Sadržaj

Uvodna reč 
Uvod 

Prvi deo: Isus i mesijanska budućnost

 1. Srce hrišćanstva – Carstvo Božije  
 2. Carstvo koje su proroci očekivali 
 3. Tradicionalna jevrejska i hrišćanska objašnjenja 
 4. Treće rešenje 
 5. Ne-politički Mesija tradicionalnog hrišćanstva 
 6. Buduće političko carstvo u Isusovom učenju 
 7. Plemići koji odlaze i koji se vraćaju 
 8. Isus, jevrejsko-hrišćanski Mesija 
 9. Nedefinisano buduće Carstvo tradicionalnog hrišćanstva 
10. Eliminisanje budućeg Carstva iz teologije 

 

Postoji impresivni stepen slaganja proučavaoca Novog Zaveta oko toga da je Carstvo Božje centralna tema celokupnog Isusovog učenja. Ono što je Isus podrazumevao pod Carstvom, međutim, ostaje nejasno kako komentatorima, tako i čitaocima Biblije. Budući da Carstvo Božje predstavlja srce hrišćanskog jevanđelja, svaka nesigurnost u vezi ključnog Isusovog koncepta predstavlja zamagljenje celog pitanja spasenja.

Čitaoci Biblije obično sa neodobravanjem gledaju na Isusov jevrejski mesijanski stav. On tvrdi da je Mesija, što je visoka politička titula, a to znači da je on verovao da je njegova sudbina da vlada svetom iz Jerusalima, donoseći mir i poredak celom čovečanstvu na obnovljenoj zemlji. Novozavetno hrišćanstvo stoga predstavlja jedinu realističnu nadu za rešavanje haotične situacije u svetu.

Anthony Buzzard primećuje da savremeno propovedanje oslikava dugotrajnu i konfuznu tradiciju ignorisanja jevanđelja o Carstvu koje je prvo propovedao Isus, a onda apostoli. Isusova smrt i vaskrsnuće se pogrešno predstavljaju u crkvenim krugovima, pozivanjem na izolovane Pavlove stihove, kao da predstavljaju celo jevanđelje. Ali to znači zanemarivanje očiglednje činjenice da postoji trideset poglavlja jevanđelja po Mateju, Marku i Luki u kojima se smrt i vaskrsnuće Isusa čak i ne pominju. Nešto je očigledno pogrešno u vezi „jevanđelja“ koje ne sadrži Carstvo Božje kao centralni element. Posledice „iskasapljenog“ jevanđelja su očigledne u sadašnjoj podeljenoj i oslabljenoj crkvi.

Isus je, kao i izraelski proroci, imao viziju buduće nove ere mira za celo čovečanstvo. Kao Mesija, koga je postavio Bog Izraela, on je sa samopouzdanjem očekivao da će se vratiti na zemlju, zbaciti svoje neprijatelje i vladati svetom. Biblijski Isus je veoma daleko od eteričke figure prikazane u većem delu hrišćanske literature i umetnosti. On je bio istinsko ljudsko biće i propovednik jevanđelja o Carstvu Božjem, poruke o spasenju koja poziva muškarce i žene da se sada pripreme za ulazak u Carstvo Božje koje će na zemlji biti uspostavljeno prilikom drugog dolaska Isusa. Mesijino jevanđelje nas izaziva da krenemo na putovanje koje vodi ka besmrtnosti i položaju u budućoj mesijanskoj vladavini.

Anthony Buzzard je rođen u Sariju u Engleskoj, a obrazovanje je stekao u ustanovama pod nazivom Charterhouse School i Christ Church, u Oksfordu, gde je diplomirao savremene jezike. 1981. godine je došao u Sjedinjene Američke Države. Anthony ima master diplomu iz teologije sa univerziteta pod nazivom Bethany Seminary i trenutno predaje na Teološkom fakultetu u Atlanti. On je kourednik časopisa A Journal from the Radical Reformation i osnivač je udruženja Restoration Fellowship (1981), a nominovan je i za Templeton nagradu za napredak u religiji 1997. godine. Autor je dve značajne knjige i mnogih članaka o hristologiji i eshatologiji.

Uvodna reč

Pitanja, ,,Ko je Isus ili ko je on bio?“ i ,,Koji je bio njegov zadatak?“ nisu nestala. Izdavačke kuće nastavljaju da plave tržište brojnom literaturom, popularnom i učenjačkom, baveći se ovim takozvanim problemima. Mnogi ljudi koji redovno odlaze u crkvu izgleda da su zadovoljni verovanjem da je glavna svrha Isusa bila da umre tako da mi možemo da ,,odemo u raj“ kad umremo, i samim tim izbegnemo da večno gorimo u paklu (u koji nas, paradoksalno, šalje Bog koji je pun milosti i saosećanja!). Isus zapravo ni reč nije progovorio o tome da mi idemo u raj kada umremo. Niti je čak pominjao ,,večno mučenje.“ On je svojim sledbenicima obećao da će jednog dana naslediti zemlju, kada se on vrati iz raja. 

Ko je bio ovaj Isus? Koja je bila njegova misija? Da li bi on danas bio prihvaćen od strane savremenih crkava, i ako bi bio, u kojoj od stotina veroispovesti? 

Trenutni nalet interesovanja za ,,duhovne“ stvari pokrenuo je površni pristup Bogu, koji će dovesti do neuspeha i razočarenja. Boga ne možete pronaći tako što ćete naučiti napamet jedan Biblijski stih i iskoristiti isti kao mantru kako biste dobili ono što želite. Prodaja 5 miliona knjiga koje promovišu jedan jedini stih ne približava nas Hristovom cilju. Pronalaženje istine zahteva trud, istragu i proučavanje. 

Pisac veruje da su naši spisi o istorijskom Isusu konzistentni i pouzdani. Oni predstavljaju Isusa kao nekog ko se lepo i bez ikakve sumnje uklapa u svoje jevrejsko okruženje iz prvog veka. Oni opisuju Isusa čije je rođenje prorečeno vekovima unapred od strane Boga koji je otkrio Svoj veliki plan za istoriju sveta. Božanskim zavetom Gospod Bog u Bibliji je zagarantovao dolazak krajnje kraljevske ugledne ličnosti koja dolazi iz Kuće Davidove. 

Autori Biblije su bili vešti učitelji koji su pisali da bi bili shvaćeni. Njihova strast da sa nama podele to što su otkrili provodeći vreme sa Isusom je očigledna u svim njihovim rukopisima. Teško je poverovati da je njihov pokušaj da prenesu saznanje toliko slab da kao rezultat toga mi danas imamo podeljenu crkvu i brojne različite veroispovesti – a da ne pominjemo zastrašujuću nesposobnost učenjaka da se slože oko nečega, ako ništa bar oko toga ko je Isus bio. (,,Naučeno neverovanje“ zapravo može da predstavlja problem ako ne sami novozavetni dokumenti.) Bilo kakva zabuna koja postoji u trenutnoj crkvi je naša krivica, a ne krivica ranohrišćanskih pisaca Novog zaveta.

Biblija nije američka knjiga dvadesetog veka. To je jevrejska knjiga. Isus je bio Jevrejin i njegova teologija je bila duboko ukorenjena u jevrejsku Bibliju, tj. ono što mi nazivamo Starim zavetom.  To što je on tvrdio da je Mesija daje nam ključne i nezamenljive dokaze toga šta je on imao na umu. Novi zavet ga i predstavlja kao Mesiju, Davidovog i Avramovog potomka (Matej 1:1). Ta brilijantna i komplikovana izjava kojom se sve sumira daje nam ključ značenja Isusa i njegove Misije. Hrist (Mesija) je Kralj postavljen od strane Boga. Mesija je onaj kome je Bog dodelio sudbinu da vlada svetom. Njegova uloga je političke prirode. Ne obratiti pažnju na to znači pogrešno protumačiti Novi zavet od početka do kraja. 

Daleko od toga da je Isus nebeska figura isklesana od stakla i van dodira sa realnošću. On je po stilu mnogo bliži političkom aktivisti koji promoviše sopstvenu ,,teokratsku” (Božiju vladavinu) stranku. Njegova ambicija je bila da ispuni političke ciljeve koje je njemu, kao svom jedinom Sinu, dao Bog. Uz svoju tvrdnju da je davno obećani Mesija Izraela, Isus je izrazio svoju strast za revolucionarnom svetskom vladavinom, ponovno organizovanim miroljubivim i naprednim društvom okupljenim u Izraelu, Obećanoj zemlji, Božijoj zemlji (2. Samuilova 7), uz neverovatne koristi koje se šire zemljom. Hebrejska Biblija (Stari zavet), Isusova Biblija, jednostavno je puna vizija o dolazećem novom dobu u istoriji sveta. Carstvo Božije pruža jedino rešenje svetskih užasnih i nerešivih problema. 

