Šta se događa kada umremo? 2. Biblijska doktrina
Biblijska doktrina čoveka
PRILIKOM POZIVANJA ČITAOCA na proučavanje biblijske doktrine čoveka, važno je da naglasimo koliko je duboko ukorenjen stav da suštinska ličnost čoveka počiva u „duhu“ ili „duši“ koja se privremeno nalazi u fizičkom telu. Na smrt se gleda kao na prelazak svesne duše u drugu sferu. Tipičan savet za roditelje kada je reč o odgovaranju na pitanja dece o tome „šta se dešava kad neko umre“ je da smrt opišu kao „selidbu“ na drugo mesto, ili odbacivanje ograničenja ovog tela kako bi prava osoba mogla izaći, a groblje bi se moglo gledati kao garderoba u koju se odlaže naša privremena odeća.
„Šta ti se dogodi kada umreš?“ pita šestogodišnjak u Pitanjima koja postavljaju deca, koju je napisala Jeremie Hughes, žena anglikanskog sveštenika. Roditeljima se savetuje da odgovore, „Kada umremo mi napuštamo svoja tela zato što više ne mogu da nam koriste. I uzmemo ono što je najvažnije, pravog tebe i mene..pravi mi idu u raj“ (str. 47). Nije učinjen nikakav pokušaj da se pokaže kako bi ovo bilo nešto čemu su nas učili Isus i apostoli.
Platonska prepreka
Iako je istina da takav jezik poseduje određene sličnosti sa jednim pasusom iz Novog Zaveta (2. Korinćanima 5:1-8), on ima još veću sličnost sa jezikom platonske filozofije i zapravo potiče iz definicije čoveka koja se nalazi daleko izvan misaonog opsega biblijskih pisaca. Naša uobičajena fraza o „držanju tela i duše zajedno“ se obično koristi kako bi se prikazalo autentično hrišćansko gledište o smrti kao odvajanju duše i tela. Ali šta predstavlja izvor tog razmišljanja? Proučavanje Biblije će nam pokazati da biblijski pisci nisu znali ništa o odvojenom svesnom postojanju duše posle napuštanja tela. U popularnom propovedanju reči „duša“ i „duh“ se podjednako koriste kako bi se opisao deo čoveka koji navodno preživi smrt, noseći sa sobom stvarnu osobu koja je još uvek potpuno svesna, iako van tela. Ali kada je reč o smrti, Novi Zavet ne izjednačava dušu i duh. Niti ikada daje makar i naznake da čovek može zadržati svesno postojanje van tela. Izrazi „duša“ i „duh“ u Novom Zavetu, generalno govoreći, zadržavaju značenja koja im daje Stari Zavet (iako je „duh“ u Novom Zavetu bliže povezan sa višim životom koji daje „Sveti Duh“).
Platonsko gledište, da je duša zapravo pravi čovek, koji živi posle smrti, predstavlja stalnu prepreku razumevanju stvarnog hrišćanskog shvatanja čoveka. Štaviše, grčki koncept se ozbiljno kosi sa centralnom biblijskom doktrinom vaskrsenja Isusa i svih vernika. Tu činjenicu su isticali, i još uvek ističu, teološki pisci, iako izgleda da njihove proteste niko ne čuje. Naša povezanost sa tradicionalnim načinima razmišljanja o čoveku, posebno u vezi smrti, nam skoro potpuno onemogućuje da toj temi pristupimo otvorenog uma. Kako bismo došli do gledišta koje su delili Isus i apostoli, moramo se udaljiti od stavova koji pripadaju post-Novozavetnom grčkom uticaju i ponovo pogledamo stvarnu biblijsku doktrinu čoveka.
