Šta se događa kada umremo? 4. Tradicionalno uporište

Tradicionalno uporište popularne teologije 

VELIKI BROJ BIBLIJSKIH PASUSA je citiran kako bi se podržao zaključak suprotan onome za koji se mi zalažemo. Čuveni „dokazni tekst“ se pronalazi u 2. Korinćanima 5, gde se govori da Pavle opisuje smrt kao da znači „otići od tela, i ići ka Gospodu“. Kada se na to doda podrška iz Filipljanima 1:21-23 gde Pavle želi „otići i s Hristom biti“ i Isusove izjave upućene lopovu na krstu, oni koji zagovaraju svesno međustanje na nebu su smatrali da imaju dovoljno dokaza. Smatrali su da priča o bogatom čoveku i Lazaru samo potvrđuje tu odluku. 

Na površini svakako se može činiti da ovi pasusi potvrđuju grčku ideju bestelesnosti. Ali ako vaskrsenje stvarno treba da bude vaskrsenje iz mrtvih (kao što ga Novi Zavet opisuje) kako onda u isto vreme (po popularnoj šemi) to može biti davanje duhovnog tela već živim preminulim osobama? Da li je to vaskrsenje u punom značenju kakvo ima u hebrejskom mišljenju? Tradicionalna ideja postaje još čudnija kada vidimo da je Novozavetni glagol, koji opisuje čin ustajanja iz mrtvih, zapravo obična reč za „buđenje iz sna“. Kakav smisao može imati buđenje već potpuno svesnih duhova koji imaju viziju spasenja? 

Ozbiljne poteškoće 

Činjenica je da prosečan vernik ovoj temi nije pridavao mnogo pažnje. Njegova pretpostavka je da ono u šta je oduvek verovao mora biti zasnovano na Bibliji. Ipak, pokušaji da se tradicionalna učenja usklade sa Novim Zavetom nailaze na ozbiljne poteškoće, od kojih je jedna očigledno odsustvo boli kakvog direktnog pominjanja mrtvih, koji su sada sa Hristom u raju u Novom Zavetu. Dok se u Novom Zavetu stalno pominje da je Isus „otišao na nebo“ da sedi sa desne strane svog Oca, ništa slično tome se ne kaže za mrtve. Oni se uvek prikazuju kao da su zaspali i ostaće u snu do vaskrsenja; a vaskrsenje je nedvosmisleno smešteno u budućnost i dogodiće se pri povratku Hrista koji će uspostaviti svoje carstvo. 

Ukoliko se trenutak smrti poklapa sa trenutkom vaskrsenja, tada svaki pojedinac mora vaskrsnuti odvojeno od zajednice vernika, a to je, naravno, nemoguća ideja za biblijske pisce. Postoji samo jedan trenutak slave koji očekuju Novozavetni pisci: vaskrsenje svih vernika na povratku Mesije u slavi. 

Nema nikakve sumnje da je ono čemu se Pavle nadao da će dobiti vaskrsenje iz mrtvih, koje će se poklopiti sa ponovnim pojavljivanjem Isusa na kraju ovog doba: „Da bih, kako dostigao u vaskrsenje mrtvih;… za onim što je napred sežem se…I trčim k belezi, k daru gornjeg zvanja Božijeg u Hristu Isusu. Jer je naše življenje na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda svog Isusa Hrista, Koji će preobraziti naše poniženo telo da bude jednako telu slave Njegove“ (Fil. 3:11-14, 20, 21). 

Ovaj pasus sadrži tri nezamenljiva elementa Pavlovog eshatološkog gledišta: vaskrsenje, drugi dolazak (Gospoda sa neba) i promenu stanja iz smrtnog u besmrtno. 