Ono što najviše zbunjuje (posebno one koji pokušavaju da čitaju Bibliju i da je razumeju), crkve su došle na sopstvenu ideju o tome ko je Isus i ko on treba da bude. Ljudi, posebno oni religiozni, svom ,,Isusu” pripisuju svakakve zamišljene ideale. Oni od njega prave učitelja bezvremenskih istina, toga kako biti dobar i tako dalje. Ili ga poistovećuju sa postojećom političkom agendom i kreću da utiču na društvo tim idealima. Ali Isus nije ni pokušao da se umeša u sadašnji politički sistem. Kao ,,teokratski” kandidat, on je svojevoljno i neumorno objavljivao, kao pretnju i obećanje, budući dolazak njegovog sopstvenog svetskog poretka, Carstva Božijeg. Isusova vera je da je dolazeće Carstvo zasnovano na ,,jevrejskim” nadama izraelskih proroka. Zaista, Isusovi sledbenici su ga proglasili ,,obećanim prorokom” na osnovu Božijih reči upućenih Mojsiju u stihovima 18:15-18 Pete knjige Mojsijeve i 3:22,7:37 Dela apostolskih. Taj prorok ima moć koju mu je dodelio Bog da odluči o sudbini svake osobe. U našem interesu je da pažljivo obratimo pažnju i da se predamo tom vrhovnom vladaru koji vlada za Boga. Njegova požrtvovanost, smrt za grehe sveta i naredno vaskrsnuće potvrđuje da je on vladar postavljen od strane Boga da vlada dolazećim Carstvom.

Njegova smrt i vaskrsnuće, međutim, nikada ne smeju da budu odvojeni od njegovog Jevanđelja koje propoveda o Carstvu. Oproštaj u Novom zavetu nije obezbeđen verovanjem samo u to da je Isus umro i da je vaskrsao. Oproštaj se dobija pod uslovom da pre svega pružimo pametan odgovor na njegovo propovedanje o Carstvu dato u Jevanđelju. Njegova prva zapovest je bila da verujemo u Jevanđelje o Carstvu. (Marko 1:14-15).

Ova knjiga neformalnim jezikom predlaže da se Novi zavet ponovo spoji sa svojom starozavetnom pozadinom. Zatim, da Isus bude shvaćen kao Mesija Izraela i sveta i da bude analiziran u smislu svoje strastvene izjave o novom političkom poretku na zemlji koji će on, kao Kralj, nadgledati, vladajući iz Izraela, pri povratku na zemlju. Njegovo Jevanđelje ili Dobre vesti o Carstvu – Davidovo Mesijino Carstvo – ne samo da vam lično nudi neuništiv život, besmrtnost, budućim vaskrsnućem (veoma drugačijim konceptom od ,,odlaska u raj nakon smrti”). Jevanđelje, onakvo kakvo je Isus propovedao, poziva vas da posvetite ostatak svog života pripremi za učestvovanje u nadgledanju tog budućeg Carstva na obnovljenoj zemlji. Pozvan si da budeš su-naslednik Carstva sa Mesijom. Ukratko, istorijski Isus, prvobitni ,,teokrata”, nastavlja svoj rad na regrutovanju članova za svoje carsko domaćinstvo, teokratsku stranku, a oni moraju da se uz božansku pomoć pripreme na učestvovanje u Mesijinoj vladavini budućnosti. Ovo će biti prvi i jedini poredak koji će uspešno vladati zemljom. 

Uvod

Proučavanje Biblije je dospelo u ćorsokak u pokušaju da se shvati Isusov život i njegovo učenje. Davno ustanovljene i duboko ukorenjene šeme razmišljanja sprečavaju da se proučavanjem Biblije dođe do duha njegove misije. Jednostavno rečeno, teškoća leži u nedostatku razumevanja sa Mesijinim Carstvom koje predstavlja središte svega što je Isus propovedao.

Takozvani problem Isusove mesijanske svesti može da bude rešen samo onda kada oni koji se bave proučavanjem Biblije napuste svoje predrasude protiv mesijanizma koji preovladava u Novom zavetu i zaista u čitavoj Bibliji. Analiza religijskih dokumenata od strane onih koji ne dele verovanja postavljena u tim dokumentima predstavlja ogromne teškoće. Ortodoksno hrišćanstvo, kako konzervativno tako i liberalno, ima veoma malo vremena za mesijanske stvari, u smislu u kom je Isus i njegova publika iz prvog veka razumela taj termin. Sve dok tumači ne uzmu u obzir hebrejsko, mesijansko okruženje u kom je Isus propovedao i dok se ne sažive sa istim, oni će nastaviti da narušavaju jednog Isusa istorije i vere, i njega samog i njegovu poruku.

Proces čitanja Novog zaveta kroz veo crkvene tradicije traje toliko dugo da ništa osim teološke revolucije ne može da ga okonča.  Ali ima znakova nade. Druga polovina dvadesetog veka je stvorila raspoloženje koje će verovatno podstaći novi osvrt na novozavetna dokumenta koji je neophodan kako bi se došlo do srži istih. Želja za istraživanjem javlja se kako kod teologa tako i kod običnih ljudi koji se bave proučavanjem Biblije. Postoje dokazi da dogme posle-biblijskog hrišćanstva polako počinju da popuštaju.

Ono što mora što pre da se preduzme jeste tumačenje čitave Biblije koja dozvoljava da nam se ista obrati svojom objedinjujućom porukom. Ali moramo da se čuvamo da ne izostavimo elemente poruke koje smatramo neukusnim ili stranim našim savremenim načinima razmišljanja. Često se dešavalo da učenjaci proizvoljno odlučuju o tome koje elemente Novog zaveta treba prihvatiti kao važne za veru. Ako oni ne vode računa o apokaliptičnima,[1] Isus koga oni pronalaze u spisima ne govori ništa dramatično o kraju doba. Ako oni tragaju za liberalnom figurom, oni će ga pronaći u Isusu. Ako tragaju za društvenim reformatorom, otkriće ga u hrišćanskim dokumentima.

Široko je priznato da je upravo ovo najveća slabost učenjačkog pristupa u prošlosti. Bez obzira na sve, savremeni teolozi nastavljaju da pokazuju svoje neslaganje sa Isusovim mesijanizmom kada ignorišu te njegove izreke koje dokazuju da on spada u okvire starozavetne i jevrejske apokaliptičke tradicije ili za sve slične ,,udare mašte” krive novozavetnu crkvu. Mnogo dovitljivosti je primenjeno u pokušaju da se Isusu oproste njegova učenja koja mi smatramo nelagodnim ili neprihvatljivim.

Međutim, ako pročitamo Novi zavet u njegovom hebrejskom kontekstu i ukoliko sebi dopustimo da nas ponese njegova poruka, otkrićemo hrišćanstvo koje je i koherentno i praktično, mada se po nekim važnim aspektima razlikuje od vere koja je prihvaćena kao religija Isusa i Apostola.

Svaka istraga mora da počne od ključne teme svih Isusovih učenja. Na svu sreću, oni koji se bave proučavanjem Biblije se jednoglasno slažu po pitanju razumevanja toga koja je to tema. Čak i kada se samo površno baci pogled na Jevanđelja po Mateju, Marku i Luki dolazi se do saznanja da je ta ključna tema bez ikakve sumnje Carstvo Božije. 

PRVI DEO - ISUS I MESIJANSKA BUDUĆNOST

1. Srce hrišćanstva – Carstvo Božije

Naši hrišćanski dokumenti ukazuju na jednu neprikosnovenu činjenicu: Isus se iznad svega bavio Jevanđeljem o Carstvu Božijem. Njegova misija je usredsređena na Carstvo. To je suština njegovog učenja i njegova parola. On je objavio da je ono ,,na dohvat ruke”[2], pokazao svoju moć svojom službom, obećao to Carstvo kao nagradu svojim učenicima, [3] i rekao im da se mole za dolazak istog.[4] Takođe je uverio svoje sledbenike da će jednog dana zauzeti važna mesta u upravi Carstva: ,,Ostali ste sa mnom kroz sva moja iskušenja; baš kao što je moj Otac meni dao Carstvo zavetom, ja zavetujem to Carstvo vama. Ješćete i piti za mojim stolom u mom Carstvu i sedećete na prestolima sa kojih ćete upravljati izraelskim plemenima” (Luka 22:28-30; vidi Dela 1:6; 3:21).

Ova upečatljiva obećanja biće ispunjena ,,u Novom dobu, kada Sin Čovečji sedne na svoj veličanstven prestol” (Matej 19:28). Obećano Novo doba stići će sa Drugim dolaskom.[5]

Učenjaci su ubeđeni da Isus ne može istinski biti shvaćen osim ako ne razumemo šta je on podrazumevao pod Carstvom Božijim. Međutim, nisu u mogućnosti da ponude jasnu definiciju Carstva. Teološki rukopisi često izražavaju nesigurnost po pitanju toga da li mi uopšte možemo da povratimo značenje koje je Isus prikačio frazi ,,Carstvo Božije”:

Vreme je da neko provali blef onih koji misle da znaju šta je Isus podrazumevao pod Carstvom Božijim.[6]

Uprkos raznim pokušajima, nemoguće je jasnije definisati ,,Carstvo Božije” upotrebljeno u Jevanđeljima ili igde van istih osim da kažemo da ono predstavlja skup blagoslova koje je Bog dao Hristu i da se sastoji od najvišeg života koji predstavlja istinsko življenje.[7]

Drugi kritičari predosećaju da nešto ozbiljno nije u redu jer se fraza koju je Isus često koristio – zapravo njegovo sopstveno Jevanđelje – retko kad čuje u hrišćanskim krugovima. Tom Sine ukazuje na to da je ,,pobeda budućnosti Božije ključna tema u Isusovoj službi.” Zatim dodaje: ,,Michael Green je postavio sledeće pitanje na Međunarodnoj konferenciju o svetskoj evangelizaciji u Lozani održanoj 1974. godine: ,,Koliko ste ovde čuli o Carstvu Božijem? Ne mnogo. Nije to naš jezik. Ali time se Isus prvenstveno bavio.”[8]

