Uvod (Isus nije bio Trijadolog)

Uvodna reč

Hrišćanstvo se često smatra jednom od tri svetske monoteističke religije, pored islama i judaizma. Ovo nije tačna procena. Ni judaizam a ni islam neće dati hrišćanstvu pravo da sebe nazove monoteističkom religijom. Razlog za to je što više od dve milijarde hrišćana veruje u doktrinu Trojstva, prema kojoj Boga čine njih trojica. A ovo je vera koju ni judaizam a ni islam ne smatraju monoteističkom. Kao što autor ove knjige tvrdi, trijadologija je verovanje koje se ne zasniva na Hebrejskoj Bibliji niti na Novom zavetu. Ova doktrina je postala zvanična tek u četvrtom veku nakon Nikejskog sabora (325. nove ere) i Drugog vaseljenskog sabora (381. nove ere) u Anadoliji ili današnjoj Turskoj.

Ova knjiga je retkost. Nema puno ovakvih na religijskom tržištu, ako ih uopšte i ima. Zašto? Zato što se bavi doktrinom Trojstva sa netrijadološke tačke gledišta, tačke gledišta koju osuđuju četiri glavne grane hrišćanstva – rimokatolicizam, grčka ortodoksija, orijentalna ortodoksija i protestantizam.

Ovo je smela knjiga. Da je neko drugo vreme, autor bi bio anatemisan i spaljen na lomači ili obešen zbog ove knjige. Miguel Serveto je svojim životom platio svoju knjigu pod nazivom De Erroibus Trinitatis od strane reformatora Žan Kalvina. Pa čak i danas, kada je atmosfera slobodna da se takva dela objavljuju, ukoliko neko izjavi da ne veruje u Trojstvo može da bude odbačen i momentalno klasifikovan kao jeretik. Ovaj autor se pokazao voljnim da plati cenu.

Ovo je naučna knjiga. Napisana je veštim duhom (kako Džon Milton naziva autore) i neprocenljiv je izvor informacija onima koji su izbegli zamku trijadologije i prateće doktrine o preegzistenciji Hrista, ,,večnom stvaranju“ Sina, inkarnaciji i hipostatičkoj uniji. Ona pruža širok spektar biblijskih citata i citata onih koji se bave proučavanjem Biblije koji čvrsto potvrđuju unitarijanistički stav. Ona predstavlja vapaj za povratak Isusovom učenju.

Ova knjiga predstavlja nastavak dela pod nazivom Doktrina Trojstva: Rana koju je hrišćanstvo samo sebi nanelo, u saradnji sa Charles Huntingom 1998. godine. U knjizi pod nazivom Isus nije bio trijadolog, autor se vraća istoj temi novom energijom i boljim uvidom, plodom detaljnog proučavanja i debata sa svojim suparnicima širom zemlje. Autor takođe svaki mesec objavljuje članak pod nazivom Fokus na Carstvu, još od 1998. godine, što mu je pomoglo da uvek bude u toku sa ovim problemom. Obe knjige karakteriše smiren ton. Autor se uzdržavao od žestokih napada poput onih koje su upućivali pristalice Reformacije.

Jedno od merila uspeha ove knjige je njeno cirkulisanje. Ovoj neophodnoj knjizi želim da i dalje cirkuliše. Postoji preko dve milijarde hrišćana koji moraju da  budu upućeni u jevanđelja i u Šemu Izraela (Marko 12:29), na koju je sam Isus pristao, i u stih 17:3 Jovanovog jevanđelja (,,A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga...) kojim se Isus molio.

