Šta se događa kada umremo? 3. Mesto i stanje

Mesto i stanje u kome se nalaze mrtvi 

KOLIKO JE NETAČNO PREVOĐENJE reči nephesh ili „duša“ u engleskim verzijama sakrilo činjenicu da i životinje i čovek poseduju dušu, još ozbiljniju konfuziju je izazvala neoprezna upotreba reči „pakao“ za označavanje dva potpuno različita biblijska termina:5 jednog koji opisuje mesto na kome se nalaze svi mrtvi i drugog koji označava mesto budućeg kažnjavanja zlih, odnosno „paklene vatre“. U Starom Zavetu hebrejska reč sheol (ekvivalent na grčkom je had), se prevodi kao „pakao“, „grob“, „jama“ i označava mesto na koje svi mrtvi, i dobri i zli, odlaze posle smrti. To mesto se opisuje kao da se nalazi ispod zemlje. Kada su Korej, Datan i Aviron osuđeni na smrt „rasede se zemlja pod njima, i otvorivši zemlja usta svoja proždre ih, i domove njihove i sve ljude Korejeve i sve blago njihovo. I tako siđoše sa svim što imahu živi u sheol, i pokri ih zemlja“ (4. knj. Mojsijeva 16:31-33). Nema sumnje da po Starom Zavetu sve duše, i dobre i loše, posle smrti idu u sheol (had), svet mrtvih. Psalmista pita: „Koji je čovek živeo i nije smrti video, i izbavio dušu svoju iz ruku paklenih (sheol)?“ (Ps. 89:48). Istu istinu govori i David, govoreći o Hristu, da njegova duša – on sam – „neće biti ostavljena u paklu“ (Ps. 16: 10; Dela 2:27,31). I Jakov je, čuvši za Josifov nestanak, odbio da ga teše i rekao, „S tugom ću u grob (sheol) leći za sinom svojim“ (1. knj. Mojsijeva 37:35). U Isaiji 5:14 prorok pominje sheol koji se širi kako bi primio mrtve koji silaze u njega. U Isaiji 14:11 se ponos cara Vavilona, a u stihu 15 i sam car spuštaju u Sheol. I drugi carevi leže tamo u svojim grobovima (st. 18).6 U istom kontekstu se pominju „pobijeni“ (st. 19), „pogreb“ (st. 20) i cela slika potvrđuje ono na šta nailazimo u celoj Bibliji, da je sheol (pakao) svet mrtvih – ono što možemo tačno opisati kao „zagrobni svet“. Zanimljiva potvrda ovoga se nalazi u Otkrovenju 20:13 gde se očigledno pravi razlika između mrtvih u moru i mrtvih u paklu, grobu. 

San smrti 

Stanje mrtvih u sheol-u/paklu se u Svetom Pismu stalno opisuje kao stanje sna. Sheol nije mesto za mučenje, budući da se u njemu nalaze i dobri i zli. Hebrejska reč shachav („san“) se stalno pojavljuje u poznatom izrazu da onaj koji umre „počiva kod otaca svojih“ (1. Carevima 2:10, itd.), odnosno da se pridruži precima koji već spavaju. Iz ovog veoma jasnog izraza, koji se veoma razlikuje od naših popularnih fraza o smrti kao o „odlasku“ ili „povratku kući“, mi saznajemo da mrtvi počivaju u besvesnom stanju. Ne postoji ni naznaka da prava osoba nije zaspala, već je potpuno živa na drugom mestu kao duh! Iz Psalma 6:5 saznajemo da „mrtvi ne spominju Boga“; iz Propovednika 9:5 da mrtvi „ne znaju ništa“. Psalm 13:3 govori o snu smrti, a psalm 146:4 opisuje smrt na veoma jasan način: „taj dan propadnu sve pomisli njegove“. Jer „neće Te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se ćuti“ (Ps. 115:17). Danilo očekuje eshatološko vaskrsenje i vidi mrtve kako se bude iz svog sna u zemlji. Mrtvi nisu jednom zaspali i tog trenutka postali svesni, bestelesni duhovi, kojima je suđeno da se vrate u svoja tela pri vaskrsenju. Takva ideja se nikako ne može na silu ubaciti u Sveto Pismo jer nam Danilo 12:2 nepogrešivo opisuje vaskrsenje kao oživljavanje onih koji spavaju u prahu zemaljskom. Oni se nalaze u prašini sve dok se ne pojave da učestvuju u životu budućeg doba („Život večni“ iz Danila 12:2 je doslovno „život u budućem dobu“ mesijanskog Carstva na zemlji (Mat. 5:5; Otkr. 5:10). Ekvivalent u Novom Zavetu – „život večni“ – je tehnički izraz koji se takođe treba tumačiti kao „život u budućem dobu“ (vidi beleška 15)).

