,, I odgovarajući anđeo reče joj: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Najvišeg oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji” (Gavrilo, Luka 1:35).

,,Zato će on biti nazvan Sinom Božijim.” Poziv stavlja do znanja šta je on i šta će on biti. Isto tako može da se razmotre i fraze iz stiha 5:9 Jevanđelja po Mateju, ,,oni će biti zvani sinovima Božijim” i iz stiha 6:35 Jevanđelja po Luki, ,,bićete sinovi Svevišnjeg.”[1]

,,Čudotvorno začeće Hrista u devici i stvarna preegzistencija Hrista se naravno međusobno isključuju.”[2]

,,Neke ključne fraze poput ,,Sina Božijeg” nastavljaju da se koriste dok se njihovo značenje postepeno menja, što je i pomoglo da se prikrije razvoj događaja koji se odigravao.”[3]

U stihu 10:36 Jovanovog jevanđelja, Isus je govorio o sopstvenoj istoriji: ,,Otac ga je učinio svetim i poslao u svet”. Naša četiri jevanđelja se savršeno slažu po pitanju ovog. Natprirodni dolazak Sina Božijeg na svet učinilo je istog jedinstveno svetim ljudskim bićem i samim tim neprikosnovenim Sinom Božijim. Kao Sin Božiji, krajnji zastupnik, on je poslat od strane svog Oca na misiju da propoveda Carsko Jevanđelje spasenja (Luka 4:43).

Hebrejsko proročanstvo je objavilo rođenje Mesije u Vitlejemu (Mihej 5:2). Bog je digao Isusa i postavio ga na istorijsku scenu, [4] a onda ga je poslao kao svog zastupnika da prenosi Jevanđelje Izraela (Dela 3:26). Ovaj stih bi trebalo da opovrgne svaki predlog da to što je Bog poslao Isusa mora da znači da je Isus bio živ i svestan pre začeća. Petar kaže da je Bog prvo stvorio Mesiju a onda ga poslao kao svog autorizovanog predstavnika i proroka. Detalji toga kako je Isus, Sin Božiji, postao jeste predmet ujedinjenog i preciznog svedočenja Mateje i Luke koji pružaju najduže i najdetaljnije opise porekla Sina Božijeg. Oba pisca pokušavaju da učvrste poreklo Sina Božijeg u istoriji. I ovi pisci pružaju osnovu hrišćanske teologije i sa pravom su postavljeni na početak našeg kanona.

Ni Mateja a ni Luka nam ne predstavljaju teološki problem izuzetnih proporcija za čije objašnjenje su potrebne vojske teologa. Biblija govori o Sinu Božijem kao predmetu vekovima starih jevrejskih obećanja – da će biološki naslednik cara Davida biti Božiji instrument za spasenje Izraela i sveta. Kritičari su toliko navikli da Sina smatraju Večnim Bogom da zamišljaju da se Mateja i Luka slažu sa njima. Pisac traktata koji se bavi pitanjem ,,Ko je Isus” , govori nam da ,,Luka propoveda da su porekla Isusovog ljudskog života  natprirodna”. On ne zapaža to da Luka opisuje poreklo osobe, samog Sina Božijeg čiji je život počeo nakon začeća. Ne postoji ni najmanji nagoveštaj da je Isus išta drugo do čovek koji potiče od svoje majke. Naš pisac tvrdi da je priznato da je Hrist Gospod i Bog, ali ne pruža nikakav stih iz Lukinog jevanđelja ili Dela apostolskih kako bi potvrdio ovu svoju neverovatnu izjavu. On misli da je anđeo nazvao Marijinog Sina Sinom Svevišnjeg jer je on to oduvek. Ali Luka i Gavrilo ništa slično ne govore. Naprotiv, Gavrilo povezuje čudo koje se dogodilo u Mariji sa tim što je Isus Sin Božiji. Sin Božiji ima pravo da bude tako nazvan jer ga je Bog, njegov Otac, začeo biološkim čudom (Luka 1:35). Ni jedan drugi razlog nije dat i prilično je bespotrebno zamišljati bilo kakvo drugo poreklo Sina Božijeg. Stih 1:35 Jevanđelja po Luki predstavlja potpunu izjavu o osnovi toga što je Isus Božiji Sin. Ali kasnija teologija je uvela fatalno komplikovani element u ove nevine iskaze.

Olakšanje je okrenuti se od mnogih mukotrpnih pokušaja da se Luka i Gavrilo proglase trijadolozima i osvrnuti se na izjave o Isusu koje su u daleko većoj meri naučno i činjenično podržane a koje se mogu pronaći u Teološkom rečniku Novog zaveta. Autor prilazi ovom predmetu tako da uzima u obzir Stari zavet: ,,Bez sumnje postoji veza između starozavetne i jevrejske slike Mesije. O starozavetnom Mesiji Isaija kaže da na njemu počiva Duh Gospodnji (Isaija 11:2). On ga naziva moćnim herojem (9:6).”[5] Rečnik ispravlja greške u prevodu koje neki prave u pokušaju da nametnu trijadološku teologiju Isaiji i opišu Mesiju kao ,,Svemoćnog Boga”, čime nam predstavljaju neverovatan koncept drugog Svemoćnog Boga! Isaija je govorio o Davidovom nasledniku koji je trebalo da bude el gibbor, moćni ili božanski heroj.

Rečnik takođe ukazuje na predlog koji iznosi Mihej a koji se tiče čoveka Mesije: ,,Mihej Ga poredi sa pastirom i kaže da će On brinuti o svom stadu snagom Gospoda (5:4).”[6] Takav prikaz sprečava svaku ideju da će Mesija biti Bog. On dobija moć od onog koji je ,,njegov Bog” (Mihej 5:4). Isti mesijanski zastupnik Boga je opisan carskim Psalmom 110:2: ,,Skiptar sile daje ti Gospod (Jahve) sa Siona.” Razrada ovakvog carskog prikaza natprirodno začetog Mesije može se pronaći u rukopisima koji datiraju pola veka pre rođenja Isusa. Psalmi Solomonovi 17:24,42,47 glase:

I neka mu Bog pomogne da porazi nepravične vladare, da očisti Jerusalim od zlih ljudi koji ga uništavaju ... Bog je učinio da on bude jak u Svetom duhu, i mudar, snažan i pravičan. Zadovoljstvo Gospodnje je sa njim u snazi i on neće biti slab ... Jak je on u svojim delima i moćan u strahu od Boga.

U svim ovim pasususima Mesija je prikazan kao Kralj. Moć koja mu je data služi kako bi odneo pobedu nad svojim neprijateljima.  To je moć koja je data kralju Izraela: ,,Jer ko je Bog osim Gospoda? I ko je stena osim Boga našeg? Bog je krepost moja i sila moja, i čini da mi je put bez mane. Jer me Ti opasuješ snagom za boj” (2. Samuilova 22:32, 33,40; Psalm 18:32,39). Car svoj uspeh u bici pripisuje moći koju mu je Jahve dao. I za Mesiju se misli da je ovakav car, da mu je data moć Jahve. [7]

Luka je oduševljen prikazom Mesije i on govori o proročanskoj snazi Isusa koju je on demonstrirao tokom svoje službe. Dva učenika koja su hodala uz vaskrslog Isusa na putu ka Emausu znali su da je Isus ,,čovek, prorok, moćan na delu i na reči” (Luka 24:19).[8] To je prikaz divnog ,,novog Mojsija”.  Isto tako, Mojsije je bio ,,čovek silan u rečima i delima” (Dela 7:22). Šta nam još Luka govori?

Hrist je jedinstven po svom postojanju. Njegovo postojanje je posebno određeno Božijom silom. Ovo je najvažnija odlika u Lukinoj priči o Isusovom ranom detinjstvu ... Luka ovde opisuje začeće Isusa kao čudo jer je devica ostala u drugom stanju ... božansko čudo koje je prouzrokovalo trudnoću... U pozadini stoji biblijsko začeće Boga koji je začeo svog Sina verbalnim činom koji ne može da bude racionalizovan ... Iz tog razloga, Sin ima posebno ime koje niko drugi ne nosi, ,,Sin Božiji” ... Na početku njegovog postojanja poseban i jedinstveni čin božanske sile ... daje Njemu titulu ,,Sina Božijeg” ... čime se povezuje mesijanska titula ,,Sin Božiji” sa čudom o začeću i rođenju.[9]

Bog je sebi ostavio moćne svedoke kako u Bibliji tako i u kritikama stručnjaka. Svakom čitaocu bez predrasuda mora biti očigledno koliko se ovi savršeni opisi razlikuju od kasnijeg paganizovanog viđenja Isusa kao nekog ko je večni Sin Božiji, začet u večnosti i koji je, svestan da postoji kao Bog, ušao u majčinu matericu kao drugi član Trojstva.