Clifford Durousseau
M.A.Th., Ph.D. (Cand.)
Instambul, Turska

Uvod

,,Moramo se prisetiti toga da hrišćanska teologija ne veruje da je Bog osoba. Ono veruje da je On takav da je trojstvo osoba konsistentno sa unijom Božanstva.”[1]

,,Tumači koji su se opredelili za hrišćanstvo obično nisu bili preterano zainteresovani u ono što je Isus nameravao da uradi i što je radio u svoje slobodno vreme.”[2]

,,Za Isusa, kao i za Njegove ljude, tokom mnogo vekova, Bog je bio jedan. On nije menjao ovo drevno verovanje.” [3]

Ova knjiga definiše ko je Bog Biblije zapravo. Jedan takav poduhvat bi se mogao učiniti grandioznim, ali moj cilj je usko određen. Nameravam da istražim značenje ,,jednog Boga“ kao nekoga  kome se mi, hrišćani, molimo. Šta Biblija podrazumeva pod ,,jednim Bogom“? Šta biblijski monoteizam podrazumeva? Različite grupe hrišćanskih vernika, čija se mišljenja razlikuju, tvrde da su monoteisti. Muslimani tvrde da su monoteisti. Jevreji takođe iznose jednu takvu fundamentalnu tvrdnju. Javlja se veliko i uporno pitanje: Kako Isus i Biblija definišu ideju o ,,jednom Bogu“?

Moje istraživanje uključuje poređenje vere istorijskog Isusa i pisaca Novog zaveta i vere [4] koja je postala opšte prihvaćena od strane onih koji redovno idu u crkvu i koji se okupljaju sa tvrdnjom da su Isusovi sledbenici. U ovim poglavljima se često vraćam centralnoj veri Isusa, Šemi (Peta knjiga Mojsijeva 6:4; Marko 12:29).

Vodio sam dijaloge sa mnogim istaknutim učenjacima koji su davali svoje komentare i Isusu i njegovom strogom monoteizmu. Smatram da velika količina hrišćanske literature potvrđuje moju tezu da je Isus insistirao na ovoj unitarijanističkoj veri. U tom smislu, crkvena literatura osuđuje trenutnu crkvenu praksu i verovanja, a to bi isto učinio i Isus. Takođe smatram da zamena Isusove vere trijadološkom definicijom Boga nije validna ,,promena unutar biblijskog monoteizma.“[5] Nisam ubeđen, kao što to nisu ni milioni drugih[6], da trijadologija uopšte predstavlja biblijski monoteizam.

U narednim poglavljima ću pokušati da otkrijem pogrešne argumente koje ,,ortodoksne“ apologete često upotrebljavaju kako bi podržali pogrešno mišljenje da su Isus i njegovi Apostoli verovali da trojica čine jednog Boga. Verujem da je javnost ozbiljno neupućena jer nije imala ključnu sposobnost da prozre kroz takve argumente.

Mislim da u Novom zavetu Isus nikada ne kaže da je on Bog Izraela, jedan pravi Bog. Zašto bi se onda Isusovi sledbenici povinovali verovanju kog se Isus nije nikada ni držao? Ako da bi neko bio hrišćanin treba da sledi Isusa Hrista, onda bi taj čovek pre svega trebalo da deli Isusovo viđenje Boga. Isusova vera bi automatski bila vera njegovih sledbenika. Kako nam to Biblija otkriva, Isus je jasno rekao šta on veruje i ko je Bog. Ali crkve su sve učinile kako bi Isusovu precepciju Božijeg identiteta učinile zbunjujućom i neshvatljivom.

Verujem da hrišćani treba da se postaraju da njihova definicija Boga bude u skladu sa Isusovom definicijom Istog. Ovde ne govorim o Božijim karakteristikama i atributima, da je On ljubav i slično. Ja se bavim pitanjem: Koliko je njih Bog? Prelistavam Novi zavet kako bi otkrio da li je Isus ikada dao svoje odobrenje kada je u pitanju ideja da Boga čine tri Osobe[7] (Trijadologija).

Ili je on propovedao da je Bog jedna Osoba (unitarijanizam)?[8] Postoji velika razlika između Boga koji je jedna Osoba i Boga koga čine tri Osobe.

