Šta se događa kada umremo? 7. Svedočanstva antičkih i savremenih naučnika

Svedočanstva antičkih i savremenih naučnika 

Zaboravljena ortodoksija Irineja i Justina Mučenika 

Malo je poznata činjenica da su najraniji grčki teolozi iz drugog veka protestvovali protiv nebiblijskih gledišta o međustanju, koji su postali duboko ukorenjeni u naše teološke sisteme. Ideju da duša može da preživi smrt van tela, potpuno svesna i u prisustvu Boga i da predstavlja stvarnog čoveka odvojenog od svog tela, su Justin Mučenik i Irinej odbacili kao opasnu jeres. Sledeći odlomci govore sami za sebe. Oba pisca su branili biblijsku doktrinu vaskrsenja od napada grčke filozofije. 

Irinej: Protiv jeresi 

„Neki koji se ubrajaju u ortodoksne izlaze van predviđenog plana za uzdizanje pravednih i ne znaju ništa od načinima na koje će nam biti podarena neraspadljivost; oni dakle imaju jeretičke stavove. Jer jeretici… smatraju da će se odmah posle smrti uzdignuti na nebesa. Te osobe, dakle, koje ne prihvataju da se vaskrsenje odnosi na celog čoveka, i daju sve od sebe da ga uklone iz hrišćanskog učenja, ne znaju ništa o planu za vaskrsenje. Oni biraju da ne shvate da, ukoliko stvari stoje kao što oni kažu, sam Gospod, u koga govore da veruju, nije vaskrsao trećeg dana; već se odmah pošto je izdahnuo uzdigao, ostavivši svoje telo na zemlji. Ali činjenica je da je On tri dana boravio na mestu gde se nalaze mrtvi, kao što je Jona tri dana i tri noći bio u kitovom stomaku (Mat. 12:40)…David kaže, u svom proročanstvu: `izvadio si dušu moju iz pakla najdubljeg`. A kada je vaskrsao trećeg dana, on je rekao Mariji, ` Ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k Ocu svom ` (Jovan 20:17)…Kako se onda ne zapitaju ljudi koji tvrde…da njihov unutrašnji čovek napušta telo i uzdiže se na nebesa? Jer budući da je Gospod ` pošao dolinom sena smrtnoga ` (Ps. 23:4), gde se nalaze duše mrtvih, a posle vaskrsao u telu, i posle vaskrsenja se uzdigao na nebo, očigledno je da će i duše njegovih sledbenika takođe…otići na to nevidljivo mesto…i tamo ostati do vaskrsenja, čekajući taj događaj; zatim će primiti svoja tela i uzdignuti se celi, telesno, baš kao što se Gospod podigao, do Boga. Baš kao što se naš Gospod nije odmah uzdigao na nebo, već je čekao vreme svog vaskrsnuća…tako i mi treba da čekamo vreme našeg vaskrsnuća.“ 

„Dakle, ukoliko su stavovi određenih ortodoksnih osoba proistekli iz jeretičkih izvora, oni ne poznaju Božje namere u vezi vaskrsnuća pravednih i o zemaljskom carstvu koje je početak neraspadljivosti; jer oni koji su vredni tog carstva će se postepeno privikavati na preuzimanje božanske prirode“ (Knjiga 5, pog. 31, 32, Ante-Nicene Fathers, Eerdmans, Tom 1, str. 560, 561). 

Justin Mučenik: Dijalog sa Trifonom 

„Ukoliko se nađete sa nekima koji sebe nazivaju hrišćanima, ali ne priznaju istinu vaskrsenja i hule protiv Boga Avrama, Isaka i Jakova; koji kažu da nema vaskrsenja mrtvih, i da njihove duše idu u raj kada umru: ne pomišljajte da su oni hrišćani; baš kao što, kad bi dobro razmislili, ne možemo reći da su Saduceji, ili slične sekte kao što su Genisti, Meristi, Galilejci, Helenisti, Fariseji, Baptisti, Jevreji, već se samo nazivaju Jevrejima, zato što obožavaju Boga rečima, na način na koji je Bog rekao, ali su im srca daleko od Njega. Ali ja i ostali koji su pravi hrišćani u svakom smislu smo sigurni da postoji vaskrsenje iz mrtvih i hiljadu godina u Jerusalimu, koji će tada biti izgrađen, okićen i proširen, baš kao što su to rekli proroci Jezekilj, Isaija i ostali“ (Dialogue with Trypho, pog. 80, Ante-Nicene Fathers, Tom 1, str. 239). 

