Sadržaj

Drugi deo: Mesijanski okvir biblijskog hrišćanstva i njegov nestanak iz crkve

1. Spasenje kroz Mesiju 

2. Sadašnje i buduće doba 

3. Sukob u kosmosu 

4. Antimesijanske tendencije savremene teologije 

5. Uticaj gnosticizma 

6. Demitologizacija 

7. Evangelističko Jevanđelje bez Carstva 

8. Pristanak na religiju misterije 

9. Poziv za povratak novozavetnom hrišćanstvu 

10. Tradicija – Velika prepreka ka napretku 

11. Predviđanje u Novom zavetu 

12. Krštenje 

13. Isus i eliksir života 

14. Zaključak 

 

 

Stari i Novi zavet su u potpunosti mesijanski dokumenti. John Bright ističe da je mesijansko carstvo objedinjujuća tema celog Svetog Pisma:

Koncept Carstva Božjeg obuhvata, u stvarnom smislu, ukupnu poruku Biblije. Ne samo da se u velikoj meri nalazi u Isusovim učenjima, već se pronalazi, u jednom ili drugom obliku, u celoj Bibliji... Stari i Novi Zavet na taj način predstavljaju dva čina iste drame. Čin I ukazuje na zaključak iz Čina II, i bez njega je predstavna nepotpuna i nezadovoljavajuća. Ali Čin II se mora čitati na svetlu Čina I, ili će u suprotnom njegovo značenje biti pogrešno shvaćeno. Predstava je organski jedna. Biblija je jedna knjiga. Kada bi toj knjizi trebalo da damo ime, mogli bismo je sa pravom nazvati „Knjiga o budućem Carstvu Božjem.“[1]

Od suštinske važnosti je da se setimo da, budući da je Hrist samo prevod hebrejske reči za Mesiju (= kralj koga je pomazao Bog), reč „hrišćanstvo“ zapravo znači „mesijanstvo“. Hrišćani su, u biblijskom smislu, stoga, „mesijanisti“, sledbenici Mesije. Na svetlu ovih definicija, pomalo je uznemirujuće kada vodeći Novozavetni naučnik kaže:

Danas je mesijanstvo mrtvo, osim u sektama. Praktično niko ne izražava svoja najdublja ubeđenja ili nade o univerzumu u tim kategorijama...Niko ozbiljno ne traži Mesiju koji će biti jedintveno rešenje za sve svetske probleme, duhovne ili političke.[2]

Poenta je u tome što Novi Zavet, od početka do kraja, zaista traži rešenje za sve boljke sveta u povratku Mesije.[3] Za Novozavetne hrišćane spasenjem, koje je donela Isusova smrt, se ne završava Mesijanska drama. Svet je ostao pod dominacijom i obmanom Satane, koji je njegov „bog“ (2. Kor. 4:4), i ta strašna situacija će biti ispravljena tek dolaskom Mesije na kraju epohe. To je autentično hrišćansko gledište zasnovano na prorocima, apostolima i samom Isusu.

Ali ako niko osim sekti danas ne očekuje mesijasnko rešenje naših problema, mora biti da je biblijska hrišćanska nada zamenjena nečim drugim. Ukoliko je to istina, nije iznenađujuće što je većini savremenih vernika teško da se povežu sa većim delom Isusovih učenja. Ukoliko im je mesijanstvo strano – a Isus je Mesija – njima će neizbežno i Isus biti stran, kao i oni njemu.

Novi Zavet Isusovu tvrdnju da je Mesija, predstavlja kao samu srž hrišćanstva. Sve titule koje Novi Zavet pripisuje Isusu direktno potiču iz njegove tvrdnje da je Mesija. Spasenje, sveštenstvo i carstvo su tri osnovna sastojka Mesijine službe. Štaviše, tvrdnja da je on Mesija je ekskluzivna tvrdnja. Može biti samo jedan koji je istiniti Mesija, a svrha biblijskog hrišćanstva je da pokaže da je Isus, i samo Isus, istiniti Mesija. Ukoliko se zapitamo kako se može prosuditi Isusova autentičnost, odgovor je da se on jednostavno uklapa u kalup koji je za Mesiju postavio Stari Zavet. Novi Zavet insistira na tome da je Isus bio u stanju da uradi ono što Sveto Pismo kaže da Mesija, u božanskom planu, mora postići. Ali priča nije kompletna dok se Mesija ne uspostavi za vladara Sveta, obnavljajući time pravedno upravljanje njime. Novi Zavet, svakim stihom, teži upravo toj mesijanskoj budućnosti. Sve je usmereno ka velikoj krizi prilikom njegovog dolaska kada će moć na svetu preći iz Sataninih u Isusove ruke.

Proučavanje Pavlovog i Petrovog rada u knjizi Dela nam pokazuje da su oni svoje napore usmerili na dokazivanje da je Isus obećani kralj Izraela i Spasitelj sveta. I ne samo to, oni su razjasnili da su vaskrsenje Mesije i njegov trenutni boravak kod Oca predstavljaju uvod za sledeći veliki događaj u spasenju: povratak Isusa na zemlju. Na razumno pitanje zašto je Isus, ako je zaista Mesija kome je suđeno da vlada na Davidovom prestolu, napustio zemlju, Petar odgovara: „Hrista Isusa, Kog valja dakle nebo da primi do onog vremena kad se sve popravi, što Bog govori ustima svih svetih proroka svojih od postanja sveta“ (Dela 3:20-21).

Za Petra je veoma očigledno da je mesijanski program nedovršen dok se ne dogodi obnova koju su predvideli svi proroci. Tada će Bog poslati Mesiju (Dela 3:20). Do tada će on ostati na nebu. Petrovo pisanje odražava gledište njegovog učitelja koji je obećao apostolima: „u drugom rođenju, kad sede Sin čovečiji na prestolu slave svoje, sešćete i vi na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest kolena Izrailjevih“ (Mat. 19:28).

Poenta Novog Zaveta je bazirana na dobro poznatom i sjajnom delu Psalma 110, koji je postao tema zanimljivog dijaloga između Isusa i fariseja:

„A kad se sabraše fariseji, upita ih Isus govoreći: Šta mislite za Hrista, čiji je sin? Rekoše Mu: Davidov. Reče im: Kako dakle David Njega duhom naziva Gospodom govoreći: Reče Gospod Gospodu mom: Sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje podnožje nogama Tvojim? Kad dakle David naziva Njega Gospodom, kako mu je sin?“ (Mat. 22:41-45).

Odgovor je, naravno, da Mesija mora biti Davidov potomak – njegov sin[4] – a u isto vreme, paradoksalno, i njegov gospod. Bitna tačka Isusovog ispitivanja je da je David priznao Isusa kao Gospoda Mesiju čak i pre nego što se on rodio. Fariseji, međutim, nisu bili voljni da priznaju da je Isus Gospod Mesija, iako su mogli znati da je on Davidov potomak i prisustvovali su čudima koja su pratila njegove tvrdnje.

Napredak mesijanske službe je toliko koncizno opisan u Psalmu 110:1 da se taj stih citira ili se na njega poziva nekih 25 puta u Novom Zavetu. To je klasično Starozavetno otkrivenje budućnosti Mesije, pa je stoga nezamenljivo za proučavanje okvira vere. U dve kratke rečenice je predstavljen božanski plan. Jedan Bog Izraela govori Davidovom gospodu, budućem Mesiji: „Reče Gospod Gospodu mom [Mesiji]: Sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim.“[5]

To Petru daje informaciju da: „Hrista valja dakle nebo da primi do onog vremena kad se sve popravi“ (Dela 3:21).

Očekivano potčinjavanje Mesijinih neprijatelja pod njegove noge je tema još jedne klasične izjave o Mesiji u Psalmima:

Ja sam [Jahve] pomazao cara svog [Mesiju] na Sionu, na svetoj gori svojoj. Išti u mene, i daću ti narode u nasledstvo, i krajeve zemaljske tebi u državu. Udarićeš ih gvozdenom palicom; razbićeš ih kao lončarski sud (Psalmi 2:6, 8, 9).

Priča je koherentna i jasna i od ključnog je značaja za Isusa i Novozavetnu crkvu, koja je očekivala srećan rasplet mesijanske drame i povratak Isusa, Kao što smo videli, vaskrsli Hrist svojim sledbenicima daje obećanje u vezi vladavine svetom ukoliko ostanu verni do kraja: „I koji pobedi i održi dela moja do kraja, daću mu vlast nad neznabošcima“ (Otkr. 2:26).

Vaskrsli Isus ponavlja svoje obećanje pod Novim Zavetom da će apostolima dati kraljevsku službu. Njima je na poslednjoj večeri rekao: „I ja ostavljam vama carstvo kao što je Otac moj meni ostavio: Da jedete i pijete za trpezom mojom u carstvu mom, i da sedite na prestolima i sudite nad dvanaest koljena Izrailjevih“ (Luka 22:29, 30).

Kasnije je u Otkrivenju ta privilegija proširena na crkvu kao celinu: „Koji pobedi daću mu da sedne sa mnom na prestolu mom, kao i ja što pobedih i sedoh s Ocem svojim na prestolu Njegovom“ (Otkr. 3:21).

Na svetlu tih obećanja pobede pri dolasku Mesije na vlast nije teško shvatiti entuzijazam koje su apostoli izrazili u vezi mesijanskog Carstva po završetku šest nedelja predavanja o Carstvu od strane vaskrslog Isusa:

Pred kojima i po stradanju svom pokaza sebe živa mnogim i istinitim znacima, i javlja im se četrdeset dana, i govori o carstvu Božjem. A oni onda koji zajedno behu, pitahu Ga govoreći: Gospode! Hoćeš li sad načiniti carstvo Izrailjevo? (Dela 1:3, 6).

Pitanje je, naravno, bilo prirodno i ispravno za svakoga koga je Isus učio o verovanju da je on Mesija koji će doneti Carstvo Božje. Isus nije učinio ništa što bi poljuljalo njihovu veru u uspostavljanje Carstva. Kada će se taj veliki događaj desiti on, međutim, nije otkrio: „A On im reče: Nije vaše znati vremena i leta koje Otac zadrža u svojoj vlasti“ (Dela 1:7). Isus je već ranije priznao da ne zna dan i čas svog povratka (Marko 13:32). Ovlašćenje za službu božanskim izlivanjem duha je trebalo da se dogodi „ne dugo posle ovih dana“ (Dela 1:5), ali će vreme dolaska Carstva ostati nepoznato (Dela 1:6, 7). To su, dakle, dva razdvojena događaja, što dokazuje da Carstvo Božje nije uspostavljeno na dan Pentekosta.

Pitanje o uspostavljanju Carstva koje su apostoli postavili u Delima 1:6 je dokaz mesijanskih očekivanja koja su u njih usadile tri i po godine učenja u društvu Isusa, plus četrdeset dana posle vaskrsnuća, tokom kojih su, po Lukinim rečima, učili o „o Carstvu Božjem“ (Dela 1:3). Upravo se u komentarima o Delima 1:6 najbolje vidi sukob biblijskog mesijanskog hrišćanstva i tradicionalne nemesijanske verzije vere. Gledište apostola je nedvosmisleno. Njihovo pitanje o uspostavljanju Carstva u Izraelu pokazuje da su oni očekivali konačno uspostavljanje teokratije na zemlji. Kao što komentari ispravno kažu, to bi značilo duhovnu obnovu čovečanstva „što predstavlja vrhunac proročkih i apokaliptičnih očekivanja među jevrejima.“[6] Pa bi to trebalo da bude slučaj i sa hrišćanima.

Ovaj komentar dalje kaže da je interesovanje sledbenika za uspostavljanje Carstva „izraženo jezikom stare jevrejske mesijanske nade.“ Ali to ne treba da iznenadi. Oni su upotrebili jezik jevrejske mesijanske nade zato što je to bila njihova nada! Isus nije učinio apsolutno ništa kako bi podrio njihova Starozavetna mesijanska očekivanja. Njegovo propovedanje se bavilo najavljivanjem mesijanskog Carstva, demonstriranjem njegove moći i usađivanjem najvišeg duhovnog karaktera u učenike kako bi bili dostojni da zauzmu svoje mesto u Carstvu kada ono dođe. „Jevrejsko mesijansko Carstvo“, pod uslovom da nije odvojeno od etičkih ideala koji su potrebni da bi se u njemu učestvovalo, nije ništa drugo nego nada svih proroka, kojih se Isus u potpunosti pridržavao. Stoga je pogrešno sa ponižavanjem govoriti o nadi učenika o uspostavljanju Carstva kao o „Jevrejskom“. Ona je, zapravo, takođe hrišćanska i apostolska u najstrožem smislu. Ona potiče od samog Isusa, koji je došao da „utvrdi obećanje očevima“ (Rim. 15:8).

Tragično je to što skoro svi komentatori posrću u pogledu biblijskog hrišćanstva na ovom ključnom stihu u Delima 1:6. Budući da nisu razumeli jevanđelje o Carstvu Božjem, koje predstavlja srž Isusove misije (Luka 4:43, itd.), oni pretpostavljaju da apostoli nisu bili u pravu kada su o Carstvu razmišljani na jevrejski mesijanski način.[7] Oni su, stoga, uzeli za shodno da napadnu apostole (a samim tim i Isusa koji ih je učio o Carstvu) zbog pridržavanja jevrejskim shvatanjima o Carstvu. Ono što oni ne vide je da je to jevrejsko gledište o Carstvu zapravo Starozavetno gledište koje je Isus prihvatio. Svakako da Carstvo Božje nije samo politički događaj koji nije povezan sa novom duhovnom dimenzijom u ljudskim srcima. Mi takođe ne smatramo da duh carstva nije manifestovan u Isusovom propovedanju. I, zaista, duhovna transformacija koju hrišćani moraju proći se, naravno, mora desiti sada. Ali motivacija za trud i izdržljivost hrišćanske rase je obećanje učestvovanja u budućem mesijanskom Carstvu. To je okvir u okviru koga je izgrađena cela Novozavetna šema. Za Isusa, za razliku od mnogih komentatora koji ga nisu razumeli, nema ničeg „sirovog“ ili „jevrejskog“ u novom političkom poretku na zemlji sa Mesijom ustoličenim kao Carem. To je najviši ideal otkriven u čovečanstvu i ne predstavlja ništa manje od otkrivanja Božje namere za ljudski rod.

Konstantna namera izlagača da osude sledbenike zbog interesovanja za uspostavljanje Carstva pokazuje neprijateljstvo tradicionalnog hrišćanstva prema Isusovim mesijanskim stavovima. Problem je akutan, budući da pogađa srce Novozavetne nade kao i jevanđelje o Carstvu. Potreban je potpuno novi pristup Novom Zavetu. Dokazi za to će se pojaviti kada komentatori napuste svoj kritički stav prema apostolima u Delima 1:6 i prihvate njihovo interesovanje za mesijansko Carstvo, koje predstavlja životvornu krv svega što je Isus propoveda.

 

2. Sadašnje i buduće doba

Okvir u kome je postavljen Novi Zavet je jevrejski i mesijanski. Apostolski hrišćani imaju zajednički jasno definisani pogled na svet, a taj pogled je imao i sam Isus. U skladu sa tim pogledom, sadašnji poredak stvari je u potpunosti loš. Čovečanstvo se nalazi u raljama zlih kosmičkih sila od kojih će se konačno spasti samo intervencijom samog Boga koji će poslati svoga Sina Mesiju kako bi porazio Satanu i njegove demone. Dok je pojedinačnim vernicima moguće da se oslobode od Satanine tiranije čak i sad, ceo svet nastavlja da „leži u zlu“ (l. Jovanova 5: 19), „koje vara sav vasioni svet“ (Otkr. 12:9).

Za Pavla istorijska era u kojoj živimo do dolaska Mesije predstavlja „sadašnji svet zao“ (Gal. 1:4), kojim dominira Satana (2. Kor. 4:4). Sve što je stvoreno stenje dok očekuje otkrovenje rase besmrtnika koje će javno biti manifestovano vaskrsnućem (Rim. 8:22, 23). Tačno je da hrišćani već mogu da iskuse deo spasenja koje će doći na svet kada Isus uspostavi svoje Carstvo. Oni već sada mogu biti „premešteni u carstvo Sina“ (Kol. 1:13 ). Oni su sada sinovi i kćeri Boga, rođeni u duhu (Jovan 3:3, 5; Jakov 1:18; 2. Kor. 6:18). Ali to nas ne sme obmanuti da mislimo da je mesijansko Carstvo Božje već stiglo, jer zo se ne može dogoditi dok se Mesija ne spusti kroz oblake i preuzme vlast nad svetom.[8] Do tog slavnog dana hrišćani treba da se mole za „buduće Carstvo“, a po Isusovim rečima, kada počnu da se događaju kataklizmički događaji povezani sa krajem epohe vernici će znati da „je blizu carstvo Božije“ (Luka 21:31, Good News Bible).

I Isus i apostoli su smatrali da je sadašnje doba pod uticajem Satanine dominacije i očekivali su buduće doba Carstva Božjeg koje će doći kada se Isus vrati. Upravo taj jednostavni vremenski poredak daje koherentnost Novom Zavetu. Postoji dobro definisani božanski program na delu u ljudskim delima i to omogućava hrišćanima da savladaju oluje progona i suđenja dok sa radošću oćekuju radosti budućeg doba Carstva Božjeg, kada će se zemlja oporaviti, a vernici će primiti nagradu besmrtnosti. Ne samo da će zemlja biti oslobođena Sataninog prokletstva, već će hrišćaninu koji izdrži do kraja biti povereno aktivno učešće u uspostavljanju društva pod Mesijinom vladavinom koju će uspostaviti Isus. U Novom Zavetu postoji jasno definisan cilj koji treba postići pri drugom dolasku, a patnja, čak i do stepena mučeništva, se može radosno istrpeti zbog vrhovne nagrade koja čeka u budućnosti.

