Šta se događa kada umremo? 5. Bogataš i Lazar

Bogataš i Lazar i lopov sa krsta 

VIŠE OD BILO KOG DRUGOG PASUSA IZ SVETOG PISMA, priča o bogatašu i Lazaru se može asimilovati u popularno učenje da se kazna i nagrada daju mrtvima pre vaskrsenja. Ipak, sama ideja da je sudbina zlih ljudi zapečaćena i kazna odmerena pre suđenja je proglašena nedoslednom. Sveto Pismo nikome ne daje besmrtnost, niti bilo kog mrtvog ne šalje na sud pre vaskrsnuća (Jovan 5:28, 29; Otkr. 20:11-15). G.E. Ladd kaže da „Postoji jedno učenje iz ovog pasusa [priči o bogatašu i Lazaru] koje protivreči opštem biblijskom učenju o međustanju, odnosno učenju da se sud i nagrađivanje događaju odmah posle smrti. Na drugim mestima se suđenje uvek dešava na drugom dolasku“ (The Last Things, str. 34, moje isticanje). 

Nebiblijske pretpostavke 

Priča o Lazaru i bogatašu se, zapravo, može čitati iz dve potpuno različite perspektive. Sve zavisi od toga sa kojim pretpostavkama se prilazi ovom zanimljivom delu Svetog Pisma. Iako uzima nešto od savremene farisejske terminologije, Isus u stvari ne prihvata nebiblijske izvore koje su fariseji prihvatili pod uticajem grčke misli. Mi priči pristupamo u čvrstom uverenju, koje nam daje Stari Zavet, da pakao nije trenutno mesto za mučenje zlih ljudskih duhova, i da je svesni ljudski duh odvojen od tela nezamisliva ideja za biblijske pisce. Pakao u budućnosti može postati mesto za mučenje (Ps. 9:17). 

Uvodne reči, „Čovek neki…“ nas podsećaju na priču o bludnom sinu i priči o nepravednom slugi, koje počinju istom frazom i upozoravaju nas da se nalazimo pred pričom sa naravoučenijem, a ne pred ozbiljnom eshatološkom raspravom. „Nezamislivo je“, kaže F.W. Farrar (Smith's Dictionary of the Bible, tom. 2, str. 1038) „temeljiti dokaz za važnu teološku doktrinu na pasusu koji očigledno obiluje jevrejskim metaforama“. 

G.M. Gwatkin, u The Eye for Spiritual Things, str. 41, o ovom tekstu piše: „Upozoriću vas da je priča samo priča a ne doslovna činjenica. Dobra je u smislu lekcije koju naš Gospod želi da nas nauči, ali mi ne možemo smatrati da On namerava da nas nauči svemu što izgleda da kaže, na primer da ćemo u raju sedeti u Avramovom krilu“. Profesor hebrejskog je izrazio slično mišljenje: „Pretpostaviti da je namera našeg Gospoda da nam ovde prenese doktrinu međustanja, znači potpuno nerazumevanje priče“ (Dr. C.H. Wright, The Intermediate State, str. 278). 

Koliko retko se dogodi da upozorenja budu poslušana! U svojim učenjima o budućoj kazni fariseji su uneli revoluciju u Starozavetnu misao, upijajući istu platonsku filozofiju, koja čini temelje velikog dela naše sopstvene teologije. Nekoliko apokrifnih i pseudoepigrafskih knjiga pokazuje da je sheol/pakao iz Svetog Pisma postao boravište bestelesnih duhova, što je suprotno Starozavetnom opisu groba kao mesta gde „nema rada, ni mišljenja, ni znanja, ni mudrosti“ (Prop. 9:10), i gde mrtvi silaze u tišinu i „ne znaju ništa“ (Prop. 9:5), dok „spavaju u prahu zemaljskom“ (Dan. 12:2). 