U potpunom skladu sa citiranim stihovima, veliki opisVaskrsenja u 1. Korinćanima 15 stavlja buđenje mrtvih u Hristu u vreme drugog dolaska i taj događaj izjednačava sa trenutkom kada besmrtnost zamenjuje smrtnost: 

Tako će i po Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom redu: novina Hristos; a potom oni koji verovaše Hristu o Njegovom dolasku…Tako i vaskrsenje mrtvih: seje se za raspadljivost, a ustaje za neraspadljivost…kako nosimo obličje zemljanog, tako ćemo nositi i obličje nebeskog…telo i krv ne mogu naslediti carstvo Božije, niti raspadljivost neraspadljivosti nasleđuje…jer svi nećemo pomreti, a svi ćemo se pretvoriti. Ujedanput, u trenuću oka u poslednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost…onda će se zbiti ona reč što je napisana: Pobeda proždre smrt (1 Kor. 15:22, 23, 42, 49, 50-54). 

Nepomirljiva protivrečnost 

Moramo postaviti pitanje kako je moguće uskladiti ovaj pasus sa popularnim konceptom da su mrtvi već dobili besmrtnost. Naravno da je potpuno jasno da samo vaskrsnuće može doneti besmrtnost. A za vaskrsenje je nedvosmisleno rečeno da će se dogoditi „o Njegovom dolasku“ na poslednjoj trubi. Tada će mrtvi biti podignuti, odnosno „probuđeni“, „oživljeni“. Zar nije potpuno jasno da mrtvi moraju ostati u grobu sve dok ne budu podignuti iz njega? Ne postoje ni naznake da vaskrsenje znači ponovno sjedinjavanje već svesnog duha sa njegovim telom; iako je sigurno da stvaranje novih besmrtnih bića mora podrazumevati ulazak duha u novo telo, kako bi se dobile „duhovne“ osobe. Ali duh nije osoba koja postoji kao svesna ličnost van tela. Tek je posle vaskrsnuća prikladno o preobraženim svecima govoriti kao o besmrtnim duhovima. Suočeni smo sa nepomirljivim protivrečnostima ukoliko su mrtvi već oživljeni pre vaskrsenja, budući da se veoma nedvosmisleno kaže da treba da budu oži-vljeni na njegovom dolasku (st. 23). 

U 1. Solunjanima 4, u umovima vernika se javlja pitanje u vezi stanja hrišćana, koji su umrli pre Isusovog povratka. Ovde je Pavle mogao veoma lako otkloniti sve sumnje rekavši da su mrtvi u Hristu već sa njim, tako što su u trenutku smrti dobili svoju nagradu u raju. Dobro je poznato da on ne kaže ništa slično tome. Umesto toga, on potvrđuje da će po Isusovom dolasku „umrli u Isusu“ – oni koji su zaspali (stih 14; vidi 1. Sol. 5:10) – vaskrsnuti i ujediniti se sa onima koji su doživeli taj veliki dan. Lek za očaj dakle predstavlja očekivanje vaskrsnuća po Hristovom povratku, a ne svesnost mrtvih na drugom mestu, što predstavlja međustanje o kome Pavle nije rekao ni jednu reč. 

Nevoljnost za preispitivanje tradicije 

Naša nevoljnost da preispitamo već prihvaćeni način razmišljanja je tolika da nismo ozbiljno shvatili primedbe Novozavetnih naučnika koji su, ne razmišljajući mnogo o onome u šta mi biramo da verujemo, bili veoma jasni u pogledu toga da Novozavetni pisci svu svoju nadu zasnivaju na drugom dolasku i vaskrsnuću, koje će se dogoditi tada, a ne ranije. Važno pitanje je da li smo mi pokušali da „trčimo pred rudu“ pripisujući besmrtnost duhovima mrtvih nevezano za vaskrsnuće. Da bismo to učinili moramo početi sa pretpostavkom svesnog međustanja između smrti i vaskrsnuća, a zatim ga „pronaći“ u Novom Zavetu. Naučni metod bi podrazumevao da počnemo otvorenog uma i upotrebimo Sveto Pismo da testiramo nasleđene hipoteze. 

U Novom Zavetu postoje dva pasusa koja navodno predstavljaju čvrst dokaz da je Pavle verovao da su mrtvi odmah sa Hristom. Ali pre nego što ih pogledamo, obratimo pažnju na reči J.A.T. Robinson-a u vezi 1. Korinćanima 15 (koja je već citirana), poglavlja o vaskrsnuću. Njegova opažanja govore da je bilo nekih nečasnih radnji u pokušajima da se popularno verovanje uskladi sa Pavlovim učenjima. 