Iskreno priznanje koje iznosi Peter Wagner je uznemiravajuće. Ono je izuzetno poučno. On priznaje da hrišćani ne koriste Isusov rečnik! U svojoj knjizi pod nazivom Rast crkve i čitavo jevanđelje, on citira čoveka pod imenom George Eldon Ladd kako kaže da ,,savremeno učenjaštvo prilično deli mišljenje da je Carstvo Božije ključna Isusova poruka.” Wagner zatim iznosi sledeći komentar:

Istina je i nemam razloga da sumnjam u to, ali ne mogu da odolim a da se ne zapitam naglas zašto nisam čuo više o tome tokom 30 godina koliko sam dugo hrišćanin. Sigurno je to da sam o tome dovoljno čitao u Bibliji. Matej pominje Carstvo 52 puta, Marko 19, Luka 44 a Jovan 4. Ali ja iskreno ne mogu da se setim da je ijedan pastor čijoj službi sam prisustvovao ikada propovedao o Carstvu Božijem. Dok analiziram teme sopstvenih propovedi, shvatam da ni ja nikad nisam propovedao o istom. Gde je bilo Carstvo do sada?[9]

Arthur Glasser, stručnjak po pitanju hrišćanskih misija, postavlja sledeće pitanje:

Kada ste poslednji put čuli propoved o Carstvu Božijem? Iskren da budem, ne mogu da se setim da sam ikada čuo jedno dobro izlaganje o ovoj temi. Kako to da se sada ćuti o tome a široko je prihvaćena činjenica da je Carstvo Božije dominiralo mislima i službom našeg Gospoda? Sigurno još neko deli moje iskustvo. Pitao sam i svoje kolege. Naravno, oni se odmah slože sa mnom da su često slušali propovedi o Isusovim događajima. Ali što se tiče dobre propovedi o prirodi Carstva Božijeg onakvog o kakvom je Isus propovedao – i oni su, nakon trenutka razmišljanja, bili iznenađeni jer su uvideli da se retko koji pastor pozabavio tom temom.[10]

Ovi učenjaci su uperili prst ka fundamentalnom problemu hrišćanstva onakvog kakvo mi danas poznajemo. Savremeni evangelizam i propovedanje u celini, iako je navodno zasnovano na Bibliji, ne zvuči kao Isusovo propovedanje. Dok nastavljaju da koriste njegovo ime, ne osvrću se na njegovu ključnu temu – Carstvo Božije. Ovaj izuzetni propust je priznat od strane nemačkog teologa XIX veka pod imenom Richard Rothe, koji je izrazio svoje neslaganje sa uobičajenim metodama širenja Biblije:

Naš ključ ne otvara – pravi ključ je izgubljen i sve dok ga se ponovo ne dokopamo naše tumačenje neće biti ispravno. Sistem biblijskih ideja nije sistem naših škola i dokle god pokušavamo da bez njega izvršimo egzegezu, Biblija će ostati polu-otvorena knjiga. Moramo joj prići shvatanjima koja se razlikuju od onih koja smatramo jedinim mogućim.[11]

Naša namera je da pokažemo da ključ koji nedostaje a koji otključava Isusovu poruku, i čitavu Bibliju, jeste Carstvo Božije. Ključ, međutim, neće imati nikakvu svrhu ako je iskrivljen. Kako bismo izvukli pravi smisao iz onoga što je Isus propovedao, mi moramo da razumemo termin ,,Carstvo Božije” onako kako ga je on razumeo. Ako uklonimo jevrejski, biblijski kontekst iz ove fraze i dodamo novo značenje istoj, stvorićemo verziju hrišćanstva koja je pogrešna u samoj srži.

Bez shvatanja pravog značenja Carstva, koje predstavlja osovinu oko koje se Isusovo propovedanje i učenje okreće, mi ne možemo da se nadamo da ćemo razumeti njegovu evangelističku poruku. Iskrena priznanja učenjaka koje smo maločas citirali nalažu da Isusova glavna tema ne zauzima ključno mesto u učenjima crkava koje mi nazivamo hrišćanskim. Zaista, često je u potpunosti izostavljena! To može da znači samo da je njihovim sistemima teologije zaista neophodna radikalna reformacija.[12]

Takva reformacija će se dogoditi tek kad se Carstvo Božije: 1) postavi u središte poruke o spasenju gde ga je Isus uvek postavljao, 2) definiše u svom biblijskom kontekstu kao cilj Božijeg programa spasenja, kao ponovno uspostavljanje čvrste vladavine na zemlji pod nadzorom Mesije i svetaca. To će zavisiti od Isusovog povratka i vaskrsnuća, u to vreme, vernika svih doba.

Ova reformacija Jevanđelja može da se ugleda na izuzetno uviđanje Profesora Burton Scott Easton-a koje je iskazao u svom članku na temu spasenja u Međunarodnoj standardnoj biblijskoj enciklopediju (1939):

Isusova izjava da je ,,Carstvo Božije na dohvat ruke” neodvojivo je povezana sa izjavom da je ,,Sudnji dan na dohvat ruke”, i u ovom kontekstu, ,,Pokaj se” (Marko 1:14, 15) mora da znači ,,ako ti bude suđeno”. Samim tim, učenje našeg Gospoda o spasenju se pre svega odnosilo na budućnost: pozitivno, stupanje u Carstvo Božije, i negativno, oslobađanje od suda koje tome prethodi.

Danas, Isusova poruka o spasenju ostaje nejasna u umovima onih koji redovno odlaze u crkvu. Oni koji bi čuli poziv za spasenje koji je uputio Isus bili bi izloženi jasnoj, ključnoj poruci o dolazećem Carstvu Božijem na zemlji. Današnji pozivi za spasenje sadrže malo ili nimalo ovih informacija. Poruka koja se svodi na Isusovu smrt za grehove zamenjena je složenim Jevanđeljem o Carstvu. Čini se da je prvobitna hrišćanska tvrdnja pretrpela užasno pomračenje. Takva situacija ugrožava život samog hrišćanstva, jer je Isus uvek veru ili verovanje u njegovu Poruku smatrao uslovom za spasenje.

To što je Carstvo Božije izostavljeno iz savremenih prikaza Jevanđelja zapalo je za oko rimokatoličkom učenjaku pod imenom B.T.Viviano:

Kao neko ko podučava ljude o novozavetnoj literaturi ... odmah mi je za oko zapalo to da je centralna tema propovedanja istorijskog Isusa iz Nazareta bila pristup  Carstvu Božijem. Međutim, na moje zaprepašćenje, ova tema jedva da je igrala ikakvu ulogu u sistematičnoj teologiji koja mi je predstavljena na teologiji. Nakon dodatne istrage, shvatio sam da je na mnogo načina ova tema uglavnom zanemarivana u teologiji i duhovnosti i liturgiji crkve u prethodnih hiljadu godina, a kada nije zanemarena, ona je izmenjena do neprepoznatljivosti. Kako se to desilo?[13]

2. Carstvo koje su proroci očekivali

Mora da je značajno to što je Carstvo Božije nešto o čemu je Isus prvo govorio, čak i pre svog rođenja: ,,Gospod Bog će mu dati presto njegovog oca Davida i on će vladati kućom Jakovljevom zauvek; i njegovo Carstvo neće imati kraja” (Luka 1:32-33).

Ova izjava anđela Gavrila ne predstavlja iznenađenje po pitanju opisa Mesijine uloge. Ono što je anđeo obećao bilo je upravo ono čemu su se vernici nadali. Ako se upitamo šta je izazvalo ovu nadu, odgovor je jednostavan: poruka svih proroka. Tema koja se stalno javlja kod hebrejskih proroka jeste ta da će Carstvo Božije biti uspostavljeno kao svet sa sedištem u obnovljenom Jerusalimu i Mesijom kao Božijim predstavnikom koji na idealan način vlada svetom. Ovim obećanjem savršene vladavine na zemlji do detalja se bave hebrejski proroci iz Starog zaveta. Mi možemo da citiramo brojne pasuse koji na tipičan način predstavljaju njihovu viziju o budućnosti i koji opisuju vladavinu obećanog Davidovog proroka obnovljenom zemljom. Očekivano svetsko carstvo bi bilo Božije Carstvo uspostavljeno za Njega i Njegovog jedinstvenog predstavnika i zamenika, Mesiju.[14] I utvrdiće se presto milošću, i na njemu će sedeti sudija (posrednik) jednako u šatoru Davidovom koji će suditi i tražiti što je pravo i biti brz da čini pravdu” (Isaija 16:5).

Jednostavnost ovog koncepta dobro je prikazan istim stihom, onako kako ga je prevela Biblija dobrih vesti: ,,Onda će jedan od Davidovih potomaka biti Kralj i on će vladati ljudima milostivo i s ljubavlju; brzo će činiti ono što je pravično i postaraće se da se sprovede pravda” (Isaija 16:5).

Ono što su proroci videli bila je vizija o utopijskim uslovima na zemlji, prateći osvajanje sveta od strane Jahve (Gospoda Boga) i delovanje kroz zastupnika kog je On odabrao, obećanog Kralja: ,,Gospod nad vojskama će vladati Sionskom gorom i Jerusalimom” (Isaija 24:23). ,,On (Mesija) će o miru govoriti nacijama i njegova vladavina biće od mora do mora i od Reke (Eufrata) do krajeva zemlje” (Zaharija 9:10).