Opravdanje kasnijeg razvoja događaja

Teološki rukopisi nam često govore da je prava definicija Isusa i njegovog odnosa sa Bogom otkrivena tek nakon vekovima duge i mukotrpne borbe. Biblija, međutim, izgleda mnogo direktnija. Ona uopšte ne pominje ,,misteriju Trojstva”. Ona je došla mnogo kasnije. Poslebiblijski rukopisi nas pozivaju u jedan veoma različit svet misli. J.S. Whale, u njegovoj knjizi pod nazivom Hrišćanska dokrinapostavlja sledeće pitanje:

Kako je doktrina Trojstva uopšte formulisana i zašto? Šta ona znači? Čim je crkva počela da se bavi sistematičnom doktrinom, ona je počela da se bori sa fundamentalnim aksiomima. Namerno koristim glagol ,,boriti” jer se ti aksiomi međusobno ne podudaraju ... Prvi je monoteizam, duboko religijsko ubeđenje da postoji samo jedan Bog i nijedan drugi, koji je svet i uzvišen. Klanjati se ikom drugom predstavlja idolopoklonstvo. Za Izrael i za Novi Izrael hrišćanske crkve, idolopoklonstvo u svim oblicima predstavlja najgori greh. ,,Čuj, O Izraelu: Gospod naš Bog je jedan Bog” (5. Mojsijeva 6:4). ,,Ja sam Gospod i ne postoji ni jedan drugi, niko nije Bog osim mene” (Isaija 45:5). Monoteizam je srž religije Starog zaveta, on je bio i sada je sama srž hrišćanskog božanstva ... Sistematska misao crkve neizbežno je uključila i dalju definiciju monoteizma, razradu Triteizma, ali u vidu trostruke unije ... Hrišćanska misao, koja koristi podatke Novog zaveta i grčku filozofiju kao svoje oruđe , konstruisala je doktrinu Trojstva u uniji... Popularno viđenje Trojstva je oduvek bilo prikriveni triteizam.[10]

Ovo je tipičan prikaz do koga dolazimo ako pregledamo brojni material, koji je izdat u štampu, kako bi nas obavestio kako je Trojstvo počelo da postoji ... U nemogućnosti da se suoči sa strašnom mogućnošću da je crkva iskrivila Novi zavet umesto da ga tačnije objasni, naš pisac koristi zaobilazne načine kako bi ,,razradio definiciju monoteizma i unitarijanistički koncept Božanstva.” Bar priznaje da je Isusova vera netrijadološka, potvrđeni unitarijanistički monoteizam.

Ali ranjivi paganski um nije mogao da se pomiri sa jevrejskom verom, jevrejskog osnivača hrišćanske vere. Jednostavnost koja odlikuje Isusa je morala da bude razrađena na filozofski način karakterističan za grčku kulturu. Tako je i nastao sav konflikt oko Isusovog identiteta u odnosu na Boga.

Tako se crkva ,,borila” na najgluplje načine iz stega biblijskog monoteizma, doktrine koja bi je poštedela toliko agonije i podela. Da ne pominjemo koliku je uvredu uputila Jevrejima i Muslimanima, uvredu koja posebno pogađa Jevreje jer su njigovu Bibliju hrišćani preuzeli a zatim je izmenili kako bi izbegli izraelski monoteizam iako tvrde suprotno!

Drugi autoriteti koji se bave našom temom iznose činjenice, posebno ako su istoričari sa manjom teološkom potporom. U petnaestom izdanju Enciklopedije Britanike stoji: ,,Niti se u Novom zavetu javlja reč Trojstvo, niti takva eksplicitna doktrina, niti su Isus i njegovi sledbenici imali nameru da se suprostave Šemi Starog Zaveta: ,,Gospod naš Bog je jedan Gospod” (5.Mojsijeva 6:4)”.[11]

Ova činjenica je od fundamentalne važnosti kada se posmatra kasnije odstupanje crkve od učenja kojem se Isus, citirajući jevrejskog pisara, sigurno nije usprotivio. On ga je potvrdio i naglasio koliko je mogao. Kada je crkva u vremenu posle Biblije prestala da se drži Šeme kao svog učenja, to je prouzrokovalo da Jevreji imaju ,,sumnje da se kada se govori o doktrini Trojstva i dalje govori o našem Bogu”.[12] Pošto crkva nije smatrala da Isusova Šema predstavlja adekvatnu definiciju Boga, jasno je da je bilo potrebno nekakvo drugačije učenje. Međutim, tri nije jednako jedan. Nijedan pisac Novog zaveta ni u jednom trenutku nije nagovestio da je grčki filozofski jezik neophodno sredstvo za objašnjavanje biblijskog učenja. Pavle je upozorio crkvu na opasnost koju može doneti filozofija (Kološanima 2:8). Isus je stalno upozoravao da su njegove reči jedini sigurni vodič ka pravom odnosu sa Bogom i sa njim samim.

Nejevrejski narod je želeo da oformi religiju zasnovanu ne na jevrejskom Spasitelju već na jednoj maštovitijoj i očaravajućoj figuri, što je dovelo do katastrofe, jer su jevrejski Bog i Njegov jedinstveni ljudski Spasitelj zamenjeni. Nevina žrtva u ratu rečima kojima je crkva pokušala da definiše Boga i Isusa u smislu grčke filozofije bio je sam Isus. ,,Poboljšana verzija“ vere bez sumnje je prodrla u paganski um, pripremljen konceptima božanske kosmologije, ali mesijanska figura Sina Božijeg i Davidovog koja se može pronaći u Bibliji je zamućena. To što je Isusu oduzeto ,,mesijanstvo“ u korist paganizovane univerzalne religijske figure dovelo je do toga da je Davidu oduzet naslednik, predvodnik dolazećeg Carstva Božijeg na zemlji. Kao što je Martin Werner odlučno izjavio, to je bio korak ka tami ,,u kojoj je istorijski Isus u potpunosti nestao”.[13]

Nikakvo udaljavanje od Isusovog učenja bi trebalo da bude smatrano validnim na svaki način. U Isusovo judejsko srce bila je usađena hrišćanska vera. Šema je bila Izraelska jedina i ključna dogma, koje se trebalo držati po svaku cenu. Isusa kao osnivača hrišćanske religije je trebalo saslušati i slediti po pitanju ovog ključnog teološkog pitanja.

Luka na poziva da se vratimo Mesiji Isusu

Biblija Novog zaveta pruža sopstvene usađene metode kojima čuva da se shvatanje toga ko su Bog i Isus ne promeni. Nakon što je postavio čvrst temelj činjenicama o veri, Luka nam je pružio upravo ono što je potrebno kako bismo shvatili ko je Isus u odnosu na Boga. On beleži da je Gavrilo rekao Mariji nakon što je rodila jedinstvenog sina, na koga je takođe duh Božiji izvršio uticaj biološkim čudom, da je to Sin Božiji. Lukino jednostavno svedočenje bi trebalo da okonča ideju da je više od jedne Osobe Bog. Gavrilovo inspirisano objašnjenje termina ,,Sin Božiji“ blokira svaki predlog da je Sin išta drugo do istorijsko čudo začeća koje je prouzrokovao Otac u Mariji. Neki stihovi su toliko eksplicitni i nedvosmisleni.  Neki stihovi dolaze sa ugrađenim tumačenjima. Nekoliko stihova su jasno teološki definisani. Nekoliko stihova je pretrpelo neprijateljske kritike, bilo da su izmenjeni ili jednostavno zanemareni.

Govorim o stihu 1:35 Jevanđelja po Luki, stihu koji je pridobio pažnju kakvu ne zaslužuje. Možda postoji dobar razlog za to. Gavrilove reči donose sramotu crkvi i njenoj kasnijoj doktrini o Hristu, jer je poništila informacije date od strane anđela.

U stihu 1:23 Jevanđelja po Luki Gavrilo cini jasnim to da je sin Marijin u isto vreme Sin Svevišnjeg, Sin Božiji. Svevišnji je Gospod Bog ,,koji će (Isusu) dati prestol njegovog oca Davida, i vladaće Jakovljevom kućom zauvek. Njegovo carstvo neće imati kraja“ (Luka 1:32-33).  Obećani sin je Sin Božiji i naslednik Davida, njegovog ,,oca“. Marija već zna da će njen sin biti ,,Sin Svevišnjeg“. Ali pošto ona još uvek ne živi sa svojim suprugom, može li ona da nosi sina? I kako on može da bude Sin Božiji?

Odgovor na njeno pitanje, kada ga u potpunosti razmotre čitaoci Biblije, zauvek će promeniti oblik teologije. Marijina radoznalost je u potpunosti na mestu i ona dobija savršeno jasan odgovor: ,,Duh Božiji će sići na tebe i moć Svevišnjeg će te zaseniti. Upravo iz tog razloga (dio kai), Sin koji će biti začet će biti nazvan svetim, Sin Božiji“ (baš tim rečima). Ovo je titula koja naravno preovladava novozavetnim spisima a koja se posebno javlja kod Jovana, jer Isus stalno naziva Boga svojim Ocem, štaviše svojim sopstvenim Ocem. Poenta koju ne treba izostaviti jeste da nam Luka pruža objašnjenje toga kako, zašto i kada će Sin Božiji doći u postojanje. Sin Božiji koji je samim tim čudotvorno začet je takođe sin Marije i Davida. On je doveden u postojanje Božijim čudom u Mariji.

Izjava anđela je u harmoniji sa hebrejskim biblijskim obećanjem o Davidovom sinu koga će Bog začeti i nazvati Njegovim sopstvenim Sinom (2. Samuilova 7:12-14). Bog je obećao da će svog Sina Mesiju načiniti ,,Mojim prvorođenim kraljem zemlje“ (Psalmi 98:27). Ova velika biblijska obećanja se u potpunosti ispunjavaju u Isusu. U biblijskoj priči ne postoji ni nagoveštaj o Sinu koji je živ pre svog začeća. Ta maštovita ideja je uvedena kao strani element i dodatno komplikuje već razumljivo Davidovo obećanje da će njegov naslednik biti Mesija kao i Sin Božiji.

Luka, kako pamtimo, postavlja činjenice o veri u koju je Teofil bio upućen (Luka 1:1-4). Nezamislivo je to da je Luka verovao u inkarnaciju preegzistentnog Sina a zatim učinio da je čitaocima nemoguće da shvate tako nešto. Luka kroz Gavrila čini jasnim to da je jedno i jedino poreklo Sina zasnovano na čudu koje je izvršeno u Mariji. Sin je sa namerom i namerno rezultat tog biološkog čuda – fizičko čudo izvedeno ovde na zemlji u istorijskom trenutku. Ne postoji ni naznaka Sina kako ulazi u matericu iz prethodnog postojanja a samim tim ni nagoveštaja doktrine inkarnacije i Trojstva. Za Luku ne postoji večni Sin. Postoji jasan razlog zašto Isus ima pravo da bude Sin Božiji. On je Sin u Mariji. ,,Večno sinstvo“ bi učinilo Gavrilove reči netačnim. A ako ne postoji večan Sin onda ne postoji ni Trojstvo, a jevrejsko-hrišćanski unitarijanistički monoteizam ostaje netaknut.