Naša odluka po pitanju toga koji od ovih ,,Bogova“ je Bog o kome je reč u Bibliji izvršiće veoma veliki uticaj na naše shvatanje toga ko je Isus. Mi prvo moramo da znamo kako je Isus definisao Boga. Ako je Bog jedna Osoba, onda sledi pitanje: Ko je Isus? Ovo su ključna pitanja u vezi sa poretkom u univerzumu. Potrebni su nam jasni i čvrsti biblijski odgovori. Ovo su izuzetno praktična pitanja. Nama je potrebno razjasniti ova pitanja kako bismo prišli Bogu ,,duhom i istinom“, kao što je Isus rekao da moramo (Jovan 4:24).

Čitaoci Biblije instinktivno naginju ka uvodnim rečima Jovanovog jevanđelja kako bi istim tim rečima pripisali i koncept druge Osobe u božanskom Trojstvu. Smatram da oni pogrešno tumače ono što je Jovan u tom pasusu rekao i da koriste isti taj pasus kako bi se suprostavili hebrejskoj Bibliji i strogo unitarijanističkom viđenju Isusa datom od strane ostalih jevanđelista. Nametanje Trojstva na Novi zavet samim tim ometa suštinsko viđenje Boga koje je dato u Bibliji i koje svi jevanđelisti dele.

Vere čine sastavni deo hrišćanskih crkava. Smatram da Isusova vera, onakva kakva je zabeležena u Novom zavetu, danas ne predstavlja deo crkava koje nose Isusovo ime. Novozavetno štivo se unutar sopstvenog konteksta nije ni makac udaljilo od vere koju je Isus predložio, kao jedne od najvećih zapovesti. Hristovi sledbenici žele da budu uvereni da slede Isusa po pitanju samog srca i srži vere – verovanja u Boga. Ali da li su oni obavešteni u vezi sa tim kako je vera crkve u koju redovno odlaze počela da postoji, i da li su se ikada uverili da je vera te crkve ona koju je i Isus priznavao? Da li je Isus bio Trijadolog?

Čisto sumnjam da je veliki broj onih koji redovno odlaze u crkvu dobro razmislio o ovom fundamentalnom pitanju. Tradicionalna definicija Boga kao ,,trojici u jednom“ dominira na crkvenoj sceni kao nepokolebljiva dogma. Otvorena diskusija o tradicionalnoj veri je neuobičajena. Ako se kojim slučajem ova diskusija pokrene, crkveni autoriteti ulažu teške napore i insistiraju na svojoj istini. Oni koji redovno posećuju crkvu su primorani da se poklone dogmi o Bogu. Ali članovi crkava obično ne čuju propovedi o poreklu i značenju predloga da ,,Bog je tri u jedan“. U većini slučajeva, oni ne mogu da brane ovaj koncept protiv suprostavljajućih tačaka gledišta. Njima je jednostavno rečeno da proglase ,,sektašem“ svakoga ko dovede u pitanje primljenu definiciju Boga. Oni su uglavnom u potpunosti nesvesni stalnog toka opozicije koju pružaju istoričari i oni koji se bave proučavanjem Biblije a koji se suprostavljaju verovanju da je Bog jedan a u isto vreme i trojica.

Uveren sam da ,,lažno verovanje sputava umove muškaraca i žena. Istina ih oslobađa.“[9] Mi ne možemo da priuštimo da verujemo u pogrešne koncepte, a posebno kada se radi o ključnim pitanjima o Bogu Biblije i Bogu Jevreja. Iznad svega, moramo da budemo jasni i samouvereni po pitanju toga ko je Bog. Svi moramo da se uverimo da kada govorimo o Bogu, govorimo o istom Bogu koga je Isus nazivao Bogom? Iznad svega, kao hrišćani, mi moramo da se uverimo da Hrist odobrava našu veru. Ako smo Isusovi sledbenici onda moramo da se postaramo da pratimo Isusovu veru i da priznajemo njegovu definiciju Boga. Kao Hristovi predstavnici mi moramo da budemo uvereni da pričamo o istinitom Bogu Biblije svim onima koji upošte ne prepoznaju Boga.