Svedočenje naučnika 

Reči ovih ranih glasnogovornika vere se čuju i u naše vreme zahvaljujući pisanju Alan Richardsona, D.D.: 

Pisci Biblije, čvrsto se pridržavajući ubeđenja da stvoreno uređenje svoje postojanje duguje mudrosti i ljubavi Boga i da je stoga suštinski dobro, ne bi mogli da zamisle život posle smrti van tela („I da se obučeni, ne goli nađemo“ – 2. Kor. 5:3), već kao obnovu bliskog jedinstva tela i duše, pod novim uslovima, koje predstavlja život koji oni poznaju. Zato se o smrti mislilo kao o smrti celog čoveka, a fraze kao što su „oslobađanje od smrti“, neraspadljivost ili besmrtnost se jedino ispravno mogu upotrebiti da opišu ono što se podrazumeva pod izrazom večni ili živi Bog „koji sam ima besmrtnost“ (1. Tim 6:16). Čovek ne poseduje osobinu besmrtnosti u sebi, već je mora, ukoliko želi da pobedi destruktivnu moć smrti, primiti kao dar od Boga „koji podiže Hrista iz mrtvih“, i skloniti smrt sa sebe kao ogrtač koji ga pokriva (1. Kor. 15:53, 54). Upravo je kroz život i smrt Isusa Hrista ta mogućnost za čoveka (2. Tim. 1:10) ugledala svetlost dana i potvrđena je nada da se raspadljivost (Rim. 11:7), koja predstavlja univerzalnu karakteristiku ljudskog života, može uspešno prevazići (A Theological Word Book of the Bible, str. 111, 112, moje isticanje). 

Floyd Filson nas upozorava na opasnost koju predstavlja grčka filozofija. On tvrdi da se ona infiltrirala u našu teologiju, što bi Novi Zavet osudio. 

Primarno carstvo Novog Zaveta nije pagansko okruženje, već jevrejsko nasleđe i okruženje…Naša tradicionalna učenja i teologija nas često navode da razmišljamo na način koji nam diktiraju paganski a pogotovo grčki koncepti. Mi znamo da su najkasnije u drugom veku počeli sistematski napori apologeta da pokažu kako se hrišćanska vera najbolje usavršava kroz grčku filozofiju…Pažljivo proučavanje Novog Zaveta mora zaustaviti svaku tendenciju da se Novi Zavet smatra grupom dokumenta koji izražavaju paganski um. Carstvo te knjige primerno predstavlja judaizam i Stari Zavet… 

Novi Zavet uvek sa neodobravanjem, a ponekad i sa otvorenom osudom, govori o paganskim kultovima i filozofijama. U suštini se slaže sa jevrejskim prezirom prema paganskom društvu (The New Testament Against its Environment, str. 26, 27). 

Fundamentalnu zbunjenost u vezi života posle smrti, koja je prodrla jako duboko u naše mišljenje, je dobro opisao Dr. Paul Althaus u svojoj knjizi, The Theology of Martin Luther (Philadelphia: Fortress Press, 1966, str. 413, 414): 

Nada rane crkve je bila usmerena na vaskrsenje poslednjeg dana. Ono prvo poziva mrtve u večni život (1. Kor. 15; Fil. 3:21). To vaskrsenje se dešava čoveku, a ne samo telu. Pavle ne govori o vaskrsenju „tela“ već „mrtvih“. Ovo shvatanje vaskrsenja povlači shvatanje smrti, tako da pogađa celog čoveka… Originalni biblijski koncepti su zamenjeni idejama helenističkog i gnostičkog dualizma. Novozavetna ideja vaskrsenja, koje se odnosi na celog čoveka, je moralo da ustupi mesto besmrtnosti duše. Poslednji dan takođe gubi svoj značaj budući da su duše već primile sve što je od ključnog značaja mnogo ranije. Eshatološka pažnja više nije snažno usmerena na dan Isusovog dolaska. Razlika između ovoga i Novozavetne nade je veoma velika (moje isticanje). 