James Dunn iznosi komentar o Lukinom viđenju Sina i on zaslužuje publicitet:

Lukina naracija je eksplicitnija od Matejine, jer uverava da je Isus od rođenja Sin Božiji (1:32, 35, obratite pažnju i na 2:49 gde Isus priznaje Boga kao svog Oca). Ovde je dovoljno jasno da je u pitanju začeće u device, koje je nastalo božanskom silom, bez učešća bilo kog drugog čoveka (1:34). Ovde je takođe dovoljno jasno da začeće, postanak, dolazak u postojanje onog jednog koji će biti zvan i koji će zapravo biti Sin Božiji, a ne prelazak preegzistentnog bića u dušu ljudske bebe ili metamorfoza božanskog bića u ljudski fetus.[14]

Dunnove reči bi trebalo da budu pažljivo odmerene kao savršen prikaz onoga što je Luka napisao. Obratite pažnju na to kako se Luka ovde suprostavlja kasnijem pojmu Sina Božijeg kao preegzistentne Osobe koja nikada nije došla u postojanje već oduvek postoji. Luka bi pao na nikejskom ispitu. Na tom saboru, koji je reagovao protiv Arija, izgovorena je proklinjuća anatema protiv svakog ko bi se usudio da kaže da je ,,postojalo vreme kada Sin nije postojao.” Luka (i Matej) su na najjednostavniji način objasnili da je dolazak Sina u postojanje rezultat čuda, koje se desilo pre oko 2000 godina, u materici device Marije.

U ovoj Lukinoj hristologiji ne postoji preegzistentni Sin, takva doktrina je ovde nemoguća i ne dolazi u obzir na osnovu toga što je Sinstvo Isusa zasnovano na jednoj osobi. Osnova Isusovog Sinstva je čudotvorno stvaranje od strane Božijeg duha, koji deluje na ljudski biološki lanac i samim tim osigurava suštinski krvni odnos Isusa i Davida kao obećanog u hebrejskoj Bibliji i kao suštinsku nadu za spasenje.

,,Lukina namera je da jasno opiše kreativni proces začeća.”[15] Sin Božiji nam je samim tim predstavljen u Bibliji u ovom u potpunosti razjašnjenom  tekstu kao Sin nastao biološkim čudom, donet na svet u ne tako davnom istorijskom periodu. Inkarnacija Sina koji nije počeo da postoji u materici svoje majke i kasnije Trojstvo se nikako ne poklapaju sa Lukinim viđenjem. Štaviše, potpuno mu se suprostavljaju.

Nemački teolog Wolfhart Pannenberg kaže:

Dok je kod Luke božansko Sinstvo ustanovljeno svemoćnom aktivnošću božanskog Duha u Mariji (Luka 1:35), kod Mateje je to još nedvosmislenije opisano kao natprirodno razmnožavanje (Matej 1:18) ... Isusova jedinstvenost je izražena načinom njegovog rođenja ... (To što ga je rodila devica) objašnjava božansko Sinstvo bukvalno tako da je Isus začet i stvoren od strane Duha Božijeg (Luka 1:35) ...

To što je Isusa rodila devica stoji kao suprotnost hristologiji inkarnacije preegzistentnog Sina Božijeg (a samim tim i Trojstva) ... Isus je pre svega postao Božiji Sin time što je začet u Mariji ... Preegzistencija se tu nikako ne uklapa kao i to da je božanski Sin kao takav prvi ustanovljen u vremenu. Sinstvo ne može u isto vreme da bude preegzistentno i da vodi poreklo od Marije tako što je božanski začet u njoj.[16]

Nažalost, nakon što je izuzetno tačno objasnio biblijske stihove, Pannenberg je odbacio čitav događaj rođenja od strane device kao legendu. Ako prihvatimo ovakvo rođenje, sebe lišavamo mukotrpnih problema oko inkarnacije, kojom je Sin Božiji nekako prošao kroz Mariju nakon što je svesno postojao pre svog začeća! Luka i Matej ne znaju apsolutno ništa o tome, za njih je to jedna sasvim nova ideja. Oni nisu znali za večnog Sina i samim tim nisu imali ,,problem” Trojstva. Prihvatanje Biblije po pitanju porekla Isusa – Matej je upotrebio reč genesis, postanje u stihu 1:18 svog jevanđelja – bi razbistrilo naše umove i omogućilo bi nam da shvatimo ova neprikosnovena svedočenja.

Proslavljeni Rimokatolički kritičar, Raymond Brown, autor najdetaljnijeg ispitivanja narativa o rođenju, kaže sledeće:

U ovoj kritici ću naglasiti to da Matej i Luka ne pokazuju nikakvo znanje o preegzistenciji; naizgled, za njih je začeće početak Božijeg Sina ... Mi se bavimo začećem Sina Božijeg u Marijinoj materici pomoću Božijeg stvaralačkog duha.[17]

Beležeći da Luka opisuje direktnu povezanost čudotvornog začeća i Sinstva Isusovog, Brown kaže sledeće: ,,U hristologiji preegzistencije začeće izvršeno od strane Svetog duha u Marijinoj materici ne podrazumeva to da Božiji sin počinje da postoji. Luka nije svestan takve hristologije; začeće je za njega u uzročno-posledičnoj vezi sa božanskim Sinstvom.”[18] Ovo očigledno neslaganje između Luke i kasnijeg ,,ortodoksnog” viđenja Isusa kao preegzistentnog večnog Sina ,,osramotilo je mnoge ortodoksne teologe,”[19] i to sa pravom. Prema trijadološkom viđenju Isusa kao Boga Sina, začeće u devici ne podrazumeva to da Sin tada počinje da postoji. Doktrina Trojstva se samim tim suprostavlja Lukinoj hristologiji čija doktrina o Sinu ni na koji način ne može da se poklopi sa kasnijom ortodoksijom. Luka je očigledno ,,jeretik” prema mišljenju kasnijih sabora.

Sramota koju priznaje Raymond Brown ne treba da zabrinjava one koji redovno idu u crkvu i čitaoce Biblije. ,,Primljena” dogma o Sinu Božijem koji je bio Sin pre nego što je začet je kontradikcija Luki (i Mateju). Prema Gavrilu, intervencija Boga u začeću, dolasku u postojanje, Njegovog Sina u istoriji, daje nam Spasitelja Isusa. Prema ,,ortodoksiji” to nije slučaj. Marija je jenostavno primila u sebe ,,bezličnu ljudsku prirodu”, Sina koji je već bio Bog i drugi član Trojstva.

Do sada ova sramota nije navela crkvu da napusti sopstveno ,,primljeno” viđenje Isusa u korist biblijskog viđenja. Kada se ovo desi, Biblija će biti spasena iz slojeva kontradiktornih tradicija, koje su joj sa toliko snage nametnute.

Neki od najbrilijantnijih i najinstruktivnijih pasusa Novog zaveta mogu se pronaći u Matejinim i Lukinim opisima porekla i rođenja Isusa. Predlog da je Isus Bog nikako ne može da se uklopi u ova svedočenja. Marija nije začela Boga u svojoj materici niti je nosila Boga kao svog Sina! Marija nije ,,majka Božija” već ,,majka mog gospoda” (Luka 1:43). Jelisaveta tako predstavlja Mariju, koristeći mesijansku titulu od ključnog značaja iz Psalma 110:1 gde je Mesija zaista ,,moj gospod” (adoni). Nazvati Mariju ,,majkom Božijom” bilo bi besmisleno kada se govori o rođenju u Bibliji. Takođe bi odbacilo monoteizam. Gavrilova poseta Mariji u stihovima 1:26-38 Jevanđelja po Luki je osmišljena tako da postavi jasan i jednostavan temelj našeg razumevanja toga ko je Bog a ko je Isus, Sin Božiji u odnosu na Boga Izraela. Marija nas je obavestila da će njen sin biti Sin Svevišnjeg, tj. Sin Božiji. Od ključnog značaja je i Gavrilovo Otkrivenje toga kako će Sin Božiji doći u postojanje.