Upravo toj istoj istini nas uči Jov 14:10-15. Ovde Jov razmišlja o mogućnosti vaskrsenja: „A čovek umire iznemogao; i kad izdahne čovek, gde je? Kao kad voda oteče iz jezera i reka opadne i usahne, tako čovek kad legne, ne ustaje više; dokle je nebesa neće se probuditi niti će se prenuti oda sna svog. O da me hoćeš u grobu sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnev Tvoj, i da mi daš rok kad ćeš me se opomenuti! Kad umre čovek, hoće li oživeti? Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću dokle mi dođe promena. Zazvaćeš, i ja ću Ti se odazvati; delo ruku svojih poželećeš.“ 

Podizanje Lazara 

Uz još veći akcenat na vaskrsenje u Novom Zavetu dolazi paralelni akcenat na spavanje, kao stanje koje mu prethodi. U Mateju 27:52 čitamo da „ustaše mnoga tela svetih koji su pomrli“, odnosno sveti su se probudili iz sna smrti. U Jovanu 11:11, koga smo već ukratko pomenuli, priča o Lazaru nam daje najjasnije moguće objašnjenje „mehanizma“ smrti koje potiče od samog Gospoda. Isus, potpuno svestan da je Lazar mrtav, kaže: „Lazar, naš prijatelj, zaspa; nego idem da ga probudim“. Isus im, kaže Jovan, „reče za smrt njegovu“, a ipak su njegovi sledbenici njegove reči shvatili kao da govori o pravom snu. Zato im je Isus onda jasno rekao: „Lazar umre“. Poznata priča koja sledi opisuje kako je Gospod prizvao mrtvog čoveka iz groba: „I iziđe mrtvac obavit platnom po rukama i po nogama, i lice njegovo ubrusom povezano“. Umetanje strane ideje, da je Lazar, bestelesni duh, bio četiri dana potpuno svestan na drugom mestu, u ovu jedinstvenu priču svakako predstavlja zločin prema razumnoj egzegezi. Jednostavnost hebrejskog shvatanja smrti, kao prestanku života i suspenziji svesti, predstavlja oštar kontrast grčkom dualističkom sistemu, koji poriče realnost smrti pretpostavljanjem da čovek preživi kao bestelesni duh. Dela 7:60 se takođe mora sačuvati od upliva tradicije, koja nas često navodi da ličnu zamenicu razdvojimo od stvarne osobe! Za Stefana se kaže da je predao svoj duh Bogu i on, Stefan, je zaspao. Davidova smrt je opisana prilično nedvosmisleno jer „umre, i ukopan bi, i grob je njegov među nama do ovog dana“ (Dela 2:29). „On je zaspao“, kaže Pavle, „i metnuše ga kod otaca njegovih [koji su i sami umrli ne primivši svoju obećanu nagradu – Jevrejima 11:13,39], i vide truljenje“ (Dela 13:36). „David ne iziđe na nebesa“ (Dela 2:34). 

