Filon Aleksandrijski i Logos Anđeo

Detalji

Kegan Chandler

IZ KNJIGE: Kegan A. Chandler: Isusov Bog - U pogledu hrišćanske dogme - Povratak na teologiju Novog Zaveta

Jedan jevrejski um iz prvog veka nove ere, čovek koji je imao oko 50 godina u trenutku kada je Hrist razapet, pokazaće izuzetnu strast prema Platonizmu, a njegov istrajni sinkretistički duh će prekoračiti jevrejsku granicu unutar koje je on postigao svoj uspeh i zakoračiti u rano hrišćanstvo. Može se reći da je više od bilo kog drugog teologa, marljiva sinkretistička aktivnost Filona Aleksandrijskog (oko 15. god. p.n.e. i 50. god. n.e.), pripadnika srednjeg platonizma, utabala je teološki put za upornu fuziju Platona i Hrista. Dok je još bio dečak, Filonova bogata porodica ga je upisala u grčku gimnaziju gde je učio umetnost, matematiku i filozofiju. On je razvio entuzijazam za grčku dramu i atletiku, posebno za boks. Kasnije u svom životu, međutim, Filon se okrenuo asketizmu. On piše u korist štedljivosti Esena, jevrejske monaške zajednice koja sečesto povezuje sa Svicima iz Mrtvog mora. (207)

Stariji Filon se čini rastrzanim između vrlina filozofskog života i dužnosti rimske aristokratije. (208) U jednom trenutku, Filon raspravlja oko tumačenja svog rivala Platona, a u sledećem on predstavlja potrebe Jevreja u carstvu pred Kaligulom. (209) U svakom pogledu, Filonov život prikazuje jedinstveni presek jevrejskog i nejevrejskog sveta a njegova religijska misao nije izuzetak. Kao filozof, Filon je otvoreno pokušavao da uskladi grčku filozofiju i judaizam. Možda najveći od svih helenizujućih Jevreja, on predstavlja skup biblijskog sadržaja i šireg Platonovog referentnog okvira sa kojim se susrećemo kod većine ranih helenističkih jevrejskih pisaca. Filonov dom, Aleksandrija, bio je najživopisnije intelektualno mesto na planeti Zemlji i, kao što je ranije već rečeno, „Sve religije i filozofije su se srele i pomešale u školama Aleksandrije. ” (210) Upravo unutar ovog raznolikog, akademski konkurentnog kotla, Filon je marljivo proizveo sistem biblijskog opravdanja za filozofsko posmatranje sveta i „protumačio hebrejsku Bibliju putem Platonovih smernica, vršeći [na kraju] izuzetan uticaj na hrišćanstvo u razvoju.” (211)

Upravo ga je zbog njegovih netradicionalnih pogleda, i insistiranja na briljantnosti sopstvenog platonističkog, stoičkog tumačenja Biblije, glavna jevrejska zajednica odbila. Zaista, Filonova dela možda ni ne bi bila očuvana da nije bilo nejevrejskih crkvenih otaca koji su njime bili opčinjeni. Jevrejska enciklopedija navodi sledeće: Filon je u svoju filozofiju uključio kako grčku mudrost tako i hebrejsku religiju, koju je želeo da uvrsti i uskladi putem alegorija koje je naučio od Stoika. Njegov rad nije prihvaćen od strane savremenog judaizma. „ Sofisti bukvalnosti“ , kako ih on naziva, „otvorili su oči sumnjičavo“ kada im je on objasnio čuda svoje egzegete … Filona su radije prihvatili rani hrišćani, a neki od njih su ga i smatrali hrišćaninom… Crkveni oci su očuvali većinu Filonovih dela koje i dan danas postoje. (212) Koje su to Platonove doktrine koje su hrišćanski filozofi rado prisvojili? Naravno, Filon je odmah prihvatio Platonovu besmrtnu dušu, tvrdeći da nakon smrti, duša dospeva u „više postojanje, besmrtna i nestvorena.” (213)