Joseph Fitzmyer komentariše stih 1:35 Jevanđelja po Luki:

Sveti duh je shvaćen u starozavetnom smislu kao Božija kreativna i aktivna snaga data ljudskim bićima ... Kasnija crkvena tradicija je napravila nešto sasvim drugačije od ovog stiha. Justin Mučenik je napisao: ,,Nije u redu, samim tim, da se Duh i snaga Božija shvati kao išta drugo do Reč, koju je takođe Bog prvo začeo” (Apologija 1:33). U ovom tumačenju dva izraza (duh i snaga) su shvaćena kao Druga Osoba Trojstva. Međutim, tek malo pre četvrtog veka ,,sveti Duh” je počeo da bude shvaćen kao Treća Osoba ... Nigde u Lukinom narativu o začeću ne postoji dokaz o Isusovoj preegzistenciji ili inkarnaciji. Lukina jedina briga je da nas uveri u to da je poreklo Božijeg Mesije efekat koji je njegov stvaralački Duh ostavio na Mariji. [20]

Protestantski evanđelijski kritičar Frederic Godet kaže sledeće:

Rečju ,,stoga” anđeo aludira na reči koje je izrekao: zvaće se Sin Svevišnjeg. Mi možemo da parafraziramo to: ,,Upravo iz tog razloga koji sam vam naveo ...”. Onda ovde imamo, iz usta samog anđela, autentično objašnjenje termina Sin Božiji, u prethodnom delu njegove poruke. Nakon ovakvog objašnjenja Marija je mogla da shvati titulu samo u ovom smislu: ljudsko biće čijeg postojanja je sam Bog neposredni autor. Ono ne pruža ideju o preegzistenciji.[21]

Godet priznaje da ,,trijadološki smisao ovde ne treba primeniti na termin Sina Božijeg. Pojam preegzistencije Isusa Hrista kao večnog Sina Božijeg je prilično stran kontekst.”[22]

Stoga, Luka sigurno ne veruje u Trojstvo ili Boga Sina. Justin Mučenik i kasnija tradicija, kao što je Fitzmyer rekao, zaista ,,prave nešto sasvim drugačije” od stiha 1:35 Lukinog jevanđelja. Do 150. godine nove ere, Justin je vreovao da je preegzistentni Sin Božiji snaga i duh koji je zasenio Mariju. To bi značilo da je Sin sproveo svoje sopstveno začeće u svojoj majci.[23] Priča je postala beznadežno zamršena i na kraju je dovela do utvrđenog dogmatskog viđenja  da Sin večno postoji i samim tim ne može da bude istinski Davidov potomak kroz Mariju, već samo posetilac koji je došao spolja i prošao kroz Mariju, umesto da bude rođen, on je donet na svet ,,od strane” nje. Bog Sin kasnije tradicije nije zaista obećani naslednik Davida. Čim mu je dato vanistorijsko poreklo, njegov odnos sa Davidom je ugrožen. Osoba koja potiče iz perioda pre istorije ne može takođe da bude biološki naslednik istorijske figure, Davida.

Mera do koje neka dela koja se bave Trojstvom idu kako bi porekli Gavrilov brilijantan teološki uvid, prilično je daleka. Hastingsov Rečnik Biblije predlaže upravo suprotno od Lukinog viđenja da Isus Sin koji je začet u devici: ,,Iznosimo istinu da nije Sinstvo već Njegova svetost od Njegovog samog rođenja ta koja je obezbeđena čudotvornim začećem”[24] da su oni koji su revizori (RV 1881) bili pažljivi kako bi pružili tačan prevod.

Da je užasno jednostavnom opisu Sina Božijeg predloženom od strane Luke dozvoljeno da stoji kao zvanična doktrina Sina Božijeg, pravac hrišćanske vere i crkvene istorije bi bio sasvim drugačiji: ,,to sveto začeto u tebi će se zvati Sin Božiji” (Luka 1:35) je dovoljno jednostavno. Ali kada evanđelisti prepravljaju biblijsku priču i u nju ubacuju večnog Sina Božijeg, ovo je rezultat. Charles Swindoll, kancelar na Bogosloviji u Dalasu, piše sledeće:

25. decembra prodavnice se zatvaraju, porodice okupljaju i ljudi širom sveta se prisećaju rođelja Isusa iz Nazareta ... Mnogi ljudi pretpostavljaju da je Isusovo postojanje otpočelo baš kao i naše, u materici majke. Ali da li je to istina? Da li je njegov život otpočeo kada je po prvi put udahnuo judejski vazduh? Može li decembarski dan zaista da označava početak Sina Božijeg? Za razliku od nas, Isus je postojao pre svog rođenja, mnogo pre nego što je postojao vazduh za udisanje ... mnogo pre nego što je svet rođen.[25]

Swindoll nastavlja i iznosi objašnjenje:

Jovan Krstitelj je došao na svet svojim rođenjem – on je imao rođendan. Isus nikada nije došao na svet. Svojim zemaljskim rođenjem on je samo preuzeo ljudski oblik ... Evo jedne neverovatne misli: beba koju je Marija držala u svojim rukama je držala univerzum na mestu! Male usne novorođenčeta koje su gugutale i jecale nekada su govorile dinamične reči stvaranja. Te male zgrčene pesnice su nekada postavile zvezde u svemir i planete u svoje orbite. To belo telo novorođenčeta je nekada bilo dom  Svemoćnog Boga ... Kao obična beba, Bog je došao na zemlju ... Da li vidite dete i  slavu Boga novorođenčeta? Ono što vidite je inkarnacija – Bog odeven u pelene ... Vidite bebu kao što je Jovan opisuje ,,u žačeću” ,,sa Bogom”. Zamislite ga u maglovitoj prošlosti pre stvaranja kako misli na vas i planira vaše iskupljenje? Zamislite istog ovog Isusa koji je osmislio svaki komplikovani pedalj vašeg tela i koji je ljudsko obličje osmislio i za sebe. Nekada davno, Sin Božiji je uskočio u vreme i lebdeo zajedno sa nama oko 33 godine ... zamislite Boga Stvaraoca koji je u čvrstom povoju.[26]

Dr. Swindoll zatim citira Max Lucado koji kaže da je Isus ,,napustio svoj dom i ušao u matericu tinejdžerke ... Anđeli su gledali kako Marija menja Božije pelene. Univerzum je gledao sa čudom dok je Svemoćni učio da hoda. Deca su se igrala sa njim na ulici.”[27]

Dr. Jim Packer je čuven po svojim evanđelijskim delima. U njegovom daleko poznatom delu pod nazivom Poznavati Boga, poglavlju koje nosi naziv ,,Božija inkarnacija”, on o doktrini Trojstva i inkarnaciji kaže sledeće:

Ovde nailazimo na dve misterije po ceni jedne – množina osoba unutar unije Boga, unija Boga i čoveka u osobi pod imenom Isus. Upravo ovde, u tome što se dogodilo za prvi Božić, leže najdublje i najneshvatljivije dubine hrišćanskog otkrovenja. ,,Reč postade telo” (Jovan 1:14); Bog je postao čovek; božanski Sin je postao Jevrejin; Svemoćni se pojavio na zemlji kao bespomoćna beba, nemoćna da radi išta drugo nego da leži i gleda, vrpolji se i pravi zvukove, koju je bilo neophodno hraniti i presvlačiti i naučiti da govori poput svakog drugog deteta. U ovome nema nikakve iluzije ni prevare: to da je Sin Božiji bio beba je realnost. Što više mislite o tome, to više zapanjujuće deluje. Ništa što čovek može da zamisli nije toliko fantastično kao ova istina o inkarnaciji. Ovo je kamen spoticanja u hrišćanstvu. Ovde Jevreji, Muslimani, Unitarijanci, Jehovini svedoci ... dolaze da žale ... Da je on zaista bio Bog Sin, mnogo je više zapanjujuće to što on umire nego što će se on ponovo dići. ,,Misterija sva! Besmrtni umire”, napisao je Charles Wesley ... i ako je besmrtni Sin Božiji zaista pristao da okusi smrt, nije ni čudo da jedna takva smrt nosi takav značaj za spasenje proklete rase. Čim priznamo da je Isus bio božanski, postaje neshvatljivo pronaći bilo kakvu teškoću u ovome; to je sve jedan komad i savršeno stoji zajedno. Inkarnacija je sama po sebi nepojmiva misterija ali daje smisao svemu ostalom što se nalazi u Novom zavetu.[28]

Uz veliko poštovanje prema senzibilitetu naših čitalaca, želimo da predložimo da su gore navedeni citati o pre-istoriji i inkarnaciji Isusa, Sina Božijeg, veoma pogrešni. Oni su izuzetno netačni kada se pogleda Biblija. Ova situacija nas i mnoge druge ljude iz prošlosti podseća na priču ,,Carevo novo odelo”. Činjenicu da je vladar nag je izneo jedan mali dečak onda kada je velika većina prevarena tako da misli da je on odeven. Sama činjenica da je priča o ,,Bogu koji je rođen kao beba” i priča o besmrtnom Bogu koji samim tim ne može da umre a koji kasnije umire na krstu, iznošene godinu za godinom, ne čine te priče istinitim. Daleko od toga da je u pitanju ,,misterija”, jasno je da se radi o bajkovitoj mistifikaciji. To rezultira raspećem fundamentalnog protestantskog principa da je Bog milostivo otkrio svoje namere nama u Bibliji i kako bi njegovo Otkrivenje bilo uspešno. On nam se obratio jezikom koji sadrži univerzalno prihvatljiva značenja reči i same logike. Ako se taj princip primeni, onda Bog ne može da umre. On je besmrtan (1. Timotiju 6:16).[29]

Smatram nepogrešivim pravilom u ekspozicijama Svete Biblije da tamo gde stoji bukvalna struktura, najdalje od napisanog je obično i najgore. Nema ništa opasnije od ove razvratne i obmanjujuće namere, koja menja značenje reči, poput alhemije koja od supstance metala pravi šta god joj je po volji, i koja svodi na kraju celokupnu istinu ni na šta.[30]

Možemo da kažemo da ako je Bog zaista želeo da Svoju volju učini poznatom nama ljudima, onda to mora da znači da je On pružio Svoju istinu nama u harmoniji sa dobro poznatim pravilima jezika i značenja. Kao što je jedan teolog iz devetnaestog veka napisao:

Ako su Božije reči date da bi bile shvaćene, sledi da je On primenio jezik kako bi pružio smisao koji je namerio, u skladu sa zakonima ... upravljajući čitavim jezikom ... Mi pre svega dolazimo do smisla koji reči očigledno pružaju, a zatim dozvoljavamo postojanje izreka.[31]

Oni koji redovno odlaze u crkvu izgleda da se ne osvrću na ekstremnu nelogičnost začeća u devici koja ne donosi osobu, Sina u postojanje, jer prema ,,ortodoksiji” ta ista osoba već postoji! James Mackey nas upozorava na akutni logički problem uključen u čitavu ideju da osoba može da postoji pre svog postojanja:

Najbolje je početi od problema preegzistencije, ne samo jer tu postoje lingvističke teškoće ... već i jer vodi direktno do glavnih teškoća sa kojima se susrećemo u celokupnoj teologiji trijadologije i inkarnacije ... Čim se otrgnemo predlogu da nešto može da preegzistira, nečemu drugom moramo da se zapitamo šta to tačno preegzistira i čemu, i u kom smislu to čini ...  Nije potrebna posebna pronicljivost da bi se primetilo to kako su često same egzegeze često nesvesne žrtve tokom procesa iznošenja prilično dogmatskih (tj nekritičkih) sistematičnih pretpostavki.[32]

Crkvene vere poriču da je Sin Božiji imao početak postojanja! Luka i Matej empatično kažu da jeste. Prema trijadologiji Sin Božiji je začet u večnosti i kao Sin Božiji on nije imao početak u vremenu. Takav jezik o ,,večnom začeću” je u potpunosti stran Bibliji i zbunjujući kako za običnog čitaoca ili čoveka koji redovno odlazi u crkvu tako i za studenta veronauke koji duboko zalazi u značenje reči. ,,Začeti” na našem jeziku znači doneti u postojanje, prouzrokovati da nešto počne da postoji.Ta reč je upotrebljena bezbroj puta u Starom i Novom zavetu kako bi opisala začeće sinova od strane očeva ili njihovo rođenje od strane majki. Niko ne bi trebalo da ima teškoća da razume značenje ove reči. Niko ni nema sve dok ne padne pod uticaj govora crkve, koja je izmislila nikada postojeća značenja za obične reči i koja je podigla čitavi teološki sistem na tim novim definicijama, koje nijedan leksikon ne može da podrži. Sama činjenica što se za Sina Božijeg kaže da je začet – i ,,začet u” Mariji kao što to stoji u stihu 1:20 Jevanđelja po Mateju[33] - bi trebalo jednim potezom da eliminiše mogućnost da je on večni Bog Sin bez začeća. Sve što je potrebno je da pustimo Bibliju da govori i da prestanemo da dozvoljavamo ,,crkvenim ocima” ili učenjima da uguše jednostavno učenje o poreklu Sina Božijeg. Sin nije samo ,,rođen od strane device Marije”, on je donet na svet kao Sin Božiji direktnom intervencijom svog stvaraoca, pomoću ljudskog biološkog lanca.

Najveća uvreda za biblijski tekst se desila kada su kasniji crkveni sabori anatemisali svakoga ko bi se usudio da izazove ideju da Sin Božiji nije postojao bukvalno oduvek! Gavrilo, Marija i Luka bi samim tim bili anatemistani. Anđeo je proglasio začeće, dolazak u postojanje Sina Božijeg.

Trebalo bi da bude očigledno da ako je Bog jedan Gospod (5. Mojsijeva 6:4; Marko 12:29), ne može postojati još jedan Bog pored Njega koji je podjednako večni Gospod. Jednako je jasno da ako je Sin Božiji donet u postojanje (začet), onda je nemoguće to da je on oduvek postojao! Ova jednostavna činjenica uništava drevna učenja, koja su ponekad nametnuta pretnjama smrću, a koja su nametala verovanje da je Isus nestvoreni Bog Sin, jednak Ocu oduvek. Anatema koja je kasnije izrečena učenjima prognala je iz skupa svakog ko je dovoljno smeo da objavi da je ,,postojalo vreme kada Sin nije postojao”. Što je ironično, i Luka i Matej bi bili među prvima koji bi bili prognani. Da li bi se Isus uklopio u jedan takav skup ljudi?

Gavrilovo sažeto učenje o Isusu je čini se jedno od najviše zanemarenih delova Biblije. Nije ni čudo. Ono predstavlja značajnu sramotu za tradicionalno viđenje Isusa kao Boga Sina. Pre svega otkrivamo da će Marija dobiti sina koji će naslediti davno obećan Davidov prestol. Obećanje je zasnovano na proslavljenom i očuvanom zavetu koji je David izneo, zabeležen u sedmom poglavlju Druge Samuilove poslanice, sedamnaestom poglavlju 1. Dnevnika i poglavljima 2, 72, 89 i 132 Psalma.U tim neverovatnim pasusima Bog Izraela je objavio svoju nameru da postane budući otac biološkog naslednika Cara Davida. Sin je trebalo da bude Božiji ,,prvorođeni, najviši među carevima na zemlji“ (Psalmi 89:27). Upravo to je obećanje koje Luka i Matej objašnjavaju kao obećanje koje biva istorijski ispunjeno u Isusu. Božije Mesijansko obećanje je postalo stvarnost pre nekih 2000 godina, kao zapanjujuće značajan događaj u čitavoj svetskoj istoriji. Bog je postao otac svog sina u vremenu, u Izraelu onako kako je i obećao. 

Nakon što je saznala da je omiljena mlada Jevrejka koja će postati majka davno obećanog Mesije, Davidovog naslednika, Marija vrlo pronicljivo pita anđela: ,,Kako je to moguće, ja sam devica? (Luka 1:34). Ona je zahtevala dodatne informacije o ispunjenju božanskog plana a Gavrilo je objasnio, ,, Duh Sveti doći će na tebe, i sila Najvišeg oseniće te; zato i ono što je začeto (ili će biti začeto) biće sveto, i nazvaće se Sin Božji“ (Luka 1:35).

Kada se ovaj biblijski pasus shvati ozbiljno to će prouzrokovati reviziju skoro dve hiljade godina dugog iskrivljenog mišljenja o onom što znači za Isusa da bude Sin Božiji. Može li ovaj deo Biblije da bude shvaćen tako da propoveda  večno postojećeg Sina Božijeg kako napušta svoj nebeski status i stupa u Marijinu matericu i time sebe svodi na fetus na neki misteriozan način i istupa kao neko ko je u potpunosti Bog i u potpunosti čovek?

Bilo bi apsurdno reći da je Gavrilo nameravao da pruži podršku toj ideji. Umesto toga on kaže da moć jednog Boga, Svevišnjeg, prouzrokovala je biološko i stvaralačko čudo u Mariji. Činjenice su nedvosmislene. Svevišnji, koji radi pomoću svog ličnog kreativnog duha, prouzrokovaće začeće bebe, bez pomoći ljudskog oca. Dete, samim tim čudotvorno doneto na svet, začeto, sa pravom će se zvati Božiji Sin.[34] Ovaj događaj će predstavljati ponavljanje, uz neke razlike, Božijeg prvobitnog stvaranja Adama koga Luka takođe naziva ,,sinom Božijim“ (3:38). Pošto se Bog umešao u ljudski biološki lanac i lično donosi začeće Isusa, on je sa pravom i razumno Sin Božiji, Božiji Sin u jedinstvenom smislu kao direktno stvaralaštvo Jednog Boga. On je Božiji Sin. Ali on nije sam Bog.

Jedna činjenica je jasna bez ikakve sumnje. Sin Božiji je stvorenje, čudotvorno stvoren neverovatnom intervencijom samog Boga, koji je svog Sina začeo u Mariji. Ova jednostavna istina ne zahteva više od nekoliko dobro odabranih reči a sigurno ne vekovima dugu raspravu oko teologije. ,, Duh Sveti doći će na tebe, i sila Najvišeg oseniće te; zato i ono što je začeto (ili će biti začeto) biće sveto, i nazivaće se Sin Božji.“ Čudo, onda, predstavlja osnovu toga što je Isus Sin Božiji. Teološka osnova njegovog Sinstva je čudo koje je izvršio Jedan Bog, njegov Otac. Nikakvo drugo objašnjenje nije potrebno. Zaista, svakakve spekulacije na temu toga da je Isus Sin Božiji iz nekog drugog razloga[35] užasno se ne poklapa sa onim što piše u Bibliji.

Priča koju propovedaju Luka i Gavrilo predstavlja vrhunac davnih obećanja koje je Bog dao čovečanstvu, Avramu i Davidu. Priča je drastično potcenjena i promenjena da je odjednom, bez ikakvog upozorenja,  umesto da bude Davidov naslednik, Sin Božiji postao Sin koji oduvek postoji!

Marija je začela Sina Božijeg. Bog Otac ga je začeo. Ne postoji posetilac iz svemira. Jedna takva figura bi bila uljez koji bi pretvorio biblijsku istoriju u mitologiju.

To bi bilo savršeno očigledno da stvaranje ili začeće Sina ne predstavlja ni najmanju pretnju po jevrejski unitarijanistički monoteizam koji preovladava Novim zavetom. Sin Božiji nije drugi Bog koji dolazi iz raja, pretvoren u fetus. Sin Božiji je čudotvoran rezultat Božijeg delovanja na stvaranje i začeće. Sin je stvorenje, član ljudske rase, koje je božanskim putem donet na svet.

Ovakav prikaz, ako se u njega veruje, mogao bi da poštedi crkvu vekovima duge, besmislene i ljute rasprave o tome šta to znači za Isusa da bude Sin Božiji i kako mi treba da shvatimo njegov odnos sa Bogom. Nema nikakvog nejasnog problema koga ovde treba da rešimo. Stvar je užasno jednostavna. U priči se radi o Jednom Bogu koji samostalno bira da začne jedinstvenog Sina u ljudskoj istoriji u Jevrejki. To dete rođeno čudotvornim putem iz tog razloga će, sasvim logično, biti nazvano Sinom Božijim (Luka 1:35).