Veliki broj eksperata za Bibliju potvrđuje naše stavove: 

Proslavljeni Interpreter's Dictionary of the Bible: „Nijedan biblijski tekst ne opravdava izjavu da se duša odvaja od tela u trenutku smrti“ (Tom 1, str. 802). 

Companion Bible od E.W. Bullinger, o 2. Korinćanima 5:8: „Skoro je zločin kada neko izabere određene reči i složi ih u rečenicu, ne samo bez obaziranja na kontekst, već ignorišući ostale reči u stihu, i citira reči `otići od tela, i ići ka Gospodu` sa namerom da eliminiše vaskrsenje (koje je tema celog pasusa) kao da je nepotrebno; i kao da je `ići ka Gospodu` moguće bez njega.“ 

Families at the Crossroads, Rodney Clapp (str. 95, 97): „Prateći grčku i srednjevekovnu hrišćansku misao, mi često oštro razdvajamo dušu i telo i naglašavamo da duša može da preživi smrt. Štaviše, imamo tendenciju da verujemo da duša koja je izašla iz tela odlazi u raj, u prijatnije i potpuno živo postojanje. Mi pogrešno zamišljamo hrišćansku nadu kao individualnu stvar, pojedinačne duše odlaze u raj. Ali ništa od ovoga nije postojalo kod Izraelaca.“ 

Martin Luther: „Mislim da ne postoji deo Svetog Pisma koji snažnije govori o mrtvima koji su zaspali od Prop. 9:5 (`mrtvi ne znaju ništa`) i koji ne znaju ništa o našem stanju – nasuprot pominjanju svetaca i fikcije čistilišta“. 

John Wesley, osnivač Metodističke crkve, Sermon on the Parable of Lazarus: „Zaista je veoma rašireno mišljenje da duše dobrih ljudi, čim napuste telo, idu odmah u raj; ali to mišljenje nije ni najmanje utemeljeno na Božjim rečima. Naprotiv, naš Gospod kaže Mariji posle vaskrsenja, `Ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k Ocu svom`.“ 

Shirley Guthrie, Christian Doctrine, str. 378: (dr. Guthrie je professor sistematske teologije na Kolumbija teološkom seminaru. Njena knjiga iz koje je uzet ovaj odlomak je poznata kao „klasičan tekst“). 

„Moramo govoriti o gledištu, koje je sa stanovišta hrišćanske vere lažno optimistično, zato što ne shvata smrt dovoljno ozbiljno…Budući da je stanovište koje ćemo kritikovati i odbaciti ono za šta mnogi veruju da je temelj hrišćanske nade za budućnost…mi ga odbacujemo ne da bismo uništili nadu u večni život, već da bismo odbranili autentično biblijsku hrišćansku nadu…Mi govorimo o verovanju u besmrtnost duše. Ovu doktrinu nisu propovedali sami pisci Biblije, već je uobičajena u [paganskim] grčkim i orijentalnim religijama antičkog sveta u kojima je hrišćanska crkva rođena. Neki od najranijih hrišćanskih teologa su bili pod njenim uticajem, čitali su Bibliju na taj način i uveli je u crkvenu misao. Ona je sa nama od tada. Kalvin ju je prihvatio, kao i klasična, Vestminsterska, veroispovest reformisanih crkava. Po ovoj doktrini, moje telo će umreti, ali ja sam neću zaista umreti…Ono što se zapravo dešava sa mnom kada umrem je da moja besmrtna duša napušta moje smrtno telo. Moje telo umire, ali ja sam nastavljam da živim i vraćam se u duhovni svet iz kog sam došao i kome zaista pripadam. Ukoliko pratimo protestantsku reformaciju, koja u potrazi za temeljima vere, koristi samo Sveto Pismo, mi moramo odbaciti tu tradicionalnu nadu za budućnost zasnovanu na besmrtnosti duše…Smrt ne znači da je besmrtni deo nas otišao da živi na nekom drugom mestu. To znači da nas je život napustio i da smo mrtvi. Po Svetom Pismu…moja duša je isto tako ljudska, stvorena, konačna – i smrtna – kao i moje telo. Ona je jednostavno život mog tela…Ako je naša nada, sopstvena ugrađena besmrtnost, mi nemamo nikakvu nadu“. 