Avdej opisuje vrhovni položaj Izraela u dolazećoj Mesijinoj vladavini:

Dom će Jakovljev naslediti nasledstvo svoje... I naslediće jug, goru Isavovu, i ravnicu, Filisteje; i naslediće polje Jefremovo i polje samarijsko i Venijaminovo i Galad; I zarobljena vojska sinova Izrailjevih naslediće šta je bilo hananejsko do Sarepte; a roblje jerusalimsko, što je u Sefaradu, naslediće južne gradove. I izbavitelji će izaći na goru Sion da sude gori Isavovoj, i carstvo će biti Gospodnje. (Avdija 17-21).[15]

Očigledno da će Carstvo Božije biti novi politički i teritorijalni poredak sa svojim sedištem u obećanoj zemlji, Izraelu. Oko ovoga se slažu svi proroci. Jeremija je takođe zabeležio reči Gospodove kojima je on obećao da će Izrael pod vladavinom Mesije biti obnovljen:

Gle, idu dani, govori Gospod, u koje ću podignuti Davidu Klicu pravednu, koja će carovati i biti srećna i činiti sud i pravdu na zemlji. U Njegove dane spašće se Juda, i Izrailj će stanovati u miru (Jeremija 23:5, 6).

Jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade, kome je vlast na ramenu njegovim (obećanog iskupljenika, Mesije) ... Bez kraja će rasti vlast i mir na prestolu Davidovom i u carstvu njegovom da se uredi i utvrdi sudom i pravdom od sada doveka... I ići će mnogi narodi govoreći: Hodite da idemo na goru Gospodnju, u dom Boga Jakovljevog, i učiće nas svojim putevima, i hodićemo stazama Njegovim. Jer će iz Siona izaći zakon, i reč Gospodnja iz Jerusalima. I sudiće među narodima, i karaće mnoge narode, te će raskovati mačeve svoje na raonike, i koplja svoja na srpove, neće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti boju. I ići će mnogi narodi govoreći: Hodite, da idemo na goru Gospodnju i u dom Boga Jakovljevog, i učiće nas svojim putevima i hodićemo Njegovim stazama; jer će iz Siona izaći zakon i reč Gospodnja iz Jerusalima. I sudiće među mnogim narodima, i pokaraće jake narode nadaleko, i oni će raskovati mačeve svoje na raonike, i koplja svoja na srpove; neće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti ratu (Isaija 9:6,7; 2:3,4; Mihej 4:2,3).

Jedna od najjasnijih opisa Carstva Božijeg se javlja u stihu 2:44 Knjige o Danilu. Nakon uništenja neprijateljski nastrojenih svetskih snaga, ,,Bog raja će postaviti Carstvo (jasno je da je u pitanju svetsko carstvo) koje nikada neće biti uništeno, i to Carstvo neće biti ostavljeno drugim ljudima; slomiće i okončaće sva ova carstva, ali samo će doveka trajati.” U sedmom poglavlju Knjige o Danilu isto obećano Carstvo biće pod rukovodstvom Sina Čovečjeg (reči koje Isus najradije koristi da bi sebe opisao) i njegovih sledbenika, ljudi koje je odabrao Bog:

I dade Mu se vlast i slava i carstvo da Mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast je Njegova vlast večna, koja neće proći, i carstvo se Njegovo neće rasuti... A carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svim nebom daće se narodu svetaca vrhovnog Boga; Njihovo će carstvo biti večno carstvo, i sve će vlasti njima služiti i slušati ih (Danilo 7:14, 27).

Revolucija povezana sa postavljanjem Mesije na čelo Carstva opisana je od strane Zaharija:

Jer će Gospod izaći, i vojevaće na narode ... I Gospod će biti car nad svom zemljom... I ko god ostane od svih naroda koji dođu na Jerusalim, svak će dolaziti od godine do godine da se pokloni caru Gospodu nad vojskama (Zaharija 14:3, 9, 16).

Ovi i mnogi drugi pasusi kod proroka demonstriraju van svake sumnje da će Carstvo Božije biti nova vladavina svetom kojom će upravljati Mesija, Božiji odabrani Kralj, kome pomaže grupa saradnika koji su u Knjizi o Danilu nazvani ,,svecima Svevišnjeg” (7:27). Ovaj prikaz obnovljene zemlje pružaju svi proroci. To je osnova mesijanske nade sumirana terminom ,,Carstvo Božije.”

Nacionalna nada Izraela koju je hrišćanski apostol Pavle u potpunosti podržavao (Dela 24:14-15; 26:5-8) živopisno i brilijantno je otkrivena od strane proroka Isaije iz osmog veka pre n.e., pre dolaska Hrista, prorocima Izraela (Rim. 1:1, 2; 16:25, 26; Gal. 3:8; Titu 1:2). Bilo kakvo odvajanje Jevanđelja od svog otkrivenja u starozavetnim spisima vodi do katastrofalnog pogrešnog tumačenja. Kada Pavle piše o Jevanđelju on pretpostavlja da njegovi čitaoci poznaju starozavetnu pozadinu Jevanđelja. Danas, međutim, većina čitalaca pristupa Pavlovim pismima a da ne znaju šta su proroci podrazumevali pod Jevanđeljem.

Brojni ključni pasusi kod proroka su bili priznati kao svedočenja o tome da će Izrael ponovo dobiti čvrstu vladavinu, da će u vidu obećanog Davidovog naslednika ponovo biti uspostavljena monarhija u Izraelu. Ako se Davidov presto na kome će sedeti Mesija kao Kralj neće ponovo pojaviti u Izraelu, čitav Stari zavet će se pretvoriti u legendu o veri, ako ne i u prevaru.

Isaija uvodi glagol ,,propovedati Jevanđelje” u brojne pasuse:

Izađi na visoku goru, Sione, koji javljaš dobre glasove; podigni silno glas svoj, Jerusalime, koji javljaš dobre glasove; podigni, ne boj se. Kaži gradovima Judinim: Evo Boga vašeg. Evo, Gospod Bog ide na jakog, i mišica će Njegova ovladati njim; evo plata je njegova kod Njega i delo njegovo pred Njim. Kao pastir pašće stado svoje; u naručje svoje sabraće jaganjce... Zato će poznati narod moj ime moje, zato će poznati u onaj dan da sam ja koji govorim: Evo me. Kako su krasne na gorama noge onog koji nosi dobre glase, koji oglašuje mir, koji javlja dobro, oglašuje spasenje, govori Sionu: Bog tvoj caruje. Stražari će tvoji podignuti glas, podignuće glas, i svi će zapevati, jer će očima videti gde Gospod vodi natrag Sion. Klikujte i pevajte, razvaline jerusalimske, jer Gospod uteši narod svoj, izbavi Jerusalim. Zagali Gospod svetu mišicu svoju pred svim narodima, da vide svi krajevi zemaljski spasenje Boga našeg. (Isaija 40:9-11; 52:6-10).

Isus je sebe video u ulozi propovednika dobrih vesti. U svom inauguracionom govoru u stihovima 4:18-19 Jevanđelja po Luki, on je citirao stihove 61:1-2 Knjige Isaijine: ,,Duh je Gospodnji na meni; zato me pomaza da javim jevanđelje siromasima; posla me da iscelim skrušene u srcu; da propovedim zarobljenima da će se otpustiti, i slepima da će progledati; da otpustim sužnje; I da propovedam prijatnu godinu (krajnji Jubilej) Gospodnju.” Isus je prikladno završio citat, ali se Isaijino predviđenje sadrži buduće i krajnje ispunjenje ovih reči, ,,dan oslobođenja od strane našeg Boga.”

Hrišćanstvo onakvo kakvo je propovedano od strane Isusa je potvrda ove uzvišene vizije o budućnosti našeg sveta. Isusu je samo u maloj meri data moć iscelitelja i popravitelja. Velika većina sveta ostaje u tami. Pri svom drugom dolasku on će izvršiti restauraciju čitavog sveta kao što je to Petar i objavio (Dela 3:21). Nažalost, crkva, koja je pod uticajem paganske grčke filozofije, postepeno gubi dodir sa proročanskom velikom objavom da će doći Carstvo kao svetska vladavina pod nadzorom Mesije koji je učinjen besmrtnim. To obećanje o dobrom vremenu koje dolazi je zamenjeno bledom, nejasnom i mističnom idejom o postojanju duše van tela u ,,raju”. Pad prvobitne hrišćanske nade zasnovane na učenju Hrista i Izraelskih proroka vodi poreklo od tehnika interpretacije (termin je previše učtiv!) koje su primenjivali crkveni oci poput Origena i Avgustina, koji su se prekomernim objašnjenjima udaljili od jednostavnog značenja biblijskog teksta. Biblija je u Otkrivenju pružila krajnje proročanstvo o Carstvu koji je opisan u čitavoj Bibliji.

Avgustin je međutim odabrao da:

pretvori izjave o Otkrivenju u alegorije i da ih primeni na istoriju crkve (samim tim uništavajući budućnost i prebacujući se u sadašnjost) ... Hiljadu godina ne treba tumačiti bukvalno, već treba predstaviti čitavu istoriju crkve od inkarnacije do krajnjeg konflikta. Vladavina svetaca je proročanstvo o crkvenoj vladavini svetom (sada!). Vaskrsnuće je metafora i jednostavno se odnosi na duhovno vaskrsnuće onog ko veruje u Hrista (sada!). Ali ovakva egzegeza je neiskrena i beznačajna ... Tako protumačiti frazu ,,prvo vaskrsnuće” (Otkrovenje 20:6) jednostavno predstavlja igru terminima. Ako se prekomernim objašnjenjima udaljimo od stvarnog značenja reči, onda, kao što Alford kaže: ,,Tu je kraj svom jezičkom značaju i Biblija prestaje da bude konačno svedočenje o nečemu.”[16]

3. Tradicionalna jevrejska i hrišćanska objašnjenja

Oslanjajući se na zajednički prikaz koji su dali proroci, jevrejski rabini su iz svojih Biblija sakupili sledeće informacije o Mesiji i njegovom budućem Carstvu:

1. Mesija treba da bude naslednik iz Davidove kuće, njegova svrha je da u Izraelu postavi Carstvo i proširi svoj uticaj nad svetom.