Luka je pisao više o Novom zavetu nego bilo koji drugi pisac. Pavle je pisao dosta ali ako izuzmemo Poslanicu Jevrejima on je napisao manje nego Luka. Luka je pisao o Isusu pre i posle raspeća. On je glavni svedok o hrišćanstvu  njegovog doba.  Ko je za Luku bio Isus? ,,Za Luku, Isus je iznad svega Mesija, Gospod i Sin Božiji i takav je od svog začeća u devici pa nadalje.“[36]

Prvobitni novozavetni dokumenti ne proizvode doktrinu Boga kao Trojstva. Najbolje na šta trijadologija može da se pozove jesu nekoliko ,,trijadoloških“ izjava koje koordiniraju Bogom, Isusom i Svetim duhom. Ali ovi stihovi, koji se bave direktno pitanjem vere ili učenja, ne dolaze do zaključka koji se kasnije prodaje kao ,,ortodoksija“, da su trojica jednaka Jednom Bogu.

Novi međunarodni rečnik teologije Novog zaveta beleži sledeće činjenice:

Isus Hrist ne uzurpira Božije mesto. Njegova unija sa Bogom ne znači da su oni aposlutno identična bića ... Nakon što je završio svoj rad na zemlji on je uzdignut na mesto sa desne strane Boga i ukazana mu je čast od strane nebeskog Gospoda. Ali on i dalje nije učinjen jednakim Bogu. Iako je u potpunosti u koordinaciji sa Bogom, on ostaje podređen njemu (1. Korinćanima 15:28). Ovo takođe važi za njegov položaj prvosveštenika u nebeskom svetilištu, kako to tvrde Jevreji (Psalmi 110:1).[38]

Isti autoritet beleži da su stihovi za koje se često smatra da govore o Hristu kao o ,,Bogu“, poput stiha 9:5 Poslanice Rimljanima, ,,sumnjivi.“ On kaže da je ,, mnogo verovatnije objašnjenje to da se stihovi odnose na Oca“.[39] Stih 2:13 govori o ,,slavi velikog Boga i našeg Spasitelja Isusa Hrista“, ali ne izjednačava Isusa sa Bogom. Ne možemo se osloniti na ovaj stih kao dokaz Božanstva Isusa jer prevodi variraju zbog gramatičkih dvosmislenosti u grčkom jeziku.

Direktni dokaz koji može poslužiti kao odgovor na naše pitanje: ,,Koliko je u Bogu?“ ne može se izneti u nekoliko dvosmislenih stihova, već onim stihovima koji na briljantan i direktan način definišu Isusovo učenje, kojima on prikazuje svoje nepromenljivo jevrejstvo: Bog je jedna Osoba, njegov Otac a Isus je vrhovno uzdignut ljudski predstavnik tog Jednog Boga. Samim tim učenje Hebrejske Biblije i Isusovo učenje se održava i ne može biti napadnuto stranim nejevrejskim pojmovima Boga.

Isus Mesija, ,,Gospod, sin Davidov“ (Matej 15:22; 20:31)

,,Isus je Bog“ je rečenica koja mnogima predstavlja pravo shvatanje toga ko je Isus. Kada se sagleda Novi zavet iz prvog veka, ta rečenica bi glasila: ,,Isus je Jedan Bog Izraela.“ Pošto se znalo da taj jedan Bog ne može da bude čovek, svakog ko bi hodao Palestinom i tvrdio da je BOG smatrali bi ludim. Najgore što su o Isusu na njegovom suđenju mogli da kažu jeste da on nije tvrdio da je stvorio nebo i zemlju, već da je Sin Božiji (Jovan 19:7). U to doba, za razliku od ovog našeg, niko ne bi ni posmislio da je Sin Božiji isto što i sam Bog!

Ti poverljivi slepi muškarci koji su zamolili Isusa da im vrati vid su znali ko je Mesija. Oni mu se nisu obratili rečima  Gospod Bog već ,,Gospode, sine Davidov“ (Matej 20:31). Oni su znali da Bog nije čovek. Oni su znali da je Mesija i Davidov naslednik i Gospod Mesija. Svako je u Izraelu znao da Jedan Bog na nebesima upravlja univerzumom. On nije čovek jevrejskog porekla koji je napustio svoj položaj u univerzumu i dozvolio da univerzum sam sobom upravlja. Oni nikada nisu čuli za doktrinu inkarnacije, ona je nastala kasnije.

Isus nikada nije izrekao ništa tako skaradno poput rečenice: ,,Ja sam jedan Bog“. On je oduvek tvrdio da je Mesija i svako je znao da je Mesija obećani i pomazani car Izraela, ne Bog već Sin Božiji. Na svu sreću, danas se polako oblaci konfuzije razilaze i sunce istine se ponovo javlja. Nije da ova istina nije bila poznata i ranije, ona je sada zarobljena u prašini biblioteka.

Na jednom veoma poznatom teološkom seminaru u Kaliforniji, istaknuti profesor sistematske teologije je napisao sledeće: ,,Da bi bio Sin Božiji, čovek ne može da bude Bog! To je neko ko ima poseban odnos sa Bogom.“[40] Tom jednostavnom izjavom svet Biblije je dramatično uznapredovao. Dr. Colin Brown je bio blagonaklon i pokazao nam ono što i sami možemo da proverimo, da ,,Sin Božiji“ u Bibliji podrazumeva stvorenje, bilo da je to izraelska nacija, anđeo, Adam ili na samom vrhu Isus, Sin Božiji i sin Davidov. Mesija (Hrist) je Sin Božiji i na tom predlogu se temelji crkva Isusa Hrista (Matej 16:16-18), a ne na predlogu da je Isus Bog.

Kako je Isus Sin Božiji? Kada je on postao Sin Božiji? Ovo je jedno veoma lako pitanje ali crkvena tradicija ne zna da pruži tačan odgovor na njega. Isprobajte to na svojim prijateljima, zarad živosti razgovora. Luka je odgovorio na pitanje na način koji bi trebalo da ućutka sve prigovore (iako ćete otkriti da u praksi to nije uvek slučaj).

Misija moćnog anđela Gavrila je bila da nas obavesti, putem razgovora sa mladom Jevrejkom Marijom, kako je Isus Sin Božiji. Kakva je radost i blagoslov to što mi možemo da pročitamo taj razgovor koji je zabeležen, kopiran i očuvan sa toliko pažnje tokom svih ovih godina. Mi možemo da saslušamo Gavrilov i Marijin kratak razgovor kojim se otkrivaju tajne univerzuma.

Međutim, moramo biti spremni na izvesna zaprepašćenja. Teologija Gavrila, Luke i Mateje o Sinu Božijem veoma se suprostavlja kasnijem tradicionalnom trijadološkom učenju o ,,večnom Sinu“ koji nije imao početak!

Biblijski Sin Božiji i Davidov je glava Novog zaveta. On je prvorođeni, na našu radost nam je to rečeno, među mnogom braćom i mnogim sestrama (Rimljanima 8:29). Samim tim, on predstavlja ključ shvatanja svih nas koji tragamo za besmrtnošću.

Na ovaj način je Isus Sin Božiji i Marijin: ,, Duh Sveti doći će na tebe, i sila Najvišeg oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji.“ (Luka 1:35). Da li je to jasno? Razlog i osnova toga što je on Sin Božiji jeste čudo u Mariji. Upravo to stvaralačko čudo koje označava najveći događaj u ljudskoj istoriji do sada (pored samog stvaranja u Postanju) donosi u postojanje (to je značenje reči ,,začeti“) Sina Božijeg.

Sin Božiji je stvoren bez pomoći ljudskog oca. Takav uvid je bio dovoljan da bi se pružila jasna teologija o Sinu Božijem, nezamenljiva hristologija. Ali budući da je čovek samo čovek, suptilan Đavo je uspeo da sruši jednostavnu priču o božijem divnom kreativnom činu. Ovaj pojam je na pametan način razrađen do toga da je Isus preegzistirao? Preegzistirao? Mislite, postojao pre svog postojanja? On je bio pre nego što je bio? Objasnite, ako možete, prijateljima svojim ili svojoj deci. Pokušaj da to objasnite će vas verovatno ostaviti u zavrzlami i, nadam se, vratiti na biblijske osnove. Vi ne možete početi da postojite ako već postojite. Vi ne možete biti čovek i pre-čovek. Dakle, pod maskom termina ,,preegzistentni Hrist“ koji i te kako navodi na pogrešan put, još jedan Hrist iz perioda pre istorije dodat je biblijskoj priči i samim tim je pogodio u samu srž. Poreklo Hrista, Sina Božijeg, u Mariji je dovedeno pod znak pitanja.

Nekada je postojao preegzistentni i postegzistentni Isus, ,,pre i posle Isusa“, bilo je nemoguće za njega da ima početak u Mariji. Ali da bi neko bio začet on mora da bude donet u postojanje. To je slučaj sa svim ljudskim bićima. To je  značenje reči začet: biti doveden u postojanje.

Samim tim, na genijalan način, Isus koji je potekao od Davida i donet u postojanje kao Božiji Sin u Mariji prema Božijem zakletom obećanju Adamu i Davidu (Postanje 12,13,15,17,2, Samuilo 7), zaista je eliminisan. Ne može postojati nikakav pravi direktni Davidov naslednik , Mesija,  ako je Sin Božiji već bio živ.

Ovo može da nas navede na to da pažljivo razmislimo o svemu (čak je i Marija o svemu ovome razmislila u svom srcu, Luka 2:19), ali vi ne možete da preegzistirate sebe. Vi ne možete da budete pre nego što jeste. Preegzistirajući Isus se čini ,,još jednim Isusom“, onaj koji po definiciji ne može da bude direktni i biološki naslednik Davida (što on mora da bude da bi mogao da bude Mesija). On, naravno, mora da bude Sin samog Boga, i ova istina je osigurana i ukorenjena u devičanskom začeću. Samim tim, poricanje čudotvornog začeća u Mariji takođe remeti ideju o pravom Isusu. Hristologija je zaista važna i ona ne predstavlja samo nešto doktrinalno što zabrinjava učene i ne toliko zainteresovane teologe. Poznavati biblijskog Isusa je važno za život i za doba koje dolazi. Isus je rekao u stihu 17:3 Jevanđelja po Jovanu.