Cilj hrišćana u celom Novom Zavetu je postizanje „večnog života“ – ili je to ono što nam govore naši prevodi. Međutim, naučnici se slažu u tome da grčki izraz glasi „život u budućem dobu“[9] – odnosno besmrtnosti i mesta u dobu budućeg Carstva. Prevodeći grčku reč „aion“ (doba) kao „svet“, stariji prevodi su doprineli skrivanju tipično jevrejskog kontrasta između „ovog doba“ i „budućeg doba“ Carstva, što je fundamentalno za biblijsko hrišćanstvo.[10] Ta dva doba i poznati hrišćanski izraz „večni život“, doslovno „život u budućem dobu“, govore o mesijanizmu koji predstavlja koren celog Novog Zaveta.

 

3. Sukob u kosmosu

Kao što smo videli, Isus zlo našeg sadašnjeg sistema pripisuje vrhovno zlo kosmičkoj ličnosti, Satani, Đavolu. Đavolovu aktivnost, koja prožima svaku poru društva, sprovode horde demonskih snaga koje rade na suptilne i subverzivne načine kako bi iskrivili sliku spasenja, zaslepljujući srca ljudi i udaljavajući ih od istine koja bi ih mogla spasiti od Satanine obmane.

Kontrolišući uticaj Satane je univerzumska činjenica po shvatanju pisaca Novog Zaveta. Budući da je Isus Mesija kome je suđeno da pobedi Satanu i njegove agente, očigledno je da on mora podneti tešku borbu sa snagama zla. To je ono što Novi Zavet detaljno opisuje, pokazujući nam stalno neprijateljstvo sa kojim se Isus susreće u obliku demona, bolesti ili neprijateljskih religija ili političkih autoriteta. Dok se osvrće na Isusovu službu, Jovan sažima Mesijinu misiju kao obavljanje radova suprotnim Đavolovim radovima: ,,Sin Božiji se javio iz ovog razloga, da uništi dela Đavola” (1. Jovanova 3:8).[11] Pobeda Mesije nad zakletim neprijateljem čovečanstva, koštalo ga je života. Međutim, to je pobeda koja je daleko od potpune, pa Jovan može da kaže da je svet u potpunosti u šaci onog zlog (1. Jovanova 5:19). Dobre vesti su te da ,,bog ovog sveta”, Satana (2. Korinćanima 4:4), ima vrlo malo vremena da izvrši svoje zlokobne radove. Mesijin dan će sigurno doći onda kada Đavo bude odlučno proteran sa vlasti (Rimljanima 16:20; Otkrivenje 20:1-6). Onda će Carstvo Božije preovladati zemljom.

To je jednostavna Mesijina priča koja se zasniva na celokupnim novozavetnim beleškama, svaka knjiga na svoj način doprinosi razvoju nekog aspekta Mesijine drame. I zaista jeste drama, jer tenzija ne prestaje dok svet postaje sve više zao (,,zli ljudi će postati gori i gori, varati i biti prevareni” 2. Timotiju 3:13), sve dok se na kraju Mesija ne smiluje nad bezbožnim i beznadežnim društvom i preuzme carstva ovoga sveta nepokolebljivom moći: ,,Gospod Isus s neba s anđelima sile svoje u ognju plamenom, koji će dati osvetu onima koji ne poznaju Boga i ne slušaju jevanđelja Gospoda našeg Isusa Hrista” (2. Solunjanima 1:7:8; Matej 24:37-39).

Zaista nema sumnje da su ovo činjenice iz Novog zaveta. Interesantno pitanje koje se javlja je to zašto crkve koje sebe nazivaju hrišćanskim, izgleda da funkcionišu u sasvim drugim okvirima, očigledno odbacivši viđenje sveta Novog zaveta i njegovu karakterističnu filozofiju istorije kao i veliku nadu za ponovnim pojavljivanjem Mesije na kraju doba. Pitanje sa kojim se moramo suočiti jeste zašto je još uvek prikladno nazivati ,,hrišćanskim” sistem verovanja koji je izgleda odbacio mesijanstvo u koje je Isus, Hrist, verovao i koje je propovedao.

4. Antimesijanske tendencije savremene teologije

Čitajući radove savremenih ,,liberalnih” teologa, čovek shvati da je veliki deo novozavetne mesijanske poruke ili zanemaren ili potcenjen. Kada govori o Isusovom pitanju, o Mesiji upućenom Farisejima, ,,Šta mislite o Hristu, čiji je on sin?”, J.A.T. Robinson ukazuje na to da je to jevrejsko pitanje koje zahteva jevrejski odgovor. NEB je to pitanje pravilno prevela kao ,,Kakvo je vaše mišljenje o Mesiji?” Ali to nije samo jevrejsko pitanje. Ako ga je postavio Isus Hrist, to po definiciji nije hrišćansko pitanje, i ako je osmišljeno da nauči Fariseje vrednom lekcijom, zar ne bi isto tako trebalo da uputi nas hrišćane o onome što je bilo blisko srcu Isusovom? Robinson misli da je ,,Hrist teško uslovljen kako istorijski tako i geografski. On je jevrejski i po tome kasno jevrejski.”[12] Međutim, hrišćanski pisac Poslanice Jevrejima pronalazi da mesijanska ideja vodi poreklo od zaveta sklopljenog sa Davidom, pretpostavljajući da će njegovi čitaoci znati za prorokovo Natanovo obećanje Davidu da će njegov čuveni naslednik naslediti prestol njegovog oca (Jevrejima 1:5; Psalm 2:7, 2. Samuilova 7:14).

Psalm 110:1 na sličan način predstavlja u potpunosti mesijanski stih i stalno ga citiraju autori Novog zaveta jer jasno i sažeto citira mesijanski program – to što Mesija sada sedi kraj Oca i čeka veliki trenutak svog povratka kada će inaugurisati Carstvo Božije kada ,,sve stvari budu obnovljene” (Dela 2:34, 35; 3:21). Prema piscima Novog zaveta, Bog je govorio o Hristu, kog oni poistovećuju sa Isusom, daleko pre njegovog rođenja u Vitlejemu. Mojsije je direktno predvideo rođenje Mesije kada je napisao: ,,Gospod će za vas podići proroka poput mene među vašim sunarodnicima” (Peta Mojsijeva 18:15, citirana u Delima 3:22, 7:37).

Jedna od tehnika kojom teolozi najčešće pribegavaju kako bi umanjili značaj novozavetnog mesijanizma jeste teorija da je termin ,,Hrist” ,,korišćen i van judaizma ali ne kao titula već kao lično ime.”[13] To bi možda i mogao da bude tragičan slučaj ako čovek smatra da je hrišćanstvo razvijeno (ili degenerisano) nakon perioda Novog zaveta, ali tvrditi da u Novom zavetu ,,Hrist” nema izuzetno istaknuto jevrejsko značenje znači umanjiti čitav potisak apostolskog hrišćanstva – pre svega to da je Isus taj Hrist koji je očekivan u jevrejskim spisima i da je on delovao u skladu sa tim i da je predodređen da deluje tako.

Teolozi se čak i usuđuju da nam kažu da je ,,Hrist” imenovanje kojim ,,sam Isus nije bio zadovoljan”,[14] ali to se suprostavlja očiglednoj činjenici da je Isus video to što je on priznat kao taj Mesija velikim ključnim otkrivenjem vere:

Reče im Isus: A vi šta mislite ko sam ja? A Simon Petar odgovori i reče: Ti si Hristos, Sin Boga Živoga. I odgovarajući Isus reče mu: Blago tebi, Simone sine Jonin! Jer telo i krv nisu to tebi javili, nego Otac moj koji je na nebesima.” (Matej 16:15-17).

Ono što je Isus zamerio Petru nije priznanje da je on Mesija (što je bilo blagosloveno otkrivenje od Boga!), već Petrova nevoljnost da prihvati da se kroz patnju i smrt dolazi do Mesijine slave.

Izgleda da oni koji proučavaju Bibliju ponekad pokušavaju da usmere našu pažnju što dalje od titule Mesije kako bi nas uverili da je Isus više voleo da ga smatraju ,,gospodom” ili ,,Sinom Božijim”: ,,Kao teološka kategorija koja nosi težinu i značenje koje je crkva videla u Isusu, reč ,,Mesija” , sa svojim političkim i eshatološkim značenjem, ubrzo je prevaziđena ... Hrist je preživeo kao ime koje znači isto što i Isus.”[15]

Međutim, političke i eshatološke asocijacije ,,Mesije” su jasno vidljive u onom što sinoptička Jevanđelja beleže o Isusu. Jovanovo Jevanđelje ima svrhu da predstavi Isusa kao Mesiju, Kralja Izraela (Jovan 20:31; 1:41, 49). U Otkrivenju, jevrejski mesijanizam Isusa koji se obraća crkvama kao Mesija potpuno mesijanskim terminima, empatički je jasan, kao i ceo opis njegovog spektakularnog povratka u sili da vlada zemljom zasnovan na starozavetnom proročanstvu. (Otkrivenje 5:10; 20:1-6; Jeremija 23: 5, 6, itd).

Mi moramo priznati da nejevreji, koji su se u velikom broju pridružili crkvenim redovima, nisu lako shvatali šta znači verovati u Isusa kao Mesiju. Međutim, oni su bili spremni da prihvate nekakvu figuru Boga. Dok su Apostoli bili živi, prijem nejevreja u crkvu ne bi bio odobren bez potpunih uputstava vezanih za mesijanska Isusova učenja. Međutim, u periodu posle Apostola, reč ,,Mesija” je polako gubila značenje i samim tim se identitet centralne figure vere prikrio i postao pogrešno shvaćen.[16] Upravo ovaj gubitak Isusovog mesijanizma  je prouzrokovao udaljavanje od biblijskog hrišćanstva i predstavlja razlog toga što mesijanski zvuči čudno onima koji nisu učili o hrišćanstvu Biblije. Prilično je nepravedno pripisati gubitak Isusovog mesijanstva hrišćanima Novog zaveta, za koje je shvatanje Isusa kao jednog i jedinog Mesije jevrejskih očekivanja predstavljalo veliko ključno priznanje vere. Bilo kakav gubitak ovakvog srca vere viđen je kao antihrišćanski: ,,Ko god da veruje da je Isus Mesija, rođen je od Boga” (1. Jovanova 5:1). ,,Ko je lažov osim onog ko poriče da je Isus Mesija? To je antihrist” (1. Jovanova 2:22).

Jasno je da je verovanje u Isusa kao obećanog Mesiju oformilo osnovu čitave apostolske misije. To je tema koja ujedinjuje čitav Novi zavet. Priznati da je nejevrejima bilo dozvoljeno da postanu članovi crkve bez razumevanja Isusovog mesijanstva jednostavno znači priznati da je crkva izgubila dodir sa čitavom prvobitnom poentom centralne figure hrišćanstva.[17]

Kada nam teolozi danas govore da je ,,Hrist” postao samo beznačajno prezime i da je izgubilo svoje zvanično hebrejsko značenje, oni opisuju gubitak prvobitne vere a ne legitimni razvoj iste. Činjenica je da većina teologa ne smatra Isusa Mesijom Izraela i samim tim bez imalo tuge govore da je ,,mesijanstvo mrtvo osim u sektaškoj upotrebi”.[18]

Ovo je možda samo još jedan od načina da se kaže da je novozavetno hrišćanstvo pretrpelo pomračenje, osim u umovima manjine, koja i dalje veruje u Isusa kao Mesiju starozavetnog proročanstva i Kralja Mesijanskog Carstva, koje još uvek čeka svoju inauguraciju na zemlji kada Mesija dođe na vlast. Toj manjini je teško da shvati šta se pod peticijom ,,tvoje Carstvo koje će doći” podrazumeva ako ona nije molba da se osnuje mesijanska vladavina širom sveta a samim tim i molba da se Isus vrati.

Pošto se uglavnom smatra da je Carstvo Božije ključna ideja celokupnog Isusovog učenja, mi možemo da zamislimo, koliko bi fatalan bio gubitak mesijanskih ideja vezanih za Carstvo. To bi neizbežno dovelo do ponovne interpretacije Isusovog učenja koje će isto lišiti njegovog mesijanskog karaktera. Može li takva ponovna interpretacija biti išta drugo do ponovno pisanje hrišćanstva upotrebom nemesijanskih termina? I kako bi ovo moglo da izbegne besmislene kontradikcije koje se javljaju kada se Mesija odvoji od svog mesijanskog učenja?

Da li bi Hrišćanstvo lišeno suštinskih mesijanskih karakteristika i dalje predstavljalo veru koju bi mogli da prepoznamo kao apostolsku?

5. Uticaj gnosticizma

Nije teško uočiti da se dogodio radikalni pomak od verovanja u Isusa kao Mesiju, u punom biblijskom smislu te reči. To je isto uticaj gnosticizma koji je ,,govorio o nečemu kosmičkom u čoveku što je prvi faktor u podizanju ,,Hrista” iz uskih okvira jevrejskog mesijanizma.”[19] Apostoli su se stalno borili protiv pretnja gnosticizmom jer su pokušavali da sačuvaju jevrejski mesijanski okvir u koji je postavljeno biblijsko hrišćanstvo.[20] Prva meta gnostika bila je vaskrsnuće mrtvih, koja je za apostole značila poziv u život vernih preminulih kako bi dostigli besmrtnost. To je bio veliki događaj povezan sa povratkom Mesije kako bi postavio svoje Carstvo. ,,U Hristu ćemo svi biti oživljeni. Ali svako čeka svoj red: Hrist prvi a posle njega oni koji su njegovi pri njegovom dolasku” (1. Korinćanima 15:22-23).

Borba da se očuva čista novozavetna doktrina o vaskrsnuću je nažalost izgubljena tokom vekova koji su usledili nakon smrti Apostola. Iako je sigurno to da je crkva tvrdila da je pobedila u bici, ono što se zapravo dogodilo bilo je da se ona delimično predala gnosticima. Ono što je preživelo kao ,,hrišćansko” učenje o životu nakon smrti duguje toliko toga gnosticizmu koliko duguje i učenju koje su propovedali Isus i Apostoli. Prema Novom zavetu, mrtvi trenutno ,,spavaju” (1. Korinćanima 15:18, 20; 1. Solunjanima 5:10) u grobovima i čekaju da budu ponovo pozvani u život kada se Isus vrati.[21] Tada će svi oni koji su u grobovima čuti njegov glasi i istupiti; oni koji su činili dobra dela biće vaskrsnuti ...” (Jovan 5:28, 29). Jednostavna slika mrtvih koji se vraćaju u život putem vaskrsnuća zasnovana je na hebrejskom shvatanju čoveka kao psihosomatske jedinke. Čitav čovek umire i čitav čovek dolazi ponovo u život. Samim tim, predviđanje vaskrsnuća u stihu 12:2 Knjige proroka Danila govori da će se ,,mnogi koji spavaju u prašini zemlje probuditi, neki će doći u večni život” (,,večni život” znači ,,život u Dolazećem dobu Carstva”).

Ono što se naziva vaskrsnućem u mnogim crkvama danas podrazumeva nešto sasvim drugačije. Popularno verovanje, podržano službama sahranjivanja i indoktrinacijom od ranog detinjastva, vidi mrtve kao sasvim žive u raju kao duše odvojene od tela, što je ideja koja bi bila odbojna i neshvatljiva hebrejskim piscima Novog zaveta, kako su to mnogi kompetentni učenjaci svih opredeljenja već ukazali. Luka, jedini nejevrejski autor je u potpunosti prihvatio hebrejske načine razmišljanja. Bez sumnje, cilj tradicionalnog učenja je da ožalošćene uteši verovanjem da njihova draga osoba nije zaista mrtva ali je to imalo katastrofalan efekat na poimanje budućeg vaskrsnuća mrtvih (kao čitava novozavetna šema budućnosti) jer je suvišan dodatak prikačen na sam završetak vere. Kao što je William Tyndale rekao rimokatoličkoj crkvi, koja je poenta budućeg vaskrsnuća mrtvih, ako su oni već dostigli svoju slavu u raju? Moramo dodati, čemu će onda služiti Mesijansko Carstvo na zemlji kada se Mesija vrati? Čim se hrišćanski cilj pomeri sa svoje biblijske ključne tačke, povratka Isusa da bi vladao, gubitak novozavetnog cilja je neizostavan. Neće biti teško videti zašto novozavetna šema za budućnost ima toliko malo uticaja na one koji redovno odlaze u crkvu. Jednostavno se neće uklopiti sa onim što su oni naučili da smatraju hrišćanskim učenjem o životu nakon smrti. Povratak na biblijsko hrišćanstvo bi podrazumevalo ponovno postavljanje stubova hrišćanske nade za budućnost – vaskrsnuće mrtvih (ne samo mrtva tela) pri dolasku Isusa. Oni koji vode službe na sahranama treba da razmotre ono što je rekao J.A.T. Robinson:

Čitava naša zapadnjačka tradicija daje smrti izuzetno uveličan značaj. Prekomeran fokus je usmeren na smrt i na trenutak umiranja. To je počelo i pre nego što se mastilo u Novom zavetu osušilo, i to je jedna od najizuzetnijih tihih revolucija u istoriji hrišćanske misli ... Čitavo naše učenje i naša himnologija pretpostavlja da idete u raj – ili, naravno, pakao – kada umrete ... Ovaj predlog se jasno sukobljava sa onim što Biblija kaže ... Biblija nigde ne kaže da idemo u raj kada umremo, niti ikada opisuje smrt u smislu odlaska u raj ... Reči koje je izgovorio Wesley: ,,Neka se uski tok reke Jordan podeli i bezbedno nas odvede do raja” nema biblijsku osnovu.[22]

Oporavak apostolskog hrišćanstva biće onemogućen sve dok propovednici i učitelji ne priznaju da postoji jaz koji deli naše viđenje budućnosti od viđenja koje su imali Apostoli. Novozavetno hrišćanstvo je postavljeno u okvire koje je tradicija srušila. Ponovna izgradnja okvira Novog zaveta počinje postavljanjem Drugog dolaska i Carstva Božijeg na zemlji u središte našeg hrišćanskog razmišljanja. Bez ove jasne vizije Carstva (koja je i vizija svih proroka, kao što je to dobro poznato), mi ne možemo da damo pravi odgovor na ono što su Isus i Apostoli propovedali.