Robert Capon, Parables of Judgment, Eerdmans, 1989, str. 71: „Još jedna teološka tema, dok se bavimo vaskrsenjem i suđenjem. Možda najveća prepreka na putu ka sagledavanju Isusovog suda, kao velike tajne kazne, je naša nesrećna preokupacija idejom besmrtnosti duše. Ta doktrina je nehebrejski filozofski balast koji nosimo još od vremena kada je crkva ušla u široki svet grčke misli. Zajedno sa njoj pridruženom idejom o [trenutnom] `životu posle smrti`, ona nije donela skoro ništa osim nevolje: oba koncepta se sukobljavaju sa ozbiljnim shvatanjem vaskrsenja mrtvih kao jedine osnove za suđenje.“ 

Prof. Earle Ellis, Christ and the Future in NT History (Brill, 2000): „Platonsko gledište, da suštinska osoba (duša/duh) preživljava fizičku smrt, ima ozbiljne implikacije na Lukinu hristologiju i njegovu teologiju istorijskog spasenja…Za eshatologiju ono predstavlja platonizaciju hrišćanske nade, iskupljenje od vremena i materije. Luka, nasuprot tome, postavlja pojedinačno spasenje (i gubitak) u trenutak vaskrsenja u vremenu i materiji poslednjeg dana. On podvlači da je Isus vaskrsao `u telu` što ga čini `prvim koji je vaskrsao iz mrtvih`, model za shvatanje `ulaska u slavu`“. 

„Antropološki dualizam je ušao u misao crkve, u najvećoj meri, putem velike sinteze hrišćanstva i grčke filozofije koju su sproveli Kliment i Origen. On je zasenio ranohrišćansku nadu za povratak Hrista i vaskrsenje mrtvih [i Carstvo Božje na zemlji]. Ali on ne postoji u Novozavetnom hrišćanstvu i može se pronaći kod Luke samo ako neko čita tekstove kroz sočiva napravljena u Atini, kao što su to činili hrišćanski oci“ (str. 127). 

„…iako smrt nije ispunjenje spasenja za pojedinca, tokom smrti svako ostaje pod Hristovom vlašću i njegovom brigom…(ali) iako mrtvi hrišćani ostaju u vremenu, oni ne osećaju vreme. Jaz u njihovom postojanju između njihove smrti i vaskrsenja poslednjeg dana ovog doba je, za njih, samo jedan trenutak. Za njih se veliki i slavni dan Hristove Parusije nalazi samo jedan trenutak u budućnosti. `Međustanje` je nešto što živi opažaju u vezi mrtvih, a ne nešto što mrtvi opažaju u odnosu na žive ili na Hrista“. 

„Oni sa sočivima načinjenim u Atini, kojih je mnogo u hrišćanskoj tradiciji, vide dosta drugačiju sliku. Oni smatraju da deo osobe, duša, ne podleže prestanku postojanja (pa stoga nije ni deo prirodnog sveta), već se pri smrti, tela `odvaja` u bestelesno blaženstvo ili, po varijaciji na temu, da postoji vaskrsenje pri smrti kada se fizičko telo menja za duhovno telo, koje se već nalazi u nama [ovo bi uništilo program dat u 1. Kor 15 i na mnogim drugim mestima]“. 

„Iako poseduju mnoge tradicionalne korene i veze, takve teologije su, po mom mišljenju, potpuno pogrešno shvatile Pavlovu eshatologiju istorijskog spasenja. To je zato što Pavle smatra telo osobom, a osobu fizičkim telom i insistira na vaskrsenju tela, koje se događa pri Hristovoj Parusiji, koja objedinjuje lično iskupljenje sa iskupljenjem preobraženjem celog fizičkog kosmosa. Transformisano fizičko telo vernika će biti uzeto sa zemlje Božjom svemoćnom stvoriteljskom reči [na Parusiji] kao i transformisano Hristovo telo i prvobitno beživotno telo na Postanju“ (str. 177, 178). 

Poziv 

Razlika između primljene tradicije i učenja Svetog Pisma, po nama, predstavlja razliku između istine i laži, između učenja apostola i otrova gnosticizma.19 Posledice te toliko raširene i fundamentalne greške su pogubne za veru. Autoriteti koje smo citirali, kao i mnogi drugi, čije proteste nismo mogli da navedemo zbog nedostatka prostora, govore da ono što zagovara naša studija nije lično mišljenje, već stav koji podržavaju odgovorni proučavaoci Svetog Pisma. Svakako je došlo vreme da se doktrinarni jaz, koji razdvaja savremenu religiju i Novi Zavet, shvati ozbiljno. 