Ako preegzistiraš svom rođenju, nisi začet kao ljudsko biće; ti si samo prešao iz jedne vreste postojanja u drugo. Preegzistencija čini začeće nemogućim. Ili kao što su ,,princ crkvene istorije“ Adolf Harnack i drugi davno protestvovali, začeće i rođenje od strane device se suprostalja ideji o bukvalnoj preegzistenciji. Crkve su uspele da pomešaju ovde dve kontradiktorne ideje i izgleda da se nadaju da  se niko neće dovoljno dugo pozabaviti njima kako bi video da se zaista međusobno isključuju.

Okvir teksta

Evo biblijski okriv za identifikovanje pravog Mesije u značajno velikoj konfuziji, koja prlja našu religijsku scenu danas nakon mnogo godina rasprave i neslaganja. Srž Biblije i njena mesijanska priča dati su čudotvornim obećanjem da će Bog Izraela doći jednog dana i postati otac jednog jedinstvenog sina, poslednjeg Adama i sina Davidovog. Otkrivenje koje je dato Davidu je nepogrešivo jasno;

2. Samuilova 7:12-14: ,,Kad se navrše dani tvoji, i počineš kod otaca svojih, podignuću seme tvoje nakon tebe, koje će izaći iz utrobe tvoje, i utvrdiću carstvo njegovo. On će sazidati dom imenu mom, i utvrdiću presto carstva njegovog doveka.“

Isaija 49:5: ,,A sada govori Gospod, koji me je sazdao od utrobe materine da sam Mu sluga, da Mu dovedem natrag Jakova; ako se Izrailj i ne sabere, opet ću se proslaviti pred Gospodom, i Bog će moj biti sila moja.“

Luka 1:32, 33, 35: Marijino natprirodno začeto dete biće Sin Božiji. Njegov otac je David. On će biti na prestolu svog oca Davida zauvek.

Matej 1:18,20: Postanje Isusa rezultira time što je Marijina beba ,,začeta u njoj.“

Rimljani 1:1-4:  Jevanđelje Božije je obećano u prorocima. Božiji Sin je došao u postojanje (egeneto) kao potomak Davida. On je proglašen Sinom na snazi kasnije moćnim delom Boga koji je doveo do njegovog vaskrsnuća.

Jevrejima 1:5: Sin Božiji je jedan koji je proreknut u Psalmima 2:7 i 2. Samuilovoj 7:14.

Psalm 2:7: Bog ga je začeo: ,,Danas sam te začeo.“

Psalm 110:3 (LXX): ,,Iz materice pre zvezde danice Ja te začeh.“

Psalm 89:26,27: On će me zvati: Ti si Otac moj, Bog moj i grad spasenja mog. I ja ću ga učiniti prvencem, višim od careva zemaljskih.“

Jevrejima 1:6: ,,I opet uvodeći Prvorodnoga u svet govori: i da Mu se poklone svi anđeli Božiji.“

Jevrejima 7:14: Naš gospod je Judin potomak.

Otkrivenje 22:16: Mesija je potomak i naslednik Davidov.

2. Timotiju 2:8: Isus je direktan Davidov potomak prema Jevanđelju po Pavlu.

1 Jovanova 5:18: Isus je ,,rođen od Boga“.

Dela 13:33: Bog je podigao, stvorio Isusa time što ga je začeo (Psalmi 2:7) i kasnije ga podigao iz mrtvih (Dela 13:34).

Psalmi Solomonovi 17:23:  ,,O Gospode, podigni za njih njihovog kralja, sina Davidovog u vreme u koje, ti Gospode, smatraš da on može da vlada Izraelom, tvojim slugom.“

Kako se samo lepo odvija plan Božiji koji je on napravio za Njegovog mesiju. Bog je zaista jedan a Njegov Sin je vrhunac Njegovog neverovatnog stvaralaštva i svrha za sve nas.

Srž Božanskog plana koji se polako odvija je otkrivena u Bibliji i prikazana čudotvornim obećanjem da će Bog Izraela  jednog dana postati otac i jedinstveni sin. Otkrivenje koje je dato Davidu je nepogrešivo jasno u stihu 7:14 Druge Samuilove poslanice. Zaista, čitava božanska budućnost koja takođe predstavlja osnovu Novog zaveta, leži u obećanju da je Božija nepogrešiva namera da vlada svetom kroz Davida i njegovu porodicu:

,, Evo, idu dani, govori Gospod, kad ću izvršiti ovu dobru reč koju rekoh za dom Izrailjev i za dom Judin. U te dane i u to vreme učiniću da proklija Davidu klica prava, koja će činiti sud i pravdu na zemlji. U te dane spašće se Juda, i Jerusalim će stajati bez straha, i zvaće se: Gospod pravda naša. Jer ovako veli Gospod: Neće nestati Davidu čoveka koji bi sedeo na prestolu doma Izrailjevog. Na sveštenicima Levitima neće nestati preda mnom čoveka koji bi prinosio žrtvu paljenicu i palio dar i klao žrtvu do veka. Po tom dođe reč Gospodnja Jeremiji govoreći: Ovako veli Gospod: Ako možete ukinuti zavet moj za dan i zavet moj za noć da ne bude dana ni noći na vreme, Onda će se ukinuti i moj zavet s Davidom, slugom mojim, da nema sina koji bi carovao na prestolu njegovom, i s Levitima sveštenicima slugama mojim (Jeremija 33:14-21)

Jeremija 30:9: ,,Nego će služiti Gospodu Bogu svom i Davidu caru svom, kog ću im podignuti.“

Iz svitaka sa Crnog mora: ,,Bog će začeti Mesiju među njima“ (1QSa 2:11). Nada za Davidovog Mesiju je opisana u jeziku sedmog poglavlja 2. Samuilove koji je povezan sa Psalmom 2:7 (4QFlor 1:10). Moćni kralj će biti pozdravljen kao Sin Božiji i oni će ga zvati Sinom Svevišnjeg (4QpsDan A; Zavet Levijev 4:2).

Ova jednostavna priča biva daleko komplikovanija i izmenjena ako se na nju nametne ideja da je Sin Božiji začet (došao u postojanje) milijarde godina ranije i samim tim nije biološki naslednik Davida već njegov predak u nekom drugom carstvu. Trijadološki koncept zapravo zanemaruje stvarnog Davidovog naslednika Mesije, natprirodno začetog u istoriji. Niko ne može da bude u isto vreme i Davidov predak i Davidov naslednik.

Crkva je provela vekove pokušavajući da konstruiše nerazumljivu novu priču o Isusu koju su oni izmislili. Pokušaj nije uspeo i mesijanski sin Davida i Boga je doveden u konfuziju. Jevrejski Isus je obećani potomak Eve, Avrama, Jude i Davida. On je trajni naslednik Davidovog prestola koji će biti ponovo postavljen u obnovljenoj izraelskoj zemlji. Ovaj događaj je obećan u budućnosti kada se Isus vrati. To je takođe ključni element Isusovog Jevanđelja spasenja o Carstvu.

Isti pojedinac ne dolazi u postojanje dva puta! Začeće Sina u Mariji je definisano kao početak postojanja Sina. Njegovo poreklo je pravilno smešteno unutar ljudskog biološkog lanca. Nikako drugačije on ne bi mogao da potiče iz Davidove linije.  On mora da bude Davidov potomak kako bi tvrdnja da je on obećani Mesija mogla da bude tačna.

Fundamentalnu činjenicu o novozavetnom svedočenju o Isusovom Sinstvu, koja je toliko drastično sakrivena argumentima kasnije teologije, izneo je priznati švedski teolog Oscar Cullman koji je napisao: ,,Matej i Luka ... svim sredstvima pokušavaju da u prikazima rođenja Isusovog objasne to kako je on Sin, kao i da dignu veo sa pitanja ,,kako“ Otac začinje Sina ... Svojim u potpunosti filozofskim pristupom, kasnije hristološke spekulacije su pokušale da objasne ovo pitanje na jedan sasvim drugačiji način.“[42]

Ovde imamo dobre vesti i loše vesti jedne pored drugih. Nažalost, učeni ljudi su nevoljni i neuspešni kada treba da nas upozore na opasnosti ponovnog definisanja Sinstva kasnije pod ,,različitim“ uslovima. Ta razlika nažalost ne predstavlja prijatnu alternativu već i odbijanje Biblije posebno njena svedočenja o rođenju koja su dali Matej i Luka koji nisu ni znali za inkarnaciju prethodno postojećeg Sina. Inkarancija je kasnije nametnula sopstvenu priču opisivanjem ne začeća Sina već njegove transformacije iz jednog postojanja u drugo. Ovo se suprostavlja Bibliji.