Ali, Filonova najvažnija i najrazrađenija doktrina je bila njegovo jedinstveno viđenje logosa. On je spojio grčki logos i svedočenja o Demijurgu ranih Platonista sa naracijom o stvaranju iz hebrejske Biblije, i upravo ova sinhronizovanost predstavlja katalizator za uvođenje Platona direktno u krvotok tek rođene hrišćanske vere. Kao što smo ranije videli, do Filonovog doba termin logos je već bio deo rečnika Grka, bar od šestog veka pre nove ere. Da ponovimo, logos je vremenom imao različita značenja, prvo je to bio Heraklitov princip poretka ili božansko znanje u univerzumu, zatim je to bio stoički oživljujući princip koji prožima stvoreni svet, i na kraju je to bio Aristotelov unutrašnji razumni diskurs u čoveku. Međutim, prava grčka reč „logos“ je značila „molbu“, „očekivanje“, „reč“, „govor“, „svedočenje“, „razum“ itd. Stoga, u Septuaginti, grčki prevod hebrejske Biblije koga su proizveli Jevreji između III i I veka pre nove ere, Grčka reč „logos“ je upotrebljena kako bi se prevela hebrejska reč „davar“ (reč). Prevod se čini prikladnim; to je termin koji je sa pravom upotrebljen za ono što izgovara jevrejski Bog (1. Mojsijeva 1:3, 6, 9), Božija dela (Zah. 5:1-4), i poruke koje je on prenosio svojim prorocima (Jer. 1:4-19).

Ali, naravno, Jevreji koji su prevodili na Grčki su koristili reč na drugačije načine nego Platonisti. (214) Moramo da naglasimo da su Jevreji koristili reč „logos“ u Septuaginti kako bi opisali Božiju aktivnost. (215) Ali helenizujući Filon izgleda da je video nešto više. U grčkoj i jevrejskoj upotrebi „logosa“, Filon je video brilijantnu vezu između dve paralelne religije. On je rešio da dokaže da su logos Platonizma i „reč“ kojom je Bog Izraela doveo svet u postojanje jedno isto. (216) On ne samo da je na kraju sam potvrdio ovo viđenje, već ga je i dodatno razradio. Za Filona, logos je bio kompleksan; on je u isto vreme bio skup Božijeg razuma a navodno i osoba. (217) Neki proučavaoci Biblije su čak naveli da je „Filon bio prvi, kako mi verujemo, koji je pripisao logosu stalni lični opstanak; samim tim idući korak ispred Platona.” (218) Očigledno je da njegov logos nije samo bio Božiji racionalni poredak, već moćni, božanski entitet, posrednik između Boga i čovečanstva. (219) O’Brien navodi da je Filonov logos „više od pukog sredstva ili noža koje Bog koristi u stvaranju. To je posredujući entitet, koji funkcioniše kao su-Stvoritelj i igra aktivnu ulogu u univerzumu nakon stvaranja.” (220) Filon je čak ovo identifikovao kao „ anđela “. (221) Ova figura je bila, kako je on tvrdio, ista „ anđelu Gospodnjem “ koji se pominje u hebrejskoj Bibliji (1. Knj. Mojsijeva 16:7-14, 2. Moj. 3:2-4, Sud. 2:1-3) i „ glavnom glasniku ,” 222 „prvorođeni Sin od Boga,“ i „najstariji od svih anđeoskih bića. (223)

Međutim, Filon je takođe verovao da je ovaj anđeo na neki način „hipostatizacija“ (individualizacija) Božijeg sopstvenog razuma. (224) Imajući u vidu Filonov brzi, mistični stil , moguće je da on nikada nije odredio da li je logos potpuno i jedino posebno lično biće, ili je samo personifikovani izraz jednog Boga. (225) Bez obzira na to, Filonova „ideja da je logos začet od strane Boga i da je njegov ‘prvo-rođeni’... direktno od njega ili indirektno dolazi u hrišćansko razmišljanje. (226) Jedna enciklopedija priznaje nit koja spaja Platona sa Filonom, i na kraju sa ličnim logosom hristologije i Trojstva kasnijih hrišćanskihfilozofa: Inspirisan Platonovim Timajem, Filon je jevrejsku Bibliju protumačio tako da je Bog stvorio komos svojom Rečju (logosom) , prvorođenim sinom Božijim. Naizmenično, ili putem dalje emanacije od ove Reči, Bog stvara sredstvima svoje stvaralačke i kraljevske moći, koja su viđena i kao njegove sile i kao predstavnici koji su zasebni u odnosu na njega … Još jedan uticaj [na kasnije hrišćane] možda je bio Neopitagorejski Srednji Platonista Numenije (oko 150) koji je postavio trijadu bogova, nazivajući ih, naizmenično, Ocem, Stvoriteljom i Stvorenim. (227)