Fariseji su podelili sheol/pakao na dva dela, kako bi uklopili pravednike „u naručju Avramovom“ i zle ljude koji trpe „kletve, bičevanje i mučenje“ (Enoch 22:9-13). Postoje jasne dodirne tačke između Lukinog jezika u priči i učenja fariseja. Ipak, uprkos pozajmljenim izrazima, priča nigde izričito ne govori da se scene nagrade i kazne opisane u stihovima 22-26 dešavaju pre vaskrsnuća. Iako se priča može prilagoditi da se uklapa platonskom sistemu trenutnog preživljavanja smrti, veoma je značajno to što Lazar i bogataš nigde nisu prikazani kao bestelesni duhovi ili duše; ali priča (u najmanju ruku stihovi 19-26) se takođe na sasvim zadovoljavajući način mogu čitati i sa biblijskim gledištem na umu. Mi stoga nemamo potrebe da kažemo da je Isus „prilagodio“ svoju priču farisejskoj doktrini zagrobnog života. U svakom slučaju je teško očekivati da se u priči prati tačan sled događaja. Njena namena je drugačija. Upotrebiti samo ovu priču za baziranje shvatanja šta se dešava posle smrti, pored toliko jasnih objašnjenja koja se nalaze na drugim mestima u Svetom Pismu, nije ni malo opravdano. 

Mesijanska trpeza 

Ukoliko čitamo sa biblijskom eshatologijom na umu, pominjanje siromaha koga Avram nosi u naručju ćemo shvatiti kao paralelu na anđele koji sakupljaju vernike u Carstvo Božje i mesijansku trpezu na Parusiji (Mat. 24:31; Luka 14:15), gde će biti sa Avramom, Isakom i Jakovom i svim vernicima (Mat. 8:11). Za tu nagradu Isus kaže da će doći „o vaskrsenju pravednih“ (Luka 14:14). Ne bi bilo mudro, na osnovu naše priče, reći da Luka sada kaže da ta nagrada stiže u trenutku smrti. Posle sahrane bogataš „podiže oči svoje“ (da li to može biti skrivena referenca koja se odnosi na otvaranje očiju na vaskrsenju?) posle čega nastupaju njegove muke u plamenu (Luka 16:24). Ovde se podsećamo da „Onde će biti plač i škrgut zuba, kad vidite Avrama i Isaka i Jakova i sve proroke u carstvu Božijem, [na Parusiji] a sebe napolje isterane“ (Luka 13:28). Možda čak i stih 23 ne govori potpuno nedvosmisleno da se mučenje događa u paklu, iako se može protumačiti u tom smislu. Zanimljivo je da se u nekim tekstovima, uključujući i Vulgatu, spajaju reči „u paklu“ i „sahranjen“, i nova rečenica počinje sa „Podigavši oči…“ (odnosno „et sepultus est in inferno. Elevans autem oculos suos ...“). U tom tumačenju ne postoji ništa što bi nagovestilo da je pakao mesto za mučenje. 

Ukoliko se, međutim, mučenje povezuje sa paklom, tada možda postoji namera asociranja sa jezerom vatre, drugom smrti i mestom za kažnjavanje (Otkr. 20:14). U tom pasusu su prva smrt i pakao bačeni u ognjeno jezero, što je onda poznato kao druga smrt. Druga smrt je, za razliku od prve, zaista mesto za odmazdu koja je povezana čak i sa mučenjem (Otkr. 14:10; 20:10), iako se ništa ne govori o večnim mukama. Može se lako desiti da Isus aludira na „novi pakao“, koji je povezan sa drugom smrti, koji se značajno razlikuje od pakla kod prve smrti, koji se kroz celo Sveto Pismo opisuje kao mesto mira i tišine kako za dobre, tako i za loše i svakako mesto na koje je sam Isus otišao kada je umro (Dela 2:31). Nije potpuno tačno reći da je smrt u potpunosti ukinuta kada se smrt i pakao bace u ognjeno jezero (Otkr. 20:14), jer se samo ognjeno jezero naziva druga smrt (Otkr. 21:8) i smrt dakle preživljava u drugom obliku, kao mesto gorenja. 