Viđenje Boga i Isusa je važno iz sledećeg razloga. Citiram R. Alan Colea: ,,Klanjati se Hristu sa pogrešnim verovanjima o Njemu znači klanjati se lažnom Hristu, kako god Ga mi zvali; jer pri tom lažno zamišljamo Njega kao nekog ko On nije i kao nekog ko nije otkriven u Bibliji.“[10]

Crkva, kao što to mnogi znaju, ima ružnu istoriju tokom koje je proganjala pa čak i ubijala one koji su se usuđivali da dovedu u pitanje dragocene dogme. Upravo u vreme kada je crkva počela sebe da smatra vojnom snagom, pod Konstantinovom vlašću, ona je utemeljila svoje saborne odluke o Bogu i Isusu i njihovom odnosu.

Nasilje se smatralo validnim sredstvom za izlaženje na kraj sa neprijateljima i ,,jereticima” a ono je išlo ruku pod ruku sa politikom proganjanja i proterivanja svih onih koji su odbijali da se slože sa neobičnom definicijom Boga – Trojstvom. Da li se iza te izrazito nejevrejske definicije Boga možda krije okrutna moć zbog koje se crkva prodala svetu i izgubila svoj status ,,stanovnika stranca” toliko čuvan u Novom zavetu? Da li je crkva zapravo iz svog suštinskog učenja izbacila Isusa i insistirala na zastrašujuće kompleksnoj grčkoj filozofskoj teologiji koju Isus ne bi prepoznao? Da li postoji vrebajuća, latentna antisemitska tendencija u tom crkvenom odbijanju Isusove jevrejske vere?

Nisam ja nikakav inovator. Sve što treba je da pročitate obimno štivo na temu Reformacije i videćete da predmet kojim se bavimo ima bogatu istoriju:

Neki od radikala u ranim tridesetim godinama postavili su dublja pitanja o crkvi nakon Konstantina: oni su rekli da je ona i te kako pogrešno protumačila prirodu Boga ... Problem je u samoj srži hrišćanstva. Svodi se na paradoks da je crkva u najranije doba identifikovala i razapela čoveka pod imenom Isus ne samo kao Mesiju ili Hrista očekivanog od strane Jevreja, već i kao samog Boga ... Dakle, religija koja je usvojila jako ubeđenje da je Bog jedan, takođe je o Njemu govorila u tri aspekta, Oca, Sina i Svetoga duha. Crkva je provela svoja prva četiri veka raspravljajući o tome kako je to moguće. Morala je da usaglasi svoju priču o tročlanom Bogu koji je postao čovek sa svojim jevrejskim monoteističkim nasleđem i grčkim Platonovim nasleđem ... Ovi teološki argumenti, koji su bili žučni, zamršeni i sve više upleteni u politiku, kulminisali su odlukama koje su donete tokom četvrtog i petog veka na nizu sabora od Nikejskog (325. nove ere) do Četvrtog vaseljenskog sabora (451. nove ere).[11]

Ove činjenice govore same. Pitanje je da li je jevrejski Isus, heroj i osnivač apostolskog hrišćanstva, doživeo pomračenje tokom tih žalosnih vekova ogorčene rasprave oko toga ko su Isus i Bog. Zar ne bi bilo bolje za vernike da se udalje od tog formativnog istorijskog perioda ispunjenog raspravama i da se sami vrate hrišćanskim dokumentima?

Da li današnja crkva jednostavno slepo nameće svoj smisao društvene koherencije i identiteta na osnovu definicije Boga koja je postala očuvana i cenjena jer je vekovima ponavljana? Svako ko tvrdi da voli Boga i Isusa svim srcem i umom treba pažljivo da istraži ova pitanja. Naredna poglavlja su posvećena jednom takvom istraživanju.