Zadatak evangelističke teologije mora da bude eliminisanje paganskog grčkog filozofskog elementa koji je uzurpirao mesto prvobitnog hebrejskog učenja Biblije. Mi moramo da definišemo Carstvo Božije onako kako su ga definisali Isus i proroci, i da napustimo našu nejevrejsku averziju prema mesijanskoj nadi za budućim mirom na zemlji koji počinje dolaskom Mesije u slavi.

6. Demitologizacija

Mogućnost napuštanja tradicije i vraćanje na jednostavna učenja rane crkve mora da zvuči zanimljivo. Postoji uzbuđenje koje treba iskusiti ponovnim otkrivanjem i osećaj poistovećivanja sa ranim pratiocima Mesije. Međutim, do sada je teologija pokušavala da nas odvede u drugom smeru. Neki smatraju da ono što treba da uradimo je da iz Novog zaveta uklonimo one aspekte njegovog učenja koji se ne uklapaju u naše savremeno naučno viđenje sveta. Preciznije, ,,mitovi” Novog zaveta, poput devičanskog rođenja, čuda, bukvalnog vaskrsnuća Isusa i Drugi dolazak, treba da budu ponovo protumačeni u savremenim okvirima tako da oni ne budu trn u oku onima koji su osetljivi po pitanju nauke.

Obim procesa ,,demitologizacije” razlikovaće se od jednog do drugog pisca, ali zajedničko svima njima biće ubeđenje da mi, u našoj mudrosti, jednostavno ne možemo da prihvatimo ono u šta su Isus i rana crkva verovali. Sigurno je to da čuda moraju da budu uklonjena, bar neka od njih. Ostatak može biti objašnjen ,,psihološkim” putem. Vaskrsnuće, kao pravo ponovno pojavljivanje Isusa nakon njegove smrti, i prazan grob moraju da budu dovedeni u pitanje kako bi se pronašlo ,,jednostavnije” objašnjenje. Što se tiče rođenja od strane device, to je samo način da se kaže da je Isus jedinstven. Ne sme se uzeti kao biološki tačan prikaz činjenica niti Drugi dolazak treba smatrati pravim događajem budućnosti.

Iznenađujuće je to da iko može da zamisli da je ono što preživi ovakav sofisticirani napad na hrišćanska dokumenta prepoznatljivo hrišćansko, kada se uklone stubovi novozavetne vere. Možda je, kao što je Oskar Vajld cinično rekao, ,,istina po pitanjima religije samo mišljenje koje preživljava.” Istina, zapravo, je ono u šta su Isus i Apostoli verovali i šta su propovedali.

7. Evangelističko Jevanđelje bez Carstva

Evangelistički deo javnosti koja odlazi u crkvu je video da napustiti Bibliju kao autoritativan i konačan izvor hrišćanske vere znači otvoriti vrata religijskoj anarhiji. Međutim, evangelisti nevoljno kao biblijsku istinu prihvataju veliki deo koji nije pažljivo ispitan u svetlosti Biblije. Reformacijski slogan ,,sola Scriptura” često može da znači samo tradicionalno objašnjenje Biblije. Luter i Kalvin su Bibliji nametnuli sopstvene dogme.

To posebno važi za evangelističku definiciju Jevanđelja.[23] Da ponovimo, mesijanizam Novog zaveta je taj koji je napušten. Jevanđelje koje su Isus i Apostoli propovedali je oduvek Jevanđelje Carstva Božijeg.[24] Izuzetno važna i skoro u potpunosti zanemarena formula koja opisuje Jevanđelje kaže da je pre krštenja neophodno verovati u Carstvo Božije i stvari koje se tiču Isusa (Dela 8:12; 19:8; 28:23, 31). Propovedanje tog Jevanđelja je Isus smatrao suštinskom osnovom svoje misije (Luka 4:43). Ali to što tradicionalno hrišćanstvo nije uspelo da definiše Carstvo biblijskim mesijanskim terminima dovelo je do zamene delimičnim Jevanđeljem, ,,veruj u Isusa”. Carstvo je izgleda nestalo iz Dobrih vesti. Problem je taj što Jevanđelje lišeno svojih jakih eshatoloških i mesijanskih asocijacija zapravo i nije Jevanđelje koje su propovedali Isus i Apostoli. Postoji jasna razlika između tradicionalnog ,,odlaska u raj nakon smrti” i novozavetnog iščekivanja vaskrsnuća u Carstvu nakon Drugog dolaska.

U Novom zavetu, Dobre vesti o Carstvu Božijem se prvo stavljaju pred potencijalnog preobraćenika: ,,Pokaj se i veruj u Dobre vesti” (o Carstvu Božijem, Marko 1:14-15). Nakon ove poruke on je izazvan da kaže nešto o Božijem planu za budućnost našeg sveta. Bog planira da pošalje svog Sina da osnuje Carstvo Božije na zemlji. On ga je već poslao da objavi te Dobre vesti i da primeni moć Carstva za izlečenje i egzorcizam. Isus je privremeno prebačen da kao Prvosveštenik crkve prisustvuje kod svog Oca.

Svi mi smo grešnici kojima je potreban oprost i iskupljenje. Božiji Sin, Mesija, prorečeni propaćeni sluga iz 53. poglavlja Isaijine knjige, umro je za naše grehe. U njemu mi možemo naći oprost. Mesija pruža pravičnost i kroz svoje znanje (Isaija 53:11).

Isus je propovedao da pokajanje i opraštanje greha dolazi kao rezultat prihvatanja njegovog Jevanđelja o Carstvu Božijem (Marko 4:11-12). U priči o sejaču, u kojoj Isus pruža svoju kvintesencijalnu prezentaciju Jevanđelja o spasenju, Mesija je izjavio da je ono što ometa istinsko pokajanje i naknadno opraštanje greha upravo greh zaslepljenosti ili neprihvatanje Isusovog jevanđelijskog propovedanja (,,Reči Carstva”, Matej 13:19) ili ,,reči doba koje će doći” (Jovan 6:68). Isto tako, greh je definisan u stihu 16:9 Jevanđelja po Jovanu kao neverovanje u Isusa. Verovanje u Isusa, ne sme se zaboraviti, znači verovanje u sve što je on propovedao kao Jevanđelje, počevši od njegove sopstvene sažimajuće izjave u stihovima 1:14-15 Jevanđelja po Marku. Novi zavet od početka do kraja predstavlja veru u Isusovu poruku kao nezamenljiv uslov za spasenje. Ta ista tema – pre svega to da biti s milim Bogom (opravdan) zavisi od shvatanja i primanja Jevanđelja onakvog kakvog ga je Isus propovedao – takođe se može pronaći u stihu 12:3 Knjige Danilove: ,,Oni koji učine mnoge pravičnim će sijati kao zvezde za sva vremena.” Ovaj tekst koji se jako dopao Isusu koji ga citira u stihu 13:43 Jevanđelja po Mateju, gde su instruktori, koji mnoge čine pravičnim” (Danilo 12:3) ,,pravični” koji se javljaju u budućem Carstvu.

Inicijacija u hrišćansku zajednicu vrši se krštenjem, čim se ,,suštinske činjenice o Jevanđelju o carstvu i stvari koje se tiču Isusovog imena” shvate (Dela 8:12; 28:23, 31). Nakon krštenja kao dokaza naše posvećenosti Bogu i Njegovom Sinu, mi treba da provedemo ostatak svojih života u ,,milosti i znanju” (1. Petrova 3:18) spremajući se za veliki događaj koji nas u budućnosti čeka a to je postavljanje novog poretka stvari.

U Jevanđelju Novog zaveta, Drugi dolazak i Carstvo koje će doći predstavljaju srž poruke, pored ključne činjenice o smrti i vaskrsnuću Mesije. Ne samo da je Carstvo postavljeno pred potencijalnog preobraćenika uz izazov da veruje u Dobre vesti (Marko 1:14-15) već i budući učenik je pozvan da se spremi za aktivnu i izvršnu ulogu u ponovnom uspostavljanju mira na zemlji kada Mesija dođe na vlast. Odjednom je postavljen cilj koji daje koherentnost čitavom hrišćanskom poduhvatu:

,,Eto mi smo ostavili sve i za Tobom idemo; šta će dakle biti nama? A Isus reče im: Zaista vam kažem da ćete vi koji idete za mnom, u drugom rođenju, kad sede Sin čovečiji na prestolu slave svoje, sešćete i vi na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest kolena Izrailjevih” (Matej 19:27-28).

,,A kad dođe Sin čovečiji ... onda će sesti na prestolu slave svoje” (Matej 25:31).

,,A vi ste oni koji ste se održali sa mnom u mojim napastima. I ja ostavljam vama carstvo kao što je Otac moj meni ostavio: Da jedete i pijete za trpezom mojom u carstvu mom, i da sedite na prestolima i sudite nad dvanaest koljena Izrailjevih” (Luka 22:28-30).

,,Ne boj se malo stado! Jer bi volja vašeg Oca da vam da carstvo” (Luka 12:32).

,,I kad se on vrati, pošto primi carstvo...I reče mu: Dobro, dobri slugo; kad si mi u malom bio veran evo ti vlast nad deset gradova” (Luka 19:15, 17).

,,Ne znate li da će sveti suditi svetu? Kad ćete dakle vi svetu suditi niste li vredni suditi manjim stvarima? Ili ne znate da nepravednici neće naslediti carstvo Božije?” (1. Korinćanima 6:2, 9).

,,Ako izdržimo, vladaćemo sa njim” (2. Timotiju 2:12).

,,Koji pobedi daću mu da sedne sa mnom na prestolu mom, kao i ja što pobedih i sedoh s Ocem svojim na prestolu Njegovom” (Otkrivenje 3:21).

,,I učinio si nas Bogu našem careve i sveštenike, i carovaćemo na zemlji” (Otkrivenje 5:10).

,,I  oživeše i carovaše s Hristom hiljadu godina” (Otkrivenje 20:4).

Veliki deo ovog akcenta na budućem Carstvu i ulozi vernika u istom nedostaje u evangelizmu današnjice. Značajnu razliku koja razdvaja novozavetni prikaz Jevanđelja od onog savremenog, predstavili su vodeći evangelisti (ranije citirani) svojim priznanjem da ih interesuje kako je došlo do totalnog odsustva reči ,,Carstvo” u njihovim diskusijama i propovedima o Jevanđelju. Razlog za to je taj što su bili zarobljeni od strane nejevrejske verzije vere, koja je suštinski nemesijanska i koja je izgubila svoj dodir sa Dobrim vestima o Carstvu Božijem.

Evangelisti su možda iznenađeni predlogom da njihovo Jevanđelje nije u potpunosti zasnovano na Bibliji. Možda se okreću stihovima 1. Korinćanima 15:1-4 kako bi pokazali da se Pavlov sažetak u tri tačke Jevanđelja sastoji od Isusove smrti, njegove sahrane i njegovog vaskrsnuća. To je istina ali oni nisu pažnju obratili na to da je Pavle propovedao ove činjenice ,,među stvarima od prvog značaja” (1. Korinćanima 15:3). Nije samo o tome Pavle propovedao kao o Jevanđelju, jer Dela apostolska insistiraju na tome da je Pavle propovedao o ,,Carstvu Božijem i stvarima koje se tiču Isusa” (Dela 28:23, 31) i kao što ovi stihovi pokazuju, ova poruka je prenesena kako Jevrejima tako i nejevrejima kao poruka o spasenju. Upravo ista formula opisuje Filipovo propovedanje u stihu 8:12 Dela apostolskih: ,,Kada su poverovali Filipu dok je on propovedao Dobre vesti o Carstvu Božijem i o imenu Isusovom, bili su kršteni, kako žene tako i muškarci.”

Očigledno je da su Isusova smrt i njegovo vaskrsnuće apsolutno neophodni elementi Jevanđelja. Ali oni ne čine čitavo Jevanđelje. Ono što nas navodi na pogrešan put u vezi sa savremenim evangelističkim traktatima i tekstovima sistematične teologije jeste to što je spasenje objašnjeno samo terminima smrti i vaskrsnuća Isusovog, a njegovo sopstveno propovedanje o Carstvu je izuzeto. Kada se evangelizam razmotri, u njemu je Isus odvojen od sopstvenog propovedanja. On je odstranjen iz ukupne slike o njegovoj istorijskoj propovedničkoj službi, tokom koje je Isus propovedao spasenje spasiteljskim rečima mnogo pre nego što je umro kao deo Jevanđelja. Fundamentalno je pogrešno reći da je polovina Jevanđelja usredsređena na Isusovu smrt a druga polovina na njegovo vaskrsnuće. Takva analiza jednostavno izostavlja ključno spasiteljsko Jevanđelje o Carstvu koje je propovedano od strane Mesije. Ako je Isus rekao jednu stvar u vezi sa zaključkom svega što se trudio da postigne, to je da su njegove reči kriterijum koji određuje naše sudbine (Jovan 12:44-50; Matej 7:21-27).

U stihovima 8:35-38 Jevanđelja po Marku, Isus predstavlja veru i uzda se u svoje Jevanđelje i reči kao jedini kriterijum za spasenje. Spasenje se zaista postiže verom, ali to mora da bude vera u sve ono što je Isus izjavio kao Jevanđelje. Mesija stalno moli svoju publiku da ,,čuje” ono što je on morao da kaže, ne samo da ga gleda kako umire.

Jasno je da je Carstvo Božije prva stvar na dnevnom redu u agendi apostolskih prezentacija Jevanđelja. To teško da nas iznenađuje jer je Isus uvek govorio o Jevanđelju Carstva – a to je bilo davno pre nego što je išta rečeno o njegovom umiranju za naše grehe, što učenici nisu još uvek shvatali! (Luka 18:31-34). Izuzetno je poučno obratiti pažnju na to da tema Carstva nije mogla od početka da podrazumeva Isusovu smrt i njegovo vaskrsnuće. Apostoli su govorili o Jevanđelju Carstva pre nego što su išta znali o krstu. Upravo nam zato Luka u Delima apostolskim pažljivo govori da apostolska tvrdnja nakon vaskrsnuća pre svega naglašava Carstvo Božije i dodaje nove informacije o smrti Isusa kao ,,stvari koje se tiču njegovog imena” (Dela 8:12; 28:23, 31). Veoma je važno uvideti to da je Pavle mogao da opiše njegovu čitavu službu kao ,,propoved o Carstvu” (Dela 20:25), baš kao što je Isus video Jevanđelje o Carstvu kao osnovu svoje misije (Luka 4:43). Ali da li savremeni evangelisti mogu da pokažu svoju veru u apostolske prakse kada, na međunarodnoj konferenciji o evangelizmu, oni priznaju da Carstvo Božije ,,nije naš jezik”?[25]

Otsustvo Carstva u savremenim izjavama o Jevanđelju predstavlja ozbiljni propust koji se jedino može nadomestiti ponovnim otkrivanjem mesijanske poruke o Božijoj budućoj vladavini na zemlji uz pomoć Mesije i njegovih sledbenika. Ne samo Carstvo već i Isusovo mesijanstvo mora da bude vraćeno nazad u središte hrišćanske vere. Petrova ispovest u antičkom gradu Filipi ne sme pretrpeti ni najmanju promenu, jer ona predstavlja kamen temeljac vere; niti titula ,,sin Božiji” sme biti uklonjena iz svog biblijskog konteksta, niti ikako sme preuzeti nebiblijsko značenje. U Bibliji, jasno i jednostavno predstavlja mesijansku titulu zasnovanu na stihu 2:7 Psalma i Davidov zakon u stihu 7:14 Druge Samuilove. Dati nekome titulu ,,Sin Božiji” u Bibliji je isto kao nazvati ga Mesijom, jedinstvenim i posebno pomazanim predstavnikom Boga. Evangelisti moraju da zatvore jaz između dve titule, Hrist i Sin Božiji, koji se javio u poslebiblijskom dobu pod uticajem nemesijanskog hrišćanstva. Podsticaj za vraćanje pravom shvatanju Sina Božijeg je dat u stihu 1:35 Jevanđelja po Luki: Sin Božiji dolazi na svet čudotvornim začećem u Marijinoj materici.

Mudro je rečeno da ,,klanjati se Hristu pogrešnim verovanjima o njemu znači klanjati se pogrešnom Hristu, kako god ga nazivali mi, jer mi, čineći to, pogrešno zamišljamo njega da je neko ko on nije i da je neko ko nije otkriven u budućoj Bibliji.”[26] Mora biti jasno da Jevanđelje kome je oduzeta centralna tema, Carstvo (kao što očigledno jeste u savremenom evangelizmu), i Isus koji se ne poklapa u potpunosti sa Biblijom, kako po pitanju identiteta tako i po pitanju svoje uloge, preti čitavom sklopu novozavetne vere. Primljeni sistemi verovanja i propovedanja stoga moraju biti podvrgnuti kritičkim ispitivanjima od strane onih koji žele da se klanjaju Bogu putem Njegovog Sina Mesije, u duhu i u istini (Jovan 4:24).

Našu poentu su na silu izneli trojica vodećih stručnjaka po pitanju Biblije. Ovi pisci pozivaju da se vratimo Carstvu Božijem, rukovodećem središtu celokupnog evangelizma.