Istaknuti švajcarski teolog Oscar Cullrnann govori o „široko rasprostranjenoj grešci pripisivanja grčkog verovanja o besmrtnosti duše primitivnom hrišćanstvu“ (Resurrection or Immortality, str. 6). On govori o besmrtnosti duše kao o široko prihvaćenoj ideji ali „jednom od najvećih nesporazuma u hrišćanstvu“. On kaže da „nema svrhe pokušavati da se sakrije ta činjenica, niti da se maskira drugačijim tumačenjima hrišćanske vere. To je nešto o čemu treba govoriti veoma otvoreno“ (isto. str. 15). Sa ovim opažanjima se u potpunosti slažemo. Američki teolog G.E. Ladd kaže da kako bismo razumeli biblijsku nadu za besmrtnost, mi prvo moramo shvatiti biblijsko viđenje čoveka. Taj koncept, po njegovim rečima, „se potpuno kosi sa grčkim viđenjem čoveka. Jedan od najuticajnijih grčkih koncepata čoveka potiče iz platonske misli i često je imao jak uticaj na hrišćansku teologiju. To je koncept dualizma tela i duše. Duša je besmrtna i 'spasenje' znači odlazak duše u trenutku smrti, kako bi pobegla od tereta materijalnog sveta i našla ispunjenje u svetu večne stvarnosti“. Kao oštar kontrast ovom viđenju smrti, dr. Ladd ističe da „Pavle nikada ne pominje spasenje duše odvojeno od tela…ni duša ni duh čoveka se ne posmatraju kao besmrtan deo čoveka koji preživi smrt. Biblijska reč „duša“ je praktično sinonim sa ličnom zamenicom. Ne postoji misao o besmrtnoj duši koja postoji posle smrti“ (I Believe in the Resurrection of Jesus, str. 45, moje isticanje).
Dalekosežne uticaje grčke filozofije na hrišćansku veru takođe opisuje G.A.F. Knight u svojoj knjizi, Law and Grace (str. 78,19):
Danas su mnogi ljudi, čak i vernici, veoma daleko od razumevanja osnova svoje vere…oni potpuno nevoljno postaju zavisni od grčke filozofije umesto od Reči Božje, kada je u pitanju shvatanje sveta u kome žive! Primer za to je preovlađujuće verovanje među hrišćanima u besmrtnost duše. Mnogi vernici očajavaju na ovom svetu. Njima očajno treba bilo kakav smisao u svetu gde na izgled vladaju patnja i frustracija. Zbog toga oni tragaju za oslobođenjem svojih duša od tereta tela i nadaju se ulasku u „duhovni svet“, kako ga nazivaju, odnosno mesto gde će njihove duše pronaći blaženstvo koje nemogu otkriti u telu…Stari Zavet, koji je naravno predstavljao Sveto Pismo rane crkve, ne sadrži ni reč o savremenoj (ili starogrčkoj) ideji „duše“. Mi nemamo prava da značenje te savremene reči pripisujemo Pavlovoj grčkoj reči psyche, jer njom on nije izražavao ono što je Platon mislio da ona znači. On je izražavao ono što su Isaija i Isus mislili da ona znači…U ovom trenutku jednu stvar možemo sigurno tvrditi, a to je da se popularna doktrina besmrtnosti duše ne može pronaći u biblijskim učenjima (moje isticanje).
Zapanjujuća je činjenica da poruke utehe koje se stalno izgovaraju na službama na sahranama, u kojima se za „duše pokojnika“ kaže da su već „u raju“, prenose centralno načelo grčke filozofije koje se zapravo uopšte ne može ni nazvati hrišćanskim!
Biblijski koncept „duše“
Sada prelazimo na proučavanje biblijskog koncepta „duše“. Upravo naše shvatanje ovog izraza uslovljava naše shvatanje stanja čoveka posle smrti.