2. U poslednjoj strašnoj bici za dominacijom svetom, neprijatelji Božiji, objedinjeni jednim Antihristom, biće poraženi i uništeni.

3. Osnivanje Mesijinog Carstva, nakon poraza Antihrista, rezultovaće duhovnom i političkom superiornošću Izraela, kada će sve nacije biti naučene da prihvate uniju Boga, priznaju vladavinu Njegovog predstavnika, Mesije, i da traže uputstva u zakonu.

Van svake sumnje je to da je izvor ovih informacija upravo hebrejski Stari zavet. Ništa manje nije jasno to da je nada koju su delili proroci u potpunosti potvrđena od strane Gavrila kada je odredio Isusa kao obećanog vladara kojim će odavno očekivana svetska vladavina biti ostvarena: ,,Gospod Bog će mu dati presto njegovog oca Davida i on će zauvek vladati Jakovljevom kućom” (Luka 1:32-33).

Luka nam je u ovim stihovima dao konačnu hrišćansku izjavu, o najvišem autoritetu, o sudbini Isusa. On treba da vrati bogatstva ljudima i da vlada Jerusalimom kao kralj koga je postavio Bog. Nada je bila društvena, duhovna i politička – i odnosila se na zemlju! Verovanje u Carstvo koje će doći predstavljalo je srž novozavetnog hrišćanstva jer je o tome Luka, pratilac Pavla, propovedao Teofilu (Luka 1:1-4).

U smislu jednoglasne poruke hebrejskih proroka, jevrejski narod je uglavnom došao do zaključka da Isusovo pravo na mesijanstvo treba odbiti. Oni zastupaju sledeće mišljenje: Pošto ako neko tvrdi da je Mesija podrazumeva da je zbacio ostale sa vlasti, a Isus nije zbacio Rimljane sa vlasti u Palestini niti uspostavio Carstvo Božije, Isus i njegovi učenici nisu bili u pravu kada su verovali da je on obećani Mesija. Novozavetna dokumenta samim tim predstavljaju pogrešnu tvrdnju.

Suočeno sa istim podacima, tradicionalno hrišćanstvo je to shvatilo ovako: Pošto je Isus tvrdio da je zaista Mesija, i pošto rimska vladavina u Palestini nije zbačena i Mesijino Carstvo nije ustanovljeno na zemlji, Isus nikako nije mogao da planira da sprovede mesijanski program onako kako su to Jevreji očekivali. On mora da je stoga ponovo protumačio mesijansku nadu proroka i da je isključio ideju o političkoj revoluciji i uspostavljanju mesijanske vladavine na zemlji.

Kako bi podržali ovakvo razmišljanje, teolozi su potrošili dosta energije u pokušaju da nas ubede da se jevrejsko shvatanje Carstva i Isusovo shvatanje istog suprostavljaju jedno drugom. Pre svega, mi ne treba da mislimo da je Isus imao ikakvu političku ambiciju. Njegovi ciljevi, kako se to dugo tvrdilo, bili su u potpunosti ,,duhovni”. Smisao ovog dugotrajnog i davno usađenog ubeđenja može da bude sažet na sledeči način: Mnogi su u Izraelu očekivali spasenje kroz Mesiju, pomazanog, kog će Bog poslati da vlada carstvom na zemlji. Ovaj Mesija će doneti slavu Izraelu, uništiti zlo i uspostaviti pravičnost i nepokolebljivu moć. Ono što je Isus učinio bilo je nešto sasvim drugačije. On je usadio Carstvo u srca njegovih sledbenika.

Standardna dela se stalno osvrću na isto viđenje Isusa i Carstva. Ono što je svima njima zajedničko jeste, ako ništa drugo, to što priznaju da je Carstvo Božije osnova čitave Isusove misli. Ali Carstvo, daleko od toga da je vladavina svetom, svedeno je na etičku vladavinu Boga u srcima ljudi:

Teret Isusove poruke je sledeći: Carstvo Božije je volja nebeskog Oca usađena u srca ljudi. On je naučio da će vera u Boga doneti novi poredak u kome životne brige i strahovi neće postojati ... Molitvom iz srca koja su pročišćena pokajanjem i iskrenom željom za boljim životom, prisustvo Boga će biti dostignuto, Njegovo Carstvo će doći i nagrada za ljude će biti družina Božija.[17]

Ono što je neverovatno jeste to da je ova vrsta opisa Carstva Božijeg prihvaćena od strane onih koji redovno posećuju crkvu kao dovoljno dobar odraz Carstva koje se javlja u hrišćanskim dokumentima. Međutim, savremeno viđenje ne podrazumeva nikakvo pominjanje drugog dolaska Isusa i naknadno uspostavljanje Mesijinog Carstva na zemlji. Štaviše, standardna definicija Carstva je podložna velikim protivljenjima: potpuno je samo-kontradiktorno to što neko tvrdi da je Mesija a u isto vreme dobija celokupnu političku ulogu koju su hebrejski spisi dodelili Mesiji i koja je glavna poenta mesijanstva! Kada bi rekli da Isus može da govori o Carstvu Božijem (i o sebi kao o Mesiji) a u isto vreme da poriče značenje te fraze, da je u pitanju ponovno uspostavljanje teokratske vladavine širom sveta sa Jerusalimom kao metropolom novog društva, kao što su to svi hebrejski proroci zamišljali, to ne bi imalo nikakvog smisla. Odbijanje spoljašnjeg, političkog Carstva je nemoguće ako neko stalno tvrdi, kao što je Isus tvrdio, da su jevrejski spisi produhovljeni i autoritativni izvori celokupne religijske istine. Pošto se ni jedan novi politički poredak na zemlji ne javlja kao rezultat Jevrejske službe, kritičari su napravili izbor na osnovu dve alternative: Ili Isus nije zapravo tvrdio da je Mesija, u tom slučaju njegovi učenici mora da su pogrešno pripisali njemu tu titulu; ili je on zaista tvrdio da je Mesija, ali je tu titulu kao i frazu ,,Carstvo Božije” koristio na radikalni i novi način kojim je iste zauvek udaljio od starozavetnih korena i oduzeo im svaki politički značaj.

4. Treće rešenje

Ni jedno od ovih rešenja ne uzima u obzir dokaze koje pružaju biblijski dokumenti. U oba slučaja veliki delovi dostupnih podataka jednostavno nisu uzeti u obzir. Predlog da Isus nije zapravo tvrdio da je Mesija bi čitav Novi zavet proglasio prevarom. Ali ništa manje nije problematično zastupati mišljenje da je Isus napustio jevrejsku, starozavetnu nacionalnu nadu za mesijanskom vladavinom širom sveta, koju su predvideli svi proroci. Dosta podataka u Novom zavetu dokazuju da on tako nešto nije uradio. Onda ostaje treća opcija. Kao i njegovi savremenici, i Isus je koristio frazu ,,Carstvo Božije” kako bi opisao novi politički poredak širom sveta obećan u Svetoj Bibliji, ali on i njegovi apostoli su ponekad širili značenje ovog termina kako bi uključili preliminarni i pripremni stadijum u božanskom planu koji se tiče Carstva:

1. Njegova objava Mesijinog Carstva Božijeg pre nego što je ono uspostavljeno širom sveta pri povratku Isusa na zemlju u moći i slavi.

2. Demonstracija snage Carstva dodeljene Isusu i njegovim odabranim sledbenicima, izražena njihovim isceljivanjem i egzorcizmom.

3. Regrutovanje učenika putem Isusove službe i njihova priprema za rukovodstvo dolazećem Mesijinom Carstvu kao i učestvovanje u objavi Carstva pre njegovog dolaska.

4. Smrt Mesije za grehove sveta.

5. Njegovo vaznesenje i postavljanje sa desne strane Oca (kao što je to predviđeno u stihu 110:1 Psalma)[18] dok čeka svoj povratak kako bi ozvaničio Carstvo i obnovio društveni i politički poredak na zemlji.

Važno je obratiti pažnju na to da proroci Starog zaveta ne prave jasnu razliku između ovih preliminarnih razvoja u pripremi za Carstvo i potpunog osnivanja Carstva širom sveta, mada, kada pogledamo unazad, možemo da vidimo da u božanskom programu razbacanom po čitavom Starom zavetu postoje jasne indikacije te dve faze. U tradicionalnom hrišćanstvu, priča o carstvu Božijem kao o nekakvom opisu hrišćanskog života sada je prikrila do te mere da je skoro eliminisala Carstvo kao budući poredak božanske vladavine širom sveta, koje za Isusa i čitav Novi zavet, kao i za proroke, treba da bude veliki događaj inaugurisan njegovim Drugim dolaskom.[19]

Carstvo o kome je propovedao Isus je pre svega novi poredak na zemlji povezan sa velikim budućim događajem u istoriji a koji će biti obeležen njegovim povratkom na vlast. Za Isusa Carstvo još uvek nije došlo. Treba se moliti za njegov dolazak.[20] Svakako, snaga Carstva je prikazana tokom njegove službe ali to je samo naznaka dolazećeg Carstva koje je još uvek deo budućnosti i koje u potpunosti zavisi od povratka Isusa, Kralja, koji će ga uspostaviti.