Ovde se moramo pobuniti protiv pokušaja nekih komentatora koji insistiraju da se David jeste uspeo na nebesa duhom, a ne telom! Takva egzegeza se mora smatrati jasnom kontradikcijom izjavi apostola. Sledeći primer dosledne upotrebe reči „spavati“ za opisivanje stanja smrti se pronalazi u 2. Petrovoj 3:4: „Jer otkako oci zaspaše“; 1. Solunjanima 4:13: mrtvi hrišćani spavaju; 1. Korinćanima 7:39: „Žena je privezana zakonom dokle joj god živi muž; a ako joj umre [doslovno „kada zaspi“] muž, slobodna je za koga hoće da se uda“. U 1. Korinćanima 11:30 mnogi pripadnici crkve „spavaju“ (značajno je sadašnje vreme), odnosno „mrtvi su“. U 1. Korinćanima 15:6 neki od onih koji su videli Gospoda su zaspali. U 1. Korinćanima 15:18 Pavle izražava neophodnost budućeg vaskrsnuća tvrdeći da su bez njega mrtvi (zaspali) zapravo nestali. Takva tvrdnja predstavlja čvrst dokaz da Pavle nije mislio da su oni već živi!

Tyndale-ov protest 

Naš zaključak mora biti da su mrtvi kako u Starom, tako i u Novom Zavetu mrtvi, bez razlika i čekaju život u vaskrsenju. Takva izjava je, zapravo, jedina u skladu sa idejom budućeg vaskrsenja zbog suženja zlim ljudima. Kakvog smisla može imati sadašnja kazna za zle mrtve, ako njima zapravo treba da se sudi u budućnosti? To bi značilo da kazna dolazi pre presude. Na sličan način, za pravednike ideja sadašnjeg svesnog blaženstva isključuje celo Novozavetno insistiranje na budućem vaskrsenju koje jedino može doneti besmrtnost. Upravo je ta važna činjenica podstakla William Tyndale-a, čvrstog zagovornika (baš kao što je to bio i Wycliffe pre njega) gledišta koje mi zastupamo, da protestvuje: „A vi (rimokatolici), stavljajući duše mrtvih u raj, pakao, ili čistilište, uništavate argumente kojima su Hrist i Pavle dokazali vaskrsnuće. Pravu veru stavite u vaskrsnuće, koje treba da očekujemo svakog trenutka. Paganski filozofi su, poričući to, rekli da duše još uvek žive. A papa je spojio duhovnu doktrinu Hrista sa telesnom doktrinom filozofa; stvari koje su toliko različite da se ne mogu nikako spojiti, ništa više nego duh i telo u hrišćaninu. A budući da je telesno nastrojeni papa prihvatio paganske doktrine, on je iskvario Sveto Pismo kako bi ih uspostavio…a ako su duše u raju, recite mi zašto nisu u dobrom položaju kao i anđeli? I koja je onda svrha vaskrsnuća?“ (An Answer to Sir Thomas More's Dialogue, Knjiga 4, pog. 2, str. 180, 181). Isto upozorenje u pogledu unošenja grčkih pogleda na smrt u Bibliji dolaze iz mnogih teoloških grupacija. Evangelistički naučnik G.E. Ladd govori o široko rasprostranjenom stavu da „kada umremo odemo na nebo“. „Takvo razmišljanje“, on kaže, „popularno koliko jeste, više predstavlja izražavanje grčke misli nego biblijske teologije“ (The Last Times, str. 29). Naša želja jeda ova činjenica bude široko prihvaćena kako bi tradicije usvojene iz grčke filozofije bile odbačene u korist biblijskog učenja. 

