Šta se događa kada umremo? 1. Obnavljanje

Obnavljanje biblijske perspektive 

AKO JE SAVREMENO SEKULARNO DRUŠTVO zadržalo i malo interesa za bilo koji aspekt religije, to je onda svakako pitanje života posle smrti – i to samo da se daju odgovori za radoznalu mladež. Vera u realnost zagrobnog života izgleda da ne postoji, budući da je članak u časopisu NOW iz decembra 1979. godine naveo zaprepašćujuću statistiku da 50% onih koji tvrde da su hrišćani i aktivni članovi Crkve Engleske ne veruju u zagrobni život! A ipak, po Novozavetnim merilima, hrišćanstvo bez verovanja u zagrobni život predstavlja apsurdnu kontradikciju. Zaista, tendencija da se sumnja u buduće vaskrsenje vernih je izazvala neke od najoštrijih Pavlovih izjava. On je crkvi u Korintu napisao: 

Jer vam najpre predadoh šta i primih da Hristos umre za grehe naše, po pismu, i da bi ukopan, i da usta treći dan, po pismu, i da se javi Kifi, potom jedanaestorici apostola; A potom Ga videše jednom više od pet stotina braće, od kojih mnogi žive i sad, a neki i pomreše; A potom se javi Jakovu, pa onda svima apostolima; 

A posle svih javi se i meni…Bio dakle ja ili oni, tako propovedamo, i tako verovaste. 

A ako se Hristos propoveda da ustade iz mrtvih, kako govore neki među vama da nema vaskrsenja mrtvih? I ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud dakle propovedanje naše, a uzalud i vera vaša. A nalazimo se i lažni svedoci Božiji što svedočimo na Boga da vaskrse Hrista, kog ne vaskrse kad mrtvi ne ustaju. Jer ako mrtvi ne ustaju, ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša; još ste u gresima svojim. Dakle, i oni koji pomreše u Hristu, izgiboše. I ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najnesrećniji smo od svih ljudi (1 Kor. 15:3-8, 11-19, NEB). 

Očigledno je da ovaj pasus sadrži autoritet i težinu uverenja koji, na žalost, nedostaju u mnogim savremenim teološkim spisima. Kod ranih hrišćana je upravo ta apsolutna istinitost činjenice da se Hrist pojavio živ posle svoje smrti pred pouzdanim svedocima činila sam temelj njihove vere. Reći da Hrist nije vaskrsao, učinilo bi čitav hrišćanski poduhvat besmislenim. Podjednako je opasna skrivena optužba da su apostoli propagirali opasnu laž. Vaskrsnuće Hrista, kao neoboriva istorijska činjenica koju su videli oni „koji s Njim jedosmo i pismo po vaskrsenju Njegovom iz mrtvih“ (Dela 10:41), je pružalo garanciju da će Hristovi sledbenici takođe živeti posle smrti, ili u potpunosti izbeći smrt, ukoliko se Hrist vrati za njihovih života. Dakle, za Pavla, ideja o hrišćanstvu bez činjenice iz prošlosti da je Hrist vaskrsao i budući činjenice da će vernici vaskrsnuti, predstavlja ogroman apsurd. Svi Novozavetni pisci dele ovo nepokolebljivo uverenje. 

U umovima Novozavetnih pisaca, verovanje u život posle smrti je bilo neraskidivo povezano sa doktrinom „poslednjih stvari“ (eshatologijom) koja trenutno u najvećoj meri nije poznata prosečnom verniku. Eminentni Novozavetni naučnik, J.A.T. Robinson, kaže da je Novozavetna eshatološka šema „jednostavno prećutno odbačena bez bilo kakvog ozbiljnog protesta iz redova sveštenstva…Za savremenu misao današnjice hrišćanska doktrina poslednjih stvari je mrtva, a niko se nije potrudio ni da je sahrani“ (In the End God, str. 27). 

To je zapanjujuće priznanje. To je ekvivalent izjavi da je suštinski element prvobitne vere odbačen, a da izgleda niko nije ni primetio njegov nedostatak! Činjenica je da je apostolsko hrišćanstvo neprepoznatljivo bez svoje važne doktrine „poslednjih vremena“. Ceo Novi Zavet stremi ka trenutku kada će se Hrist vratiti u istoriju da uspostavi svoje Carstvo na zemlji. Savremena religija, ako bilo šta i očekuje, očekuje da će se vernik odmah naći u raju u trenutku svoje smrti. 

