"Biblijsko hebrejska" protiv "grčko filozofske" preegzistencije

Preegzistencija u Božjoj mudrosti, pre nego stvarna preegzistencija, se dobro uklapa u jevrejsko okruženje u kome su jevanđelja napisana. U jevrejskim spisima, koji pružaju suštinsku pozadinu za razumevanje Novog Zaveta: "Preegzistencija se pripisuje očekivanom Mesiji, ali samo u zajednici sa drugim uvaženim stvarima, kao što je kivot, zakon, grad Jerusalim, sam Mojsije zakonodavac, narod Izraela..."[1]

Slika Mesije koju su Jevreji izgradili iz Starog Zaveta ne uključuje ideju da je Mesija zaista postojao pre svog rođenja:

Apokaliptična priča (Mesije) je najvećim delom priča o ljudskom princu, uzvišenom, bogato obdarenom, čije će stupanje na presto doneti slavnu budućnost Izraelu. Mesija je instrument suđenja ljudskim zavojevačima, pobednički ovetnik pravednih (kao što će Isus biti pri drugom dolasku). On je čovek, Sin čovečiji, iako je posednut transcendentalnim darom mudrosti i moći. U skladu sa jednim gledištem, on će se pojaviti u danima kada će patnje pravednih dostići svoj vrhunac, i njegova vladavina će započeti potpunim uništenjem njegovih neprijatelja, posle čega će vladati u miru, a Sveta Zemlja će biti središte njegovog carstva... Aluzije na njegovo otkrovenje i večnu preegzistenciju, ne podrazumevaju ništa više od predestinacije u božanskoj volji i planu.[2]

Još jedan naučnik u novozavetnoj pozadini pronalazi preegzistenciju Mesije samo kroz Božji plan: "Dalman, od koga po mom mišljenju ne postoji veći autoritet za jevrejska pitanja kaže: `Judaizam nikada nije znao ništa o preegzistenciji Mesije pre njegovog rođenja kao ljudskog bića`"[3]

[1] C. Ottley, The Doctrine ofthe Incarnation (Methuen and Co., 1896), 59, dodato isticanje.
[2] Isto, 59, 60.
[3] Charles Gore, Belief in Christ, 31.