Da se Novi zavet čita iz perspektive koja dozvoljava i trenutno preliminarno manifestovanje duha i snage Carstva kao i njegovu buduću inauguraciju i postavljanje pri Drugom dolasku, postaje jasno da Isus nikada, ni na trenutak, nije Carstvo Božije uskratio za politički ili teritorijalni značaj koji su mu pripisali proroci i koji je usađen u jevrejsku religiju kao velika nada nacije. Isus, pri svom prvom dolasku, nije trebalo da predstavi Mesijino Carstvo kao političku vladavinu celim svetom. Ipak, celokupno njegovo učenje je bilo usmereno ka pripremi sledbenika za budući dolazak Mesijinog Carstva. Na kraju svoje službe on se predao rukama Rimljana i jevrejskih autoriteta koji su ga razapeli. On je obećao da će se vratiti nakon vaskrsnuća u neprecizirano vreme kako bi politički inaugurisao Carstvo, kao u Izraelu tako i u celom svetu. Ovaj završetak božanske drame će ispuniti do samih detalja predviđanja data u starozavetnom proročanstvu i potvrditi Isusovo pravo na mesijanstvo.[21]

5. Ne-politički Mesija tradicionalnog hrišćanstva

Zanimljivo je to što su tradicionalne verzije hrišćanstva odbijale da priznaju političku dimenziju Isusovog učenja. Kritičari su se trudili da je izostave i koristili se različitim sredstvima kako bi je prekomernim objašnjavanjem odbacili. Ovaj proces je podrazumevao samo tour de force, čime se i najjasnije biblijske izjave lišavaju svog očiglednog značenja.

Ove tehnike nisu izbegle kritike onih izlagača koji su shvatili da je izvršeno nasilje nad svetim tekstovima. Zapažanje koje daje Albert Schweitzer zaslužuje da bude citirano u ovom kontekstu: ,,Mnoge velike izjave (Isusove) mogu se pronaći kako leže po ćoškovima poput eksplozivnih granata sa kojih su uklonjeni fitilji ... Naveli smo Isusa da govori drugačijim jezikom od onog kojim je on zapravo govorio.”[22]Isusove reči su pretrpele pomračenje.

Schweitzer je ubeđen da Isusov utisak o lošem stanju i kraju sveta predstavlja samu srž njegovog uma i poruku da naši spisi nemaju nikakav smisao osim ako se ne posmatraju u ovom svetlu.

Još jedan kritičar pod imenom David Baron, požalio se da su reči proroka pogrešno protumačene tako da eliminišu stvarnost budućeg Carstva Božijeg. Ono što Baron kaže o tumačima proroka Zaharija jednako se odnosi i na dosta tradicionalno ophođenje prema Carstvu Božijem u Isusovom učenju:

Skoro sva postojeća dela koja se bave ovom proročanskom knjigom su na neki način falična, a neka čak navode i na sasvim pogrešan put. Starije kritike, mada hvaljene zbog svog duhovnog tona i praktičnog učenja, i neke koje sadrže dobru količinu čvrstog filološkog i istorijskog materijala, više ili manje su poništene alegorijskim principima tumačenja kojima su svako pominjanje Carstva Božijeg na zemlji, bukvalne restauracije Izraela, vidljivog javljanja i vladavine Mesije izgubljeni usled silnih objašnjenja. [23]

Pošto je Carstvo Božije bilo srž svega što je Isus propovedao, i pošto je on u potpunosti podržavao nade proroka,[24] uklanjanje Mesijinog Carstva će ugroziti suštinu Isusove hrišćanske poruke. Neizreciva šteta koja je učinjena ,,alegorijskim principom tumačenja” (sofisticirana fraza koja ima isto značenje kao prekomerno objašnjavanje do gubljenja smisla) nije ograničeno na Knjigu proroka Zaharija. Skoro sve standardne kritike Novog zaveta su falične, iz istog razloga koji je naveo David Baron. Učenje Isusovo je pretrpelo katastrofalan udarac onda kada izlagači nisu više priznavali da Carstvo Božije pre svega i iznad svega znači ono što su proroci oduvek podrazumevali pod istim: ,,konkretno” Carstvo Božije na zemlji koje će biti započeto događajem poznatim u Starom zavetu kao Dan gospodnji i u Novom kao Drugi dolazak Isusa.[25] Uobičajeno značenje termina ,,Carstva Božijeg” na Isusovim usnama predstavlja novi poredak koji će biti inaugurisan njegovim povratkom.To se tačno poklapa sa starozavetnim opisom Božije vladavine (tj. u liku Njegovog odabranog Kralja, Mesije).[26]Tradicionalna teologija izgleda da je zaboravila da je Isus došao da ,,potvrdi obećanja data ocima” (Rimljanima 15:8) i oci, počevši od Avrama, su trebalo da ,,naslede svet” (Rimljanima 4:13). Obećanja data Avramu, koja Novi zavet podržava, bila su zasnovana na nadi da će se preuzeti vladavina zemljom. Isusovo obećanje da će njegovi sledbenici dobiti nagradu opisano je u smislu uređenja vlasti:,,Preuzmi vlast nad deset gradova” (Luka 19:17). Nada koju je rasplamsao Isus nije ništa drugačija. On je obećao poslušnima da će jednoga dana ,,naslediti zemlju” (Matej 5:5) i da će im Bog onda dati Carstvo (Luka 12:32). Novozavetno hrišćanstvo obećava svojim pristalicama mesta u rukovodstvu u novoj vladavini koja će biti uspostavljena na zemlji pri Isusovom povratku (Otkrivenje 5:10).

Mesija koji ne uspeva da dođe do svoje pozicije svetskog vladara sa središtem u Jerusalimu nije Mesija koga su očekivali proroci i koga je Gavrilo obećao Mariji (Luka 1:32, 33). Pametno je upitati se da li Isus iz tradicionalne teologije, o kome se malo šta kaže u vezi sa carstvom koje će vladati čitavom zemljom i koje će biti inaugurisano budućim kritičnim događajem, može da bude Isus Mesija iz Biblije.

6. Buduće političko carstvo u Isusovom učenju

Brojne Isusove izjave koje su od ključne važnosti nisu pridobile pažnju kakvu zaslužuju. Ovo su stihovi koji pokazuju da je Isus bio veoma svestan političke prirode Carstva kojim je njemu, Mesiji, bilo suđeno da vlada nakon svog povratka na kraju doba.

Neko ko je tvrdio da je obećani Sin Davidov nije mogao da ne bude impresioniran fundamentalnom važnošću zakona kog je David doneo a koji je opisan u sedmom poglavlju 2. Samuilove poslanice (paralele sedamnaestom poglavlju 1. Dnevnika).[27] Kao što je dobro poznato, to je stvorilo osnovu Božijeg obećanja da će doneti mir na zemlji kroz svog odabranog Kralja.[28] Daleko je priznato to da se na osnovu čitanja hebrejske Biblije dolazi do zaključka da će slava Davidovog carstva na kraju biti vraćena Izraelu, od čega će imati koristi čitav svet, onda kada Mesija dođe na vlast. Samim tim, istaknuti Isusovi učenici su željno iščekivali ,,utehu za Izrael” ali ne samo pre Isusovog rođenja, nego nakon što je završio svoju kratku službu u Palestini. To što nacija očekuje vladavinu Mesije ostaje središte hrišćanskih spisa: pravični i posvećeni Simeon ,,tražio je utehu za Izrael, a sveti duh je bio nad njim” (Luka 2:25). Proročica Ana, kojoj je Luka odao počast za izuzetnu posvećenost Bogu, ,,tražila je iskupljenje Jerusalima” (Luka 2:38). Josif iz Arimateje, koga Matej opisuje kao Isusovog učenika (Matej 27:57) bio je ,,dobar i časan čovek ... koji je čekao Carstvo Božije” (Luka 23:50, 51). To je bilo nakon Isusove smrti. On očigledno nije verovao da je Carstvo došlo sa Isusovom službom, mada se sa sigurnošću može reći da spisi opisuju njegovu službu kao iščekivanje Carstva (Matej 11:5).

Isto tako, lopov razapet na krstu je uvideo da je neminovni budući dolazak Carstva kada je zamolio Isusa da učestvuje u istom: ,,Isuse, seti me se kada dođeš (inaugurišeš) u svoje Carstvo” (Luka 23:42).

Upravo isti taj entuzijazam za Carstvo i Jevanđelje podstakao je zahtev Jakovljeve i Jovanove majke u ime njene dece. Njena molba otkriva biblijsku hrišćansku ideju o Mesijinom Carstvu, a Isus ništa nije učinio kako bi poremetio njeno razumevanje toga kakvog tipa će biti ovo Carstvo. ,,Zapovedi da sedu ova moja dva sina, jedan s desne strane Tebi, a jedan s leve strane Tebi, u carstvu Tvom” (Matej 20:21).

Carstvo koje je ona imala na umu sigurno nije bilo ograničeno na carstvo ,,u srcu”. Isusov odgovor je potvrdio da je čast da sedi na ključnom mestu u budućem Carstvu rezervisano ,,za one za koje je to mesto pripremljeno” (Marko 10:40). Štaviše, dodao je da veličina u dolazećem Carstvu Božijem pripada onima koji prvi prihvate ulogu sluge, kao što je on sam to učinio (Marko 10:42-45; vidi Filipljanima 2:5-8). Ali nema sumnje u Isusovom umu u vezi sa prirodom budućeg Carstva a ni u vezi statusa u njemu. Učenici bi bili ispravljeni da su pogrešno shvatili činjenice o budućem Carstvu u kome neko može da dođe na visok položaj. Oni su samo morali da nauče da put do visokog položaja prolazi kroz poniznost, patnju i služenje.