Tom Wright, jedan od svetski poznatih pisaca koji trenutno pišu o hrišćanstvu, kaže:

Crkvena upotreba Jevanđelja je pridobila jako malo pažnje što se tiče onoga što sama Jevanđelja govore o stvarnim događajima iz Isusovog života i njegovog objavljivanja Carstva [Jevanđelje spasenja] ... Stoga, crkva je zapravo postavljena na ključnom delu sopstvene tradicije, ali ne obraća pažnju na njega, koji bi mogao, možda, da revitalizuje ili reformiše crkvu u značajnoj meri kada bi se ispitao ... Ovo mora da uključuje shvatanje o tome šta Jevanđelja govore o Isusu u okvirima sveta judaizma prvog veka, a ne u okviru mašte naknadnih pobožnih (ili nepobožnih) ljudi ... Zadovoljiti se neistorijskim Hristom mi izgleda kao izuzetno nepravednim po novozavetno hrišćanstvo.[27]

Dr. Charles Taber, profesor Emeritus Svetske Misije, Emanuilove škole evangelizma, u Tenesiju, napisao je u pismu za Hrišćanstvo danas (Christianity Today):

Sa izuzetnim interesovanjem sam pročitao devet izjava u časopisu Hrišćanstvo danas u pokušaju da odgovore na pitanje: ,,Šta su Dobre vesti?” Bio sam zaprepašćen i uznemiren kada sam otkrio da se tema koja je činila srž Isusovog jevanđelja – Carstvo Božije - tek usput pominje na tri ili četiri mesta. Svaka od ovih izjava na svoj način oslikava  umanjivanje Jevanđelja koje truje američki evangelizam. Pored toga što je u pitanju biblijska tema, pronalaženje shvatanja Jevanđelja o Carstvu Božijem zaobilazi dve pogrešne dileme koje bespotrebno muče teologe već nekoliko vekova: 1) ili-ili između pojedinačnog i sistematskog spasenja, i 2) ili-ili između milosti i dela. Sa jedne strane, Bog namerava da spasi čitav kosmos od obaveznog raspada; a sa druge kako neko može da tvrdi da je spasen ako se ne potrudi da čini što je Bogu po volji?

Gary Burge, citiran u NIV Kritici primene (,,revidiranje evangelističke teologije”), deli ovu zabrinutost zbog odsustva Isusovog ličnog Jevanđelja u sadašnjim ponudama spasenja:

,,Stanley Grenz je razmotrio neuspele pokušaje evangelističke teologije da zapali maštu savremenog sveta. On smatra da je Carstvo Božije upravni centar onoga što mi kažemo i uradimo.”

Ovaj komentar može da bude i odgovor koji nam je potreban dati na žalosne i razočaravajuće trenutne pokušaje da se ,,prošire” crkve. Činjenica je da se retko kad javljaju novi preobraćenici. Takozvani ,,Rast crkve” je u velikoj meri prelazak sa jedne crkve na drugu od strane onih koji tvrde da su vernici.

Ako ne želimo da budemo optuženi da svoju osnovnu tezu ponavljamo iznova i iznova, pozvaćemo se na Vinstona Čerčila čiji je savet po pitanju efektivne komunikacije sledeći: ,,Ako imaš nešto važno da kažeš, ne pokušavaj da budeš suptilan ili pametan. Koristi  čekić. Jednom udari u datu tačku. Onda se vrati i udari ponovo. Onda je udari i treći put – užasno jako.”

8. Pristanak na religiju misterije

Istoričari nam govore da hrišćanstvo i paganske sekte usredsređene na misterije imaju dosta sličnosti: ,,Kao prvo, kod oba postoji nekakva ceremonija inicijacije. U slučaju Mitraizma, ona je bila ista kao u hrišćanstvu, pre svega krštenje.”[28]

U kultu mladog ljubavnika Kibele po imenu Atis, postojala je proslava smrti spasitelja (Atisa) i njegovog vaskrsnuća tri dana kasnije. To nisu samo tačke dodira između paganskih i tradicionalnih hrišćanskih kalendara:

Ako Isus dosta toga duguje Kibeli, Božić je u velikoj meri preuzet od Mitraizma (plus stari rimski festival Saturnalije, vesela prilika prilikom koje se razmenjuju pokloni). Mitra, povezan sa suncem, dao je hrišćanstvu 25. decembar kao datum za hrišćane ... Štaviše, za Mitru se, kao i za Isusa, verovalo da je čudotvornim putem rođen i da je kao odojče privlačio pažnju susednih pastira. Kao dodatak tome, Mitraizam, poput hrišćanstva, ima žrtveni obrok kao deo svoje ceremonije. Ali, možda je najvažniji element zajednički hrišćanstvu i paganske sekte misterije upravo koncept spasenja. U jednom smislu ili u drugom, Izida, Kibela i Mitra su viđeni kao spasitelji.[29]

Nije teško videti kako nepravilno edukovani nejevrejski vernici mešaju hrišćanstvo i sekte usredsređene na misterije. Tendencija da se ponovo protumači Mesija nejevrejskim terminima i bajkovitim znacima gnosticizma u tradicionalnom hrišćanstvu govori o tome da je došlo do značajnog prilagođavanja paganizmu. Mišljenje široko priznatog Luteranskog učenjaka bi trebalo da bude pažljivo pročitano:

Nada rane crkve je usredsređena na vaskrsnuće na Poslednji dan. Upravo je ovo ono što prvo poziva mrtve u večni život (1. Korinćanima 15, Filipljanima 3:20 ff). Ovo vaskrsnuće se događa čoveku a ne samo telu. Pavle ne govori o vaskrsnuću ,,tela” već ,,mrtvih”. Ovo shvatanje vaskrsnuća implicitno smatra smrt kao nešto što utiče na čitavog čoveka ... Samim tim, prvobitni biblijski koncepti su bili zamenjeni idejama iz helenističkog gnostičkog dualizma. Novozavetna ideja o vaskrsnuću koje utiče na čitavog čoveka morala je da utaba put besmrtnosti duše. Poslednji dan takođe gubi svoj značaj, jer su duše primile sve što je od odlučujućeg značaja dugo pre tog dana. Eshatološka tenzija više nije čvrsto usmerena na dan Isusovog dolaska. Razlika između ovoga i nade iz Novog zaveta je ogromna.[30]

Norman H. Snaith, Magistar, u velikoj meri doprinosi našoj diskusiji. On izdaje upozorenje da nešto nije u redu sa ,,zvaničnim” hrišćanstvom kada kaže:

Čitava Biblija, Novi zavet i Stari zavet, zasnovana je na hebrejskom stavu i pristupu. Mi čvrsto verujemo da to mora da bude uvek uzeto u obzir i to u velikoj meri. Jasno nam je ... da se često javlja velika razlika između hrišćanske teologije i biblijske teologije. Vekovima je Biblija tumačena u grčkom kontekstu, pa je čak i Novi zavet tumačen na osnovu Platona i Aristotela ... Naš stav je taj da se tumačenje biblijske teologije u smislu ideja grčkih filozofa vekovima odvija i da takvo tumačenje ima poguban uticaj na hrišćansku veru ... Ako su ove optužbe osnovane, i ako verujemo da jesu, onda ni katolička i protestantska teologija nije zasnovana na biblijskoj teologiji. U svakom slučaju imamo dominantnost grčke misli u hrišćanskoj teologiji.[31]

Pored toga, čitavo komplikovano pitanje o kome se danas naširoko priča jeste odnosi Isusa sa Jednim Bogom strogog monoteizma i ono mora da se dobro ispita od strane onih koji tragaju za čistom apostolskom verom.

Neverovatno je to da za Pavla (kao i za Isusa) nisu postojale teoretičke teškoće u vezi monoteizma i toga da je Isus Sin Božiji, Mesija. Tek kada je uvedena suptilno promenjena titula ,,Bog Sin” čitavo trijadološko pitanje je pokrenuto. Trenutna prosvetljujuća rasprava o prisustvu ili odsustvu razvijene doktrine inkarnacije drugog člana tročlanog Boga u Bibliji treba da bude pažljivo istražena od strane evangelista pre nego što oni prerano donesu svoj sud o biblijskoj osnovi tradicionalnih veroispovesti.[32]

Za one koji ne žele da se detaljno bave tim pitanjem, dovoljno je da ispitaju prosvetljujuću Isusovu jevrejsko hrišćansku ispovest zabeleženu u stihovima 12:28-34 Jevanđelja po Marku kao i Pavlove klasične verske izjave o tome u šta hrišćani veruju date stihovima 8:4-6 Prve Korinćanima. Njegova definicija Jednog Boga koji se razlikuje od Isusa, jednog Gospoda Mesije, treba biti pažljivo razmotrena: ,,Ne postoji ni jedan drugi Bog osim jednog. Čak iako postoje takozvani bogovi na nebesima i na zemlji (kao što je zaista postojalo mnogo bogova i mnogo gospoda), za nas postoji samo jedan Bog, Otac ... jedan Gospod Isus Mesija.”

Na kraju svoje službe Pavle je ponovo objavio u šta on, kao Apostol, veruje: Postoji jedan Bog, jedan posrednik između Boga i čoveka, čovek Mesija Isus” (1. Timotiju 2:5).

Ovi otkrivajući stihovi pokazuju da Pavle nikada ni na trenutak nije napustio strogi monoteizam svog jevrejskog nasleđa kog je delio sa Isusom. Jedan Bog hrišćanskog monoteizma je Otac. Ovo je unitarijanski a ne trijadološki monoteizam, kao što to mnogi savremeni učenjaci prepoznaju, a Jovan je neprikosnoveni svedok ovog oblika monoteizma kao i svaki drugi pisac Novog zaveta (Jovan 5:44; 17:3). Njegova jedina svrha je da nas natera da verujemo u Isusa kao Mesiju (Jovan 20:31).

9. Poziv za povratak novozavetnom hrišćanstvu

Novi zavet nam predstavlja suštinski jednostavnu doktrinu crkve. To je nastavak verne kongregacije Izraela koju sada sačinjavaju Jevreji i nejevreji koji su sada jednaki učesnici u duhovnom ,,Izraelu Božijem” (Galatima 6:16; Filipljanima 3:3). Građani ove zajednice ne treba da budu, kako je to Isus rekao, ,,deo ovog sveta” (Jovan 15:19). Oni treba da budu odvojeni i da se razlikuju od sveta kao ambasadori Carstva Božijeg (2. Korinćanima 5:20) i samim tim da ispoljavaju svetost Božiju kojom su nadahnutu putem Njegovog duha.

Jedan od najkomplikovanijih i najuznemirujućih aspekata tradicionalnog hrišćanstva je nemogućnost da u praksu sprovede ideale o ponašanju koje je Isus zahtevao od svojih sledbenika. Oni su postavljeni na vrlo jasan način putem Službe na Sinajskoj gori, gde je propovedano o uslovima učenjaštva. Hrišćanima je naređeno da vole svoje protivnike i da se ne opiru zlim osobama. Time se oni povinuju novom standardu: vole svoje neprijatelje (Matej 5:38-48). Kako je Isus istakao, u prošlosti je bilo uobičajeno da se mrze nacionalni neprijatelji Izraela (nikada nije bilo dopustivo da se mrzi neprijatelj sunarodnika). Hrišćanska etika je da sve neprijatelje treba voleti i da im se ne treba opirati. To koliko je ovo učenje nekompatibilno sa učestvovanjem u ratovima je sasvim očigledno. Danas kada nuklearno oružje preti životima onih koji se bore u ratovima isto koliko i onima koji se ne bore, uključujući i vernike sunarodnike, moderni uslovi ratovanja se nikako ne poklapaju sa onim tradicionalnim, čak i kada bi ti tradicionalni mogli da se dovedu u sklad sa Biblijom.

Svet treba da prihvati sve hrišćane kao učenike Isusove koje ujedinjuje ljubav, jer je to glavna odlika hrišćanstva: ,,Ovim će vas svi ljudi prepoznati, ako volite jedni druge” (Jovan 13:35).

U ovoj zajednici koju vezuje ljubav, ne treba da bude razlike između Grka i Jevreja, obrezanih i neobrezanih, varvara, Skita, robova i slobodnih” (Kološanima 3:11) i možemo dodati ,,američkih, ruskih i francuskih hrišćana”, ,,nego sve i u svemu Hristos”. Prva očigledna implikacija učenja je ta da hrišćani ne mogu da budu umešani u pokolje svoje braće u drugim zemljama i stoga je za njih imperativ da se udalje od korišćenja sile koja ih neizbežno označava kao krive za krv koju su prolili oni koji su isto tako hrišćani samo druge nacionalnosti, kao i njihovi neprijatelji. Zaista je užasno to što hrišćani misle da mogu da se bave masovnim uništenjem njihove duhovne braće, kao što se na primer dogodilo tokom Drugog svetskog rata kada su bezbroj luteranskih hrišćana u Nemačkoj i britanskih hrišćana u Engleskoj jedni drugima oduzimali živote.[33] Jedino što je u skladu sa Isusovim uputstvima je da treba ,,izaći i biti zaseban”, održavati ljubav kojom će ,,svi ljudi prepoznati vas kao moje učenike”.

Prilikom održavanja novozavetnog primera odvajanja od države, hrišćani će biti istiniti po pitanju svog statusa kao ambasadori koji stanuju u ,,stranom” i neprijateljski nastrojenom svetu, i kao kolonija Carstva Božijeg biće svedoci mira širom sveta koji će doći na zemlju kada se Isus vrati da vlada.

Povratak hrišćana na status ,,stanovnika stranaca” u zlom svetu će obasjati veliku biblijsku istinu da su vernici pravo ,,seme Avramovo” (Galatima 3:29). Avramu je obećana zemlja i istaknuto seme, koje je Isus (Galatima 3:16). Jedno seme, Mesija, obuhvata sve prave vernike. Samim tim, obećanje o zemlji u večnosti (1. Mojsijeva 13:15; 17:8), Avramovo nasleđe, je takođe nasleđe Hristovo i nasleđe svetaca: ,,Neka su blagosloveni krotki jer će oni naslediti zemljište/zemlju” (Matej 5:5).

Zemaljsko obećanje, koje se kao zlatna nit provlači kroz Stari zavet, dolazi u Novi zavet kao obećano nasleđe budućeg Carstva Božijeg na zemlji ili na zemljištu (vidi Otk. 5:10: Ps. 37:11).

Patrijarsi su živeli kao ,,stranci” na zemlji obećanja (Jevrejima 11:9) i umrli su a da nisu dobili obećano zemljište (Jevrejima 11:13, 39). Tek nakon što vaskrsnu onda kada se Isus vrati, vernici svih doba, oni koji su ,,vere Avramove” (Rimljanima 4:16), dobiće obećano nasleđe na zemlji, tj. Carstvo Božije.

10. Tradicija – Velika prepreka ka napretku

Teško je pridobiti podršku onoga što mi predlažemo ne zbog kompleksnosti predmeta o kojima se diskutuje već zbog toga što je um iskrenih posetilaca crkve čvrsto zaokupljen ,,načinom na koji smo oduvek verovali”. Biblijsko hrišćanstvo, koje ne može da cveta ako um ,,malog deteta” ne može da ga prihvati, nije ništa drugo do verovanje i predaja verovanju da je Otac ,,jedini pravi Bog” (Jovan 17:3), i Isusu kao Mesiji, koji je propovedajući spasiteljsko Jevanđelje o Carstvu umro zbog grehova sveta i sada je Prvosveštenik nad svojim ljudima svih nacionalnosti. On će se vratiti da okupi svoje sledbenike u Carstvo koje će biti inaugurisano na zemlji. To je dugopostojeća ,,demesijanizacijska” verzija vere, široko i nekritički prihvaćena, koja čini da nam bude teško da se odreknemo dragocenih shvatanja. Ali, za evangeliste posebno treba da postoji potreba da se vrate Bibliji i da počnu da govore o prvom i najvažnijem ,,Jevanđelju Carstva i stvarima koje se tiču Isusovog imena” (Dela 8:12; 28:23, 31; Luka 4:43).

Teza koja stoji iza ovog izazova da se treba bezuslovno predati apostolskim učenjima Biblije je ta da su oni koji redovno posećuju crkvu nevoljno prihvatili veliki deo poslebiblijske grčke teologije koja je strana i nekompatibilna sa učenjima Apostola. Ova primedba svakako nije originalna, ali je do sad pridobila dosta publike. Proslavljeni student sa Oksfordskog univerziteta koji se bavio proučavanjem Biblije, napisao je 1889. godine sledeće:

Usuđujem se da kažem da sam pokazao da je veliki deo onog što mi ponekad nazivamo hrišćanskim doktrinama i mnoge upotrebe koje su preovladale i nastavljaju da preovlađuju u hrišćanskoj crkvi zapravo grčke teorije i grčke upotrebe promenjenog oblika i prizvuka usled uticaja primitivnog hrišćanstva, ali u suštini grčke još uvek ...Pitanje koje nam se nameće kao fenomen jeste pitanje odnosa ovih grčkih elemenata sa prirodom samog hrišćanstva. Pitanje je od ključne važnosti; njegova važnost teško da može da bude precenjena.[34]

Ako je, kao što je rečeno, grčki um iskrivio naše shvatanje značenja ,,Hrista” i njegovog Jevanđelja o Carstvu, ništa ne bi moglo da prevaziđe važnost potrebe za detaljnim ponovnim ispitivanjem ovog ključnog temelja vere, kako na ličnom tako i na porodičnom i crkvenom nivou. Kao podstrek da se iz našeg sistema verovanja iskoreni sve ono što nije istinski hrišćansko, trebalo bi da nam posluži upozorenje koje je napisao jedan britanski teolog:

Kada grčki i rimski um, umesto hebrejskog uma, na smenu dominiraju crkvenim izgledima, dešava se katastrofa od koje je nemoguće oporaviti se, bilo po pitanju prakse bilo po pitanju doktrine. Ako danas veliko doba evangelizacije treba da osvane, nama su Jevreji ponovo potrebni.[35]

Preciznije, nama je potreban Isus Jevrejin, Mesija Izraela i Spasitelja sveta koji je, kako sumnjamo,  u senici nejevrejskog ,,Isusa” ili je potpuno zamenjen istim.

Istu poentu je iznela i Olga Levertoff:

Crkva mora da se vrati proročanskom duhu revolucionarnih vođa drevnog Izraela. Ona mora da bude spremna da slomi sve ono što je vremenom posvećeno ili privilegijama učinjeno bliskim. ,,Povratak na crkvu prvog veka” mora da bude njen slogan – koji praktično podrazumeva povratak na jevrejsko hrišćanstvo.[36]

To naravno ne znači da se treba vratiti judaizmu već iskrenom hrišćanstvu Isusa i Pavla, hrišćanstvu koje je usredsređeno na verovanje u Isusa kao Gospoda Mesiju hebrejskih očekivanja i Mesijino Carstvo kojim će on i njegovi sledbenici upravljati na zemlji kada se on vrati.