Poetska slikovitost? 

Naravno, moguće je ceo razgovor između mrtvih shvatiti kao poetsku slikovitost sličnu pasusu iz Isaije 14:11 gde su mrtvi predstavljeni kao da međusobno razgovaraju. Niko ne treba da doslovno shvati izjavu da se mrtvi pomeraju i govore! U svakom slučaju naša priča ne dozvoljava nijedan ustupak platonskom stavu o preživljavanju u obliku bestelesnog duha, čak i kada se u tom cilju pozajmi jezik fariseja. 

Najvažnije je pominjanje očiju, prsta i jezika, što pokazuje da ne postoje naznake preživljavanja u vidu bestelesne „duše“, iako se tradicionalna teologija skoro uvek poziva na ovu priču kao osnovu za doktrinu post-mortem stanja. Međutim da li iko veruje da bogataš zaista komunicira sa Avramom u raju? Potpuno doslovno shvatanje priče je ipak korak predaleko! 

Raširena upotreba ove priče za propovedanje da se nagrada i kazna dobijaju neposredno posle smrti u današnje vreme, pokazuje veliko pomeranje eshatološke slike, koja je počela da utiče na hrišćansku crkvu još u drugom veku pod uticajem grčke filozofije. Još jednom se vraćamo na tvrđenje Canon Goudge-a koji je smatrao da infiltracija rimskih i grčkih ideja u hrišćansku crkvu predstavlja „katastrofu od koje se nikada nismo oporavili, kako u doktrini, tako i u praksi“. Transformacija hrišćanskih pogleda na budućnost je izazvala opasan poremećaj doktrine vaskrsenja i Parusije. „Antidatiranje“ događaja koji se događaju posle vaskrsenja i Parusije po Svetom Pismu je dovelo do kolapsa eshatološke strukture Novog Zaveta, što predstavlja udarac u srce hrišćanskoj poruci u Carstvu Božjem. Ista takva tendencija prenošenja budućih eshatoloških događaja u sadašnjost se ponovo pojavljuje u sektaškoj teologiji kao 1914. Parusija, i u nekim evangelističkim krugovima, kao uzdizanje pre muka.12 Doktrina duše, koja preživljava smrt, spada u istu kategoriju. Kao i stalna liberalna tendencija da Carstvo Božije shvatimo kao sadašnju „vladavinu srca“ vernika, umesto po Novom Zavetu kao eshatološko Carstvo koje će se pojaviti na Parusiji. U svakom slučaju, centralna doktrina vaskrsenja je napadnuta (kao što je bila i u Pavlovo vreme – 1. Kor. 15:12; 2. Tim. 2:18), a sa njom i doktrina dolaska Mesije koji će uspostaviti svoje Carstvo. 

Lopov na krstu 

Postoji jedan stih u Jevanđelju po Luki za koji se smatra da predstavlja dokaz da je Isus očekivao trenutno prisustvo u raju za sebe i lopova sa krsta na dan raspeća. Nepremostive teškoće, koje podrazumeva takvo tumačenje, se retko uzimaju u obzir. Alan Richardson nas upozorava da taj stih ne čitamo na način koji protivreči opštem Novozavetnom gledištu (Introduction to New Testament Theology, str. 346). 