U filozofijama kako Filona tako i Numenija, logos se „odnosi na najviše Božanstvo kao što se svetlost odnosi na sunce, u isto vreme različit i nerazdvojiv od njega.” (228) Kao što ćemo uskoro primetiti, uticajne hrišćanske figure poput Justina Mučenika (165. nove ere) takođe će opisati odnos između Boga i logosa (za njega pre-postojećeg Isusa) kao „svetlost od sunca, vatra od vatre, govornik i njegov govor.” (229) Lako je videti kako su kod Filona kasniji hrišćani skloni platonizmu otkrili savršen provodnik nove pluralističke egzegeze, hitre pa čak i brilijantne validacije koja je služila da Biblija uđe u korak sa savremenim akademicima. Bez pogovora, Filonovi pionirski metodi su bili od fundamentalnog značaja za razvijanje koncepata za buduće helenističko tumačenje hebrejske misli, posebno Klementa Aleksandrijskog, Justina Mučenika, Tertulijana i Origena. (230) Zaista bi se Justin Mučenik složio da je logos koji je stvorio svet manje, podređenije biće, opisano kao anđeo, koji je ovaploćenjem postao čovek Isus Hrist. Skrivena činjenica crkvene istorije je ta da je većina poznatih Crkvenih otaca iz drugog i trećeg veka verovala da je Isus prepostojao, ne večno kao jedan istinski Bog, već kao podređeno anđeosko biće , ono što je Bog prvo stvorio. Ovi teolozi nisu propovedali doktrinu o tri jednake večne Osobe u jednom Bogu, što je doktrina koja, prema trijadološkim proučavaocima koje smo konsultovali u prethodnom poglavlju, nije stigla kao predmet vere pre četvrtog veka nove ere. Kako je Harnack izneo, u patrističkim studijama „podređenost Hrista kao nebeskog bića Božanstvu, retko ili nikad nije pažljivo naglašeno, iako često jasno dolazi do izražaja.” (231) Detaljna analiza ovih široko rasprostranjenih vi đenja „podređenosti“ koja su imali oni najpoznatiji crkveni oci vodi do Nikejskog sabora (325. nove ere) pa će samim tim i prikaz toga da oni nisu bili posvećeni Trijadolozi biti ponuđen u narednim poglavljima.  