Očigledno je da tradicionalne teološke ideje, koliko god dugo one uživale popularno odobravanje, ne predstavljaju nužno siguran put ka učenjima Novog Zaveta. U nekim delovima je ceo teološki sistem (uključujući i verovanje da je Marija potpuno aktivna kao matrijarh na nebu) postavljen na lažnoj pretpostavci da su mrtvi živi na nebu. Ipak Sveto Pismo kaže da David nije otišao na nebo (Dela 2:34), da niko nije otišao na nebo osim Isusa (Jovan 3:13) i da junaci Starog Zaveta „pomreše ne primivši obećanja“ (Jevr. 11:13). Veoma je značajno da se prva laž zabeležena u Svetom Pismu upravo odnosi na podršku urođenoj besmrtnosti čoveka. Upravo je Zmija, Sotona, izjavila „Nećete vi umreti“, što potpuno protivreči božanskoj izjavi da „umrećeš“ (1. knj. Mojsijeva 2:17). Potpuno je nemoguće pomiriti molitvu upućenu Mariji i svecima sa apostolskim učenjima, kada su svi oni, kako Novi Zavet kaže, „zaspali“ u smrti, čekajući prvo vaskrsnuće (Dan. 12:2; Jovan 5:28, 29). 

Ukoliko neki prigovori, da je obećanje trenutnog odlaska u raj utešnije od sigurnog vaskrsenja pri drugo dolasku Isusa, mi odgovaramo da je uzaludno davati utehu sa propovedaonice ukoliko ona nije čvrsto utemeljena na Božjoj Reči. Zaista, u Bibliji postoje ozbiljna upozorenja u vezi osude koja će pasti na one koji ne govore u skladu sa Božjim otkrovenjem (Jer. 23:16-18, 21, 22). Samo ako govori istinu propovednik se može nadati spasenju sebe i svojih vernika (1. Tim. 4:16). A nesumnjivo je da će ovi drugi biti zahvalni svom svešteniku, zato što im je rekao ono što treba da čuju iz Biblije, umesto onoga što žele da čuju. 

Svako ko traga za istinom hrišćanske vere, mora imati dužnost da k srcu uzme ozbiljno Isusovo upozorenje da je obožavanje u okviru ljudske tradicije, umesto otkrivene istine, uzaludno obožavanje (Mat. 15:9), jer svi oni koji pristupaju Bogu to moraju činiti „duhom i istinom“ (Jovan 4:24). Moramo posvetiti pažnju mogućnosti da je naša tradicija zamaglila centralnu biblijsku doktrinu vaskrsenja i biblijsku eshatologiju u celini, uključujući Carstvo Božje, koje će biti uspostavljeno posle vaskrsenja. Iz tog razloga mi pozivamo na preispitivanje ovog pitanja od ključnog značaja, u interesu obnove biblijske vere. 

Na svetlu priznatih činjenica iz crkvene istorije, naš zadatak je jasan: čišćenje naših tradicionalnih učenja od stranih ideja koje su u njih uneta neposredno posle Novozavetnih vremena i koja ne pripadaju čistoj biblijskoj veri: 

Na stranama Starog i Novog Zaveta, bistre vode otkrivene istine teku kao veličanstvena reka. To Bog, koji jedini ima besmrtnost, čoveku i verniku nudi Njegov božanski, neraspadljivi, život. 

Ali pored ovog toka teče mutna reka paganske filozofije, koja govori o ljudskoj duši, božanskoj suštini, koja je večna, preegzistentna i koja će nadživeti telo. 

Posle smrti apostola dve reke su se spojile u jedinstvo mutne vode. Malo po malo, spekulacije ljudske filozofije su se pomešale sa božanskim učenjima. 

Sada je zadatak evangelističke teologije da razdvoji te nespojive elemente, da eliminiše paganski element, koji se nametnuo kao uzurpator u središtu tradicionalne teologije; da obnovi vrednost biblijskog elementa, koji je jedini istinit i koji jedini odgovara prirodi Boga i čoveka koga je On stvorio. (Alfred Vaucher, Le Probleme deL' immortalite, 1957, str. 6.)