Temelj biblijske antropologije je postavljen u 1. knjizi Mojsijevoj 2:7: „A stvori GOSPOD Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa“. Stvaranje čoveka se dakle opisuje u dva stadijuma. Organizovano telo, iako još uvek beživotno, je ipak „čovek“ –čovek stvoren od praha zemaljskog. Naglašavamo da iako još beživotno, ovo stvorenje je ipak čovek, prvi Adam koji je, kako Pavle kaže „od zemlje, zemljan“ (1. Korinćanima 15:47). Kada mu je životni duh udahnut kroz nos, čovek je postao živa duša (nephesh). Ovde srećemo hebrejsku reč od fundamentalnog značaja nephesh – „duša“ – koja opisuje čoveka, „živu dušu“. Ali odmah moramo primetiti da se nephesh u 1. knjizi Mojsijevoj 1:20, 21, 24, 30 već odnosi i na životinje. Prevodioci naših engleskih verzija nam nisu učinili uslugu skrivajući tu činjenicu. Oni su očigledno bili toliko obuzeti mišlju da reč „duša“ mora označavati „besmrtnu dušu“, koju poseduje samo čovek, da nisu bili voljni da otkriju da je „duša“ zajedničkaosobina i ljudi i životinja. U 1. knjizi Mojsijevoj 1:20 pronalazimo „Neka vrve po vodi žive duše“ (nephesh). U stihu 21, „sve žive duše (nephesh) što se miču“. U stihu 24, „Neka zemlja pusti iz sebe duše žive (nephesh) po vrstama njihovim“, i u stihu 30, „A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa (nephesh)“.
Ključna poenta
Ključna poenta, koju ovde ističemo, je da ni čovek, ni životinje ne predstavljaju dvodelno biće, koje se sastoji od tela i duše, koji se mogu razdvojiti i nastaviti da postoje. I čovek i životinje jesu duše, odnosno svesna bića oživljena božanskim duhom života. Budući da su žive duše, za njih se takođe može reći da „imaju duše“, baš kao što na engleskom možemo reći da su čovek i životinja svesna bića ili da poseduju svesno biće. U 23 pasusa u Starom Zavetu i jednom u Novom Zavetu (Otkr. 16:3), hebrejska reč nephesh, duša, ili njen grčki ekvivalent psyche, se koriste za životinje. U svakom slučaju „duša“ je blisko povezana sa idejom života. 3. knjiga Mojsijeva 17:11 kaže, „duša (nephesh) telu u krvi“.
Značajna činjenica do koje se dolazi ovim proučavanjem hebrejskog koncepta „duše“ je da se besmrtnost ni u jednom trenutku ne povezuje sa njom. Stvaranje čoveka po Božjem liku ga uzdiže daleko iznad životinja po inteligenciji i moralnim načelima, ali ono što deli sa životinjskim carstvom ga čini podložnim sličnoj smrti jer „čovek u časti neće dugo ostati, izjednačiće se sa stokom, koju kolju“ (Ps. 49:12); „čovek ništa nije bolji od stoke, kako gine ona tako ginu i oni. Sve je od praha i sve se vraća u prah“ (Propovednik 3:19, 20). Pisac Propovednika prenosi reči koje je Bog uputio Adamu „jer si prah, i u prah ćeš se vratiti“. Zato ne treba da se iznenadimo kada otkrijemo da su Jevreji potpuno prirodno govorili o mrtvoj duši. „Koja duša zgreši ona će poginuti“ (Jezekilj 18:4, 20). „Neke duše su oskrnavljenje mrtvim telom (nephesh) čovekovim“ (3. knj. Mojsijeva 21:11). Ovde dolazimo do najkorisnije definicije duše (nephesh), koja se može primeniti u velikom broju slučajeva od Postanja do Otkrovenja. Kada se nephesh i njen grčki ekvivalent psyche primene na čoveka, lako se prevode kao „ličnost“. Biblijska „duša“ je suštinski osoba, bilo živa osoba (duša) ili mrtva osoba (duša). Kao potvrdu ove centralne činjenice biblijskog jezika, citiraćemo istaknutog britanskog naučnika Nigel Turner-a, autora Christian Words (T&T Clark). On se bavi novozavetnim grčkim ekvivalentom hebrejske reči nephesh:
Moramo priznati da reč psuche na biblijskom grčkom znači „fizički život“…Pored ovog koncepta…u biblijskom grčkom se pojavljuje i značenje „osoba“…čovekov život, njegova volja, emocije i, iznad svega, čovek kao „ja“. Ako je čovek osvojio ceo svet samo da bi izgubio svoju psuche (dušu), to predstavlja gubitak samog sebe – ne dela sebe. Kada je crkvi prišlo oko 3000 psuchai (Dela 2:41), došli su celi ljudi. Strah koji je ušao u svaku psuche je ušao u svaku osobu (Dela 2:43). Svaka psuche mora biti podanik države (Rim. 13:1), i tako kroz ceo Novi Zavet (Dela 3:23; Rim. 2:9; 16:3; 1 Kor. 15:45; 1 Pet. 3:20; 2 Pet. 2:14; Otkr. 16:3).