----------------------------------------------------------------------------------------------------
207 Vidi Philo, Every Good Man is Free , XII, 75-87, XIII, 88-91. Sve do 1990-ih, bukvalno svaki proučavalac je verova da je sekta Esena (II vek p.n.e. – I vek n.e.) napisala- Svitke iz Mrtvog mora koji su otkriveni u Kumranu 1946. godine. Neki su osporili ovu dugovečnu hipotezu i predložili da su svici zapravo napisani u Jerusalimu pre nego što su prebačeni u pećine u Kumranu kako bi se izbegla Rimska opsada. Vidi Norman Golb, Who Wrote the Dead Sea Scrolls? (New York: Charles Scribner’s Sons, 1995).
208 Neki smatraju da je Filon doživeo „krizu identiteta“. Nezadovoljan dešavanjima u Aleksandriji, moguće je da se on priključio egipatskoj jevrejskoj sekti pod nazivom Therapeutae pre nego što je bio pozvan da ispuni potrebe svojih sugrađana. Vidi Mat. Stefon (ed.), Judaism: History, Belief, and Practice (New York: Rosen Publ., 2012), str. 312.
209 Zbog svog obrazovanja, Filon je bio nominovan da predvodi grupu jevrejskih ambasadroa do Rima oko 40. god. nove ere. Filon je zamolio vladara da brani prava Jevreja koji pate u Aleksandriji i osudio Kaligulin plan da statuu sa svojim likom postavi u jevrejski hram kao poziv na rat. Nakon što im diplomatski pokušaji nisu uspeli, tvrdi se da je Filon tešio svoje sugrađane da Bog neće dozvoliti da Kaligula ode nekaž- njen. Nekoliko meseci kasnije, vladara su ubili sopstveni vojnici.
210 Jowett, str. 456.
211 Edward Moore, “Middle Platonism,” Internet Encyclopedia of Philosophy . Web. 2014.
212 C. H. Toy, C. Siegfried, J. Z. Lauterbach, “Philo Judaeus,” Jewish Encyclopedia , 1906.
213 Philo, On the Giants , 14.
214 Proučavaoci Biblije su naveli da su „[jevrejski] autori septuaginte i Platonisti koristili isti termin (logos) kako bi iskazali sasvim drugačija viđenja; ovi prvi su pod tim pojmom podrazumevali vid postupanja u Božanstvu dok su ovi drugi pod istim pojmom podrazumevali pravo biće, njegovog predstavnika i sveštenika koji sprovodi njegovu volju” (Lamson, Abbot, str. 68).
215 Marian Hillar, “Philo of Alexandria,” Internet Encyclopedia of Philosophy . Web. 10. avgust 2015.
216 O’Brien pravi paralelu između Plutarha, zastupnika Srednjeg Platonizma, koji je radio na tome da pronađe Platonizam u egipatskom Mitu o Izidi i Ozirisu, i Filona, zastupnika Srednjeg Platonizma, koji je radio na tome da pronađe Platonizam u jevrejskoj Bibliji: „Prilikom susreta sa Mitom o Izidi i Ozirisu, filozofske doktrine su razrađene, s vremena na vreme, na zbunjujući način, s tim što su razni detalji o mitu uključeni. Čovek bi mogao da uporedi Plutarhovu situaciju sa Filonovom, koji takođe mora da izađe na kraj sa kreativnim religijskim mitom (onim u Tori). Međutim, postoji bitna razlika između ovih slučajeva. Plutarh nije bio primoran da koristi ovaj mit kako bi razradio filozofiju; on to čini jer mu je očigledno interesantna i čini se da ju je video kao nekakvu filozofsku istinu (do izvesne mere). Filon pokušava da objasni još jedno sve- dočenje o stvaranju, Toru, filozofskim jezikom; budući da je bio pobožni Jevrejin, ona je za njega predstavljala srž vere i nije mogao da je jednostavno zanemari, kao što je Plutarh mogao da zanemari Mit o Izidi” (O’Brien, str. 83-116).
217 I danas se vodi debata oko toga „da li je Filonov Logos osoba ili apstrakt” (Stewart Salmond, Critic. Review of Theo. & Phil. Lit., Tom 13.(Edinburgh: T &T Clark, 1903),s. 2).
218 Lamson, Abbot, str. 68.
219 O’Brien, str. 43.
220 Isto, str. 45.
221 Philo, De Somniis. 1, 228-239; De Cherubim . 1-3; Cher . 3 and 35 ; Mut. 87; Deus 182.
222 Philo, Her . 205.
223 Hillar, IEP . Hermetističko delo pod nazivom Poimandres isto tako sadrži demijurgški entitet Logosa pod nazivom „sin Božiji.“ Za vezu između hermeticizma i aleksandrijskog judaizma i afinitete prema radu Filona vidi Dragos Giulea, Pre-Nicene Chri- stology in Paschal Contexts (Leiden: Brill, 2014), str. 68-72.
224 Isto.
225 Svakako, Filonov logos je bio zbunjujući. Proučavaoci su i danas podeljeni po pitanju toga da li je ovaj logos zaista osoba ili ne. Kao što Heuser navodi: „Zaista, veoma je problematično to šta zapravo predstavlja Filonov logos. Mnogo filozofija deluje na jednog Aleksandrijca da bi se došlo do ikakvog konačnog rezultata. Međutim, dominantno poimanje logosa kod Filona izgleda da je Stoički, polu-apstraktni i polu-konkretni entitet, koji se meša između Stvoritelja i stvaranja, nezačet i začet … Kakvo je biće ovaj posrednički logos, mi ne možemo reći” (Herman Joseph Heuser, The American Ecclesiastical Review , T om 54 (Philadelphia: The Dolphin Press, 1916), str. 229).
226 Richardson, str. 34.
227 Dale Tuggy, “History of Trinitarian Doctrines.” Stanford Encyclopedia of Philosophy . Stanford University. Web. 8. avg. 2014.
228 Eduard Zeller, Outlines of the History of Greek Philosophy (New York: Henry Holt and Company, 1889), str. 815.
229 Tuggy, Stanford Encyclopedia of Philosophy .
230 Marian Hillar, “Philo of Alexandria (c. 20 BCE—40 CE),” Internet Encyclopedia of Philosophy. Web. 16. maj 2014.
231 Harnack, History of Dogma, Tom 1 (1894), str. 193.