U čitavom Novom zavetu se pretpostavlja da će hrišćani postati upoznati sa Starim zavetom, posebno porukom i predviđanjima proroka, i da će autoritet istog kao i autoritet Isusa i apostola biti neprikosnoven. Rasprostranjeno dezerterstvo od ove hrišćanske perspektive brzo vodi ka duhovnoj anarhiji.

Iako je Novi zavet napisan na grčkom jeziku, njegove glavne ideje su hebrejske, izvedene iz Starog zaveta i njegova velika glavna tema su Dobre vesti o Carstvu Božijem koje će se ostvariti delima Isusa, obećanog Mesije. Ako ovi principi ne predstavljaju osnovu sistemske teologije, ta teologija ne može da tvrdi da je apostolska. Čim se Carstvo Božije ponovo protumači terminima ,,društvenog jevanđelja”, ili samo carstvom ,,u srcu” ili ,,rajem” nakon smrti, i njegova apokaliptička povezanost sa budućom istorijskom prekretnicom zanemari, mi nemamo pravo da ga nazovemo Isusovim i apostolskim učenjem. Drugim rečima, osim ako Drugi dolazak Isusa i Carstvo na zemlji koje će potom biti osnovano ne ostanu u samom središtu hrišćanskog razmišljanja kao njegovo vaskrsnuće, mi moramo da priznamo da smo izgubili suštinski element mesijanskog plana. Nada da će se Mesija vratiti kako bi obnovio svet mora da bude vraćena i održana uprkos raznim i suštinski gnostičkim pokušajima da se ista ukoni ili da bude lišena svog biblijskog značenja. Kao što je dobro poznato, teolozi su primenili svako moguće sredstvo kako bi eliminisali Drugi dolazak i Carstvo koje sledi. Odbačeni su kao ,,poezija” a tekstovi koji ih do detalja opisuju su pretvoreni u prašinu rečima da oni ne mogu biti shvaćeni za ozbiljno. Ovo je oblik teološkog kukavičluka. Vreme je da prestanemo da se udaljavamo od konkretnih mesijanskih izreka o Isusu i da ih prigrlimo, zahvalni za nadu koju oni nude da će jednog dana biti mir na zemlji.

Invanzivni tretman jednostavnog rečnika svodi se samo na to da ljudi odbijaju da čuju ,,reč Božiju”, Jevanđelje (Luka 5:1, 8:11) i seme novog rođenja (Matej 13:19; 1. Petrova 1:23-25). Mi se ne usuđujemo da ponovo ispišemo hrišćansku veru i da je prilagodimo sebi. Ono što stoji napisano kao ,,vera koja je jednom za svagda dostavljena svecima” (Judina 3) sadrži beleške ne samo o jedinstvenom poreklu Sina Božijeg (Matej 1:18, 20; Luka 1:35; Dela 13:33) i o njegovom povratku u život nakon smrti već i o obećanju da ćemo vaskrsnuti onda kada se Isus vrati da inauguriše novu eru u istoriji iz koje će Satana biti prognan. Da li išta može biti od veće važnosti za ovaj naš grehom oboleli svet? I da li postoji veća privilegija od te da će hrišćani imati ulogu u ponovnoj organizaciji čovečanstva u Novom društvu budućeg Carstva Božijeg na zemlji?

11. Predviđanje u Novom zavetu

Ni jedan aspekat Novog zaveta ne trpi toliko od strane kritičara nego onaj koji ima veze sa predviđanjima o budućnosti. Konfuzija i konflikti koji su posledica toga stalno se javljaju u delima kritičara. U 24. poglavlju Jevanđelja po Mateju (Paralelnom 13. Jevanđelja po Marku i 21. Jevanđelja po Luki) Isus je dao suštinski direktan prikaz događaja koji će dovesti do njegovog povratka da inauguriše Carstvo. To je prikaz, kako Isus kaže, zasnovan na predviđanjima i otkrovenjima datim Danilu i predstavlja koherentan opis krajnih stadijuma sadašnjeg zlog doba, baš pred Isusovo ponovno pojavljivanje. Očigledno je to da je Isus verovao da Knjiga o Danilu sadrži informacije o dalekoj budućnosti, i stoga je naveo svoje sledbenike da se konsultuju sa Danilovim rečima kako bi došli do značenja njegovog sopstvenog viđenja budućnosti: ,,Kad dakle ugledate mrzost opustošenja, o kojoj govori prorok Danilo, gde stoji na mestu svetom[37] (koji čita da razume): Tada koji budu u Judeji neka beže u gore” (Matej 24:15, 16).

Sam pojam iz predviđanja izgleda da je neprihvatljiv za većinu učenjaka.[38] Fraze poput ,,morbidne znatiželje”, koje koriste Bibliju kao ,,horoskop” za predviđanje budućnosti, bacaju se pred svakoga ko je toliko naivan da pomisli da bi Isus mogao da govori o događajima koji će se desiti najmanje 1900 godina nakon njegovog vremena. Može se smatrati da je on predvideo uništenje Jerusalima 70. godine nove ere (iako su možda njegovi učenici napisali ,,proročanstvo” nakon događaja!) ali kritičarima izgleda neshvatljivo to da je Isus mogao da zna budućnost nakon prvog veka. Čitava studija proročanstva je upropašćena tendencijom kritičara da nametnu biblijska predviđanja već ispunjenoj istoriji umesto da dozvole mogućnost da su ona još uvek neispunjena.

Zašto Bog ne bi otkrio tajne o budućnosti svom Sinu, a putem njega svojoj vernoj crkvi? Očigledno je to da je Isus nameravao da njegovi sledbenici dobiju uvid u buduće događaje jer je direktno odgovarao na njihova pitanja o naznakama njegovog dolaska i kraja doba (Matej 24:3). U istom razgovoru, on jednostavno kaže: ,,Slušaj, rekao sam ti unapred” (Matej 25:25).

Odgovor koji je Isus dao pretpostavlja da čitalac zna za Danilovo predviđanje o krajnjem neprijatelju hrišćanstva – Antihristu – koji će sebe postaviti kao božanskog autoriteta Jerusalima. Isus je opisao plan za budućnost na vrlo jednostavan način. Biće ,,Grozota pustoši” (Marko 13:14) koju je prethodno predvideo Danilo (Matej 24:15), kako stoji na Svetom mestu u Jerusalimu. To je znak za hrišćane koji žive u Judeji da ,,pobegnu u planine” jer će uslediti vreme neprikosnovene patnje, koju je Isus opisao kao ,,veliko iskušenje” (Matej 24:21). Isus daje određene detalje i upozorenja u vezi sa pokušajem crkve da izbegne užasno vreme patnje prouzrokovano pojavom ,,Grozote pustoši”.

Odmah nakon ovog vremena ekstremne muke (Matej 24:29), desiće se pometnje u kosmosu, Mesija će se pojaviti u oblacima i sakupiti svoje odabrane ljude u Carstvo Božije (Matej 24:30, 31). Kao što to Luka formuliše, ,,Lada vodote (kataklizmičke događaje koji vode do Drugog dolaska), znajte da je Carstvo Božije blizu” (Luka 21:31). Ovaj tekst od ključne važnosti nam daje brojne dokaze o dolasku Carstva Božijeg kao događaja koji sledi nakon budućeg dolaska Isusa. Trebalo bi da bude očigledno to da Isus nije govorio o događajima iz 70. godine nove ere, odmah nakon čega se Drugi dolazak nije dogodio!

Isusov proročanski monolog je, kako on kaže, zasnovan na otkrivenjima datim u šestom veku pre nove ere Danilu. Kada se sakupe svi podaci, zajedno sa velikim zapostavljenim paralelnim materijalom koji pruža Isaija, oni formiraju ujedinjenu celinu i daju koherentnu sliku o budućnosti na Bliskom Istoku odmah pre Drugog dolaska. Istim predmetom se bavi i Pavle u 2. poglavlju 2. Solunjanima, kada naglašava, uprkos šteti koju su nanele kontradiktorne šeme namenjene da dovedu crkvu u zabunu, usled događaja koji je dao Isus. Pavle predviđa udaljavanje od Boga – apostaziju – što vodi do dolaska i vladavine Antihrista, nakon koje dolazi pojavljivanje Hrista u slavi kako bi uništio krajnjeg neprijatelja, sakupio vernike i ustanovio Carstvo (vidi 2. Solunjanima 2:1-12).

Materijal koji je za nas sačuvan u vidu Isusovog govora na Maslinovoj gori deo je njegovog mesijanskog viđenja. On se ne može odvojiti od ostatka njegovog učenja a da se u velikoj meri ne poremeti njegovo (hrišćansko) jevrejsko verovanje koje vuče korene iz Starog zaveta. To uključuje shvatanje koje je prikazao Danilo kao posrednik božanskog otkrivenja u vezi budućnosti pred Drugi dolazak.[39] Danilova knjiga predstavlja u velikoj meri opis krajnjeg Antihrista, u odnosu na koga je Antiohije Epifan iz drugog veka pre nove ere samo senka. Isus je očigledno verovao da je starozavetni ,,antihrist”, Antiohije, pružio samo ,,tipični” okvir za još zlokobniju figuru koja će jednog dana naneti zlo svecima i lažno se predstaviti kao Mesija. I Isusovi sledbenici su u to morali da veruju. Kao i Isus, Pavle je ovo najozbiljnije shvatio i stalno je o tome govorio crkvama (,,Zar se ne sećate da kada sam bio sa vama ja sam vama o ovome govorio?” 2. Solunjanima 2:5).

Pavle je video u Antihristu, Čovek Greha, groznu karikaturu i parodiju samog Mesije koji se vraća. Prema viđenju Apostola, jedini način da se odupremo lažnom Mesiji jeste da u potpunosti poznajemo Istinu božanskog otkrovenja u Isusu i Bibliji (2. Sol. 2:7-10). Apostol ide toliko daleko da kaže da će sam Antihrist imati spektakularan dolazak, ,,parusiju” (2. Sol. 2:9). Satanini pokušaji zavaravanja će biti suptilni. Na neki očaravajući način, ovaj lažni Drugi dolazak zakloniće veličanstveno otkrovenje samog Mesije. To će biti slučaj suprostavljanja zastrašivanjem i dovešće do tragedije one koji ne znaju da naprave razliku između istinitog i lažnog (2. Sol. 2:10-12).

Sve ovo predstavlja osnovu novozavetnog prikaza budućnosti, ali je prilično zanemaren od strane crkava pored opšteg zanemarivanja novozavetnog mesijanizma. Vraćanje na suštinsko hrišćansko učenje o budućnosti, koje se može pronaći svuda u Novom zavetu, doprinelo bi obnavljanju interesovanja za biblijsko hrišćanstvo.

Ne preterujem kada kažem da je Antihrist tema od najvećeg značaja za Isusa, Pavla i Jovana koji su pored Luke glavni svedoci apostolske vere. Kao što smo videli, Isus je svojim učenicima govorio o predviđanjima Danila, koji je u poglavljima 7, 8, 9, 11 i 12 predvideo ustanak i vladavinu užasnog tiranina, zakletog progonitelja vernika čija će strašna karijera dominirati u periodu od 7 godina (krajnja ,,heptada” gavrilovog otkrivenja od sedamdeset ,,heptada”, Danilo 9:24-27), pred dolazak Isusa u slavi. To da je Isus shvatio ovaj poslednji sedmo-godišnji period kao budućnost vidi se na osnovu toga što je Danilovu ,,Grozotu”, koja je na delu tokom tih sedam godina (Danilo 9:26, 27), u budućnost neposredno pred Drugi dolazak (Matej 24:15, 29, 30).

Informacija na koju nas Isus upućuje može se pronaći u stihovima Danilo 8:13; 9:26, 27; 11:31; 12:11 i kontekstima istih. U ovim stihovima grozna figura koja predvodi rat uništenja i koja narušava ponovno postavljenu ekonomiju hrama, dolazi do svog kraja ,,potopom” (Danilo 9:26; 11:45) ili kataklizmom koja je uzrok dolaska Isusa ,,u gorućoj vatri kako deli kazne onima koji ne znaju Boga i koji ne prate Jevanđelje” (2. Sol. 1:7-8). Ovaj događaj se poklapa sa Pavlovim opisom Antihristovog sudnjeg dana u 2. Sol. 2:8. Od trenutka kada ovaj zlosrdni tiranin postaje ustanovljen na svetom mestu, proći će period od tri i po godine (Danilo 12:7, 11), druga polovina konačne heptade godina koju je objavio Gavrilo u stihovima Danilo 9:26-27. Knjiga Otkrivenja povezuje isti period od tri i po godine sa eshatološkom vladavinom ,,Zveri” (Otk. 13:5; vidi i 11:2, 3; 12:6, 14).

Ispitivanje značajnih pasusa iz Knjige Danilove, na koje nas je uputio Isus u stihu 24:15 Jevanđelja po Mateju, pokazuje da će se ,,osoba vredna prezira” (Danilo 11:21 ff) dići na Bliskom Istoku, možda na području Sirije ili Iraka (opisane kao Asirija u 11:4, vidi 2. Sol. 2:8; Mihej 5:6; Isaija 30:27-33), dodvoriće se Izraelu, ali će se kasnije okrenuti protiv njega i hrišćana, ulažući krajnji pokušaj da sebe postavi na čelo Jerusalima. Isus prilično precizno govori o ovom sledu događaja, koji će se dogoditi neposredno pred njegov povratak (Matej 24:29), a kako Danilo tvrdi prethodiće vaskrsnuću vernih pokojnika (Danilo 12:1, 2). Materijal koji nam je dao Danilo samim tim odgovara Isusovom sopstvenom razvoju istog. I on i Danilo opisuju period nevolja bez presedana (Danilo 12:1; Matej 24:21) koji će doći neposredno pred kraj doba. Kraj je obeležen (kao i svuda u Bibliji) vaskrsnućem mrtvih (Danilo 12:2) i povratkom Isusa (Matej 24:30, 31). Šema koju je otkrio Isus je u harmoniji sa jasnom Pavlovom izjavom o trenutku kada se verni preminuli vrate u život, što, naravno, podrazumeva da će oni biti mrtvi sve do jednog trenutka u budućnosti (1. Kor. 15:22). Ovaj jednostavni plan za vraćanje mrtvih u život nakon budućeg dolaska Isusa ne može biti u skladu sa tradicionalnim viđenjem da su mrtvi već živi sa njim u raju. Tek nakon vaskrsnuća na parusiju (grč. η παρουσια) sveci mogu da dođu u prisustvo Isusa (1. Sol. 4:17; 5:10).

U knjizi Otkrivenja, proročanstva Danila i Isusa su dalje razrađena. Ključni krajnji period od tri i po godine tokom kog će Antihrist vladati, zasnovan na stihovima Danilo 9:26, 27; 7:25; 12:7, 11, Isus ponovo vidi kao budućnost (Otkr. 13:5) i završiće se kad nakon Mesijinog dolaska ,,carstva sveta postanu Carstvo našeg Gospoda i Njegovog Mesije i on će vladati zauvek” (Otkr. 11:15). Zatim sledi dugo očekivana vladavina Mesije i njegovih svetaca koji će ,,doći u život i vladati kao carevi sa Mesijom” (Otkr. 20:4).

Metodi kojima su se kritičari služili kako bi odstranili ovo buduće Mesijino Carstvo spadaju među najkatastrofalnija pogrešna tumačenja reči Biblije. Vaskrsnuće prethodno obezglavljenih svetaca kako bi vladali sa Isusom (Otkr. 20:4) naravno da može da se odnosi samo na pravo vaskrsnuće mrtvih.  To sigurno ne može da bude opis današnjeg prihvatanja hrišćanske vere! Međutim, to je tradicionalno viđenje još od Avgustina,[40] i svedoči o čitavoj antimesijanskoj tendenciji tradicionalnog hrišćanstva.

,,Prvo vaskrsnuće” (Otkr. 20:5), koje opisuje blagoslovenost onih koji dolaze u život kako bi bili ,,sveštenici Božiji i Mesijini i kako bi vladali sa njim hiljadu godina” (Otkr. 20:6), sledi nakon Drugog dolaska, kako je to video Jovan u Otkrivenju. Redosled događaja je onakav kakav bismo očekivali na osnovu sekvence date od strane Pavla u stihovima 15:22-23 Prve Korinćanima. Nakon što su oživljeni vaskrsnućem, vernici počinju da vladaju sa Mesijom upravo onako kako je Isus obećao u tekstovima o kojima smo već govorili.[41]

Pažljivo povezivanje obimnog materijala koji nam je dat Danilovim, Isaijinim i Isusovim proročanstvima, kako u Jevanđelju tako i u Otkrivenju, pruža nam detaljnu sliku događaja u izraelskom regionu koji vode do povratka Mesije. Jedna u velikoj meri zanemarena odlika Pavlovog prikaza Antihrista u 2. poglavlju 2. Solunjanima je njegov citat stiha Isaija 11:4. Tu se pominje kraj Asirije, dalje opisane u stihovima 30:27-32:4 u mesijanskom okruženju, ,,Pa će se onda javiti bezakonik, kog će Gospod Isus ubiti duhom usta svojih, i iskoreniti svetlošću dolaska svog” (2. Sol. 2:8). Krajnji ,,kralj Severa” (Danilo 11), očigledno vladar Asirije,[42] pronaći će se u teritoriji koju su prethodno držali asirijsko i vavilonsko carstvo. Odatle Biblija izgleda da očekuje Antihrista da se pojavi; moguće je da čitavo jedanaesto poglavlje Knjige Danilove, od petog stiha pa nadalje, predstavlja predviđanje događaja koji su još uvek budućnost. Sa istorijske tačke gledišta, taj pasus je ponekad i nepotpun i nepravilan i, uprkos nekim paralelama, ne odgovara tačno nasleđu sirijskih kraljeva koji su živeli u četvrtom i drugom veku pre nove ere. Stihovi od 11:5 do 12:3 Knjige Danilove predstavljaju povezanu celinu, veliki deo toga se ne poklapa sa istorijskim događajima, a ostatak je nesavršeno ispunjen. Veliko otkrivenje koje je dato Danilu u poglavljima 10-12 kako bi mu pokazalo ,,šta će se destiti tvojim ljudima po završetku tih dana (tj. dana neposredno pred Mesijino Carstvo), a vizija se odnosi na dane koji su i dalje budućnost” (10:14), trebalo bi da bude cenjeno od strane onih koji uzimaju za ozbiljno Isusovu posvećenost čitanju i shvatanju Knjige Danilove. (Vidi Danilo 10:14 i Isusova uputstva u Matej 24:15).