Ozbiljno iskrivljenje Novozavetnog hrišćanstva se događa kada se centralna doktrina vaskrsnuća „na kraju“ odbacuje u korist ličnog opstajanja u takozvanom „prelaznom stanju“. Budući da je vaskrsnuće glavna premisa hrišćanstva. Jedinstvenost vere leži u apsolutnoj važnosti koja se pripisuje vaskrsnuću. Nalazimo se u srži problema koji nameću savremeni pogledi na budući život. Pitanje koje predavači i propovednici Svetog Pisma treba da shvate ozbiljno je u kojoj meri smo napustili biblijsku doktrinu vaskrsnuća. Mora se priznati da naša tradicionalna misao o „odlasku u raj posle smrti“ ima samo malo dodira sa vaskrsenjem, ako ga u suštini ne čini i suvišnim. 

Svrha ove studije je da pokaže da Novi Zavet u suštini predstavlja jednostavna i dosledna učenja o životu posle smrti u okviru učenja o povratku Hrista (Parusija). U Novozavetnim terminima je nemoguće razdvojiti ove dve teme, a neuviđanje veze između njih neizbežno vodi ka pogrešnom shvatanju ranohrišćanskih gledišta. 

Kako bi stvar predstavili na jednostavan način, Novi Zavet nudi jednostavno tvrđenje, koje je u suprotnosti sa popularnom tradicijom, da su mrtvi zaista mrtvi, nesvesni, „zaspali“, čekajući da se dogodi vaskrsenje u tačno određenom trenutku u budućoj istoriji. Tradicionalna teologija je individualnom eshatologijom zamenila kolektivnu eshatologiju Novog zaveta i, naglašavajući trenutak smrti, učinila centralnu Novozavetnu doktrinu vaskrsnuća skoro suvišnom. Ako su umrli vernici sada „u raju“ sa Hristom, kakvo značenje može imati njihovo buduće vaskrsenje iz groba? A ako zli koji su mrtvi već sada trpe kaznu, kakve svrhe ima buduće vaskrsnuće i sud? Novi Zavet ne treba da se suočava sa tim problemima. On se bavi jedino „buđenjem“ u vaskrsnuću kao kolektivnim iskustvom, kada će svi mrtvi vernici iz Starozavetnih i Novozavetnih vremena učestvovati u istom trenutku u budućnosti. Novi Zavet nas zapravo uči o dva vaskrsnuća. Prvo uključuje samo mrtve hrišćane, koje će se desiti na Hristovom povratku. Drugo uključuje „sve ostale mrtve“ na kraju milenijuma (Otkr. 20:1-6; 1. Kor. 15:23). 

Na žalost, Novi Zavet je čitan i još uvek se čita sa potpuno drugačijom idejom na umu. Pod uticajem neispitane pretpostavke da čovek predstavlja kombinaciju tela i odvojene svesne duše, prosečan čitalac pokušava da u Novi Zavet umetne dokumenta popularne nebiblijske ideje da su mrtvi u trenutku smrti odmah svesni u raju ili paklu. A ipak, iznenađujuće je, kao što J.A.T. Robinson ispravno kaže: „Nigde u Bibliji se raj ne pominje kao odredište za mrtve“ (In the End God, str. 105). 

Shvatajući prvobitno hrišćansko gledište na smrt i doktrinu „poslednjih stvari“, učenik Novog Zaveta će moći direktnije da učestvuje u apostolskoj misli, koja nas u Novom Zavetu uči da prepoznamo misli samog Hrista. Razumno je pretpostaviti da Pavlova dela predstavljaju autentično hrišćansko gledište, ako ništa onda zbog toga što su mnogi Hristovi učenici bili Pavlovi savremenici i on je mogao da proveri učenja konsultujući se sa njim. Prilikom uspostavljanja Novozavetnog gledišta, odgovarajuću pažnju treba posvetiti vaskrsnuću pri Parusiji (drugom dolasku), budući da je to gledište tradicionalno verovanje skoro potpuno uništilo. 

