi stih Jovanovog jevanđelja pročitali na način koji bi uneo zabunu i koji bi pomutio Jevanđelja po Mateji i Luki. Jovan bi bio shvaćen kao neko ko objavljuje plan i volju Božiju: reč, a ne Reč, od početka. A ne postojanje drugog BOGA (Sina) koji narušava učenje Izraela i Isusa (Marko 12:29; Jovan 17:3) i negira očigledni kontrast između Jednog Boga (Jahve) i Mesije koji je nebožanski ,,moj gospod” (adoni) iz Psalma 110:1. Ovo je stih iz Starog zaveta koji se najčešće javlja u Novom zavetu i on treba da predstavlja upozorenje i granicu protiv ikakvog menjanja najvažnije od svih zapovesti, koju je Isus potvrdio u stihu 12:29 Jevanđelja po Marku i 17:3 Jevanđelja po Jovanu. Bog je jedna božanska Osoba, a to potvrđuju i hiljade ličnih zamenica u jednini.
Više o Mestu zločina: ,,Nunc Stans”
Verovatno se pitate šta bi to moglo da bude. To je latinska fraza koja treba da opiše ideju da je za Boga svaki trenutak sadašnjost!
,,Nunc stans” je ,,večno sada”, ideja o večnosti kao o nečemu što miruje u sadašnjosti. Ti možeš da zamisliš da si večno prisutan kao neko ko gleda kako se čitava istorija odigrava zauvek, ali ideja o nunc stans je kao kada doživljavate svo vreme u jednom trenutku koji se nikada ne završava. Tako da Bog koji ima takav uvid zna sve što se dogodilo i što će se dogoditi u nekom trenutku u večnosti. To bi bilo kao da je neko u stanju da vidi svo vreme pred sobom u drugoj dimenziji ili tako nešto.
Sada dolazi ključna tačka! Neka naši čitaoci zastanu i razmisle o ovome! U stihu 2:7 Psalma, možemo da pročitamo fenomenalnu izjavu o poreklu Sina Božijeg. Bog je taj koji izgovara sledeći predlog: ,,Ti (Mesija) si Moj Sin: Danas postajem tvoj Otac = danas te donosim u postojanje.“
Kada posećujete protestantsku ili katoličku crkvu, posvećujete se verovanju da ,,danas“ kada je u pitanju začeće, tj. dolazak u postojanje Sina (Ps. 2:7; LXX Ps 110:3) nije dan u vremenu nego beskrajni dan jer kod Boga ne postoji danas!
Ovaj argument su osmislili crkveni oci četvrtog veka kako bi opravdali verovanje da je Isus večni Sin Božiji koji nema početak u vremenu. Kao što je jedan od crkvenih otaca napisao: ,,Sin je imao početak bez početka.“ A sada ključno pitanje: Da li je taj pojam ,,početka bez početka“ koji ide ruku pod ruku sa idejom da ,,danas“ kod Boga podrazumeva beskrajno vreme zaista iskren koncept, vredan pažnje? Ili je to samo mutljavina i komplikovanje jednostavnog jezika?
Da se prisetimo farmaceutske kompanije koja prodaje novi vid terapije ali od javnosti krije teške kontraindikacije. Ljudi koji redovno odlaze u crkvu izgleda da nisu dovoljno zainteresovani za osnovu verovanja za koga su privrženi. Da li oni znaju i da li ih je briga da su oni koji su osmislili i lažirali ključnu doktrinu o Isusu kao BOGU SINU, ,,večno začetom sinu“, bili dovoljno pristojni da kažu da vas verovanje u Boga sina automatski posvećuje verovanju da ,,danas kod Boga ne znači ,,danas“ i ne može da znači to“? Da li je ,,početak bez početka“ fraza koja je prikladna za razumno i inteligentno ljudsko biće? A 1+1+1=1, što milioni vernika neće ni oklevati da proglase ključnom dogmom? Hajde da završimo ovo tako što ćemo da te pozovemo da se pozabaviš rečima poznatog hristologa Dr. James Dunna koji kaže sledeće:,,Naravno da uvek postoji mogućnost da je popularno pagansko sujeverje postalo popularno hrišćansko sujeverje, postepenom asimilacijom i širenjem verovanja na nivou popularne pobožnosti (Christology in the Making, p. 251).
Sudbina hrišćana i nagrada za njih
Popularna ideja da je sudbina hrišćanina da ode u raj kao duša bez tela predstavlja jednu od nebiblijskih ideja kojoj je potrebna radikalna reformacija. Isus je rekao da će ,,pokorni naslediti zemlju ili zemljište“ (Matej 5:5). Stih 27:5 Proroka Jeremije obećava da će Bog rado ,,dati zemlju/zemljište“ onima koje voli, tj. onima koji mu se dopadaju. Oni koji mu se dopadaju su oni koji slušaju Njegovog Sina Isusa (Jevrejima 5:9). A Isus je ponavljao stih 27:5 Proroka Jeremije ovim rečima: ,,Ne plaši se, malo stado; zadovoljstvo je Boga Oca da ti da Carstvo“ (Luka 12:32).
Isus je naravno zasnivao svoje shvatanje na hebrejskoj Bibliji i ponavljao 37. poglavlje Psalma koji ništa manje nego 5 puta obećava da će verni ,,naslediti zemlju/zemljište i boraviti na njoj zauvek“ (Psalm 37:9, 11, 22, 29, 34). Pitanje koje Petar postavlja u stihu 19:27 Jevanđelja po Mateju je zaista osvežavajuće! On je rekao Isusu: ,,Šta tu ima za nas? Šta mi dobijamo? Koja je naša nagrada? Za odgovor pogledaj stihove 28-29.
Focus on the Kingdom – Avgust 2014