Jasno je da je proročanstvo dodeljeno crkvi kao uteha za teške dane pred Mesijin povratak. To što je Isus pomenuo grozotu pustoši u stihovima 9:27, 11:31 i 12:11 Knjige Danilove (vidi 8:13), on nam pažnju usmerava na čitav kontekst u kom se ovi stihovi nalaze. Ovo je upravo novozavetni metod. ,,Kada Novi zavet citira kratki starozavetni pasus, on se često implicitno odnosi na čitav kontekst citata.”[43]

,,Učenjaci” su nevoljni da pažljivo prate Isusa i Pavla i njihovu preokupiranost (njima) dalekom budućnošću koja prethodi Drugom dolasku. Međutim, ne postoji logičan razlog da sa išta manjom ozbiljnošću posmatramo budućnost datu od strane Isusa u poglavlju 24 Jevanđelja po Mateju nego što posmatramo, na primer, službu na Sinajskoj gori. ,,Teologija” se izgleda baš potrudila da ukloni Isusa iz onoga što se smatra ,,neprikladnim” učenjem datim u razgovoru na Maslinovoj gori. Novi zavet, međutim, predstavlja Sina Božijeg kao ništa manje autoritativnog po pitanju svog predviđanja budućnosti nego po pitanju svojih radikalnih etičkih zahteva. Sve je to odraz mesijanske tačke gledišta i verovanja. Svaki deo novozavetnih podataka je potreban kako bi se dobila celokupna slika o Isusu po pitanju istorije i vere.

Samim tim, crkve ne mogu da trvde da predstavljaju Isusov um osim ako svojim članovima i svetu ne prenose zbir Isusovog propovedanja.[44] Jasno je da su tradicionalni hrišćani jednostavno zanemarili ili potisnuli velike delove ovog učenja.[45] Time što su birale delove teksta koje im odgovaraju, crkve podržavaju samo ono što im tradicija dozvoljava. Veliki deo ostatka Isusove propovedi je gurnut u stranu kao ,,jevrejski” i ,,neproduhovljen”. Postoji uporan antisemitski tok u tradicionalnoj teologiji. Mesijanizam Isusa Hrista (a samim tim, po definiciji, hrišćanski) je pretrpeo ogromnu štetu time što je tumačen od strane nejevreja na nerazumljiv način.

Ova tragična antimesijanska tendencija koja pokušava da pripitomi mesijanizam proroka Novog i Starog zaveta i da ga učini više cenjenim, ,,religijskim” i ,,duhovnim” potiče od neuspeha protestantskih reformatora da poveruju u Isusove reči a posebno u reč knjige Otkrovenja.

Luter je u svom predgovoru za Novi zavet (1522) izrazio izuzetnu odbojnost prema knjizi Otkrovenja, izjavivši da za njega on nimalo nije apostolski ni proročanski ... i da ne može da vidi da je on delo Svetog duha. Štaviše, njemu se ne sviđaju zapovesti ni pretnje koje pisac iznosi u ovoj knjizi (22:18-19) kao ni obećanje da će biti blagosloveni oni koji ga se pridržavaju (1:3; 22:7), kada niko ne zna šta je to ... Štaviše, mnogi Oci odbijaju knjigu ... ,,Na kraju, svako misli onako kako mu duh nalaže. Moj duh ne može da se prilagodi knjizi  a dovoljan razlog za to što je ne cenim visoko jeste taj da se o Hristu u njoj ne propoveda niti je on priznat u istoj, što su Apostoli pre svega morali da čine.” Kasnije (1534.) Luter je otkrio mogućnost za hrišćane da izvuku korist iz iste ... On je još uvek mislio o njoj kao o skrivenom, glupom proročanstvu koje se i nakon mnogih pokušaja ne može objasniti tako da se dođe do nekakve sigurnosti ... Ali je ostao sumnjičav u vezi apostolstva (Predgovor za Otkrivenje u izdanju iz 1545. godine), što je dao na štampanje i u okviru Poslanice Jevrejima, Jakovljeve i Judine poslanice, kao dodatak svom Novom zavetu, mada te svoje komentare nije zaveo u indeksu pojmova. Gledajući u celini, tačka gledišta reformacije je obeležena povratkom Kanona Evsevija i kao posledica toga umanjenom važnošću Poslanice Jevrejima, 2. Petrove poslanice, 2. i 3. Jovanove poslanice, Judine i Jakovljeve poslanice i Knjige Otkrivenja.” Zwingli je Otkrivenje smatrao ,,nebiblijskom knjigom” a čak i Kalvin, iako u velikoj meri inspirisan, ne iznosi nikakav komentar po pitanju 2. i 3. Jovanove i Otkrivenja.”[46]

Olshausen svoj prst stavlja bez greške na slepu tačku velikog reformatora onda kada iznosi svoje zapažanje da je poslednja knjiga Biblije bila nejasna Luteru jednostavno jer on ,,nije mogao da u potpunosti razume doktrinu Božijeg carstva na zemlji, koje je prikazano u Otkrivenju i koje predstavlja središte svega o čemu se u Otkrivenju govori.”[47]

Trebalo bi da dodamo da Carstvo Božije na zemlji predstavlja središte čitave Biblije i srž spasiteljskog Jevanđelja, onakvog o kakvom je Isus propovedao.

12. Krštenje

Kao neko ko je naučio skoro sve time što je ispitivan o raznim biblijskim pitanjima već preko 40 godina, usuđujem se da podstaknem razmišljanje nekih vernika o krštenju. Oni su prijatelji, koji su bez sumnje posvećeni Bibliji, ali su naučeni da je krštenje u vodi besmislen ritual koji nije primenljiv na hrišćane.

Argument je ovak formulisan: ,,Postoje dva velika krštenja u Novom zavetu: a) krštenje vodom koje je otpočeo Jovan Krstitelj; b) krštenje duhom – krštenje koje primenjuje Isus Hrist i koje nekoga čini hrišćaninom.”

Pažljivo pogledajte prethodnu izjavu. Ona stvarno ne predstavlja pravi prikaz onoga što Biblija propoveda. Jedan veliki faktor nedostaje. Činjenice govore da je Isus takođe bio kršten u vodi. Stoga, postoje tri vrste krštenja a ne dve: a) krštenje vodom koje je otpočeo Jovan; b) krštenje vodom koje je odobrio Isus; c) krštenje duhom.

Svako je upoznat sa krštenjem koje je Jovan sproveo. Jasno je da je ono prevaziđeno hrišćanskim krštenjem (Dela 19:1-7). Apostolsko hrišćansko krštenje je krštenje i vodom i duhom. U stihovima Jovan 4:1-2 mi smo naučili da je ,,Isus krstio više učenika nego što je to učinio Jovan (mada Isus sam nije krstio, nego su to činili učenici njegovi)” U stihu 3:22 Jovanovog jevanđelja stoji da su ,,Isus i njegovi učenici došli u Judeju, i da je Isus provodio vreme sa njima i krstio ih.” Stoga, nema sumnje da je Isus krstio vodom (mada su sam čin potapanja vršili njegovi predstavnici, učenici). Ceremonija inicijacije bila je krštenje koje je izvodio Isus – hrišćansko krštenje u vodi.

Stub hrišćanske teologije koji je Isus postavio kako bi proširio svoje učenje zahteva da učenici sve do kraja doba odlaze u ostale nacije i propovedaju ono što je Isus propovedao. Deo tog procesa kog su vršili učenici bilo je ,,krštenje u ime Oca, Sina i Svetoga duha” (Matej 28:19). To je jasna zapovest koja dolazi sa Isusovih usana i ona predstavlja suštinski element naredbi upućenih crkvi.

Jasno je da su Apostoli to tako shvatali. Petrova molba upućena njegovim slušaocima prvog veka nije zastarela: ,,Pokajte se i budite kršteni  u ime Isusa Hrista kako biste se iskupili za grehe i primićete dar Svetog Duha” (Dela 2:38). Tipična inicijacija, stupanje u crkvu, vrši se pokajanjem, verovanjem u Jevanđelje Carstva i Ime Isusa Hrista i krštenje vodom. Stih 8:12 Dela apostolskih pruža rano učenje: Kada su verovali Filipu kako govori o Jevanđelju Carstva i Imenu Isusa Hrista, oni su bili kršteni, kako muškarci tako i žene.”

Kako ne bi ostavio mesta za sumnju, Luka kaže da čak i nakon primanja Svetog duha, nejevreje treba krstiti u vodi. To je izrazito zapovedio Petar koji je svesno pratio Isusove zapovesti u dvadesetosmom poglavlju Jevanđelja po Mateju. On je tražio vodu i naredio ,,da budu kršteni oni koji su primili svetog duha” (Dela 10:47, 48). Kada je Pavle otkrio preobraćenike koji su primili samo Jovanovo krštenje vodom, on je odmah sproveo hrišćansko krštenje vodom u ime Gospoda Isusa (Dela 19:5). Novozavetna crkva sigurno nije propovedala da krštenje duhom menja hrišćansko krštenje vodom. Ova dva načina pokrštavanja idu zajedno kao standardan način na koji osoba postaje deo Hristovog tela. Pri kraju svog propovedanja, Petar još uvek govori o ,,krštenju koje spasava” nas, kao ,,molba bogu za dobru savest” (1. Petrova 3:21).  Naravno, niko ne kaže da postoji nešto ,,magično” u vodi. Ono što se računa jeste pristanak da se poštuju Isusova naređenja, poput detetovog. To je jednostavno stvar ,,slušanja vere”. ,,Onaj koji veruje u Sina ima večan život; ali onaj koji ga ne sluša neće videti život već gnev Božiji koji boravi u njemu” (Jovan 3:36).

Krštenje bez uporne istrajnosti u životu jednog hrišćanina ne može da spase osobu ništa više od kratkoročne odluke koju ne prati doživotna posvećenost. Spasenje milošću i verom takođe podrazumeva (prema Pavlovim rečima) ,,predanost od srca tom obliku učenja kom si posvećen” (Rimljanima 6:17). To učenje je uključivalo krštenje. Ovaj način pozivanja preobraćenika da postanu Hrišćani predstavlja deo onoga što Apostoli podrazumevaju pod spasenjem verom. Oni su propovedali o ,,poslušnosti verom” svuda (Rimljanima 1:5; 16:26).

Bog nam je dao pravu proceduru kojom se vrši prijem u Njegovu crkvu. Krštenje u vodi je javno odricanje greha i odlučnost da se služi Bogu i Mesiji. Oznake poput ,,telesne uredbe” ili ,,legalizam” dovode do pogrešnog tumačenja apostolskog učenja o hrišćanskom krštenju u vodi. Sam Isus je bio kršten u vodi (Luka 3:21). On je uvodio i krstio preobraćenike (Jovan 4:1) i on je svojim sledbenicima naredio da uvode i krste preobraćenike (Matej 28:19, 20) sve dok se on ne vrati na kraju doba.

Nema potrebe da se stvara podela ili neslaganje oko ove jednostavne stvari koja već vekovima predstavlja veliki problem milionima čitalaca Biblije, hiljadama kritičara Biblije.

Evangelisti priznaju da je Petrov poziv za pokajanje i krštenje izuzetno drugačiji od savremenih evangelističkih formula. Dok piše o ,,Preobraćanju u Bibliji”, R.T. France iznosi sledeće činjenice:

Naša tendencija da vidimo krštenje kao simbolični i neobavezni čin, ili to što smo postiđeni uključivanjem fizičkog čina kao dela duhovnog procesa preobraćenja, suprostavlja se izuzetno ,,realističnom” jeziku Novog zaveta o spasiteljskom značaju krštenja (npr. Jovan 3:5; Rim. 6:3, 4; Gal. 3:27; Kol. 2:12; Tit. 3:5; 1 Pet. 3:20-21). Dok ne postoje osnove u Novom zavetu koje podržavaju verovanje da krštenje samo po sebi  čini neku osobu hrišćaninom, ideja nekrštenog hrišćanina je jednako strana. ,,Bez njega (krštenja) vernik ne stupa u primitivnu zajednicu vere” (S. Smalley).[48]

Stoga molimo naše drage proučavaoce Biblije koji su nabasali na lažno ,,duhovno” viđenje toga da fizički čin ne predstavlja deo hrišćanskog učenjaštva. Gnostici su bili ti koji su stvorili pogrešnu podelu između onoga što je fizičko i što je duhovno. Apostoli, koji su zahtevali krštenje vodom, bili su poslušni i, kao što je i trebalo, slušali su Hristovu zapovest. Biti vernik znači prihvatiti to da je Isus Gospod. A to se iskreno ne može postići bez poslušnosti (Rimljanima 10:9).

13. Isus i eliksir života

Većina ljudi bi dala sve da može beskonačno da produži život. Isusova misija je bila da ljudima poruči da su na putu da dođu do tajne trajnog življenja. On je došao da ,,donese život i besmrtnost svetlošću Jevanđelja” (2. Timotiju 1:10). Ta dragocena informacija se dobija samo inteligentnim verovanjem u njegovo učenje/reč/Jevanđelje o Carstvu kao i verovanjem u to da je on umro i da je vaskrsao. Oni koji redovno odlaze u crkvu nejasno govore o ,,večnom životu”. Ova fraza ne predstavlja u potpunosti prvobitnu ideju. Ona tačnije znači ,,život doba koje će doći”. Izraz je jevrejski i Isus je voleo da ga često upotrebljava. On ju je otkrio u stihu 12:2 Knjige Danilove gde stoji veliko obećanje o vaskrsnuću usnulih mrtvih. Kada se mnogi probude iz svog pokoja u prašini zemlje (Danilo 12:2), oni će dobiti ,,Život Doba (koje će doći).” To je Doba koje će doći jer je to doba svetske istorije koje sledi nakon budućeg vaskrsnuća mrtvih. To vaskrsnuće svih vernika dešava se onda kada se Isus vrati (1. Korinćanima 15:23). Taj dragoceni stih, 12:2 Knjige Danilove, takođe nam sa neverovatnom jednostavnošću govori šta mrtvi sada rade i gde to rade. To je jedan od najjasnijih svedočenja Biblije o sadašnjem stanju mrtvih, pre  vaskrsnuća. Oni spavaju – nesvesno. Takva istina mora jednom i za svagda da dokaže da su ,,molitve” upućene Mariji ili bilo kom drugom preminulom svecu beskorisne.

Buduće Doba koje će doći (o kom je Danilo prvi govorio a zatim i Novi zavet) zaista je večni život, ali ćemo taj večni život tek dobiti u Dobu koje će doći. To znači da će postojati ,,Doba koje će doći”. Vreme će se nastaviti tada i zemlja će biti obnovljena pod rukovodstvom Mesije Isusa koji će se vratiti u sili pri početku Novog doba – ne sedam godina pre tog vremena kako bi izvršio tajno uznesenje kako neke popularne šeme predlažu i propagiraju.

Oni koji se bave prevođenjem Biblije ponekad nam onemogućuju da dođemo do originalnog smisla. Verzija Kralja Džejmsa (lepa na svoj način ali loše prevedena u nekim stihovima) čini da pomislite da neće doći trenutak kada će se Isus vratiti! U tom stihu, 10:6 u Otkrivenju, zapravo ne stoji ništa slično. On jednostavno znači da neće više biti odlaganja. Drugi Dolazak će odmah uslediti. Ali vreme će se nastaviti: to će biti Doba koje će doći, doba Carstva Božijeg na zemlji.

Crkve imaju tendenciju da učine Bibliju teškom za razumevanje po mnogim aspektima. Kada govori o ,,raju” kao cilju za hrišćane, Biblija kaže sasvim suprotno. Isus je obećao da će zemlju naslediti njegovi sledbenici u budućnosti. Citirajući stih 37:11 Psalma, Isus je definisao da će njegovi sledbenici naslediti zemlju ili zemljište (Matej 5:5). On je objavio ovo kao samu srž svog učenja u Propovedi na Sinajskoj gori. Propoved na Sinajskoj gori kao i sva Isusova učenja su nam dati kao neophodna uputstva za sadašnji život, dok se pripremamo da uđemo u Carstvo Božije na zemlji, kada nastupi Drugi dolazak. Pri Drugom dolasku, preminuli vernici svih doba će se probuditi iz svog sadašnjeg pokoja u ,,prašini zemlje” (Danilo 12:2) i ,,naslediće zemlju” kao što je Isus i obećao (Matej 5:5) i, zapravo, ,,vladaće kao kraljevi sa Isusom na zemlji” (Otk. 5:10, vidi i Otk. 20:9 koje opisuje boravak svetaca na zemlji). Isus je, prema stihu koji prethodi (Otk. 5:9), umro kako bi ozvaničio zakon Carstva svojom krvlju i kako bi osigurao to da nam bude oprošteno njegovom pomirujućom smrću. Na poslednjoj večeri, Isus je govorio o ovoj ,,krvi zakona” i o tome da je zakon Božiji ugovor/sporazum/obećanje dato hrišćanima (Isus je govorio Apostolma kao onima koji predstavljaju veru) da će naslediti Carstvo Božije zajedno sa Isusom. ,,Baš kao što je moj Otac doneo zavet sa mnom da će mi dati Carstvo ... i vi ćete sedeti na dvanaest prestola kako biste sudili nad (ponovo okupljenim) dvanaest plemena” (Luka 22:29, 30). Neki prevodi nas sada, smatramo tačno, podsećaju da reč ,,dodeliti” sada zapravo znači ,,doneti zavet”. Reč se zaista odnosi na ,,donošenje zaveta”. Isus je upravo govorio kako je prolio svoju ,,zavetsku krv” (Luka 22:20).