Ova činjenica bi trebala da probudi naše sumnje, budući da je jasno da ako popularno verovanje nije u skladu sa Biblijom, mi treba da očekujemo baš takve dokaze o nepoštenom tretiranju Novog Zaveta.. On kaže, „Čitanje 1. Korinćanima 15 na sahranama potkrepljuje utisak da ovo poglavlje govori o trenutku smrti; ono se zapravo okreće oko dve tačke: trećeg dana i poslednjeg dana. U savremenom dobu postoje pokušaji da se Pavlov jezik primeni na jedno vaskrsnuće za koje se misli da nastupa odmah posle smrti“ (In the End God, str. 105). Te činjenice su dovoljne da pokažu da ovaj centralni pasus (1. Kor. 15) nije shvaćen u svom pravom smislu. Na silu je korišćen kao podrška ideji koja je nepoznata Pavlu. 

Postoje dokazi slične zloupotrebe drugog dela Svetog Pisma, koji se obično citira, kako bi se potkrepilo popularno gledište. J.A.T. Robinson kaže sledeće: „Savremeno gledište se, ukoliko uopšte pominje Sveto Pismo, poziva na 2. Korinćanima 5:1-8. (`želeći obući se u svoj nebeski stan`). Ovo se obično tumači, u potpuno suprotnom značenju od 1. Korinćanima 15, da nas naše duhovno telo čeka da ga obučemo u trenutku smrti“ (In the End God, str. 106). Opet se pozivamo na gledište John Robinson-a o „zapanjujućoj transformaciji koja je zadesila hrišćansku eshatologiju skoro odmah po sušenju mastila na Novom Zavetu i njenom uticaju na centralno interesovanje ili tačku oslonca cele teme“. On posmatra popularno eshatološko gledište i primećuje „koliko celoj Novozavetnoj slici strana ova perspektiva, koju svi uzimamo zdravo za gotovo, a na kojoj je navodno zasnovano celo hrišćanstvo. Jer u Novom Zavetu tačka oko koje se okreće nada i interesovanje uopšte nije trenutak smrti, već pojavljivanje Hrista u slavi svog Carstva“ (In the End God, str. 42).

Neophodni ključ problema 

Ova analiza, koju je napravio vodeći Novozavetni naučnik, nam pruža neophodni ključ za otkrivanje zbunjujućeg nepoklapanja između stvarnih činjenica iz Novog Zaveta u vezi života posle smrti i tradicionalnog razmišljanja o toj temi. Istina je da popularno razmišljanje predstavlja „zapanjujuću transformaciju“ Novozavetnog plana. Ono je „potpuno strano“ Novom Zavetu na kome je hrišćanstvo „navodno zasnovano“. Jedino pametno što se može učiniti je suočiti se sa gorkom činjenicom da su ta gledišta tradicionalna, a ne Biblijska. Nije preterivanje reći da su učenja apostola iskrivljena u pokušaju da se pronađe opravdanje za eshatološko gledište koje je bilo nepoznato piscima Novog Zaveta. Veoma važan trenutak Hristovog dolaska, kako bi uspostavio svoje Kraljevstvo je zamenjen trenutkom smrti pojedinca. Dakle, uobičajeno shvatanje ove teme nije hrišćansko po standardima Novog Zaveta, i to kada je reč o pitanju koje je od ključne važnosti za veru! Istorija, međutim, govori da, umesto da to priznamo, mi istrajavamo u iluziji da se može postići zadovoljavajući kompromis između originalnog hrišćanstva i kasnije transformacije. Postoji manjak volje da se promeni tradicija. Ali postizanje takvog kompromisa se može postići samo suptilnom promenom jezika. Jedino o čemu Novi Zavet govori je vaskrsenje mrtvih ljudi, koji će ustati kada se Hrist vrati. Mi govorimo – a naša učenja to oslikavaju – o vaskrsenju tela, čime se otvara put ka umetanju verovanja da je svesna osoba, u obliku duha, već dobila svoju nagradu u raju, dok samo njeno telo čeka vaskrsnuće poslednjeg dana. Mi dakle pokušavamo da očuvamo neki značaj budućeg telesnog vaskrsnuća, koje Biblija vrlo jasno propoveda, tvrdeći da je to vaskrsnuće samo tela a ne stvarnih osoba! Ključno pitanje kojim se bavimo je da li Novi Zavet odobrava pravljenje takve razlike između tela i odvojive, potpuno svesne duše ili duha. 