Glasovi protesta 

Različiti glasovi su protestvovali protiv onoga što je kasnije postala crkvena zvanična verzija porekla Sina Božijeg. Njegov početak je navodno trebalo da bude pre istorije. On je predstavljen kao očigledni rival jednom Bogu, kome je on jednak u svakom pogledu, čak i samo-postojeći. Zbog toga što je jezik začeća bio biblijski, on je održavan ali mu je oduzeto svako prepoznatljivo značenje. Kritičar Adam Clarke je bio jedan od mnogih koji je digao glas protesta protiv konfuznog jezika kojim se opisuje nebiblijsko Sinstvo Isusa:

Uz svo dužno poštovanje prema svakom ko se ne slaže sa mnom, moram reći da je doktrina o večnom Sinstvu Hrista antibiblijska i veoma opasna. Ova doktrina koju ja odbijam iz sledećih razloga: Ja nisam uspeo da pronađem nijednu direktnu izjavu u Bibliji koja se tiče toga ... Reći da je Sin začet od uvek po mom mišljenju je apsurdno. A fraza ,,večni Sin“ je definitivno samokontradiktorna. ,,Večnost“ je ono što nema početak, što je nemerljivo vremenom. ,,Sin“ zahteva vreme, postanak i oca i vreme koje prethodi takvom stvaranju. Samim tim, spoj ova dva termina ,,Sin“ i ,,večnost“ je apsolutno nemoguće, jer oni podrazumevaju suštinski različite i suprotne ideje.[43]

Jednako je glasan i protest britanskog pesnika, političara i teologa Johna Miltona. Osvrćući se na ,,ortodoksna“ učenja Crkve, on je rekao:

Neverovatno je kakvom beskorisnom suptilnošću ili kakvim žonglerajskim sredstvima određeni pojedinci izbegavaju ili skrivaju jednostavna značenja ovih pasusa... Oni se drže toga da  je Sin iste suštine kao Otac i začet u večnosti ... Nemoguće je pronaći ijedan tekst u celokupnoj Bibliji kojim bi se dokazalo da Sin večno postoji.[44]

J.O. Buswell, koji je nekada bio dekan na Covenant univerzitetu u Sent Luisu, u Misuriju, ispitao je ovaj problem začeća Sina u Bibliji i doneo zaključak ovim rečima. On je pisao kao trijadolog:

Pojam da je Sin začet od strane Oca u večnosti ne kao događaj već kao neobjašnjiv odnos, prihvaćena je i prenošena tokom hrišćanske teologije od četvrtog veka ... Mi smo ispitali sve slučajeve u kojima se pominju reči ,,začet“ i ,,rođen“ ili slične reči koje se odnose na Hrista, mi možemo pouzdano da kažemo da Biblija nema apsolutno ništa da kaže o ,,začeću“ kao o večnom odnosu između Oca i Sina.[45]

Ništa manje glasna je i izjava profesora Nathaniel Emmons sa Jejla (1745-1850) da je ,,večno postojanje“ ,,večna glupost“.[46] Emmons je pronicljiv logičar jezgrovitog i lucidnog teološkog stila. Sumnjivo je to da li trijadološka fraza od ključne važnosti ,,večno stvaranje Sina“ treba da bude shvaćena kao fraza koja je logična poput sledećih fraza: ,,vruće kocke leda“, ,,oženjeni neženja“ ili ,,kockasti krugovi.“

Da su konsultovali Novu Shaff Herzog enciklopediju religijskog znanja, čitaoci Biblije bi bili upozoreni protiv koncepta koji se krije iza Trojstva i toga što je Sin ,,večno stvaran“. Samim tim doktrina večnog stvaranja kao osnova preegzistencije nema podršku Biblije.“[47]Protestanti koji se drže slogana ,,sola scriptura“ bezbedno su mogli da odbace ideju o večnom stvaranju Sina i da se vrate na verovanje u Jednog Boga i Isusa kao ljudskog Mesiju.

Samo čitanjem određenih stihova iz Jevanđelja po Jovanu, i čitanjem nekoliko stihova koje je napisao Pavle i iz Poslanice Jevreja trijadološkim očima, unitarijanističko učenje o Isusu je izbegnuto i prikriveno.Ako se počne od Hebrejske Biblije i ako se uzmu u obzir novozavetna svedočenja o poreklu Isusa i njegovog sopstvenog unitarijanizma, doći će se do neophodne i prosvetljujuće ispravke.

Alexander Campbell, Barton Stone i Crkva Hristova

Što se tiče ovog ključnog pitanja porekla Sina Božijeg, osnivač denominacije Crkve Hristove je bio na istoj talasnoj dužini. Barton Stone je slavan jer je osudio glavni stub trijadologije:

O ovoj doktrini Trojstva mnogo toga je rečeno, da je mračna, neshvatljiva, nebiblijska i previše misteriozna da bismo je razumeli. Mnogi od ovih opisa su odbačeni; i iz ovog razloga optuženi smo da odbijamo samu doktrinu. Ja ću ... dati sopstvene razloge zašto ne mogu da je prihvatim ... Samouveren sam da će karta misterije biti bačena kao veliki argument kojim bi se ove teškoće odbacile i prikrile. Ali da li bi trebalo da se ogrnemo mantijom misterije koju sopstvenim rukama sašijemo? ... Misterija koja uništava efikasnost sopstvene krvi ... i uključuje toliko apsurdnosti i kontradikcija? Misterija je jedno od imena za kurvu Vavilona, napisano velikim slovima na njenom čelu. Njene ćerke imaju isto obeležje (Otkrivenje 17) ... Kada oni jednoglasno kažu: ,,Postoji samo jedan živi i istiniti Bog bez delova“ ja dolazim do zaključka da oni ne veruju da postoji još jedan stvarni i večni Bog koji je začet od večnosti, i poslat iz raja u svet. Ako veruju onda je to kontradikcija ...

Teolog Crkve Hristove, Alexander Campbell, je napisao:

Imena Isus, Hrist, Mesija, jedini začeti Sin, Sin Božiji pripadaju osnivaču hrišćanske religije i nikome drugom. One ne izražavaju odnos koji postoji pre hrišćanskog doba, već odnose koji su započeti u jednom trenutku u vremenu ... Nema Isusa, Mesije, Hrista, Sina Božijeg ni Jedinog začetog pre vladavine Oktavijana Avgusta ... Šesnaest godina sam se držao ideje da je Isus nazvan Sinom Božijim, ne zato što je ,,večno stvaran” (što smatram glupošću), već zato što je rođen onako kako je anđeo opisao Mariji.[48]

Dave Hunt i inkarnacija

Pokušaj da se ostane lojalan onom što nije ništa više nego poslebiblijski portret Isusa, koji dolazi van istorije vodi neke savremene kritičare do bizarnog koncepta Isusa, koga oni toliko tvrdoglavo podržavaju. Dave Hunt, dobro poznat po finom razotkrivanju očiglednog paganizma u rimokatoličkoj veri i fatalizma hiperkalvinističke doktrine o dvostrukoj predodređenosti, o Isusu ima da kaže sledeće:

Iako je Isus Bog i Marija majka Isusova, to je ne čini majkom Božijom kao što to katolicizam propoveda. Rođenje njenog prvorođenog Sina (Matej 1:25) u Vitlejemu nije rođenje Hrista kao Boga već rođenje njegovog ljudskog tela, duše  i duha - ,,telo koje si mi pripremio” (Jevrejima 10:5). Ona je bila počastvovana majka čoveka Hrista Isusa. Ali ona nije bila majka večnog Sina Božijeg koji je stvorio ovaj univerzum ... Marija je imala jedinstvenu čast da bude sredstvo pomoću kog će Sin Božiji postati čovek – ali ona nije bila majka Večnog Boga ... Ona nije bila majka Sina Božijeg, Nazvati Mariju majkom Božijom, kako to zvanična katolička doktrina porpoveda, predstavlja najgoru uvredu za Boga. Iako je večni Sin Božiji time što ga je rodila devica postao u potpunosti čovek, on je ostao u potpunosti Bog ... Čak i kao fetus u Marijinoj materici, On nije prestao da bude onaj Jedan koji je rekao: ,,Ja sam Gospod, ja se ne menjam” (Malahije 3:6).[49]

Isus koga prikazuje Dave Hunt je bizarna osoba, očigledno dvostruka ličnost. Postoji večni Sin Božiji (Dave ne objašnjava kako to da je i Otac taj koji je ,,Večni i jedan” a to ne čini dva Večna i jedna)  a Marija zatim rađa Hrista koji ima ,,telo, duh i dušu”. Dakle, Marijin Sin je sada dve osobe, preegzistentni večni Sin koji je dodat u potpunosti ljudskoj osobi Isusu. To nije čak ni ,,ortodoksno” hrišćanstvo. Trijadolozi su svesni toga da jedna osoba ne može da bude dve osobe u isto vreme. Ova jeres pod nazivom Nestorijanizam je odbijena. Umesto toga, zvanični prikaz Isusa ga je proglasio nekim ko je u potpunosti Bog po pitanju njegovog suštinskog ega ali i ,,čovek” a ne ,,neki čovek” po pitanju njegove ljudskosti. Prema ovoj teoriji, Marija je nosila ,,ljudsku prirodu” ali ne u potpunosti ljudsku osobu. Ali šta se dešava sa direktnim potomkom Davida i sa tim što Mesija mora da bude upravo to kako bi se kvalifikovao kao Mesija?

Dave Hunt misli da je lojalan ,,ortodoksiji” prema kojoj je inače jako kritički nastrojen, i to ga dovodi do toga da se suprostavlja Luki.[50]Gavrilo je objasnio da je Marijin Sin trebalo da bude Sin Božiji upravo zbog božanskog čuda koje je Bog u njoj izveo. Ona je zaista ,,majka sina Božijeg”. Dave Hunt, koji veruje u Isusa kao večnog Sina, u gore navedenom tekstu kaže da ona to nije. ,,Zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji. Iz razloga zato što ga je Hunt preopteretio preegzistentnom ličnošću, večni Sin Božiji (on pokušava da objasni ,,večno stvaranje Sina”), Marijin sin, koji je takođe i Božiji Sin, za njega ne može da bude ,,Sin Božiji”.  Ovde se vide dve teorije koje se ne podudaraju. Ili je Gavrilo u pravu ili su u pravu ,,ortodoksne” definicije. One ne mogu postići harmoniju.Vi ne možete da dođete u postojanje kao Sin ako već postojite kao Sin.