Isus kao ,,novi Mojsije” i novi ,,Jošua”, obećava Zemlju ili Cartvo Božije na zemlji vernima. To je potvrda ,,Obećanja zemlje” datog Avramu. Kada je Isus govorio o ,,Jevanđelju Carstva” (Matej 24:14) on je pružio složen naziv za svoj plan za ljudsku besmrtnost u dolazećem Carstvu. Baš kao što je ,,ova knjiga zakona” (Tora) prenesena kroz Mojsija (Peta Mojsijeva 30:10), neko ko je veći od Mojsija dostavio je Novu Toru sumiranu u Jevanđelje o Carstvu.

Patrijarh Avram je u Bibliji poznat kao otac vernika. Njegova vera predstavlja model hrišćanske vere. Vernici su opisani kako prate korake vere Avramove (Rimljanima 4:16). Oni su naslednici, Jevreji i nejevreji, istih obećanja koje je Bog dao Avramu. Avramu je hrišćansko Jevanđelje propovedano unapred (Galatima 3:8). Božanska obećanja data Avramu, Isaku i Jakovu predstavljaju kamen temeljac Novozavetnog Jevanđelja. Avramu je takođe bio obećan Kanan (zemljište) i potomci (naslednici). Božiji unilateralni predlog upućen njemu je predstavljao garanciju i ,,semena i zemlje”. Seme ili naslednici će biti mnogi a jedan će biti naslednik u posebnom smislu, Hrist (Galatima 3:16). ,,Zemlja” je bila Obećana zemlja, ili preciznije Zemlja Obećanja (Jevrejima 11:9). U toj obećanoj zemlji patrijarsi su boravili kao ,,izbeglice” (Jevrejima 11:9), verujući, na osnovu božanske reči, da će zemlja u kojoj žive jednog dana biti pretvorena u ,,nebesko” Carstvo Božije na zemlji. To znači da je Zemlja zapravo njihova jer im je obećana božanskim putem ali tokom njihovog života oni nisu posedovali ni deo nje. (Avram je morao da kupi deo zemljišta na kome bi sahranio svoju ženu Saru.)

Jevanđelijska istina od ključne važnosti je ta da je Avram zapravo živeo u Zemlji Obećanja (Jevrejima 11:9). To van svake sumnje dokazuje da Obećana zemlja nije ,,raj” već mesto koje nije na ovoj planeti. Obećana Zemlja je bila teritorija na Bliskom Istoku. Ta teritorija ostaje Obećana zemlja. To će biti scena dolazećeg Carstva. Njen pravični kralj, Mesija, vratiće se da preuzme tu zemlju i da svoju vladavinu proširi na čitavu planetu. Obećana zemlja, samim tim, nije ništa drugo do obećano Carstvo Božije – srce Isusovog spasiteljskog Jevanđelja. Isus je mogao isto da kaže ,,Blagosloveni da su krotki. Oni će naslediti Zemlju” (Matej 5:5) ili ,,Blagosloveni oni koji su pokornog duha jer Carstvo Nebesko[49] pripada njima” (Matej 5:3) po božanskom obećanju. Kako bi se obećanje dato Avramu ispunilo, patrijarh mora da se vrati u život vaskrsnućem. Tek tada će on primiti obećanu nagradu i nasledstvo na kome je božanski zakon zasnovan (vidi Jevrejima 11:13, 39, 40).

Kada Carstvo dođe (kako se molimo Gospodovom molitvom ,,Nek je Carstvo tvoje”) Avram i Isak i Jakov i starozavetni i novozavetni vernici će se dići vaskrsnućem (iz svog sadašnjeg sna u zemljanoj prašini, Danilo 12:2) i sešće na velikoj proslavi da inaugurišu Novo doba Carstva Božijeg na zemlji (Matej 8:11). Mnogi će doći sa četiri strane sveta i priključiti im se na spektakularnoj proslavi (Luka 13:28-29). Kako bi se kvalifikovali za mesto na proslavi, nas Isus primorava da odmah krenemo da se vredno pripremamo za istu. Jevanđelje se zapravo i svodi na to. Isus želi da Carstvo Božije i dobijanje mesta u istom za nas bude prioritet (Matej 6:33). Sve druge ambicije i aktivnosti moraju da zauzmu drugo mesto. Isus je svoju poruku nazvao ,,Jevanđeljem o Carstvu” (Marko 1:14, 15) i Matej, kada je koristio imenicu Jevanđelje, uvek istu objašnjavao kao ,,Jevanđelje o Carstvu” (Mat. 4:23; 9:35; 24:14; vidi i 26:13). Isus je objavio svoju misiju izjavom u stihu 4:43 Jevanđelja po Luki: ,,Ja sam dužan da propovedam Jevanđelje o Carstvu Božijem drugim gradovima: zato je Bog mene zadužio” – i to sam poslat  da uradim. Pošto je on nalagao i sledbenicima da nastavljaju isti zadatak (Luka 9:2, 60; Matej 28:19-20; Luka 24:47), očekivali bismo da se svuda crkve bave Jevanđeljem o Carstvu. Ova fraza je očigledno nestala iz savremenih predstavljanja ,,Jevanđelja”.

Prema stihu 24:47 Jevanđelja po Luki, Isus je izjavio da se ,,pokajanje i oprost” nude samo na osnovu Isusovog imena, tj, njegovog sopstvenog otkrovenja. Kao u stihovima 4:11, 12 Jevanđelja po Marku, prihvatanje Jevanđelja o Carstvu (Matej 13:19) predstavlja suštinski element u prihvatanju samog Isusa. Isus je često iznosio istu poentu. On je upozorio ,,one koji se stide mene i mojih reči” da će katastrofalno proći kada dođe sudnji dan (Marko 8:38). Odvajanje Isusa od njegovih reči predstavlja najveću teološku katastrofu koju treba po svaku cenu izbeći. Satana zaista ima samo jedan trik samo ga na različite načine primenjuje kako bi odvojio Isusa od njegovog učenja/Jevanđelja (vidi takođe 2. Jovanova 7-9; 1. Timotiju 6:3).

Svojim hitnim pozivom na pokajanje i verovanje u Jevanđelje o Carstvu (Marko 1:14, 15 – sažet prikaz hrišćanstva prema Isusu), Isus je zapravo pozivao ljude sa svih strana da zauzmu svoja mesta u tom dolasku, obećanom Carstvu i da vladaju sa njim. Isus je, kao Mesija, planirao da ,,popravi” svet, ali je on znao da mora prvi umreti, vaskrsnuti i ostaviti svet na određeno vreme. On je sada sa Ocem sa Njegove desne strane i napustiće Njegovo prisustvo kako bi se vratio na zemlju kada za to dođe trenutak kako bi inaugurisao Carstvo na zemlji.

U vezi sa ovim, stih 110:1 Psalma je veoma koristan stih. To je omiljeni ,,dokazni tekst” Apostola i Isusa. U Novom zavetu se on pominje 23 puta – i citiran je češće nego ijedan drugi stih Starog zaveta. Njegova važnost je ogromna. To je takođe i revolucionarni Psalm jer nam govori o odnosu Boga i Isusa. Psalm 110:1 je božanska reč (loše prevedena ako vaša verzija izostavlja reč ,,proročanstvo”). To je ,,Jahvino proročanstvo” (Jedan Bog hebrejske Biblije, Judaizma novozavetbog hrišćanstva) upućeno Davidovom gospodu koji je Mesija, izgovoreno 1000 godina pre nego što je on došao u postojanje u materici device Marije.

Pozivam vas da obratite pažnju na jedostavnu činjenicu da Davidov gospod nije Davidov Gospod. Reč gospod ne treba da bude napisana velikim slovom. Revidirana verzija Biblije (1881) ispravila je grešku ranijih prevoda u kojima je reč gospod napisana velikim slovom, a ima slučaja gde još uvek tako stoji. Šta je ovde dovedeno u pitanje? Izuzetno važna istina oko toga ko je Isus. On nije Gospod Bog, jer reč u nadahnutom tekstu nije reč koja predstavlja Božanstvo već reč koja predstavlja ljudsku superiornu osobu – ljudskog gospoda, osobu uzdignutu od strane nekog ko je superiorniji, jedinstvenog Božijeg zastupnika – a ne Gospoda koji je Bog. Možete ovu činjenicu da proverite kod rabina ili prijatelja koji može da čita hebrejski jezik Starog zaveta. Hebrejska reč koja označava status Sina Božijeg u stihu 110:1 Psalma je adoni. Ova reč se javlja 195 puta u hebrejskoj Bibliji i nikada se ne odnosi na Boga. Kada je Bog opisan kao ,,Gospod” (veliko G), drugačija reč, Adonai, se javlja. Samim tim Biblija pažljivo pravi razliku između Boga i čoveka. Bog je Gospod Bog (Adonai), ili se nekad upotrebljava Njegovo lično ime, Jahve, pa je Isus Njegov jedinstveni , bezgrešni sin začet u devici (adoni, moj gospod, Luka 1:43; 2:11). Adonai se javlja 449 puta u Starom zavetu i pravi razliku između Jednog Boga i svih ostalih. Adonai nije reč koja opisuje Sina Božijeg, Isusa u stihu 110:1 Psalma.[50] Adoni se javlja 195 puta i odnosi se samo na čoveka (nekad i na anđela) koji je gospod, tj, na nekog ko nije Bog. Ovo bi trebalo da bude odgovor na komplikovane poslebiblijske raspravi i pravljenje veroispovesti koje na suptilan način zanemaruju najjednostavniju i najosnovniju biblijsku istinu – da je Bog jedna Osoba i da je Mesija drugi Adam, ,,čovek Mesija” (1. Timotiju 2:5). Taj ,,čovek Mesija Isus” toliko savršeno i istrajno oslikava karakter i volju svog Oca da on može da kaže: ,,Onaj ko je video mene, video je mog Oca” (Jovan 14:9). Bez obzira na to, on ništa nije mogao da učini sam od sebe (Jovan 8:28). On je uvek zavisio od Oca, Boga, i bio podređen Njemu.

Da se vratimo na Jevanđelje o Carstvu

Ovo je spasiteljska poruka koju su Isus i Pavle uvek nudili javnosti.[51] Isus, nakon što je propovedao o Jevanđelju Carstva, zapovedio je Apostolima i učenicima da do kraja doba prenose istu Poruku/Jevanđelje o Carstvu Božijem celom svetu (Matej 28:19, 20). Ovaj zadatak je očigledno bio veoma slabo vršen, jer oni koji sebe nazivaju hrišćanima koriste svaki opisni termin za Jevanđelje, osim onog koji je potekao sa Isusovih usana, a to je ,,Jevanđelje o Carstvu”. Ako uporedimo stih 9:11 Jevanđelja po Luki sa stihovima 28:30. 31 Dela apostolskih, pronaći ćemo da su Isus i Pavle obično,,dočekivali ljude širokih ruku” i odmah su počeli da govore o ključnoj temi Jevanđelja,  ,,Carstvu Božijem”. Zapanjujuće je to što neki danas ne misle da Jevanđelje o kome je Isus propovedao uopšte treba da bude tema propovedi. Oni pogrešno pretpostavljaju da je Pavle dao drugačije Jevanđelje nejevrejima. Da je to bio slučaj, Pavle bi krenuo svojim tokom (Galatima 1:8, 9) jer bi napustio jedno i jedino pravo spasiteljsko Jevanđelje. Postoji samo jedna Poruka spasiteljskog Jevanđelja koja je upućena svakom ljudskom biću.

Važnost Jevanđelja o Carstvu ne može biti prenaglašena. U njemu, Isus nama nudi eliksir života. On predstavlja poruku koju mi na inteligentan način treba da primimo, u kojoj nam obećava beskonačni život. Evo kako Poruka o besmrtnosti funkcioniše. Prvo, morate da čujete kako je jasno objavljena. Drugo, morate da shvatite njenu srž, razmišljajući kao ,,dete” čije oči su oči i uši otvorene za božansko otkrovenje (vidi Efescima 1:13). Treće, morate da je se pridržavate tokom čitavog života, uprkos stalnim ometanjima, brigama i željama za drugim stvarima (Luka 8:15). Sve ovo je Isus u potpunosti pojasnio u svojoj fundamentalnoj ilustraciji o semenu i zemljištu (priča o sejaču, Matej 13, Marko 4, Luka 8). U tom fenomenalnom teološkom ,,poređenju”, Isus je rekao da je spasenje proces koji mora da otpočne, da se nastavi i da traje do kraja. To sve zavisi od početnog prihvatanja ,,semena” Jevanđelja Božijeg, onakvog o kakvom je Isus propovedao. Samo će oni koji održavaju veru i koji su poslušni do samog kraja biti spaseni (Matej 24:13). Spasenje za novozavetne hrišćane je poput trke. Cilj, spasenje, ,,sada nam je bliže  nego onda kada smo po prvi put poverovali” (Rimljanima 13:11). Mi sada ,,bivamo spaseni” (1. Kor.1:18; 15:2), i mi smo bili spaseni ,,nadom” (Rimljanima 8:24) i bićemo spaseni kada se Isus vrati.

Zlatna medalja se ne dobija onda kada trka počne i ne diplomira se onda kada se upiše fakultet. Spasenje je trka do kraja a podstrek koji nas navodi da počnemo je Jevanđelje o Carstvu koje nam prenosi energiju samog Boga (1. Solunjanima 2:13; Jovan 6:63).

Kako se dolazi do večnog života

Evo kako se dolazi do večnog života. Čujete Jevanđelje/Reč Carstva. Shvatite ga i odgovorite na isto tako što ga učinite prioritetom u svom životu. Toliko ga visoko cenite da vi (figurativno govoreći) prodate sve što imate kako biste kupili jedno polje koje sadrži blago, biser velike vrednosti, tajnu besmrtnosti. Kada tragate za večnim životom, šta bi drugo moglo da bude jednako vredno vaše pažnje?

Kako se u vama javlja ta varnica života? To je novo stvaranje rečju Božijom. Reč Jevanđelja je Božije stvaralačko sredstvo, ,,varnica” Njegove sopstvene besmrtnosti data rečima Isusa ljudima koji veruju. (Biblija uglavnom sebe naziva ,,Svetim pismom”). One podrazumevaju Jevanđelje o Carstvu, Poruku o besmrtnosti i kako do nje doći (Matej 13:19, reč Carstva = Marko 4:14, reč =Luka 8:11, reč Božija). Reč je Božije stvaralačko sredstvo. Ona je deo Njega i izražava Njegovu želju za nas ljude. Svojom stvaralačkom rečju On namerava da deli i pruža sopstvenu besmrtnost. On želi da ljudska bića žive zauvek. On želi da nam pruži (svojom milošću) beskrajan život i On nam pruža svoje ,,seme”, varnicu tog novog života i vitalnost koja je početak ili začetak – prvi deo – besmrtnosti (Efescima 1:14). Kada se to ,,seme” usadi u naša srca i naše umove, mi iz smrti prelazimo u život.

Stih 5:24 Jovanovog jevanđelja sažima proces spasenja na brilijantan način: ,,Istinski vam govorim: on koji čuje moju reč (Poruku Jevanđelja) i veruje Njemu koji me je postavio ima večan život (Život doba koje će doći). On ne dolazi pred suđenje već je prešao iz smrti u život.”

Sve zavisi od načina na koji dragocenu reč/Jevanđelje o Carstvu čujemo, shvatimo i pratimo – suočeni sa teškoćama, ometanjima, tugom i proganjanjem. Nije ni čudo to što je Isus opisao Carstvo terminima koji su proračunati kako bi na nas ostavili svoju neprocenjivu vrednost poput bisera velike vrednosti, blaga nad svim blagima.

Isusova poruka spasenja se zove seme (Luka 8:11). To seme mora da se ugnezdi u našim umovima. Žanje se jednim propovedanjem. Mora biti prihvaćeno ,,iskrenim srcem” (Luka 8:15). Oni koji oberučke prime to seme ,,u svoje dobro i iskreno srce”, moraju da čekaju plod sa strpljenjem (Luka 8:15). Svi pisci Biblije pričaju istu priču Jevanđelja. Svi nude istu formulu besmrtnosti. Svi pisci Novog zaveta dele istu ,,Mehaniku” ili proces upuštanja u program besmrtnosti. Jakov je rekao da ovo ponovno rođenje, klijanje novog života iz semena Jevanđelja, postiže se kroz reč, reč Istine (Jakovljeva 1:18; vidi i ,,Tvoja reč je istina”, Jovan 17:17). Reč mora da pusti korene u nama: ,, primite usađenu reč sa krotkošću koja može spasti duše vaše” (Jakovljeva 1:21). Ta reč je reč Jevanđelja o Carstvu Božijem, onakva o kakvoj je Isus propovedao. Matej je naziva ,,rečju Carstva” (Matej 13:19). Jakov je, naravno, dobro poznavao priču o sejaču. Petar, kao glavni Mesijin potparol, dobro se postarao da se setimo procesa spasenja, nauke dostizanja besmrtnosti ponovnim rođenjem. On je, poput Isusa i njegovog polubrata Jakova, govorio o reči Jevanđelja kao ,,neiskvarivom semenu” (1. Petrova 1:23) – drugim rečima, semenu koje u sebi nosi klicu besmrtnosti. Seme prenosi prirodu samog Boga. Učestvovanjem u toj prirodi, putem semena Poruke Carstva posađenog u našem srcu, mi učestvujemo u neuništivom životu samog Boga. Seme, primljeno i zadržano, u nama stvara novi koren ličnosti, čini nas novim stvorenjima, ponovo rođenim ljudskim bićima kojima je suđeno da žive zauvek (1. Petrova 1:23-25). Nezamenljiv ključ ovog čudotvornog drugog rođenja je ,,reč koja je propovedana vama kao Jevanđelje” (1. Petrova 1:25). Ta poruka otkriva tajnu božanskog plana u Hristu koji se tiče ljudske sudbine.