Neizbežni rezultat tog novog „obrta“ u eshatologiji ne naravno pomeranje centra pažnje sa budućeg vaskrsenja na trenutak smrti i posledično – ovo je veoma važno – od velikog događaja koji Novi Zavet povezuje sa budućim vaskrsenjem – drugog dolaska i uspostavljanja Carstva Božjeg na zemlji. Potpuno je jasno da je ono što nas zanima šta se desi sa svesnom osobom posle smrti, a ne šta se desi njenom telu. Izmenjeni sistem – koji je usvojio platonske ideje, koje su uglavnom uvedene u Aleksandriji u trećem veku – nameće originalnoj veri strani koncept (koji je nepoznat Jevrejima) besmrtnosti duše. Tada je teren bio spreman za stavljanje „odvojene duše“ u svesno blaženstvo u trenutku smrti. Cela ideja o kasnijem vaskrsenju postaje od sekundarnog značaja, ako ne i potpuno bespotrebna. Jači udarac nije mogao biti nanet Novozavetnoj eshatološkoj nadi. 

Nepošteno tretiranje Svetog Pisma 

Pokušaj unošenja popularnog sistema u Novozavetne tekstove podrazumeva veoma nepošteno tretiranje dva ili tri pasusa za koje postoji najveća šansa da se mogu uklopiti u tradicionalno verovanje. Naša verovanja po svaku cenu moraju biti potkrepljena poglavljima i stihovima! Priznati da to nije moguće uraditi u okviru zakona razumne egzegeze nas stavlja u tešku poziciju da moramo priznati da ono u šta smo verovali nije hrišćansko. Suočeni sa ovom dilemom, naučnici iz „demitologizacione“ škole tvrde da je jedan eshatološki sistem dobar koliko i drugi. Sve su to „mitovi“, i bez obzira na to da li se nalaze u Novom Zavetu ili ne, oni ne daju nikakvu božansku izjavu o onome što se zaista događa sa nama posle smrti. Međutim, za one koji su uvereni da Pavlovo gledište potiče (kao što to on sam tvrdi) od Isusovog Duha, takav beg u agnosticizam nikako nije zadovoljavajući; i u tom trenutku nemamo izbora nego da tradicionalno gledište u korist originalnog hrišćanskog učenja, koje je sačuvano Novom Zavetu. Istorija crkve pokazuje da je ubedljiva manjina u okviru mnogih denominacija krenula tim putem, dok je većina istrajala u svojim tradicijama. Svaki vernik je suočen sa teškom dilemom da li će izabrati apostolsku veru umesto kasnijih tradicija. 

Opravdavanje skoro univerzalno prihvaćenog mišljenja da hrišćanstvo propoveda da se mrtvi u trenutku smrti u svesnom stanju nalaze kod Boga se obično zasniva na Filipljanima 1:23. Pavle se ovde nalazi u dilemi između želje da ostane sa vernicima i svoje žudnje da ode kako bi bio sa Gospodom. Podrška za primljenu tradiciju se traži u 2. Korinćanima 5. Ovde Pavle kaže da „volimo otići od tela, i ići ka Gospodu“ (2. Kor. 5:8). Ukoliko se izbace iz svog neposrednog konteksta, kao i iz šireg konteksta kako Starog tako i Novog Zaveta kao celine, ovi stihovi se nesumnjivo mogu upotrebiti za potkrepljivanje tradicionalnog gledišta. Međutim, kada se bolje pogleda, vidi se koliko je nesigurno tlo na kom se ceo pokušaj nalazi. Prvo, nepobitna je činjenica da ceo Novi Zavet stremi Parusiji i vaskrsenju vernika, koje se konstantno stavlja u taj veliki dan kao kolektivno vaskrsnuće svih svetih. Pavle ima precizan i jednostavan sistem vaskrsnuća: „tako će i po Hristu svi oživeti…oni koji verovaše Hristu o Njegovom dolasku“ (1. Kor. 15:22-23). U 1. Solunjanima 4 on nudi utehu vernicima u vezi hrišćana, za koje se kaže da spavaju, što bi bio čudan izbor reči da je mislio da su oni već potpuno svesni i blaženi sa Gospodom! Nema potrebe da živi hrišćani žale zato što će svi biti ponovo zajedno na budućem vaskrsnuću. U sličnoj situaciji danas crkva bi ih utešila tvrdnjama da su oni već živi sa Bogom. Činjenica da Pavle ne kaže ništa slično tome, pokazuje koliki je jaz između ta dva sistema. Za savremenog vernika buduće vaskrsnuće je u najboljem slučaju sekundarna misao, jer se sve ono što je najvažnije, po njemu, dešava u trenutku smrti. 