Isusova smrt 

Tradicionalna ideja o odvojenoj svesnoj duši/duhu, koja preživljava smrt, nigde nije napravilo više haosa u pogledu shvatanja Biblije, nego u slučaju Isusove smrti. Nije neuobičajeno naći analize smrti Gospoda u kojima se kaže da je njegovo telo otišlo u grob, duh na nebo, a njegova duša u pakao. U ovom trenutku moramo postaviti pitanje, gde je Isus? To pitanje, međutim, ne bi palo na pamet hebrejskim piscima Novog Zaveta, jer oni toj temi nisu prilazili sa grčkim pretpostavkama o prirodi čoveka, koje su se duboko ukorenile u našoj teologiji. Isusova smrt je biblijska činjenica. On, Isus, je bio u paklu, u grobu; već smo videli da je „njegova duša“ hebrejski izraz za „njega“. U Delima 2:27 Petar dokazuje Isusovo vaskrsenje govoreći da „nećeš ostaviti dušu moju u paklu, niti ćeš dati da Svetac Tvoj vidi truljenje“. Uobičajena hebrejska paralela potvrđuje izjednačavanje izraza „njegova duša“ sa „Svetac“. Poruka jasno govori da Isus nije ostavljen mrtav u grobu, što Petar dalje objašnjava. David, u Psalmima, predskazujući vaskrsenje Mesije, izjavljuje da njegova duša (on sam) nije ostavljena u paklu, svetu mrtvih, već je vaskrsnuta u život. Ovaj opis smrti i vaskrsnuća nevidljive ličnosti Isusa iz Nazareta će pomoći da razjasnimo ono što se kaže u 1. Petrovoj 3:19 o njegovom odlasku da propoveda duhovima u tamnici. Kaže se da je Isus to propovedao kada je „oživeo Duhom“. To je jasno jezik kojim se opisuje vaskrsnuće (Jovan 5:21: „Otac podiže mrtve i oživljuje“; Rim. 8:11: „Onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa“; 1. Korinćanima 15:22: „tako će i po Hristu svi oživeti“ – vaskrsnuti). Iz tog razloga je, čim je vaskrsao iz mrtvih, svoju pobedu javio dušama – koje se ovde najlakše mogu shvatiti kao pali anđeli iz 2. Petrove 2:4.8 Izraz „duša“, upotrebljen za osam duša, koje su spasene u potopu (1. Pet. 3:20), je tipična upotreba reči „duša“ koja, za razliku od reči „duh“,označava ljudsku osobu. Mešanje ovih izraza je, po nama, nastalo usled uvođenje strane ideje čoveka koji preživljava smrt kao bestelesni duh. Taj koncept, koji je odvratan hebrejskom umu, kao što kaže Alan Richardson, se mora isključiti pre nego što pristupimo Svetom Pismu u skladu sa biblijskom antropologijom. 

Potreba za ispravnom biblijskom doktrinom čoveka 

Do sada je naš cilj bio suprotstavljanje široko raširenom pogledu na čoveka kao na urođeno besmrtno biće. Oni koji zauzimaju taj stav će prirodno videti smrt kao da utiče samo na fizički deo čoveka – prava osoba neće umreti: samo će preći u potpuno svesno postojanje u drugoj sferi. Mi tvrdimo da ništa slično toj analizi budućnosti čoveka ne postoji u Svetom Pismu. Biblijska nada se odnosi samo na besmrtnost kao poklon koji smrtnik dobija kroz vaskrsnuće. Ideja o urođenoj besmrtnosti predstavlja opasno narušavanje biblijske doktrine vaskrsnuća, pa i celog božanskog plana spasenja. Malo je poznata činjenica da su eksperti iz veoma različitih teoloških škola i kroz celu istoriju hrišćanstva izrazili najjaču podršku biblijskom viđenju čoveka kao kompleksnog jedinstva. Ipak, tradicionalna teologija je često ograničavana avgustinskim platonizmom. Ovo ubacivanje strane metafizike se, po našem mišljenju, mora shvatiti ozbiljno. Ako nas apostol Petar podstiče da rastemo u milosti i znanju o Isusu Hristu, i ako nas neznanje udaljava od Boga (Efe. 4:18), ne može biti ispravno dopustiti da široko prihvaćeno verovanje u besmrtnost duše opstane kao tekovina hrišćanske vere. J.A.T. Robinson kaže, „To se zasniva na teološkoj pretpostavci koja je fundamentalno u suprotnosti sa biblijskom doktrinom čoveka.“9 Kada je Crkva Engleske iznela svoj plan posvećen sećanju na William Temple-a, Towards the Conversion of England (1945.), data je sledeća izjava: „Urođena neuništivost ljudske duše (ili svesti) potiče iz grčkih, ne biblijskih, izvora. Centralna tema Novog Zaveta je večni život, koji nije namenjen svakome, već samo vernicima koji veruju u vaskrslog Hrista. Pred čovekom se ovde i sada nalazi izbor“. B.F.C. Atkinson je dao svoj doprinos debati kada je napisao: „I ljudi i životinje su duše; oni nisu dvodelna bića, koja se sastoje od tela i duše, koji se mogu razdvojiti i nastaviti da postoje. Njihova duša su oni celi i sastoji se od njihovog tela, kao i od mentalnih sposobnosti. O njima se govori kao da imaju dušu, odnosno svesno postojanje“ (Life and Immortality, str. 2). 