Apostol Jovan je znao za seme i kako ono predstavlja ključ ponovnog rođenja u smislu besmrtnosti. U stihu 3:3 Jevanđelja po Jovanu, on kaže kako se Isus obratio sledećim rečima jevrejskom učenjaku: ,,Osim ako nisi ponovno rođen, ne možeš ući u Carstvo.” Bez ponovnog rođenja nema večnog života. A ponovnog rođenja nema bez živog ,,semena”. Jovan je kasnije potsetio svoje čitaoce da ponovno rođenje dolazi od semena. On je takođe znao da Isusovo dragoceno učenje o semenu i zemljištu nosi izuzetnu vrednost. Jovan je rekao da osoba koja je ,,ponovno rođena ne može da nastavi sa grehom, jer Božije seme ostaje u njoj” (1. Jovanova 3:9). Čineći ponovno rođenje apsolutno neophodnim za besmrtnost, Isus je pojasnio da je ulazak u Carstvo Jevanđelja ključ za večni život: ,,Osim ako ne primite Carstvo Božije kao malo dete, nećete stupiti u isto” (Luka 18:17). ,,Ako ne slušate i ne prihvatite Jevanđelje Carstva (reč), ne možete se pokajati i ne može vam biti oprošteno” (vidi Marko 4:11, 12). Marko ovde, dok navodi Isusove reči, na inteligentan način, širom otvorenih očiju, prihvata Carstvo Jevanđelja, onakvo o kakvom je Isus propovedao, kao preduslov za pokajanje i oprost. Đavo, znajući koliko je pogubno Jevanđelje o Carstvu za njegove suprotne aktivnosti, pokušava da ,,oduzme reč koja je usađena u njihova srca, tako da ne mogu da veruju u nju i da budu spaseni” (Luka 8:12).

Evo priče o sejaču u samoj srži Isusove poruke o besmrtnosti. Pažljivo pročitajte izuzetne reči Vrhovnog Rabina, sa broda koji je usidren tik uz obalu Jezera Galileje:

Vama je dato da znate tajne carstva Božjeg, a onima napolju sve u pričama biva; Da očima gledaju i da ne vide, i ušima slušaju i da ne razumeju; da se kako ne obrate i da im se ne oproste gresi. I reče im: Zar ne razumete ovu priču? A kako ćete sve priče razumeti?” (Marko 4:11-13).

Pavle i ponovno rođenje

Naravno, Pavle je bio upoznat sa tajnama besmrtnosti. On je propovedao da se do ponovnog rođenja, regeneracije,  dolazi uz pomoć obnavljajućeg duha Božijeg (Galatima 4:29) putem Jevanđelja (Glatima 3:2). Hrišćani su oni koji su rođeni od duha, rođeni od obećanja datog Avramu (Galatima 4:23), oni su primaoci ,,svetog duha obećanja” (Efescima 1:13). Bilo da govorimo o duhu Božijem ili o reči Božijoj kao sredstvu ponovnog rođenja, nema nikakve razlike. I duh i reč podrazumevaju stvaralačko prisustvo i moć Božiju, jer On sprovodi svoje najmoćnije i najčudotvornije delo: On u ljudskim bićima usađuje iskru besmrtnosti, dar Života u Dolazećem dobu/Carstvu. U Postanju ,,Božiji duh lebdi nad haosom” i ,,Bog je rekao ...” (Postanje 1:2, 3). Božija reč je bila aktivna sa Njegovim duhom. (Duh je božanskoj reči isto ono što je ljudski dah ljudskom govoru.) Stvaralačka aktivnost Božija putem Jevanđelja stimuliše novi život vernika. ,,Duh dolazi slušanjem Poruke Jevanđelja” (vidi Galatima 3:2).

Petar je Tita potsetio na ,,program” besmrtnosti. ,,A kad se pokaza blagodat i čovekoljublje Spasa našeg Boga, Ne za dela pravedna koja mi učinismo, nego po svojoj milosti spase nas banjom prerođenja i obnovljenjem Duha Svetog.” (Titu 3:4, 5).

Isus, prvobitni propovednik Jevanđelja (Jevrejima 2:3, vidi i 1. Timotiju 6:3), je taj koji je bio opremljen spasiteljskom reči/ spasiteljskim rečima samog Boga (Jovan 5:24). Otac, koristeći Isusa kao svog savršenog zastupnika i misionara, dao je Isusu stvaralačke reči kojima koje nama mogu da podare novi život i preporođenje. ,,Reči koje vam govorim su duh i život” (Jovan 6:63). One sadrže energiju i vitalnost samog Boga. one funkcionišu kao moć koja našem životu daje energiju (1. Solunjanima 2:13; Rimljanima 1:16). One donose uticaj duha, koji predstavlja operativno prisustvo Boga, u naše iskustvo i naše razmišljanje. One na kraju proizvode stanje beskrajnog života, jer oni koji su primili reči života u srca svoja i nakon krštenja (Dela 8:12, itd) nastavljaju da rode plodom do kraja.

Pavlovi komentari ga obeležavaju kao istinskog Isusovog učenika, pokazujući da on prati svog Gospodara kao propovednika Jevanđelja o Carstvu Božijem. On je govorio Kološanima o ,,nadi koja je rezervisana u raju sa Hristom”. Ta nada, kako Pavle kaže, bila je izvor hrišćanske vere i ljubavi (Kološanima 1:4, 5). Kakva bi užasna šteta bila nanesena veri i ljubavi ako nada koja proizvodi ove vrline nije jasno shvaćena! Nada koja je u pitanju prenesena je njima ,,rečju o Istini, Jevanđeljem” (Kološanima 1:5), podsećajući nas ponovo o priči o sejaču. Pavle je opisao da spasiteljsko Jevanđelje i njegovu nadu kao nešto što ,,rodi plodom i raste” (Kološanima 1:6). Još jednom, jasno je da se misli na Isusovu priču o sejaču.

Isus je došao nudeći javnosti Eliksir Života, fontanu večne mladosti. On ju je ponudio ali pod njegovim uslovima, ili zapravo uslovima Boga Izraela koji ga je postavio da predstavlja spasiteljsko Jevanđelje. On je naveo javnost da prihvati njegovo Jevanđelje o Dolazećem Carstvu i obećanje o vladavini sa Hristom u Novom dobu tog Carstva koje će biti inaugurisano na zemlji, ,,naseljenoj zemlji budućnosti, o kojoj govorimo” (Jevrejima 2:5).

Krajnji cilj božije velike svrhe otkrivene u Jevanđelju je taj da Njegovi ljudi dođu na vlast kao prinčevi, na mestu obećanom Avramu i Mesiji, u Zemlju Obećanja, zemlju obnovljenu Isusovim prisustvom koji će se onda vratiti na ovu planetu. Kao Mesija on će ,,naslediti presto svog  pretka Davida” u Jerusalimu (Luka 1:32). On će to uraditi jer je Božiji Sin, čudom začet od strane Boga u Marijinoj materici (Luka 1:35, Matej 1:20, ,,onaj koji je ovaploćen u njoj”).

Čovek bi pomislio da će mnogi biti zainteresovani za besmrtnost, beskrajni i neuništivi život i društvo Isusa i njegovog Oca sada i zauvek. Naš ljudski zadatak je da tražimo tajnu večnog života, biser velike vrednosti, blago Jevanđelja o Carstvu onakvog o kakvom je Isus propovedao.

Kada ste poslednji put čuli neku propoved o ponovnom rođenju sa viđenjem besmrtnosti i tome kako se do nje stiže snagom reči/semena/duha koja je deo Isusove poruke o Carstvu Božijem?

Mnogi su uskraćeni za mnogo toga jer im je rečeno da smrt i vaskrsnuće Isusa čitavo Jevanđelje. Pavle je rekao nešto sasvim drugo. On je propovedao o tome da su smrt i vaskrsnuće Isusa ,,među najvažnijim stvarima” u Jevanđelju (1. Korinćanima 15:3). On je sam posvetio život propovedanju Jevanđelja o Carstvu (Dela 20:24, 25). Isus je godinama ulagao trud da govori o Jevanđelju o Carstvu, što je i opisano u 25 poglavlja Jevanđelja po Mateju, Marku i Luki, dok u isto vreme nije ni pominjao svoju smrt i vaskrsnuće (vidi Matej 16:21 za prvu objavu tog dela Jevanđelja).

Veroispovesti su izgleda propustile poentu Isusove spasiteljske poruke o besmrtnosti. One naglašavaju verovanje u njegovo rođenje (,,rođen od strane Device Marije”) ali ne pominju njegovo propovedanje Jevanđelja o Carstvu već odmah prelaze na njegovu smrt (,,mučen od strane Pontija Pilata ...”).

Verovanje u Isusa a ne verovanje u njegove reči nikako ne može predstavljati biblijsku definiciju verovanja. ,,Onaj koji čuje moju reči veruje u Njega koji me je poslao ima večan život” (Jovan 5:24). Na samom vrhuncu svoje karijere, Isus je izdao ozbiljno upozorenje onima koji odbijaju njegovo spasiteljsko učenje. On nije mogao da bude jasniji (Jovan 12:44-50; Matej 7:21-27).

Tokom svoje službe, Mesija zahteva da se veruje u Poruku Jevanđelja. Stvaranje jaza između Isusa i njegovog učenja potcenjuje čitavu konstituciju apostolskog hrišćanstva. ,,Vera dolazi slušanjem i slušanjem kroz Mesijine reči” (Rimljanima 10:17).[52]

 

14. Zaključak

B.F. Westcott je nesumnjivo bio u pravu kada je rekao: „Nije dovoljno prepoznati da Stari Zavet sadrži proročanstva; Stari Zavet je jedno veliko proročanstvo.“

Veliki deo tog proročanstva se bavi Mesijanskim Carstvom u njegovoj krajnjoj manifestaciji kao svetske vladavine pod nadzorom Isusa i vernih hrišćana. Mi verujemo da je upravo to Carstvo, koje predstavlja srce hrišćanskog jevanđelja, u velikoj meri odsutno iz primljenih sistema koje znamo kao hrišćansku teologiju. Isus je, drugim rečima, odvojen i udaljen od sopstvenog jevanđelja.

Analiza Rodolf Otto-a je sigurno ispravna: „Carstvo Božje za Hrista predstavlja buduće Carstvo poslednje epohe, govoreći na čisto eshatološki način, posle 'mesijanskog stradanja' posle koga dolazi božanski sud.“[53]

Mi znamo da su „Mesijanska stradanja“ u Isusovom razmišljanju predstavljala budućnost („A to je sve početak stradanja“ Mat. 24:8). Ona treba da prethode dolasku Carstva čija priprema u sadašnjem vremenu predstavlja tamu parabola. Reči o Carstvu su već posejane u srcima (Mat. 13:19). Hrišćani će postati „učenici carstva“ (Mat. 13:52). Žetva koju će doneti Mesija će doći na kraju epohe, kada će pravi sinovi Carstva zasijati u Carstvu njihovog Oca (Mat. 13:43). Tačno je da vernici mogu iskusiti nešto od čuda Carstva i sada, pre dolaska Carstva. Oni su prethodnica koja širi dobre vesti o budućem svetu – pravog ljudskog društva, obnovljenog i prosvećenog, koji se nalazi u rukama besmrtnih vladara. „Kako ćemo pobeći ne marivši za toliko spasenje?... Jer Bog ne pokori anđelima vasioni svet, koji ide i o kome govorimo“ (Jevr. 2:3,5). Da li ti savremeni vernici mogu govoriti tim jezikom i znati šta govore – jer je On taj budući svet stavio u ruke Isusa i verne crkve. Svet „još nije“ pod Isusovom kontrolom, ali je suđeno da bude u njegovoj vlasti kada se vrati (Jevr. 2:5,8).

Bizarni sistem izlaganja optužuje apostole za slepilo zbog njihovog jevrejsko-hrišćanskog mesijanizma kada oni, u Delima 1:6, pitaju za uspostavljanje Carstva u Izraelu. Apostoli su postavili pitanje na veče pentekosta pošto ih je informisao Isus koji „učenicima posebno kazivaše sve“ (Marko 4:34). Isus se prethodno već uverio da oni u potpunosti razumeju Carstvo (Mat. 13:51). Na Poslednjoj večeri on im je zvanično obećao da će im dati visoke položaje u budućoj vlasti (Luka 22:28-30). Tokom šest nedelja posle njegovog vaskrsnuća oni su opet učili o „Carstvu Božjem“ (Dela 1:3). Na osnovu svega što su čuli i razumeli, oni su pitali  da li je došlo vreme za uspostavljanje Carstva u Izraelu. To je pravo pitanje, a ne, kao što neki komentatori pokušavaju da nas ubede, užasna greška!

Sama forma pitanja pokazuje uobičajenu jevrejsku ideju o mesijanskom carstvu i pokazuje koliko su još uvek apostoli daleko od uvida u prirodu misije njihovog gospodara. Koliko je neverovatno što ti ljudi posle 40 dana učenja nisu prestali da očekuju...zemaljsko jevrejsko carstvo u kome sami treba da zauzimau visoke položaje oko ličnosti Mesije...Prikazivanje greške apostola u svojim ranim danima predstavlja izraz iskrenosti autora.[54]

Neuspeh Žana Kalvina da shvati Carstvo Božje u njegovom ispravnom mesijanskom smislu se jasno vidi iz njegovog zapanjujućeg kritikovanja Isusa i njegovih učenih sledbenika. Komentarišući prosvećeno „čuveno poslednje“ pitanje apostola upućeno Isusu: „Hoćeš li sad načiniti carstvo Izrailjevo“ Kalvin kaže: „[u Delima 1:6] postoji više grešaka nego što ima reči...Njihovo slepilo je zapanjujuće

budući da, iako su tako dobro naučeni tokom tri godine, oni pokazuju toliko neznanja kao da nikada nisu čuli ni reč.“[55] Ali Isus nije bio tako kritičan. Kalvin pokazuje slepilo u vezi jevrejsko-hrišćanskog mesijanstva i davidijanskog Isusovog jevanđelja, koji predstavljaju kičmu celog Svetog Pisma.

Zaista je neverovatno i nemoguće da apostoli greše u vezi prirode Carstva koje predstavlja srce svega što ih je Isus naučio! Ništa, ovde ili na drugom mestu, ne govori da Isus nije odobravao njihovu nadu za „konkretnim“ Carstvom Božjim na zemlji. Trenutak uspostavljanja nije poznat, a put do Carstva vodi preko skromnosti, požrtvovanja i služenja, ali realnost budućeg Carstva se nikada ne dovodi u pitanje. Zaista, samo nekoliko dana kasnije, mi vidimo apostole kako objavljuju jevanđelje jevrejskom narodu pod uticajem duha Božjeg. Oni su i dalje verovali u veliku obnovu koju su videli svi proroci: „[Isusa] valja dakle nebo da primi do onog vremena kad se sve popravi“ (Dela 3:21).

Ne postoji novo dramatično shvatanje Carstva. Carstvo ostaje Carstvo iz hebrejskih proročanstava koja, uprkos 1800 godina antimesijanskih komentara, obični čitaoci Biblije treba jasno da razumeju.[56] Krajnje je vreme da naučnici i propovednici napuste svoje neosnovano suprotstavljanje Isusu, izraelskom Mesiji, i pridruže mu se u širenju dobrih vesti o Carstvu. Kritičari takođe moraju shvatiti da njihov skepticizam predstavlja napad na srce hrišćanskog jevanđelja:

Dolazak transcedentalnog Sina Čovečijeg koji će sprovesti katastrofičnu transformaciju ovog eona, ili njegovo uređenje... je jedno od verovanja o čoveku i svetu i njihovoj istoriji koje je Isus podelio sa svojim savremenicima, a koje su vreme i napredak znanja zanemarili kao relikvije nekog starog mentaliteta.[57]

Ukoliko je to stvarno slučaj, Isus na žalost nije bio u pravu i može se sa pravom odbaciti kao lažni prorok. Ali greška se može pripisati nevernim komentatorima, čija je averzija prema mesijanizmu Novog Zaveta rezultovala njihovim odbacivanjem celog obećanja Carstva:

Mesija, čije je rođenje najavio anđeo, se predstavlja u obliku vladara koji će zauzeti i zauvek zadržati presto svog oca (pretka) Davida. Predviđeno je obnovljeno jevrejsko carstvo, a to predviđanje se pokazalo, ne samo kao iluzija, već kao potpuno nekompatibilno sa duhovnim carstvom koje je Isus proglasio i trudio da uspostavi...anđeoska komunikacija, pod uticajem trenutnog verovanja, je bazirana na pogrešnom shvatanju istorijske realnosti. U najmanju ruku je uznemirujuće otkriti da ono što treba da bude otkrovenje sa neba predstavlja pogrešno tumačenje proročanstva i takođe predviđa obnovljeno Davidovo carstvo koje se nije materijalizovalo.[58]

Drugim rečima, „jadni Gavrilo, ništa nije razumeo.“ A takođe, dodaje hor komentatora, ni učenici koji su još uvek očekivali „jevrejsko“ Carstvo u Delima 1:6. Ali onda je i sam Isus, izgleda, bio u mraku u vezi Carstva kada je svojim sledbenicima obećao visoke položaje u Izraelu (Luka 22:28-30) i podsticao ih da očekuju vlast sa njim u budućoj novoj eri (Otkr. 2:26; 3:21).

Tumačima Biblije, i zapravo celom tradicionalnom hrišćanskom sistemu, hitno treba novo usmerenje. Moramo prestati da svoje tradicije okrećemo protiv reči Božje,[59] i vratiti se mesijankim dobrim vestima o Carstvu i verovajnju u Isusa, jevrejskog Hrista, spasitelja sveta, koji je sa desne strane svoga Oca, a kome je suđeno da će se vratiti i vladati kao Mesija i Car „Da, dođi, Gospode Isuse“  (Otkr. 22:20).