Ovim tekstovima možemo dodati Otkrovenje 20:4 koje govori o „dušama“ onih koji su ubijeni. U ovom pasusu „duša“ ne označava „dušu van tela“ kao što se često tumači, već osobe koje su ubijene. U Otkrovenju 20:4 oni su oživljeni kako bi služili sa Hristom u hiljadugodišnjoj vladavini. „Psuche (duša) na biblijskom grčkom označava ono što je karakteristično ljudski, ličnost…ono što često nazivamo ego…Akcenat je na celoj ličnosti…Marijina psuche je ljudska ličnost Marije…Isus hoće da mu posvetim moju celu ličnost, ego, celog sebe (Mat. 11:29). Isus je dao sebe celog (psuche) za ovce“ (Christian Words, str. 418-420). Ovde se podsećamo Starozavetnog proročanstva da će izliti svoju dušu (nephesh) – sebe samog – u smrt.
Nigel Turner nam daje suptilno upozorenje o srednjevekovnoj i savremenoj pogrešnoj upotrebi izraza „duša“ kao da označava odvojeni deo nas. On ističe da ta nova definicija svoje poreklo ima u paganskoj Grčkoj, a ne u hebrejskom Starom Zavetu. Dr Turner kaže sledeće: „Hrišćani često zamišljaju dušu koja je zarobljena u telu, kao što ju je Platon zamišljao, i hrišćani kažu da ona odleti Bogu u trenutku smrti na isti način kao što je Isus ispustio svoj pneuma (duh) kada je umro“ (Christian Words, str. 421). Dr Turner zaključuje citirajući Norman Snaith-a (Interpretation 1, 1947, str. 324): „Nigde u Bibliji ne postoji ni nagoveštaj besmrtne duše koja preživljava smrt“.
Pristup Svetom Pismu sa stranim zaključkom da izraz „duša“ treba shvatiti kao Platon da predstavlja besmrtni deo čoveka, koji u trenutku smrti napušta svoj fizički dom, stvara fundamentalnu konfuziju. Nije široko poznato da istaknuti naučnici stalno protestvuju protiv neosnovanih pretpostavki o značenju „duše“ koje i dalje nastavlja da obesmišljava biblijsku hrišćansku definiciju tog izraza. Iz velike količine materijala na tu temu koji je sada u dva toma sakupio Edwin Froom, The Conditionalist Faith of Our Fathers (Review and Herald, Washington, DC), mi citiramo izjave Frantz Delitzsch-a (1830-1890), vodećeg hebrejiste: „U celoj Bibliji ne postoji ništa što nagoveštava urođenu besmrtnost. Sa biblijskog gledišta duša se može usmrtiti; smrtna je“. Istaknuti američki episkopalijanac dr J.D. McConnel je napisao, „Među ranim hrišćanima, oni koji su bili Grci su u novu religiju doneli platonsku ideju da je duša neuništiva i grčki uticaj je postao dominantan u ranoj crkvi. Prihvaćena je platonska ideja prirodne besmrtnosti duše. Ta ideja je od početka smatrana subverzivnom za samo postojanje hrišćanstva“ (The Evolution of Immortality, 1901.). U skorije vreme Canon Goudge je osudio uticaj grčke misli na hrišćanstvo izjavom da kada su grčka i rimska misao postale dominantne u crkvi, dogodila se „katastrofa od koje se crkva nikada nije oporavila, kako u doktrini, tako i u praksi“ („The Calling of the Jews,“ Collected Essays on Judaism and Christianity, Shears and Sons, 1939.).