Pitanje hrišćanskog cilja je veoma važno u spisima o Isusovom učenju. Apostoli su dobili instrukcije od strane Isusa da priznaju obećano mesijansko carstvo kao srce Novog zakona. Za njih, vrhovni cilj hrišćanskog života je pomoći Mesiji u rukovođenju Carstvom. Na poslednjoj večeri, on im je rekao: ,, I ja ostavljam vama carstvo kao što je Otac moj meni ostavio: Da jedete i pijete za trpezom mojom u carstvu mom, i da sedite na prestolima i sudite nad dvanaest plemena Izraela” (Luka 22:29, 30).

Samo nekoliko trenutaka ranije Isus je rekao da neće piti vino na Pashu sa njima ponovo sve dok se Pasha ne ,,ispuni u Carstvu Božijem”, tj. ,,sve dok Carstvo Božije ne dođe” (Luka 22:16, 18). Onda bi oni jeli i pili u njegovom prisustvu, sjedinili se sa njim, kao izvršne vlasti Carstva. Ova veličanstvena prilika treba da se desi u ,,Novom dobu (bukvalno, ,,kada se svet preporodi”) kada Sin Čovečji sedne na svoj prestol slave” (Matej 25:31).

Implikacije svega ovoga su jasne svakom. Doći će Carstvo koje će biti inaugurisano povratkom Hrista, što će biti i početak Novog doba. Postojaće prestoli i vladavina nad dvanaest plemena ponovo sjedinjenih na zemlji. Postojaće prijateljstvo sa Isusom u Novom dobu, prijateljstvo koje neće biti obnovljeno sve ,,dok Carstvo ne dođe” (Luka 22:18).

Dok ove informacije o Carstvu Božijem formiraju okvire svega što je Isus propovedao, koliku ulogu zapravo ono igra u onome što danas nazivamo Hrišćanstvom?

7. Plemići koji odlaze i koji se vraćaju

Jednom prilikom Isus je pomenuo Carstvo Božije kada je uporedio sebe sa plemićem kome je suđeno da ode i da se kasnije vrati kako bi preuzeo vlast nad očevim carstvom. Isus je ispričao ovu priču kako bi razjasnio, najjednostavnijim rečima, stadijume božanskog plana u istoriji. Pošto su on i njegovi učenici bili u blizini Jerusalima, prilazivši gradu za kog su svi priznavali da će jednog dana postati glavni grad Carstva, njegova publika - od kojih su mnogi prihvatili njegovu tvrdnju da je Mesija - vrlo razumno su očekivali da će se ,,Carstvo Božije pojaviti odmah” (Luka 19:11).

Lukin prikaz nas ne ostavlja da sumnjamo da je Carstvo Božije o kome je reč zapravo carstvo bazirano u Jerusalimu a geografska blizina cara glavnom gradu je probudila uzbuđenje jer će nade proroka i nacije konačno biti ostvarene. Priča koja je usledila je trebalo da nauči ljude da se Carstvo neće javiti momentalno. Nema sumnje, ono će se na kraju javiti. Štaviše, pojava istog bi značila uništenje Isusovih neprijatelja: ,,Ovi moji neprijatelji koji nisu prihvatili to da ja vladam njima, dovedite mi ih i pobijte u mom prisustvu” (Luka 19:27).

Ni u jednom trenutku Isus nije predložio da su ljudi pogrešno shvatili prirodu Carstva, niti da oni treba samo da tragaju za carstvom ,,u srcu”. Jednostavnom pričom o plemiću, on je učinio jasnim činjenicu da Carstvo Božije neće biti javno inaugurisano sve dok se on ne vrati iz raja nakon što od Oca primi svoj kraljevski autoritet.  Kada se vrati on će pokazivati svoju vlast time što će ubijati svoje neprijatelje ukoliko ne žele da pristanu na njegov suverenitet (Luka 19:27). U isto vreme, njegovi verni sledbenici treba da budu nagrađeni za njihove korisne usluge za vreme odsustva gospodara time što će biti postavljeni na čelo urbanih populacija u Carstvu (Luka 19:17).

Ova priča ima savršen smisao jer potvrđuje ono što se u proslavljenom drugom poglavlju Psalma predvidelo za Mesiju, Gospodnjeg pomazanog. Prema ovom Psalmu, Bog je obećao da će svom Mesiji dati ,,nacije u nasleđe i same krajeve zemlje u njegovo posedovanje” (st.8). Kralj će ih udariti gvozdenom palicom; razbiti kao lončarski sud (stih 9). U istom Psalmu, svetske vođe kojima se Mesija suprotstavio pri svom povratku primorane su da se ,,poklone Sinu, da se ne bi razljutio i uništio ih” (stih 12). I Jevreji i Isus su u drugom poglavlju Psalma prepoznali predviđanje Mesijinog osvajanja sveta nakon dolaska na visoku poziciju. Hrišćanska zajednica je u Isusu videla ,,muško dete koje treba da vlada nacijama gvozdenom palicom” (Otkrivenje 12:5). Zaista, Isus je došao na ideju da izazove vernike da se bore za poziciju ,,autoriteta nad nacijama” i time ih usmeri ka kraju (Otkrivenje 2:26). [29]

8. Isus, jevrejsko-hrišćanski Mesija

Podaci koje smo ispitali otkrivaju Isusa koji je u potpunosti politička figura, iako svoj politički autoritet nije pokazivao pri svom prvom dolaskui držao je sebe i svoje sledbenike daleko od politike tog vremena.[30] On je u svojoj službi pokazao kvalitete nežnosti i saosećanja koji opravdavaju njegovu tvrdnju da oslikava karakter svog Oca. Kontrast koji vidimo kod napaćenog sluge koji kasnije postaje kralj i osvajač pokazuje izuzetan opseg Isusove ličnosti. U prvom veku on ,,Neće se svađati ni vikati, niti će čuti ko po rasputicama glas Njegov. Trsku stučenu neće prelomiti i sveštilo zapaljeno neće ugasiti dok pravda ne održi pobedu” (Matej 12:19, 20). Niti je on onda sudio o sekularnim pitanjima; ali kada se vrati u slavu, suđeno mu je da se bori i sudi nacijama i da vlada njima gvozdenom šipkom (Otkrivenje 19:15). Bilo kakav prikaz koji ne podrazumeva oba aspekta Mesijine aktivnosti je beznadežno pogrešan. Verovanje u istorijskog Isusa, koji je takođe i Isus vere, mora da bude zasnovano na punom sklopu otkrivene istine o njemu.

Tradicionalno hrišćansko učenje je skoro u potpunosti odbacilo politički element Isusovog učenja, bilo zanemarivanjem izreka o vladavini kakvu je očekivao da će sprovoditi on i njegovi učenici ili tvrdnjama, uprkos brojnim jasnim dokazima u Novom zavetu, da će izvršne pozicije obećane učenicima oni zauzeti sada, pre Drugog dolaska. Teorija da je apostolima ponuđeno da vladaju crkvom se sudara sa jasnim učenjem Novog zaveta da će u Novom dobu Isus doći u svojoj slavi” (Matej 19:28; 25:31), i nikako pre, i da će sledbenici Mesije sa njim deliti vlast. Plemić u ovoj priči je morao da se vrati iz raja pre nego što je dobio odobrenje da se izbori sa njegovim neprijateljima i sa verom vlada svojim carstvom. Sve dok se Isus ne vrati, učenici će uporno govoriti ,,Tvoje buduće Carstvo”, i sve dok Carstvo ne dođe (Luka 22:18), Isus neće sesti sa svojim učenicima u Carstvu koje je obećao da će deliti sa njima.

Rasprostranjeno je mišljenje da se obećanje o vladavini odnosi na period pre Drugog dolaska i ono predstavlja fatalnu promenu biblijske šeme, i imalo je tragičan efekat jer promoviše u potpunosti nebiblijsko viđenje budućnosti i velom prikriva realnost o Carstvu Božijem koje će vladati kad se Isus vrati. Isusov um je u potpunosti prikazan u Otkrivenju koje je on prosledio voljenom učeniku Jovanu. Pronalazimo kako govori Jovanu da bude istrajan sve do Velikog dana:

Čvrsto se držite dok ne dođem. Onima koji pobede, koji nastave do kraja da rade ono što ja želim, njima ću dati autoritet koji sam od Oca primio: Daću im autoritet nad nacijama, da vladaju njima gvozdenom šipkom, i da ih pretvore u parčiće poput glinenih ćupova .. Onima koji pobede ću dati pravo da sede pored mene na mom prestolu baš kao što sam ja pobedio i sedim pored svog Oca na Njegovom prestolu (Otkrivenje 2:25-27; 3:21).