Korisno je dati još citata iz knjige John Robinson-a, In the End God, koja podržava glavni stav da je Novozavetno gledište na stanje u kojima se nalaze mrtvi i na „poslednje stvari“ u potpunoj suprotnosti sa savremenim verovanjem. Iz nekog razloga ova činjenica nije došla do sveštenstva, a još manje do vernika (bar u Crkvi Engleske), iako su pisci na temu Novozavetne teologije veoma jasni: 

Interesovanje savremenog čoveka za hrišćansku eshatologiju, ukoliko takvo interesovanje uopšte postoji, je vezano za činjenicu i trenutak smrti. On želi da zna da li će ga preživeti i u kom obliku; on želi da zna šta da očekuje „sa druge strane“, kako će izgledati raj, da li postoji mesto kao što je pakao i tako dalje. Ali je šokantno saznanje koliko je ta perspektiva, koja se uzima zdravo za gotovo, udaljena od Novozavetne slike, na kojoj je hrišćanstvo navodno zasnovano (In the End God, str. 42). 

Čitalac će se možda složiti da je ovo pošten izraz njegovog sopstvenog iskustva. Sećam se šta su mi kao detetu govorili o smrti mog dede. Dobro se sećam da sam u tom trenutku mislio da deda sada mora da je „u raju“. Tada nisam znao da sam usvojio popularno razmišljanje o tome, ali svakako ne hrišćansko učenje iz prvog veka. 

Značaj reči dr. Robinsona „na kojoj je hrišćanstvo navodno zasnovano“ je ogroman, jer ukazuju na zapanjujuću činjenicu da tradicionalno razmišljanje predstavlja suštu suprotnost Novozavetnom učenju, i to u vezi teme koja je od fundamentalnog značaja za celo hrišćanstvo. Šta, dakle, predstavlja Novozavetno stanovište? 

U Novom Zavetu tačka oko koje se okreću nada i interesovanje uopšte nije trenutak smrti, već dan Parusije, ili pojave Hrista u slavi svog Carstva…Centar interesovanja i očekivanja, kroz ceo Novi Zavet, je dan Sina čovečijeg i trijumf njegovog Carstva na obnovljenoj zemlji. Upravo je vladavina Gospoda Isusa sa svim njegovim svecima dominirala u mislima i molitvama hrišćana, a ne njihovo stanje posle smrti. Nada je bila društvena i istorijska. 

Ali već u drugom veku nove ere počelo je pomeranje centra mase koje je do Srednjeg veka dovelo do pojave potpuno drugačije doktrine. Dok je u primitivnoj hrišćanskoj misli trenutak smrti pojedinca bio potpuno podređen velikom danu Gospodnjem i konačnom sudu, u kasnijoj misli je trenutak smrti postao odlučujući (In the End God, str. 42, 43, dodato isticanje). 

Značajno je da se radikalna promena u razmišljanju dogodila skoro odmah pošto su kompletirana Novozavetna dokumenta, u kojima je zabeležena apostolska vera. Krivica za promenu, koja je vremenom dovela do „veoma drugačije doktrine“, se sa pravom pripisuje naučnicima koji su uneli helenističke (grčke) ideje o prirodi duše koje se u velikoj meri suprotstavljaju hebrejskim, biblijskim gledištima. Za savremenog učenika je od suštinskog značaja da shvati da je, verovatno bez pitanja, nasledio nebiblijsko helenističko gledište. Ukoliko želi da svoju veru zasnuje na Hristu i apostolima, to helenističko gledište mora biti napušteno. Zaista, na stranicama Novog Zaveta postoje ozbiljna upozorenja u vezi uvođenja doktrinarnih ideja koje će obesmisliti veru, čak i ako Hrist i Bog ostanu predmeti te vere: 

„No zaludu me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskim“ (Mat. 15:9); „I ukidoste zapovest Božju za običaje svoje“ (Mat. 15:6). Upravo će „mnogi“ biti ti koji će se na dan Hristovog povratka buniti da su propovedali u Hristovo ime samo da bi saznali da Hrist nikada nije priznao njihovo delo! „Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! Nismo li u ime Tvoje prorokovali, i Tvojim imenom đavole izgonili, i Tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im ja kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene koji činite bezakonje“ (Mat. 7:22, 23). Neko se može zapitati da li su ta neprijatna upozorenja shvaćena ozbiljno. 