„Duh“ u Bibliji
Sada dolazimo do biblijskog izraza „duh“. Od 1. knjige Mojsijeve 2:7 učimo da je udisanje životvornog duha u čoveka načinjenog od zemlje stvorilo živu osobu, oživljeno biće. Jasno je da životvorni duh označava tu vitalnu iskru života koja čini čoveka živom osobom ili dušom nasuprot mrtvoj osobi ili duši. Životvorni duh (ruach–duh) poseduju i ljudi i životinje, kao što učimo iz 1. knjige Mojsijeve 7:14, 15 gde „svakojake zveri po vrstama svojim, i svakojaka stoka po vrstama svojim, i šta se god miče po zemlji po vrstama svojim, i ptice sve po vrstama svojim, i šta god leti i ima krila. Dođe k Noju u kovčeg po dvoje od svakog tela, u kome ima živa duša“.
Reč „duša“ ovde predstavlja važnu hebrejsku reč ruach. U stihu 22 istog poglavlja, uništenje svega živog u potopu se sumira izjavom da „Sve što imaše dušu živu u nosu, pomre“. Zajednička sudbina ljudi i životinja je jasno opisana u Propovedniku 3:19, 20: „Jer šta biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh; i čovek ništa nije bolji od stoke, jer je sve taština. Sve ide na jedno mesto; sve je od praha i sve se vraća u prah“. U trenutku smrti, kaže isti pisac, duh (ruach) i čoveka i životinje se vraća Bogu koji ih je dao (Prop. 3:20; 12:7). Psalmista deli isto gledište. Sva stvorena bića čeka isti kraj, jer „uzmeš im duh, ginu, i u prah svoj vraćaju se“ (Ps. 104:29). Suština smrtnosti čoveka, po biblijskim piscima, leži u činjenici da ga u trenutku smrti njegov duh (ruach) napušta, on se vraća zemlji i „taj dan propadnu sve pomisli njegove“ (Ps. 146:4); jer kad bi Bog „na sebe okrenuo srce svoje, uzeo bi k sebi duh svoj i disanje svoje; Izginulo bi svako telo, i čovek bi se vratio u prah“ (Jov 34:14, 15).
Ruach u Starom Zavetu predstavlja nevidljivu životnu silu koja oživljava stvorenja. To je pokretačka energija koja održava funkcionisanje mozga i nervnog sistema. Kada ruach napusti telo, stvorenje umire i božanska sila se vraća onome ko ju je podario. Stvorenje postaje nesvesno u smrti, budući da je ruach, izvor tog svesnog postojanja, uklonjen. Ne može se previše naglasiti da biblijski izraz „duh“, isto kao i „duša“, ne sadrži stvarnu ličnost sposobnu za svesno postojanje van tela. Duh je sila koja stvara život. U Novom Zavetu duh je, istina, počeo da označava viši božanski život kroz Sveti Duh. Kao što Nigel Turner kaže, pneuma i pridev pneumatikos se odnose na duhovnu stranu naše prirode. „Međutim, skoro je nemoguće otkriti da li u ovim rečenicama Sveti Pavle misli na vernikovu sopstvenu pneuma-u ili na Sveti Duh“ (Christian Words, str. 427). Ipak, pneuma se i dalje upotrebljava u prvobitnom značenju kao životvorna sila i Jakovljevoj 2:26: „kao što je telo bez duha mrtvo“. Dakle, ispravno je to što je smrt u dva Novozavetna pasusa opisana kao predavanje duha. Isus je rekao: „Oče! U ruke Tvoje predajem duh svoj. I rekavši ovo izdahnu“ (Luka 23:46). I u Delima 7:59,60 Stefan kaže: „Gospode Isuse! Primi duh moj. I ovo rekavši umre“. (Alternativno, Stefan citira Psalm 31:5 gde David, koji nije na samrti, kaže „U Tvoju ruku predajem duh svoj“. Stefan će oživeti na vaskrsenju zajedno sa vernicima (1. Kor. 15:22, 23))
Moramo biti oprezni da u ove pasuse ne ubacimo grčko shvatanje da „duh“ ovde znači stvarnu osobu koja sada svesno postoji kao duh van tela. Učiniti to znači zakoračiti potpuno drugačiji svet grčke filozofije. Sada se nalazimo u samoj srži teme o kojoj raspravljamo. Biblijsko gledište je da je Stefan zaspao, a ne da je nastavio da živi na drugom mestu. On, Stefan, se i dalje identifikuje sa mrtvim telom, baš kao i Isus, kao cela osoba koja je umrla kada ju je napustio životvorni duh, koji je predat da bi bio vraćen u budućnosti u trenutku vaskrsenja. Pri vaskrsnuću mrtav čovek ustaje iz groba u kome je spavao u zemlji do trenutka svog buđanja (Dan. 12:2). Na sličan način je Lazar spavao – trajno vreme koje jasno govori da on nije samo zaspao, već je spavao do vaskrsnuća; i budući da „tada im Isus kaza upravo: Lazar umre“, Lazar je bio mrtav i ostao je mrtav dok nije vraćen u život iz groba (John 11:11, 14, 43, 44).