Šta Pavle misli? 

Šta onda znači Pavlova izjava o odlasku kako bi bio sa Hristom u Filipljanima 1:3? Ukoliko se ovaj usamljeni stih čita bez povezivanja sa 1. Korinćanima 15, 1. Solunjanima 4 i Pavlovim kasnijim izjavama u istoj poslanici (Fil. 3:11-21), moguće je steći utisak da Pavle očekuje da bude sa Hristom u trenutku smrti. Ali to bi bilo kontradiktorno njegovom celokupnom razmišljanju koje se mnogo bolje objašnjeno nalazi u drugim pasusima. Ono na šta je Pavle zaista ciljao je srećom razjašnjeno kasnije u istoj poslanici: „Da bih, kako dostigao u vaskrsenje…očekujemo Gospoda svog Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniženo telo da bude jednako telu slave Njegove“ (Fil. 3:11, 20). Van svake sumnje je da on ovde ne priznaje nijedan drugi cilj osim postizanja vaskrsnuća na Hristovom povratku. Zato bi bilo krajnje nepošteno čitati izjave o „odlasku da bude sa Gospodom“ kao da se odnose na potpuno drugu težnju, koja ne podrazumeva vaskrsnuće i stoga se veoma razlikuje od njegove želje za taj poslednji dan. Popularno verovanje govori da hrišćanin može biti potpuno živ sa Hristom bez vaskrsnuća. To bi značilo da smrt nije zaista smrt u bilo kom stvarnom smislu, već nastavak života u drugoj dimenziji. U tom slučaju vaskrsenje iz mrtvih postaje beznačajno! Pavle u Filipljanima 1:23 jednostavno govori o svom odlasku, kako bi bio sa Hristom kroz smrt i kasnije veskrsnuće.11 Za umiruće će sledeći sekund svesti biti vaskrsnuće. Odlazak iz ovog života znači biti sa Hristom na njegovom dolasku. 

Ukoliko sada pogledamo njegovu izjavu o izlasku iz tela i odlasku kod Gospoda, otkrićemo da se ona takođe nalazi u kontekstu koji se, zbog upečatljive sličnosti sa 1. Korinćanima 15 (koja je napisana samo godinu dana ranije) takođe mora odnositi na buduće vaskrsnuće, a ne na neko izmišljeno međustanje, koje dolazi odmah posle smrti.

To se može jasno videti iz opšte izjave kojom Pavle započinje svoju predstavu hrišćanske nade za dobijanje „duhovnog tela“: „Mi verujemo, zato i govorimo. Znajući da će Onaj koji podiže Isusa, i nas podignuti s Isusom, i postaviti s vama… Zato nam se ne dosađuje“ (2. Kor. 4:14, 16). Ove izjave treba da nam posluže kao upozorenje da u Pavlovu diskusiju, koja sledi ne ubacujemo ideje o budućem stanju, koje nemaju veze sa vaskrsnućem. Postoje tri očigledne dodirne tačke između 2. Korinćanima 5 i 1. Korinćanima 15 i, kada se one uoče, postaje potpuno nemoguće tvrditi da Pavle koristi dva različita termina. Prva zajednička osobina ova dva pasusa je misao o „oblačenju besmrtnosti“: 2. Korinćanima 5:2,4: „Jer za tim uzdišemo, želeći obući se u svoj nebeski stan…. jer nećemo da se svučemo, [izadjemo iz tela] nego da se preobučemo, da život proždere smrtno“. 

