Ljudskost i božanstvo Hrista

Kada ljudi ne koriste razum koji im je Bog dao, suviše lako mogu biti zavedeni da poveruju u nešto što neko drugi smatra biblijskom istinom. Oni prestaju da budu slobodni Božji agenti i postaju svojina pristrasne teologije koju je stvorio čovek. Isus je u Bibliji veoma izričit kada je u pitanju istina i naša obaveza da je tražimo. Kada je čovek odlučio da preuzme Božji svet? Ako to nije pravi primer uobraženosti i taštine čoveka, onda ne znam šta jeste. Ne može postojati istina niti sloboda u bilo kojoj učionici u kojoj nisu dozvoljena iskrena pitanja bez zlonamerne kritike i ponižavanja. Iz mog iskustva iz učionica sam jasno videla kako se ova hrišćanska dogma ovako uspešno održala u crkvama. Strah i neznanje u kombinaciji moćnih, koji imaju tu snagu forsiranja mentaliteta krda.

Slede odlomci iz naučne, pronicljive i veoma relevantne knjige koju je napisao John Knox, a koja govori zašto je važno da je Isus čovek, ljudsko biće, kao njegova braća. Toplo preporučujem ovu knjigu svakome ko veruje da neko drugi osim Boga može biti spasitelj čovečanstva! To je pogrešan koncept, sledeće to dokazuje:

Isus je uvek bio "Sin Božji": on nije usvojen ili postavljan kao takav, na vaskrsnuću ili ranije – ili kasnije, kad smo već kod toga.

Mi hvatamo sebe kako govorimo: U punini vremena Bog nam je došao u obliku svog Sina da nas spasi od neprijatelja, ili na drugi način; i odjednom mi pričamo priču, unoseći mitologiju i dramu u priču. Mi zapravo ne možemo izbeći takve maštovite izraze bez obzira koliko jasno i tačno želimo da govorimo. Hrišćansko jevanđelje je, u svom najjednostavnijem obliku, objava nečega što je Bog uradio za nas ljude i naše spasenje.

U neku ruku, ova potvrda preegzistencije je deo priče od početka. Čak i u propovedima iz ranijih Dela, smrt Isusa je postojala u planu i nameri Boga. Zapravo, bilo bi nemoguće, za svakog primitivnog jevrejskog hrišćanina, da čak i na kratko pomisli da je Bog jednostavno našao čoveka koji zaslužuje da postane Mesija. Stoga, reći da je Bog stvorio čoveka je u skladu sa poznanjem da je onaj kroz koga (i u određenoj meri u kome) se ova inkarnacija desila, mora biti čovek. A nazvati ga čovekom ne znači ništa ako pod time ne podrazumevamo čoveka kao i svi drugi ljudi. (moje isticanje)

Ne samo da je, po definiciji, nemoguće da Bog postane čovek, već je takođe, po definiciji, nemoguće da on "stvori" jednog čoveka. Pravo ljudsko biće ne može biti tek stvoreno. Takvo stvorenje može izgledati kao čovek, a čak i govoriti kao čovek. Može mu biti dato čovekovo telo i um, ali to ne bi bio čovek. On ne bi bio čovek zato što ne bi pripadao ljudskom organskom procesu, postojećem konkretnom entitetu u prirodi i istoriji, a to je, i jedino jeste, čovek.

Zanimljiva je činjenica da se u Novom Zavetu konstantno pominje kako je Isus "podignut iz mrtvih" (umesto "oslobođen smrti" ili slično), kao na primer u Rimljanima 1 "...posvedočen silno za Sina Božijeg Duhom svetinje po vaskrsenju iz mrtvih". Ovaj izraz, sa množinom "mrtvih", ne treba shvatiti samo kao lingvistički idiom, on nam govori nešto određeno i važno. Isus je vaskrsao, ne samo iz svoje smrti (u nekom jedinstvenom i ezoteričnom značenju te reči), već iz smrti koju je pretrpeo zajedno sa svim ostalim ljudima. On je podignut iz mrtvih kojima je stvarno pripadao. Ovde, u potvrdi njegove ljudske smrtnosti, je potvrda da on nije bio jednostavno kao mi u svakom pogledu –kada bi to bilo sve, ne bi bilo dovoljno – već da je bio jedan od nas u svim pogledima, kost naše kosti, meso našeg mesa, um našeg uma, srce našeg srca.

Kao što H.R. Mackintosh piše... "sve što je božansko u Hristu je ljudsko, a sve što je ljudsko je božansko".

Šta znači biti čovek

Da li možemo da zamislimo Isusa kako govori sebi "ja nisam čovek", ili kako se pita "da li sam ja čovek?" Ništa više nego da se sami bavimo takvim mislima u pogledu samih sebe? On je osetio usamljenost, frustraciju, strepnju, baš kao i mi. On je morao osetiti iskušenje da sumnja i strah. On je voleo druge kao što ljudi vole svoje bližnje – više, možemo reći, ali ne i drugačije. On se, takođe, klonio smrti, raskida porodičnih veza sa voljenima. Njegovo poznavanje Boga, u svu svoju sigurnost i posebnoj intimnost, je isto znanje o stvoritelju i Ocu koje je dato ljudima. 

Smatram da moramo priznati istinitost, kao i veliku plemenitost, spoznaje šta znači biti u potpunosti čovek. Ali činjenica je da čovek nije Bog, šta god bi moglo činiti  moralnost i kvalitet njegovog života (što u Isusovom slučaju jeste tačno), čovek je ipak čovek, podložan ograničenjima kojima, po definiciji, Bog nije podložan. Čovekovo znanje i moć predstavljaju ograničeno znanje i moć čoveka. Čak je i njegova dobrota, koliko god bila slična Božjoj, ipak karakteristična dobrota čoveka. Možemo imati ljudskost bez preegzistencije i možemo imati preegzistenciju bez ljudskosti. Apsolutno ne postoji mogućnost da imamo i jedno i drugo.

Kako bi Isus postao Spasitelj on mora biti jedno, ili čovek, poseban čovek kakav je bio, ili da ne bude čovek uopšte. Treća stvar predstavlja činjenicu, koja uzrokuje zabunu, o Hristovom delu – odnosno o onome što je on postigao "za nas i naše spasenje" – koje se ruši ako se porekne istinitost Isusove ljudskosti.127 

127 John Knox, The Humanity and Divinity of Christ, Cambridge University Press 1967