Ovo su reči samog Spasitelja (,,Sin Božiji ... kaže ovo”, Otkrivenje 2:18), i crkve treba da čuju šta im ,,Duh govori”. Teško da prosečni čovek koji redovno posećuje crkvu vidi budućnost onakvom kakvu je Isus objasnio ovim stihovima. Tradicionalno hrišćanstvo izgleda da nema dodira sa ovim dramatičnim hrišćanskim učenjima. Reči koje smo citirali u Otkrivenju su, ipak, samo potvrda onoga što je Isus već postavio pred Apostole kao njihov cilj – da mu se pridruže u upravljanju obnovljenim Izraelom i svetom. [31]

Uprkos činjenici da je ova punokrvna Mesijina nada usađena u Isusa, kritičari su izrazili svoju antipatiju prema njegovom mesijanizmu time što su obeležili aktivnost Mesije, opisanu u drugom poglavlju Psalma i izrečenu Isusovim rečima u Otkrivenju, kao ,,nehrišćansku”. Oni ne vide kako kraljeva aktivnost opisana u drugom poglavlju Psalma ima ikakve veze sa Isusom. Uprkos njegovom citatu drugog poglavlja Psalma i tome što je pomenuo sebe i crkvu, sledeći komentar nije neuobičajen:

Psalm 2 može da se ne odnosi na Isusa, delom zbog toga što proglašenje Kralja na svetoj Sionskoj gori nema nikakve veze sa njegovim slučajem, a delimično zbog toga što je koncepcija njegove funkcije kao nekog ko poražava neprijatelje nehrišćanska.[32]

Teolozi koji zastupaju ovakvo viđenje su suočeni sa tragičnom kontradikcijom. Mada kažu da prihvataju Isusa kao Hrista, oni pokušavaju da promene njegove aktivnosti na način koji bi isključio veliki deo biblijskog mesijanstva. Isus ne deli sumnje teologa u vezi sa drugim poglavljem Psalma, jer u Otkrivenju koje je dodelio Jovanu i kroz njega crkvi on zapravo moli vernike da nastave do cilja, tj. da dele mesijanski ,,autoritet nad nacijama”. Obećanje o kraljevskoj privilegiji je jasno i dato van ikakve sumnje  u stihu 2:26, 3:21, 5:10 i 20:1-6 kao što je dato u stihovima 19:28 Jevanđelja po Mateju i 22:28-30 Jevanđelja po Luki (citiranim ranije). U stihu 3:21 Otkrivenja Isus pažljivo pravi razliku između svoje sadašnje koordinacije sa Ocem na Očevom prestolu i njegove buduće vladavine na njegovom sopstvenom Davidovom prestolu u Mesijinom Carstvu: ,,Daću mu pravo da sedi pored mene na mom prestolu, baš kao što sam ja odneo pobedu i sedim pored mog Oca na Njegovom prestolu.” Sve ovo je upravo ono što smo predvideli na osnovu Isusovog učenja u Jevanđelju i Starog zaveta kog je Isus prihvatio kao autoritativnu reč Božiju.

Priznavanje i prihvatanje mesijanskog tona Isusovog propovedanja o Carstvu će baciti potpuno novu svetlost na njegovu ličnost i službu. Široko je priznato da naše shvatanje ,,poslednjih stvari” (eshatologije) nekako je dospelo u stanje konfuzije[33], jer najbrilijantniji kritičari očigledno rade sve što je u njihovoj moći da se otarase čitavog problema budućnosti. Važno je shvatiti da konfuzija oko budućnosti podrazumeva konfuziju oko Jevanđelja Isusovog koje je neodvojivo od istorijskog apokaliptičkog viđenja koje vidi čitav izazov ljudskog postojanja u stremljenju ka učestvovanju u Carstvu Božijem koje će se manifestovati u Novom dobu inaugurisanom pri Drugom dolasku. Čim se uvidi da starozavetna apokaliptička nada za konačnom božanskom intervencijom u politici našeg sveta isto toliki značaj ima i u Novom zavetu, teologija će se vratiti širenju Isusove poruke o Carstvu Božijem umesto da se služi izuzetnim naoružanjem, kritičkim sredstvima očigledno namenjenim kako bi se iz Isusovog učenja odbacilo sve što nije u skladu sa ,,našim savremenim naučnim viđenjem.”

9. Nedefinisano buduće Carstvo tradicionalnog hrišćanstva

U Isusovom učenju budučnost je uvek istaknuta a sadašnjost je značajna kao priprema za krajnje doba kada će se Isus vratiti. Svaka teologija koja se ne uklapa u ove okvire je izgubila svoje osnove u Bibliji.

Oni koji se bave proučavanjem Biblije priznaju da je Isus govorio o Carstvu Božijem kao budućnosti a opet u nekom smislu kao o sadašnjosti. Međutim, dalje od toga izgleda da ne idu. Nije definisano šta se podrazumeva pod budućim Carstvom. Ova nejasnoća u vezi sa Carstvom automatski vodi do nejasnoća u vezi sa Jevanđeljem – koje je Jevanđelje o Carstvu – i preti da će zanemariti čitavu hrišćansku poruku.

Novi zavet ne ćuti, kao što smo videli, o budućem Carstvu. Ako on samo iznosi detalje o budućoj teokratiji Mesiji u kojoj crkva treba da učestvuje kao Hristov izvršni organ, to je zato što on pretpostavlja da će doktrina Carstva biti shvaćena na osnovu Starog zaveta. Nikada ne daje ni nagoveštaj toga da je daleko veći broj detalja pruženih od strane proroka prevaziđen. Sve što su proroci otkrili o budućem Carstvu i Mesijinoj vladavini čeka ispunjenje pri dolasku Isusa u slavi. Nada da će se obnoviti Izrael (Dela 1:6) se svuda podrazumeva kao deo hrišćanskog nasleđa koje Isus nikada nije stavljao pod znak pitanja. To se jasno videlo u Isusovom obećanju apostolima da će oni predsedati nad dvanaest plemena u Novom dobu (Matej 19:28). Ova ideja ne potiče iz Novog zaveta. Psalmista je predvideo vreme kada će ponovno okupljeni Izrael živeti u miru pod rukovodstvom ,,prestola kuće Davidove” (Psalm 122:5). Isaija je govorio o tome kako će Jerusalim biti obnovljen do savršenstva, a njegova uprava pročišćena ,,kao prva” (Isaija 1:26), i kako će imati idealnog Kralja koji vlada sa svojim prinčevima (Isaija 32:1). U Novom zavetu, Knjiga Otkrivenja prilično namerno i precizno spaja krajeve Mesijinog proročanstva i povezuje ih sa Drugim dolaskom. To je hrišćanska apokalipsa. Kako može da bude išta drugo ako je njen autor Isus Hrist? (Otkrivenje 1:1). Govoriti o apokalipsi kao o ,,jevrejskoj”, kao da to znači da nije hrišćanska, je fundamentalno zbunjujuće. Samo hrišćanstvo je u potpunosti jevrejsko. Isus je jevrejin čije učenje je ukorenjeno u izraelskom nasleđu. U Knjizi Otkrivenja on potvrđuje dosta toga što je već zabeleženo u Jevanđeljima. Isusovo podsticanje crkava u drugom i trećem poglavlju Otkrivenja pokazuju da je svesrdno bio posvećen tradicionalnom mesijanstvu Starog zaveta. Ova činjenica ne može biti izbegnuta osim ako se ne pribegne drastičnim merama i porekne to da je vaskrsli Isus autor Otkrovenja i da postoji gomila apokaliptičkih izreka u Jevanđelju.

Tragedija kritički nastrojenih učenjaka je ta da su u očaju da stvore Isusa koji se uklapa u njihovo viđenje onoga kakav Spasitelj treba da bude pokušali da predstave hrišćanstvo koje jednostavno ignoriše ili eliminiše obimne hrišćanske spise. Samim tim su predložili radikalnu rekonstrukciju doktrine Starog i Novog zaveta i zatim pripisali sopstvenu kreaciju Isusu!

10. Eliminisanje budućeg Carstva iz teologije

Današnji teološki radovi su puni dokaza koji pokazuju koliko su se ljudi nepravedno poneli prema Isusovom učenju o Carstvu. Neki od najistaknutijih kritičara izgleda da su bili odlučni da unište eshatološko Carstvo o kome je Isus često govorio. Protesti protiv takvog celokupnog iskorenjivanja Isusovog učenja često se javljaju u fusnotama. Oni zaslužuju veću pažnju.

Na primer, Leo Morris govori o C.H. Dodd-ovoj ,,realizovanoj eshatologiji” – teoriji da je Carstvo stiglo sa Isusovom službom i da se ne treba nadati da će se dogoditi u budućnosti – što ,,mnoge neće usrećiti”. Neće usrećiti! To efektivno briše nadu o Carstvu kome čitav Novi zavet a i čitava Biblija teži. Leon Morris objašnjava teoriju koju je dao Profesor Dodd: ,,Eschaton (kraj doba) je prešao iz budućnosti u sadašnjost, iz svere očekivanja do ostvarenog iskustva.”[34]

Prema Doddu, u Isusovom učenju nema mesta za njegov stvarni povratak. Običan čitalac Biblije će biti užasno zaprepašćen ovakvim zaključkom ovog profesora u vezi Novog zaveta. Morris nastavlja i kaže da je teorija ostvarene eshatologije ,,odlučno odbijena od strane mnogih savremenih učenjaka.” On citira J.E. Fisona kako kaže da je ,,ostvarena eshatologija iskreno i jednostavno jeretička prema standardima značajnog obima novozavetnih dokaza.” Emil Brunner je isto tako rekao:

Jasno je da je budući dolazak ništa drugo do deo mitologije koja može da bude odbačena. Kakav god događaj to bio,  čitava poenta leži u činjenici da će se on desiti. Petljati oko istog znači petljati osnovama vere, lomiti kamen temeljac koji sve drži i bez kog sve puca u param parčad. Verovati u Isusa Hrista a ne očekivati njegov Drugi dolazak predstavlja obećanje koje nikada nije ozbiljno dato, vaučer koji nikada nije ostvaren. Hrišćanska vera bez očekivanja Drugog dolaska je poput merdevina koje ne vode nigde sem u prazninu.”[35]