Biblijsko gledište na besmrtnost 

Popularna ideja da dobri ljudi odmah posle smrti idu u raj, a loši ljudi „na drugo mesto“ je zasnovana na helenističkoj doktrini da čovek ima bes-mrtnu dušu, koja po definicije ne može umreti. Po Bibliji, međutim – a Sveto Pismo je u ovom pogledu veoma dosledno od Postanja do Otkrovenja – ljudska bića nisu besmrtna po prirodi. Zaista, izraz „duša“ se koristi kao ekvivalent za „živo biće“ ili „osobu“ koji su podložni smrti. Bolje bi bilo reći da čovek jeste duša nego da ima dušu.1 Životinje su takođe opisane kao duše, a duše uglavnom mogu biti mrtve (4. knj. Mojsijeva 6:6, originalni hebrejski). Sledeći citati će poslužiti kao uvod u našu temu i ilustrovati činjenicu da je u hebrejskoj misli duša smrtna a samo je Bog besmrtan: 

Jezekilj 18:4,20: „koja duša zgreši ona će poginuti“. 

Rimljanima 2:7: „Onima, dakle, koji su trpljenjem dela dobrog tražili slavu i čast“. 

1. Timoteju 6:15,16: „Gospodar nad gospodarima, Koji sam ima besmrtnost“. 2. Timoteju 1:10: „Isusa Hrista, koji raskopa smrt, i obasja život i neraspadljivost jevanđeljem“. 

Takva učenja su, kao što J.A.T. Robinson kaže, „teološki ispravna, ali zapanjujuće nepoznata…Budući da je još uvek skoro univerzalno prihvaćeno verovanje da je besmrtnost duše deo hrišćanske vere, uprkos činjenici da se zasniva na teološkim pretpostavkama koje su fundamentalno u sukobu sa biblijskom doktrinom Boga i čoveka“ (In the End God, str. 91 , moje isticanje). U skladu sa svojim viđenjem prirode čoveka, Biblija u oba zaveta opisuje stanje mrtvih na način koji ni detetu ne bi bio težak za shvatanje: 

Psalm 13:3: „Prosvetli oči moje da ne zaspim na smrt“. Psalm 6:5: „Jer mrtvi ne spominju Tebe“. Psalm 146:4: „ Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju: taj dan propadnu sve pomisli njegove“. 

Prop. 9:5: „Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa“.

U kasnijem Starozavetnom učenju se jasno pojavljuje doktrina vaskrsnuća, ali je to uvek vaskrsnuće mrtvih (ne živih!) iz sna smrti, i to je eshatološki događaj koji će se dogoditi „na kraju“: 

Danilo 12:2: „I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život večni7, a drugi na sramotu i prekor večni“. 

Novi Zavet, budući da ima korene u Starom, potvrđuje istu nadu sa još jačim naglaskom: 

Jovan 5:28,29: „Jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božijeg, I izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda“. 

1. Korinćanima 15:22,23: „Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom redu: novina Hristos; a potom oni koji verovaše Hristu o Njegovom dolasku“. 

Potpuno u skladu sa ovim stanovištem su i Novozavetne izjave o trenutnom stanju Avrama, Davida i svih Starozavetnih heroja. 

Jevrejima 11:13,14: „U veri pomreše svi ovi [Starozavetni heroji] ne primivši obećanja, nego ga videvši izdaleka, i poklonivši mu se, i priznavši da su gosti i došljaci na zemlji. Jer koji tako govore pokazuju da traže otačanstvo“. 

Dela 2:29,34: „Davida da i umre, i ukopan bi…ne iziđe na nebesa“ (Petar). Nasuprot ovoj izjavi stoji, Jevrejima 4:14: „Imajući, dakle, velikog Poglavara svešteničkog, koji je prošao nebesa, Isusa sina Božijeg“. 