Е. Earle Ellis nas na sličan način upozorava da uobičajeno tumačenje „nije u skladu sa Isusovim učenjima, koja se mogu pronaći na drugom mestu i sa opštim Novozavetnim pogledima na čoveka i smrt“ (New Century Bible Commentary on Luke, str. 269). On se zatim ispravno poziva na Luku 20:27-40 koji pokazuje da život posle smrti za Avrama zavisi od njegovog budućeg vaskrsenja. Po našim prevodima, Isus je rekao lopovu: „Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju“. Da li stvarno treba da shvatimo da je Isus lopovu ponudio mesto u raju (u koji je Hrist rekao da ide sam, Jevr. 4:14) odvojeno od vaskrsenja, i to pre svih vernika uključujući Davida koji u Delima 2:34 „ne iziđe na nebesa“? Zaista, da li je sam Isus očekivao da će biti sa Ocem tog dana, na svetlu njegove izjave Jevrejima da „kao što je Jona bio u trbuhu kitovom tri dana i tri noći: tako će biti i Sin čovečiji u srcu zemlje tri dana i tri noći“ (Mat. 12:40)? Kako je on mogao biti u raju na dan svog raspeća, kada je po proročanstvu o njegovoj smrti, koje je citirao Petar, on bio u paklu do vaskrsenja (Dela 2:31)? Čak i u nedelju, kada je vaskrsao, on se još nije uzdigao kod Oca (Jovan 20: 17). Tvrdnja da je raj u paklu nema nikakvo utemeljenje u Svetom Pismu. Smeštanje raja u pakao znači da su Isus i lopov bili zajedno, obojica mrtvi, samo tri dana! Prilikom svog vaskrsenja Isus bi ostavio lopova u raju, jer je samo Hrist vaskrsao (1. Kor. 15:23). 

Pokušaji da se sačuva tradicionalna šema podrazumevaju sumnjivu egzegezu. Pominjano je da raj ovde nije tamo gde je Otac, već u svetu mrtvih. Ali raj u Svetom Pismu nije u unutrašnjosti zemlje, već u obnovljenom rajskom vrtu, u kome se nalazi drvo života: „koji pobedi daću mu da jede od drveta životnog koje je nasred raja Božijeg“ (Otkr. 2:7; 22:2). Niko neće reći da drvo života raste u svetu mrtvih! 

Rešenje problema koji predstavlja Isusovo obećanje lopovu može ležati u interpunkciji Luke 23:43. George R. Berry, urednik „Interlinear Literal Translation“ piše: „Nigde u grčkom tekstu ne postoji pouzdana interpunkcija“. Grčki prilog, koji je ovde preveden kao „danas“, se pojavljuje u LXX i Novom Zavetu 221 put. U 170 slučajeva prilog stoji iza glagola na koji se odnosi i obično se nalazi u veoma svečanim izjavama: u Starom Zavetu imamo: „Kažem ti danas“, „svedočim ti danas“. Primeri se mogu naći u 5. knj. Mojsijevoj 6:6; 8:11; 10:13; 11:8,17,23; 13:8; 19:9; 27:4; 31:2. Stoga, ne bi bilo neprirodno kada bismo u Luki 23:43 primenili interpunkciju na sledeći način: „Zaista ti kažem danas, bićeš sa mnom u raju“. Pavle govori na sličan način u Delima 20:26: „Zato vam svedočim u današnji dan, da sam ja čist od krvi sviju“. U nekoliko prilično ranih rukopisa, u Luki 23:43 se zarez nalazi na tom mestu. (Das Neue Testament, koji je preveo Wilhelm Michaelis, Kröner Verlag,1934. kaže, „I reče mu Isus: Zaista ti kažem danas: bićeš sa mnom u raju“. Reč „danas“ verovatno pripada prvom delu rečenice.)

Uzevši u obzir molbu lopova, Isusov odgovor ima smisla tako napisan. On je zamolio Isusa da ga se seti kada dođe (na vlast) u svoje Carstvo, odnosno na Parusiji, kada će Carstvo biti uspostavljeno u slavi. Gospodov odgovor je više nego zadovoljavajući za pitanje lopova: on ga uverava da će ga se setiti na taj dan, pre dolaska Carstva. On će zaista biti sa Isusom u raju budućeg Carstva. 