Suviše je dugo nekritički prihvatano da se „međustanje“, kojim se uobičajeno teše ožalošćeni, prirodno uklapa u eshatološku šemu biblijskih pisaca. Šokantno je otkriti da je, ne samo po autoritetu Biblije već mnogih istaknutih komentatora, zamisao o bestelesnoj svesti čoveka u potpunom neskladu sa biblijskim razmišljanjem. Ovo treba da nas odvrati od učenja naše dece o preživljavanju mrtvih „na nebu“, kao i od propovedanja istog na sahranama. Bivši profesor teologije nas je upozorio da „hrišćanska vera ne razdvaja ni suprotstavlja telo i dušu kao raspadljivi i neraspadljivi deo mešovite prirode. Ceo čovek umire, kao što je ceo Hrist umro, i ceo čovek će biti vaskrsnut „u Hristu“…Isusovo vaskrsnuće nije predstavljalo izlazak duše iz tela. To je bilo oživljavanje onoga koji je bio mrtav i sahranjen“ (The Belief of Christendom, John Burnaby, str. 189). Ovakve izjave seku u korenu pomisao o svesnom međustanju između smrti i vaskrsnuća, budući da potvrđuju da je čovek jednostavno mrtav i sahranjen, iako ga Hrist čuva dok čeka vaskrsnuće iz mrtvih.

Drugi proučavaoci Biblije 

Još jedan istaknuti naučnik, F.F. Bruce, je podjednako uveren da je zamisao o izlasku iz tela, na kojoj se zasniva ideja međustanja, nezamisliva za Pavla: 

Očigledno je da Pavle nije mogao zamišljati besmrtnost odvojenu od vaskrsenja; za njega je telo bilo koje vrste od suštinske važnosti za ličnost. Naše tradicionalno razmišljanje o „besmrtnoj“ duši, koje mnogo toga duguje grčko-rimskom nasleđu, nam otežava da shvatimo Pavlovo gledište…da bi nedostatak tela bilo koje vrste bila vrsta duhovne golotinje ili izolacije kojih se njegov um klonio…On nije mogao da zamisli svesno postojanje i komunikaciju sa okruženjem u bestelesnom stanju (Drew Lecture on Immortality, 1970, str. 469-471). 

Veoma je očigledna činjenica da se jedno pojavljivanje grčkog izraza, koji označava bestelesnost u Svetom Pismu, dešava u kontekstu u kome Pavle jasno izražava svoje gnušanje takvog stanja. Ipak, mi smo očigledno istrajni u svom verovanju u takvo posmrtno stanje umrlih. Nesumnjivo je da mi u srcu svog srca delimo Pavlovu nevoljnost da ozbiljno shvati ideju svesnog postojanja bez tela; ali naša verovanja izgleda zahtevaju da pokojnici budu odmah utešeni, čak i dok živi ostaju u telu. Pitanje od velike važnosti je da li mi na taj način podstičemo tradicionalno učenje, koje se logički ne može pomiriti sa biblijskim učenjem o prirodi čoveka i njegovom budućem vaskrsnuću iz mrtvih. Srce biblijske utehe za mrtve ne leži u sadašnjoj bestelesnosti, već u budućem vaskrsenju u slavi. Ono što je potrebno je vera u izvesnost tog budućeg događaja. 