Imamo potpuno istu poruku koju nam prenosi 1. Korinćanima 15:54: „A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona reč što je napisana: Pobeda proždre smrt“. 

Druga zajednička stvar za ova dva pasusa je pojavljivanje Gospoda iz [ne u!] raja zbog spasenja: 2. Korinćanima 5:2: „Jer za tim uzdišemo, želeći obući se u svoj nebeski stan“. 1. Korinćanima 15:47: „Drugi je čovek Gospod [koji dolazi] s neba“. 

Treće, ideja da besmrtnost nadjačava smrtnost: 2. Korinćanima 5:4: „nego da se preobučemo, da život proždere smrtno“. 1. Korinćanima 15:54: „A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona reč što je napisana: Pobeda proždre smrt“. 

Ove dodirne tačke, uključujući i upotrebu identičnog jezika, svakako isključuju svaku mogućnost da je Pavle na umu imao dva potpuno različita događaja – posebno na svetlu činjenice da on piše istim ljudima u okviru kratkog vremenskog perioda. Shvatiti 2. Korinćanima 5 kao da se odnosi na trenutak smrti i da znači da svaka osoba posebno dobija besmrtnost u trenutku smrti znači, kao što J.A.T. Robinson kaže „tumačiti pasus u potpunoj suprotnosti sa 1. Korinćanima 15“ (In the End God, str. 106). Svakako je došlo vreme da prestanemo da teramo Pavla da protivreči sam sebi i da prihvatimo sjajnu doslednost i jedinstvo, u pogledu ovog ključnog pitanja života posle smrti, koji se protežu kroz sva njegova dela. 

Jedinstvo Pavlove eshatologije 

Jedinstvo koje postoji u Pavlovom razmišljanju o budućnosti vernika ćemo još jasnije prikazati ako objedinimo pet relevantnih pasusa iz Pavlovih poslanica. To će poslužiti da osnaži utisak koji već imamo sa jednim ciljem – vaskrsenja svih vernika na Parusiji. To je odlučujući momenat za sve Novozavetne pisce. Pavlovo stanovište se može uspostaviti na sledeći način (isticanje usmerava pažnju na jedinstvo u njegovom razmišljanju). 

Fundamentalno načelo Pavlove nade za budućnost se može izraziti na sledeći način: 

Imajući pak onaj isti duh vere kao što je napisano: „verovah, zato govorih”; mi verujemo, zato i govorimo, znajući da će Onaj koji podiže Isusa, i nas podignuti s Isusom, i postaviti s vama. Zato nam se ne dosađuje…Nama koji ne gledamo na ovo što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer je ovo što se vidi, za vreme, a ono što se ne vidi, večno. Jer znamo da kad se zemaljska naša kuća tela raskopa, imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima. Jer za tim uzdišemo, želeći obući se u svoj nebeski stan (2. Kor. 4:13-5:2). Jer je naše življenje na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda svog Isusa Hrista (Fil. 3:20). Drugi je čovek Gospod s neba (1. Kor. 15:47). Mi sami u sebi uzdišemo čekajući posinjenje i izbavljenje telu svom. Stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti. Jer čekanje tvari čeka da se jave sinovi Božiji (Rim. 8:23,18,19); S Njim stradamo da se s Njim i proslavimo (Rim. 8:17). A kad se javi Hristos, život vaš, onda ćete se i vi s Njime javiti u slavi (Kol. 3:4). Nećemo da se svučemo, nego da se preobučemo, da život proždere smrtno (2. Kor. 5:4). Svi nećemo pomreti, a svi ćemo se pretvoriti. Ujedanput, u trenuću oka u poslednjoj trubi (1. Kor. 15:51,52); tako će i po Hristu svi oživeti, koji verovaše Hristu o Njegovom dolasku (1. Kor. 15:23); jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost (1. Kor. 15:52,53). Jer će sam Gospod sa zapovešću, sa glasom Arhanđelovim, i s trubom Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre; A potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti (1. Sol. 4:16,17). Dobre smo, dakle, volje jednako, i mnogo volimo otići od tela, i ići ka Gospodu (2. Kor. 5:6-8); da bih s vama i umro i živeo (2. Kor. 7:3). Imajući želju otići i s Hristom biti (Fil. 1:23)… da bih, kako dostigao u vaskrsenje mrtvih (Fil. 3:11). 

