,Za Jevrejina reč Bog može da podrazumeva samo jednu Osobu... Upotreba reči Bog za Isusa bi narušila monoteizam, dok time što su Isusa nazivali Bogom oni su priznavali da su on i Otac povezani po pitanju autoriteta.”[1]

,,Po mom mišljenju, hrišćanstvo bi trebalo malo više da se fokusira na reči nego što je to običaj bio u prošlosti ... Pravi Isus je mnogo interesantnija i religijski mnogo bitnija figura od božanskog Hrista kasnije vere a njegova prednost je što je zapravo živeo.”[2]

,,U učenju Isusa Hrista Bog je pre svega Otac.”[3]

,,Zaboravite pseudo-ortodoksne pokušaje da se od Isusa iz Nazareta napravi neko ko je svestan toga da je druga Osoba Trojstva ... Reč Mesija naravno nije imala nikakve veze sa trijadološkom teologijom ili sa teologijom inkarnacije.”[4]

Prvobitni Isus 

Prvobitni Isus je bio Jevrejin koji je recitovao i potvrđivao unitarijanističko izraelsko učenje kao središte istinske teologije. Pokušaji da se proširi učenje, na osnovu Biblije, tako da ono postane trijadološko, nisu uspeli, što priznaju kako istoričari tako i mnogi stručnjaci za Bibliju. Isusova vera ni po koju cenu ne sme biti modifikovana. Učiniti tako nešto predstavlja rizik od kompromisa sa paganizmom.

Prvobitni Isus nije samo potvrđeni unitarijanac koji naglašava izraelsko učenje. On je onaj čije je ,,postanje” ili poreklo (Matej 1:1, 18) objašnjeno nama najjasnijim terminima kako u Matejinom tako i u Lukinom uvodnom poglavlju. Isus je Sin Božiji koji je ukorenjen u čudesnu ljudsku istoriju (Luka 1:35) posebno božanskim obećanjem u izraelskoj istoriji. On je ,,Isus Hrist” koji je došao ,,od mesa” (ne u meso, kako je to Luter[5] preveo), tj. kao prvobitno ljudska, istorijska osoba, član ljudske rase. Ovako Jovan pokušava da nam dokuči istinski duh (1. Jovanova 4:1-6).

Prvobitni Isus nije osoba koja dolazi iz perioda pre istorije. To se ne bi uklopilo u profil sina Davidovog koji je obećan u hebrejskoj Bibliji kao Mesija. Čim se njegova istorija ukloni iz same istorije i izvan vremena i prostora, vera gubi svoje sidro u istoriji i činjenicama. Mi smo onda ostavljeni na pučini, na uzburkanom moru spekulacija i mašte.

Ista bezvremenost i bezprostornost koja je u kasnijoj teologiji primenjena na Isusovo poreklo je na čudan i zbunjujući način pogodila Isusovo hebrejsko viđenje budućnosti. Naša sudbina nije da nestanemo kao duše u raju već da vladamo obnovljenim društvom na obnovljenoj zemlji kojom će Mesija da vlada, kada se vrati (Matej 5:5; Otkrivenje 5:10, itd). ,,Kraj sveta” u Bibliji zapravo nije kraj prostorno-vremenskog univerzuma. To je, kada se pravilno prevede sa grčkog, ,,kraj (sadašnjeg) doba.”[6] Isus je objavio da doba Carstva Božijeg, kada se ono u potpunosti manifestuje, sledi nakon kraja ovog doba. Novo doba Carstva svakako ne prevazilazi prostor i vreme!

Početak Božije priče o spasenju u istorijskom Mesiji koji je rođen u Vitlejemu i kraj Božije priče koja obećava obnovljenu zemlju, pomešani su u umu onoga koji redovno ide u crkvu, pa Biblija postaje knjiga koju je teško čitati sa zadovoljstvom, jer se naša tradicionalna priča ne poklapa sa onim što piše u Bibliji.

Neverovatno, vodeći evanđelisti, dok su tvrdili da je za njih Biblija autoritet, postavili su sebe kao direktnu opoziciju Isusovoj nameri da objavi Carstvo Božije kao Jevanđelje. U knjizi pod nazivom Odgovor na 1001 pitanje, dvojica vodećih evanđelista su napisali: ,,Ubeđeni smo da ovo (verovanje da je Isus obavezao Crkvu da propoveda Jevanđelje o Carstvu) predstavlja grešku. Bilo bi čudno pronaći Crkvenu obavezu u Jevanđelju Carstva.”[7] Neverovatan napad na Bibliju i Mesijino učenje je otkriveno od strane ovih autora pouzdanim uverenjem, koje se provlači kroz celokupnu evanđelijsku literaturu:

Dugo sam bio ubeđen i propovedao da Velika komisija o kojoj se govori u stihovima 28:19,20 Jevanđelja po Mateju je pre svega primenljiva na Carstvo a ne na Crkvu. Ako imamo ovo na umu, ne bi trebalo da se zbunimo oko naših uputstava koja se mogu pronaći u stihu 1:8 Dela apostolskih i detalja u Poslanicama crkvama. Matejina komisija (tj, naređenje da se Jevanđelje propoveda Carstvu Božijem baš onako kako je to Isus činio) počeće da važi i za ostatak Jevreja tek nakon što proradi u Crkvi.[8]

Sledi neverovatno odbijanje Isusovog učenja:

Markovo jevanđelje, poput Matejinog i Lukinog, je pre svega knjiga o Carstvu i smatram da nijedno od njih ne sadrži uputstva za crkvu – čak ni takozvana ,,Velika komisija” u stihovima 28:18-20 Jevanđelja po Mateju... Da potvrdimo, mi treba da propovedamo jevanđelje svakom stvorenju ... ali koje jevanđelje? Jedino jevanđelje koje je poznato sinoptici jeste jevanđelje carstva. Naše jevanđelje Božije milosti se od sve četvorice evanđelista može pronaći samo kod Jovana.[9]

Gubitak Jevanđelja kakvog je Isus, Jevrejin, propovedao (Jevrejima 2:3) ide ruku pod ruku sa crkvenim odbijanjem njegove unitarijanističke vere.

Prema izraelskim prorocima, jednog dana će ceo svet zaista prepoznati Boga Izraela kao jedinog pravog Boga: ,,I Gospod će biti kralj nad celokupnom zemljom; na taj dan biće jedan Gospod i Njegovo ime jedno” (Zaharija 14:9). Isus će takođe biti priznat, ali ne kao Svemoćni Bog već kao jedinstveni sluga tog jednog Boga. On će biti priznat prema tome kakav je on zaista, ,,Sin Božiji, Mesija” (Matej 16:16) i ,,čovek Mesija Isus” (1. Timotiju 2:5), posrednik između Jednog Boga i čovečanstva, kome je delegiran čitav sud: ,,Otac ne sudi nikom ali je dao čitav sud Sinu” (Jovan 5:22).

Stih 2:5 Prve poslanice Timotiju, gde je Jedan Bog definisan kao Otac, ne kao Mesija Isus koji je neko sasvim drugi, ako se u njega veruje, mogao bi za čas da dovede do revolucije nakon dve hiljade godina izmenjene teologije i da nam omogući da se vratimo našim jevrejskim korenima u Isusu. Nikakvo dodatno svedočenje nije potrebno kada se shvate reči kojima je pisano Pavlovo učenje: ,,Postoji jedan Bog i jedan posrednik između Boga i ljudi, čovek Mesija Isus.”  Zar ne bi Isusovo i Pavlovo učenje moglo da pruži oslonac, bar središte intenzivne konverzacije između miliona Jevreja i milijardu hrišćana i, naravno, više od milijardu muslimana?

Liberalni hrišćani su i te kako svesni ranog gubitka jevrejskog učenja što se tiče vere, ali oni ovakvo odstupanje od Biblije ne smatraju veoma ozbiljnim, jer ne smatraju istu veoma važnom. Evanđelisti međutim smatraju Bibliju autoritetom i do sada nisu bili voljni da se suoče sa razlikom između njihovog učenja i Isusovog učenja. Zapravo, oni su ti koji su pokazali najveću genijalnost u pokušaju da obave nemoguć zadatak i pronađu Trojstvo u Bibliji, čak i u Starom zavetu. Dok pokušavaju da istraju u svojoj nameri koristeći svega nekoliko stihova, izvađenih iz celokupnog biblijskog konteksta, oni pokušavaju da pretvore pisce Novog zaveta u trijadologe ili bar pisce koji pokušavaju da postanu Trijadolozi!

U praksi, trijadološki dokazni tekstovi se skoro isključivo uzimaju od Jovana i Luke, tek poneki je iz Poslanice Jevrejima. Ali doktrina Boga mora da bude ustanovljena širom čitavog spektra Biblije a da se ne zanemari Stari zavet na kom je Novi zavet utemeljen. Činjenica da Isusova vera nije trijadološka vera ne izgleda kao da uznemirava i remeti evangeliste. Razlog za to je taj što oni stavljaju naglasak na smrt Isusa a ne ne njegovo učenje. Mnoge evangeliste vide Pavla kao osnivača vere koju priznaju kao hrišćansku i zaboravljaju da je Isus bio prvobitni propovednik Jevanđelja i da Apostoli smatraju najvećom od svih opasnosti upravo ne slušanje i ne poštovanje Isusovih reči (Jevrejima 2:3; 1. Timotiju 6:3; 2. Jovanova 7-9; 1. Jovanova 5:20). Ako neko želi da bude poput Hrista, on treba da veruje u učenje u koje je i Hrist verovao.