Suprotno je svakom prirodnom shvatanju značenja reči kada bi ljudi koji su ovo napisali verovali da su ti heroji vere već dobili svoju nagradu „u raju“. Zaista, sam Hrist je rekao da „niko se ne pope na nebo“ (Jovan 3:13).2 Po Novom Zavetu samo Hrist je do sada vaskrsao da postane „novina onima koji umreše“ (1. Kor. 15:20). Dosledna poruka Novog Zaveta je da su mrtvi sada „zaspali“, što je metafora koja najprirodnije (i eufemistično) znači da su privremeno nesvesni, u miru, bez svesti u vremenu koje prolazi i čekaju veliki trenutak ka kome stremi ceo Novi Zavet, kada će mrtvi vaskrsnuti i „u trenuću oka u poslednjoj trubi“ (1. Kor. 15:52). 

Pogled na vaskrsenje kao „buđenje“ iz sna smrti u budućnosti se slaže sa Novim Zavetom i predstavlja gledište utemeljeno na klasičnoj referenci za vaskrsenje u Danilu 12:2, gde imamo opis zagrobnog života kao „besvesan san posle koga dolazi buđenje u radost ili tugu“ (The Theology of St Paul, D.E.H. Whiteley, str. 266). Helenistička ideja da se duša odvaja od tela pri umiranju je jasna kontradikcija Starozavetnoj i Novozavetnoj misli, a njeno uvođenje u hrišćanstvo je dovelo do ogromne konfuzije. Jer kakav se smisao može naći za mišljenje koje svakog umirućeg hrišćanina stavlja direktno u raj posle smrti (Iako „David ne iziđe na nebesa“), samo da bi ustao iz groba zajedno sa ostalima u budućnosti? Pokušaj pomirenja hebrejskog i helenskog sistema je doveo do ideje o vaskrsenju samo tela, što podrazumeva da je duša već „živa“. Ali takav jezik je potpuno nebiblijski. Sveto Pismo nigde ne govori o vaskrsenju tela. Ono govori samo o vaskrsenju mrtvih. Jasno se kaže, kao što je već pokazano, da David, cela osoba, nije na nebu i da mrtvi, a ne samo njihova tela, spavaju u grobu i čekaju vaskrsnuće (engleska reč „cemetery - groblje“ potiče od grčke reči koimeterion, „mesto za spavanje“). Novi zavet propoveda vaskrsenje mrtvih ljudi, ne vaskrsenje mrtvih tela! „Većina iskrivljenja i nesporazuma koji su potresali crkvu“, kaže bivši dekan iz Jorka, „su nastali zbog insistiranja sekti ili delova hrišćanske zajednice na upotrebi reči koje se ne nalaze u Novom  Zavetu“ (citirao Nigel Turner u Christian Words, str. viii). 

Najpotpuniji Novozavetni opis očekivanja budućeg vaskrsenja mrtvih vernika i transformacije živih vernika do Parusije je dat u 1. Solunjanima 4:13-18: 

Neću vam pak zatajiti, braćo, za one koji su umrli, da ne žalite kao i ostali koji nemaju nadu; Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s Njim. Jer vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji živimo i ostanemo za dolazak Gospodnji, nećemo preteći onih koji su pomrli. Jer će sam Gospod sa zapovešću, sa glasom Arhanđelovim, i s trubom Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre; A potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti. Tako utešavajte jedan drugog ovim rečima (NEB). 

Iz ovog pasusa se jasno vidi da Pavle želi da Solunjani shvate da oni koji su već umrli neće biti u lošijem položaju od onih koji će živi dočekati Parusiju. Ali takva izjava teško da bi imala smisla da je Pavle verovao da su mrtvi već „blaženi“ sa Hristom. Zaista, u 1. Korinćanima 15 on smatra da ukoliko neće biti budućeg vaskrsenja, oni koji su umrli kao hrišćani su nestali. To je jednostavno neistina ukoliko mrtvi zaista postignu besmrtnost ili svest kao međustanje, odvojeno od vaskrsenja. Pavlovo mišljenje je da samo vaskrsenje poslednjeg dana može doneti besmrtnost. 

Sa ovim opštim premisama na umu nastavljamo da detaljnije proučavamo Starozavetnu definiciju prirode čoveka, a posebno Starozavetnu upotrebu reči „duša“ i „duh“. To će obezbediti da kasnije pristupimo Novom Zavetu upoznati sa definicijama tih izraza, koje odgovaraju hebrejskom načinu razmišljanja, a ne stranim definicijama ubačenim iz grčkog platonskog sistema.