John Burnaby takođe govori o velikoj opasnosti, koju predstavlja koncept, koji nas udaljava od vaskrsenja koje zavisi od Hristovog povratka. Govoreći o tradicionalnom međustanju on kaže, „To daje utehu pojedincu, koji se suočava sa smrću, a još više onima koje ostavlja, koje mu nedostaje u očekivanju „kraja“. Ali njega nije lako kombinovati sa vaskrsenjem. Jer ako ja mogu da budem sa Hristom bez svog tela, šta će mi novo telo kada ga dobijem?“ (The Belief of Christendom, str. 192). Upravo tako. Zapravo, njegova upozorenja su više nego opravdana kada se uzme u obzir veliki događaj koji će doneti vaskrsenje, Parusija (drugi dolazak), koji je tragično zanemaren u mnogom propovedima. Da li bi se to moglo dogoditi da je taj događaj iz Novog Zaveta shvaćen kao slavni trenutak kada mrtvi prvo postaju svesni u prisustvu Hrista. 

Dakle, postoje dve velike prepreke zasnivanju svesnog međustanja na Svetom Pismu. Prva je da se mogućnost postojanja van tela mora uneti u Sveto Pismo. Ona je, kao što smo videli, strana nadi Novozavetnih pisaca, koji očekuju veliki vrhunac hrišćanskog puta – vaskrsenju celog čoveka pri dolasku Hrista. Drugo, pomisao da se u trenutku smrti cilj postiže nezavisno od vaskrsenja na Parusiji svodi vaskrsenje samo na prilog hrišćanskoj eshatološkoj šemi. Na taj način vaskrsenje postaje beznačajna misao, Parusija i Carstvo, koje dolazi posle prestaju da imaju bilo kakav značaj u umu vernika. Ko može poreći da se takva osiromašena eshatološka gledišta lako prepoznaju u današnjim crkvama? Svakako nije bez značaja to što Pavlove poslednje reči Timotiju sadrže zvaničnu izjavu pred Bogom i Gospodom Isusom Hristom u vezi njegove nade u njegov dolazak i Carstvo Hristovo (2. Tim. 4:1). Ne može se poreći da se ti događaji, uključujući i vaskrsenje mrtvih, nalaze u centru pažnje biblijske teologije. Ne sme postojati skretanje pažnje na navodno međustanje. 

Upravo je zmijina laž „Nećete vi umreti“ obeležila veliki deo diskusije o stanju mrtvih. Oštar kontrast između života i smrti je zamagljen na način da se isključuje mogućnost stvarne smrti ličnosti. Ali smrt u Bibliji predstavlja prestanak svesnog postojanja. Prestanak tog strašnog stanja se može postići isključivo vaskrsenjem mrtvih u život! Svaka teologija, koja u svom srcu ne sadrži vaskrsenje je izgubila kontakt sa biblijskim otkrovenjem. Sposobnost tradicionalne teologije da se nametne kao jedino razumno gledište znači da se svaka ideja, koja se dovodi u pitanje, posmatra kao neželjeni uljez. Poricanje svesnog međustanja pre vaskrsenja se više povezuje sa sektaškim razmišljanjem, a ne sa zvaničnim crkvama.10 Ali da li mi imamo pravo da odbijemo poziv za povratak biblijskom razmišljanju, posebno kada je podržan od strane tolikog broja istaknutih izlagača, kao što su Wycliffe, Tyndale, i veliki broj drugih Biblijskih naučnika?