Jovan 11:26 

Ponekad se tvrdi da Isusova izjava u Jovanu 11:26, „nijedan koji živi i veruje mene neće umreti vavek“, dokazuje da se mrtvi moraju odmah naći u prisustvu Boga. Tako prevedena, ta izjava je u sukobu sa izrekom koja joj prethodi: „koji veruje mene ako i umre živeće“. U Jovanu 5:24 Isus kaže da vernik ima život u budućem dobu, (Pravilno tumačenje izraza „život večni“ je „život u budućem dobu“. Videti Barratt, Gospel According to John , str. 26, 179; Vincent Taylor, Commentary on Mark, str. 426; Nigel Turner, Christian Words, str. 455ff.) ali to ne eliminiše potrebu za vaskrsenjem poslednjeg dana: „A ovo je volja Onog koji me posla da svaki koji vidi Sina i veruje Ga ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“ (Jovan 6:40). Vaskrsenje poslednjeg dana je povezano sa životom u budućem dobu. Tema vaskrsnuća se ponavlja kao refren u stihovima 39, 44 i 54. Vaskrsenje iz groba u život u budućem dobu se jasno propoveda u Jovanu 5:29. Sa tim pasusima na umu mi smatramo da Jovan 11:26 treba shvatiti doslovno (A.H. McHeile, New Testament Teaching in the Light of St. Paul' s, str. 268): „nijedan koji živi i veruje mene neće umreti vavek“ – eis ton aiona, u (budućem) dobu. Imamo paralelu u 8:35: „A rob ne ostaje u kući vavek“ (eis ton aiona – AV „ne ostaje vavek“). Alternativno, oni za koje se kaže da nikada neće umreti su oni koji dožive Parusiju. O njima Pavle jasno govori u 1. Solunjanima 4:15.

Život pre vaskrsenja? 

Još tri pasusa iz Svetog Pisma se ponekad nude kao podrška gledištu da mrtvi ožive pre vaskrsnuća. Epizoda koja je prikazana u 1. Samuilovoj 28 sadrži takozvano pojavljivanje Samuila posle njegove smrti. Postoje dobri razlozi za verovanje da je vračara, uz pomoć demonskog duha, uspela da oponaša Samuila. Nema nikakvog smisla smatrati da bi Gospod, pošto je odbio da komunicira sa Saulom bilo kojim legitimnim načinom (1. Sam. 28:6), pristao da govori sa njim kroz Samuila, koristeći metode koje je zabranio kao „grozotu“. U svakom slučaju, Saul nije video ništa. Vračara je jedina videla „Bogove gde izlaze iz zemlje“ i „Starog čoveka… ogrnutog plaštem“. Cela priča izgleda kao slučaj prevare, a komentar u 1. Dnevnika 10:13, u originalu, da je Saul stupio u kontakt sa samim poznatim duhom, umesto, kako je on mislio, Samuilovim duhom. A Samuilo nije bio bestelesna duša. 

Na preobraženju Mojsije i Ilija su se pojavili sa Isusom. Događaj je opisan kao vizija (Mat. 17:9), a baš kao i Jovanova vizija događaja, koji se još nisu desili u knjizi Otkrovenja, ne mogu se uzeti kao potvrda stvarnog preživljavanja Mojsija i Ilije. Teško da su vaskrsnuli pre Isusa, prvorođenog, a pisac Poslanice Jevrejima smatra da su svi Starozavetni junaci vere, uključujući Mojsija i proroke, umrli ne primivši obećanu nagradu (Jevr. 11:13, 39). Petar shvata preobraženje kao viziju Parusije (2. Pet. 1:17, 18). 

Ponekad se tvrdi da diskusija o vaskrsenju između Isusa i Sadukeja pokazuje da je Isus smatrao da su Avram, Isak i Jakov živi pre vaskrsenja! Međutim, to bi značilo nerazumevanje poente Gospodovog učenja. Budući da su patrijarsi bili (i još uvek su) mrtvi, mora postojati buduće vaskrsnuće, jer Bog nije Bog mrtvih, već živih! (Mat. 22:29-33).