Šta se događa kada umremo? 6. Pakao i učenja apostola

Pakao i učenja apostola 

NAŠA NAMERA JE BILA da pokažemo da se tradicionalna ideja pakla, kao mesta kazne i nagrade za duše posle smrti, ne može pronaći u Svetom Pismu. Tek posle Novozavetnih vremena su oni, koji su propovedali hrišćanstvo, transformisali pakao iz Svetog Pisma u mesto za duše, koje su napustile svoja tela. Biblijska učenja su tako nestala ispod grčkih ideja o prirodi čoveka. 

Zanimljiva potvrda ovoga se nalazi u dodatku originalnim, takozvanim apostolskim učenjima. Citiraćemo Bingham's Antiquities of the Christian Church, knjiga 10, poglavlje 3, deo 7, „Spuštanje u pakao nije učenje toliko dugo, niti toliko univerzalno kao ostala“. Prvobitni oblik učenja u preciznom poretku navodi okolnosti smrti i vaskrsenja Gospoda: „On je razapet, umro je i sahranjen je; trećeg dana je vaskrsao iz mrtvih“. U toj fazi se ne pominje spuštanje u pakao. A ipak, skoro 400 godina posle Hristove smrti pronalazimo izraz „On se spustio u pakao“ upotrebljen u Akvilejskom učenju, u kome se, međutim, ne pojavljuje izraz „on je sahranjen“. „Primećujem“, kaže biskup Pearson, „da se u Akvilejskom učenju, gde je ovaj članak [spuštanje u pakao] prvi put prikazan, ne pominje Hristova sahrana; ali reči njihove ispovesti glase ovako: `Pošto ga je razapeo Pontije Pilat, on se spustio u pakao (inferno)`; ne postoji sumnja da iako rimska i orijentalna učenja ne sadrže te reči, ipak ih tumače kao reč `sahranjen`. Dakle, izgleda da je prvobitna namera, koja stoji iz stavljanja ovih reči u učenje, bila samo da se opiše sahrana našeg Spasitelja, ili spuštanje njegovog tela u grob“ (Pearson on the Creed, art. 5, moje isticanje, citirao H. Constable u Hades or the Intermediate State, str. 323ft). 

Iz tog razloga u Rimskom učenju postoji izraz „sahranjen“, ali je uklonjen „spustio se u pakao“, dok Akvilejsko učenje sadrži izraz „spustio se u pakao“, ali ne sadrži „sahranjen“. Možemo zaključiti da je u to vreme spuštanje u pakao shvatano kao ništa drugo nego sahranjivanje u grob. Ipak, nova ideja je počela da se širi u crkvi – platonska ideja o duši kao o pravom čoveku na koga ne utiče smrt. Još jednom je zmija napala crkvu suprotstavljajući se božanskoj Reči. Laž da „sigurno nećete umreti“, slogan urođene besmrtnosti, koja je podmuklo uvedena u hrišćansku teologiju, sakrivena u obliku prefinjene filozofije o prirodi čoveka. Platon je počeo da zamenjuje Bibliju. Kao što Oscar Cullmann kaže u svojoj proslavljenoj frazi, „1. Korinćanima 15 je žrtvovana zbog Fedona“. Dok su ljudi spavali, neprijatelj se prikrao. 

Platonova pobeda 

Doktrina međustanja, koja sadrži ideju o besmrtnosti čoveka, je pomešana sa biblijskom doktrinom vaskrsenja. Duša je otišla u pakao, kako kaže Sveto Pismo (Dela 2:31); a ipak duša ne može da umre; dakle pakao ne može biti grob; samo telo, stoga, mora otići u grob dok živa duša ide u pakao (a kasnije, ukoliko je u pitanju pravednik, u raj), u potpuno svesnom stanju. Učenje se mora prilagoditi kako bi se uklopilo u novu veru. Iz tog razloga je Rimska izjava dodata Akvilejskoj formuli o spuštanju u pakao, i Platon je dobio bitku. Teofilakt ukratko opisuje novu teologiju: „Otkrićete“, on kaže, „da postoji određena razlika između Pakla i Smrti; naime, Pakao sadrži duše, a smrt tela. Jer su duše besmrtne“ (Teofilakt, citiran u Usher's Answers, pog. 8). 

Posledice mešanja Platona sa Hristom, bez krštenja, su vidljive svuda u teologiji 20. veka. Mi moramo imati za cilj obnovu biblijskog učenja, odvojiti naše umove od laži platonskog preživljavanja duše i okrenuti ih istini vaskrsenja iz mrtvih. Ako to učinimo, prestaćemo da zanemarujemo eshatološku šemu, koja je dominantna u našem Novom Zavetu. 

Dok pakao/sheol u Svetom Pismu označava svet mrtvih gde „bezbožnici prestaju dosađivati, i onde počivaju iznemogli“ (Jov 3:17), i gde mrtvi „spavaju u prahu zemaljskom“ (Sa interesovanjem primećujemo komentar D.E.H. Whiteley-a da ovo može značiti samo nesvestan san (The Theology of St. Paul, str. 266). Ali Danilo 12:2 je svakako locus classicus biblijske doktrine smrti i vaskrsnuća.) (Dan. 12:2), strašna reč gehenna ili vatrena gehenna opisuje mesto buduće kazne za zle bilo na Parusiji (za one koji budu živi u to vreme) ili posle milenijuma, kad vaskrsnu da bi im se sudilo (Otkr. 20: 11-15). Sve dok opstaje verovanje u prirodnu besmrtnost čoveka, proučavaoci Svetog Pisma će se verovatno opredeliti za žalosnu doktrinu beskrajnih svesnih muka za one koji nisu vredni Carstva. Sigurno je da ideja beskrajnih muka, za one koji neće učestvovati u prvom vaskrsenju, zavisi od nebiblijske doktrine neuništivosti duše. Duge muke „va vek veka“ čekaju Sotonu, zver, i lažnog proroka (Otkr. 20:10). Isus govori o ubijanju duše u gehenna-i (Mat. 10:28). 

Dr. William Temple (1882-1944.), kanterberijski nadbiskup, piše: „Jednu stvar možemo reći sa sigurnošću: večne muke treba izbaciti. Da ljudi nisu prihvatili grčke i nebiblijske ideje o prirodnoj neuništivosti pojedinačne duše, a zatim čitali Novi Zavet sa tim na umu, iz njega bi dobili verovanje, ne o večnim mukama, nego o uništenju“ (Christian Faith and Life, London: SCM Press, str. 81).