Iz ovih pasusa se vidi da Pavle očekuje da bude sa Hristom na vaskrsenju, a ne pre toga. Obnova biblijskog gledišta će otkloniti neželjene tenzije, koje su stvorene našim pokušajima da Svetom Pismu nametnemo tradicionalno verovanje. Prvo, vaskrsenje označava stvarni prelazak mrtvih ljudi iz smrti u život, a taj veliki budući događaj će ponovo zauzeti centralnu poziciju u hrišćanskom razmišljanju. Drugo, pojedinac će se smatrati nedeljivim jedinstvom, ne dušom koja se oslobađa svog tela u trenutku smrti. Na taj način će otrov grčkih ideja biti izbačen iz savremene hrišćanske misli. Treće, biće obnovljen plamen entuzijazma za povratak Hrista, koji dele svi Novozavetni pisci. Tradicionalni fokus na trenutak smrti, koji nema nikakvog značaja za Novozavetne pisce, je veoma uspešno oslabio intenzitet tog očekivanja, pa je biblijski hrišćanski pogled na budućnost postao potpuno nepoznat u crkvenim krugovima. Najzad, prestaće potreba za krivljenjem izolovanih stihova Novog Zaveta, kako bi se uklopili u nebiblijsku tradiciju. 

Detaljno tumačenje 2. Korinćanima 5 

Tema koju je obradio Pavle je buduće vaskrsenje vernika. On počinje opštom izjavom o temi kojom će se baviti: „Znajući da će Onaj koji podiže Isusa, i nas podignuti s Isusom, i postaviti s vama“ (2. Kor. 4:14). Zatim prelazi na osnovu svoje centralne nade: „ Zato nam se ne dosađuje“ (st. 16). Pavle zatim upoređuje privremene patnje, koje trpimo u svom sadašnjem telu sa slavom života posle vaskrsenja, koje će se dogoditi na Parusiji. Posebnu pažnju treba posvetiti Pavlovoj omiljenoj temi: kontrastu između „sadašnjeg sveta zlog“ (Gal. 1:4) i mesijanskog budućeg doba (1. Tim. 4:8). Naša sadašnja patnja je trenutna i beznačajna u poređenju sa slavom koju nosi buduće doba (2. Kor. 4:17). (u Autorizovanoj verziji „večno“ od grčke reči aionios, treba čitati „u vezi sa budućim dobom“, Christian Words, str. 455.). Stvari koje sada vidimo su privremene; sa novim dobom dolaze nevidljive stvari (str. 18). Ako je naša trenutna zemaljska kuća (telo) uništena smrću, mi imamo – u to možemo biti sigurni – novo telo koje nas čeka. Novo telo je prilagođeno životu u budućem dobu (st. 11). Mi žudimo da ga obučemo kada ga Hrist donese sa neba (st. 2). Tada se nećemo naći neobučeni (odnosno, u smrti; vidi Golo zrno koje se seje u zemlju sa vaskrsnućem na umu, 1. Kor. 15:37). Mi ne želimo da budemo bez tela, već da se obučemo u besmrtnost na vaskrsenju kada život proždere smrt (st. 3,4). Duh je zalog obećane besmrtnosti (st. 5). Mi znamo da smo udaljeni od Gospoda sve dok smo u našim sadašnjim telima (st. 6). Mi želimo da napustimo naš dom u ovom telu i uđemo u onu kod Gospoda (st. 8); odnosno da naše privremeno telo zamenimo telom slave, koje ćemo dobiti na Parusiji; jer se svi moramo pojaviti pred Hristovim sudom kada on dođe (st. 10). 