Moramo naglasiti da odlazak duha ne znači da je sam čovek, potpuno svestan, otišao na drugo mesto. Čitati Sveto pismo kao da ima to značenje jednostavno znači prihvatanje grčke ideje, duše kao svesnog entiteta, koji je sposoban da preživi smrt. Ali ubacivati stranu grčku ideju, koja je nekompatibilna sa hebrejskim razmišljanjem, u Bibliju znači mešati dva suprotstavljena sveta. Jedini mogući rezultat je konfuzija koja dovodi do prekida komunikacije između nas i apostola, jer uvođenjem naših sopstvenih tradicionalnih pretpostavki u zapise Svetog Pisma i davanjem naših sopstvenih grčkih definicija ključnim rečima kao što su „duša“ i „duh“, mi podižemo veoma efikasnu prepreku shvatanju Biblije. Mi takođe poričemo biblijsko insistiranje na realnosti smrti, a u Isusovom slučaju, njegove stvarne smrti za naše grehe. Budući da smo uvek verovali da čovek preživljava smrt kao svesni vantelesni duh, mi pretpostavljamo da su Novozavetni pisci hteli da nam prenesu tu ideju u dva pasusa u kojima se kaže da se duh vraća Bogu. I nama uopšte ne smeta činjenica da se u Svetom Pismu ni na jednom mestu ne pominje postojanje čoveka posle smrti u obliku bestelesnog duha (Jevrejima 12:23 kaže da je cela crkva napisana na nebu i sastoji se od svih koji su savršeni. Ne kaže se da su mrtvi živi na nebu pre vaskrsenja kao duhovi, koji su napustili telo! ). Šokantno je da shvatimo da se na jedinom mestu u Novom Zavetu, gde se bestelesno stanje povezuje sa smrću to odnosi na stanje o kome Pavle više ništa ne govori! Mi želimo da se obučemo u novo telo, on kaže, „da se obučeni, ne goli nađemo!... jer nećemo da se svučemo“ (2. Kor. 5:3, 4). Naši naučnici su u pravu kada na osnovu ovog pasusa kažu da je „pomisao o bestelesnom duhu odvratna hebrejskom umu“ (Alan Richardson, Introduction to New Testament Theology, str. 196, dodato isticanje). Ipak je upravo to stanje ono koje zamišljamo za mrtve, dozvoljavajući da stvarna nada – vaskrsenje celog čoveka iz smrti u život – postane beznačajna. Svako menjanje centralne doktrine vaskrsenja se mora shvatiti kao veoma ozbiljna pretnja biblijskom viđenju naše budućnosti. Po svaku cenu moramo zadržati biblijsko insistiranje na telesnom vaskrsenju svih vernika zajedno po Hristovom povratku. Jer taj događaj vernici čekaju sa velikim nestrpljenjem, dok se mrtvi vernici odmaraju u svojim grobovima (Dan. 12:13).