Cela rasprava se tiče našeg sadašnjeg stanja, nasuprot našem stanju tada. Vremenski interval između sadašnjosti i Parusije je relevantan samo u slučaju da neko doživi Hristov dolazak. Pavle odbacuje stanje smrti, budući da, kao što F.F. Bruce kaže, „on nije mogao da zamisli svesno postojanje van tela“ (Drew Lecture on Immortality, Scottish Journal of Theology, tom 24, No. 4, str. 471). Život u obliku bestelesnog duha je ono čega se on grozi! 

Dok je naše tradicionalno mišljenje zasnovano na mogućnosti bestelesnog života posle smrti, Sveto Pismo ga pominje samo jednom i odbacuje kao nezamislivo. Naša greška je ako „otići od tela, i ići ka Gospodu“ čitamo kao „otići od tela i stoga ići bez tela ka Gospodu“. Ukoliko, međutim, pogledamo još neka Pavlova dela otkrićemo da on očekuje da bude sa Gospodom tek kroz vaskrsenje na Parusiji (1. Sol. 4:17). Za Pavla, otići iz tela znači biti sa Gospodom u novom telu. Biti sa Hristom (st. 8) očigledno podrazumeva stanje tela, jer je ceo pasus zasnovan na stanu, kući i šatoru kao metaforama za telo. Pavle stoga ima na umu zamenu starog tela za novo. „kad se pokaže, bićemo kao i On, jer ćemo Ga videti kao što jeste“ (1. Jovanova 3:2). Sjedinjenje sa Hristom mora da sačeka taj dan. 

Filipljanima 1:21-23 

Kada uočimo da se jednostavno spavanje posle koga dolazi buđenje na vaskrsenju jedino uklapa u biblijske činjenice (a uz to je i podržano mnogim spisima iz rane crkvene istorije), Filipljanima 1:21-23 se teško može protumačiti tako da podržava misao o trenutnom prisustvu sa Hristom. Svaki problem, koji nameću ti stihovi, se lako rešava kada se shvati da, za one koji spavaju u smrti, proticanje vremena nema nikakvog značaja. Vernik koji se probudi na vaskrsenju neće imati nikakav osećaj za vreme, koje je proteklo između smrti i vaskrsenja. 

U Filipljanima 1:21 Pavle razmišlja o sopstvenoj smrti: „Jer je meni smrt dobitak“. On, prirodno, razmišlja o trenutnom postojanju sa Hristom. ZA umirućeg čoveka, odmah posle trenutka sklapanja očiju će uslediti zvuk poslednje trube. On neće osetiti vreme koje je proteklo između smrti i vaskrsnuća, koje je njegov cilj (Fil. 3:11). Mi, međutim, moramo da insistiramo, kao i Oscar Cullmann, da su mrtvi još uvek „u vremenu“ (Immortality of the Soul or Resurrection of the Dead? str. 49); „u suprotnom“, dodaje Cullmann, „problem u 1. Solunjanima 4:13ff nema nikakvo značenje“. Iako mrtvi ostaju „u vremenu“, za njih ne postoji svest o vremenu, koje je proteklo od smrti do vaskrsnuća. U tom smislu, i samo u tom smislu, umirući vernik će iz ovog doba zakoračiti u Carstvo Božje, koje dolazi na Parusiji. 

Kada bi savremeni čitaoci imali Pavlov jasan vid i veru u budućnost, ne bi pali u iskušenje da u njegova dela ubacuju misli o svesnom stanju pre vaskrsenja. Za Pavla, i za ranu crkvu, vaskrsenje u život na Parusiji je jedini cilj. On se nada da će tada biti „sa Gospodom“, a u 1. Solunjanima 4 on opisuje događaj, koji će ga dovesti do Hrista – „i tako ćemo svagda s Gospodom biti“ (1. Sol. 4:17). 

Neki savremeni komentatori, znajući da je život u obliku bestelesnog duha nezamisliv za Pavla, primenjuju očajne mere i govore da u 2. Korinćanima 5 apostol obara celu eshatološku šemu, koju je primio kao božansko otkrovenje malo pre toga, u 1. Korinćanima 15. Oni govore da u 2. Korinćanima 5 on očekuje novo telo u trenutku smrti a ne na Parusiji. Takva „rešenja“, međutim, pre ukazuju na želju da se po svaku cenu sačuva tradicionalno svesno stanje mrtvih nevezano za Parusiju.