Uvod (Doktrina Trojstva)

Detalji

Anthony Buzzard

,,Godine 317, javila se nova tvrdnja u Egiptu sa posledicama opasne prirode. Predmet ove fatalne kontroverznosti koja je potpalila takve žalosne podele širom hrišćanskog sveta, bila je doktrina o tri Osobe u Bogu, doktrina koja je u prethodna tri veka uspešno izbegla uzaludnu radoznalost ljudskih istraživanja." [1]

,,Kada se osvrnemo na dugovekovnu vladavinu Trojstva ... videćemo da je retko koja doktrina dovela do većeg čistog zla."[2]

,,Hristološka doktrina nikada u praksi nije bila izvedena jednostavnim logičkim zaključivanjem čitanjem izjava u Pismu. Crkva u praksi (bez obzira na to što ona tvrdi da radi u teoriji) nije imala običaj da svoju hristologiju bazira isključivo na svedočenju Novog zaveta."[3]

Grci su iskrivili koncept Isusovo pravo na ontološki identitet, stvarajući nelogičan skup vera i doktrina kako bi prouzrokovali konfuziju i teror kasnijim generacijama hrišćana."[4]

,,Ni na jednom mestu se u Novom zavetu Isus ne identifikuje sa Bogom."[5]

Usled toga što je Trojstvo važan deo kasnije hrišćanske doktrine, zapanjujuće je to što se taj termin ne pojavljuje u Novom zavetu. Na sličan način, oformljeni koncept od tri podjendaka partnera u Bogu pronađen u kasnijim verskim formulacijama ne može biti jasno detektovan unutar granica kanona."[6]

,,Kako ćemo odrediti prirodu razlike između Boga koji je postao čovek i Boga koji nije postao čovek, a da pri tom ne uništimo jedinstvo Boga sa jedne strane ili da ne ometamo hristologiju sa druge? Ni Nikejski sabor ni Crkveni oci četvrtog veka nisu dali zadovoljavajući odgovor na ovo pitanje."[7]

,,Usvajanje nebiblijske fraze u Nikeji predstavlja orijentir kada je u pitanju napredovanje dogme; Trojstvo je istinito, pošto Crkva - univerzalna Crkva u čije ime govore njeni Biskupi - kaže tako, iako Biblija to ne tvrdi! .. Imamo formulu, ali šta ta formula sadrži? Ni jedno dete Crkve se ne usuđuje da nađe odgovor na to pitanje"[8]

Predgovor

Nisam mogao da pročitam delo pod imenomRana koju je hrišćanstvo samo sebi nanelo a da ne postanem ponovo uzbuđen zbog primitivne hrišćanske (i jevrejske) doktrine da ,,Bog je Jedan". Ukoliko postoje ikakvi tragovi nikejskog okoravanja u umu i životu nekog čoveka, ova knjiga bi trebalo da ih sve ukloni.

Prijatno iskustvo je bilo pročitati jasna objašnjenja koja daju Antoni Bazard i Čarls Hanting u vezi sa ključnim pasusima Pisma koji su pre toga obično bili posmatrani kroz prizmu Trojstva. U isto vreme, uživanje je pročitati koncizne izjave koje se sa sigurnošću urezuju u um čitaoca. Primer ovoga predstavlja opis Tominog velikog priznanja u Jovanu 20:28. Toma je u uzdignutom Isusu prepoznao onog ko je određen da bude ,,Bog" doba koje predstoji, i onog ko dolazi na mesto Satane, ,,Boga" sadašnjice. Međutim, Tomine reči ,,Gospodar" i ,,Bog" jednostavno predstavljaju mesijanske nazive slične božanskom terminu koji je u Starom zavetu dat anđelu Gospodnjem kao predstavniku Boga. Apostol koji je pre toga imao sumnji nije odjednom usvojio Nikejsko i Atanazijsko verovanje i svog Gospoda posmatralo kao ,,pravog Boga od pravog Boga". Jevanđelje po Jovanu ne sme biti primorano ka konformizmu sa dosta kasnijim spekulacijama grčkih teologa.

Očigledno ni jedan pasus koji se bavi pitanjem Trojstva ili predpostojanja nije ostao neosporen. (Ovo uključuje enigmatsku rečenicu koju Isus izgovara u stihu Jevanđelja po Jovanu 8:58 koja se mora dovesti u ravan sa mnogim drugim paralelnim hristološkim izjavama u Jevanđelju po Jovanu kao i sa ostatkom Svetog pisma). Najveća poenta i osnova knjige je ta da je uverenje u Hristovo pred-postojanje u obliku Boga Sina postavilo sumnju na istinu u vezi sa njegovom čovečijom prirodom, u teološkom razmišljanju koje nije bio u mogućnosti da tu sumnju iznese.

U vezi sa tim, Bazard i Hanting unapređuju najinteresantniju tezu: Jovanove poslanice predstavljaju njegov odgovor na one gnostičke jeretike koji su zloupotrebljavali njegovo Jevanđelje. Jovan njihovo ophođenje sa Jevanđeljem naziva veoma ,,anarhističkim"

Ali autori Rane koju je hrišćanstvo samo sebi nanelo se ne zadovoljavaju objašnjenjima koja pružaju razne kritike Biblije. Njih obično prate potvrdne reči istaknutih teologa iz Evrope i Severne Amerike. Njihovo poznavanje čitave oblasti teološkog mišljenja, posebno kada je Trojstvo i pitanju, je očigledno i impresivno.

Postoji prijatan element humora u ovoj knjizi koji je uzdiže iznad žanra udžbenika i toma. Profesor Bazard i Čarls Hanting ukazuju na to da je jedno od velikih čuda u istoriji hrišćanstva upravo sposobnost postbiblijskih teologa da ubede hrišćane u to da tri Osobe zapravo čine Jednog Boga. Pavle je propovedao celom saboru o Bogu (Dela apostolska 20:28). Zašto on nije objasnio Trojstvo?

Prilikom diskutovanja o upotrebi reči ,,jedini" od strane Isusa u Jevanđelju po Jovanu 17:3 (,,jedini pravi Bog"), autori pišu da bismo bili sumnjičavi u vezi bilo koga ko tvrdi da ima ,,samo jednu ženu" ukoliko se njegovo domaćinstvo sastoji od tri zasebne žene, a za svaku on tvrdi da je njegova jedina žena! Pavle je objasnio Korinćanima ,,da postoji samo jedan Bog i ni jedan više", definišući Jednog Boga samo kao Oca. Otišao je korak dalje i rekao ,,nemaju svi ovo znanje." Autori dodaju: ,,U iskušenju smo da posmislimo da se nije mnogo toga promenilo još od prvog veka."

Konačno, u skladu sa tim, doktrina Trojstva je stari teološki mit. Hrišćanstvo osuđuje svet zbog nametanja nedokazane teorije o evoluciji čovečanstva. Ali ortodoksnost nameće nešto podjednako problematično: Bog koji se sastoji iz više osoba.

Poznata je kritika Protestantske reformacije koja se samo osvrnula na Nikejski sabor. Tu se suočila sa preprekom, u ovom slučaju barikadom sagrađenom od strane politike, filozofije, bigotizma, zavisti i intrige. Autori ove knjige nisu prestrašeni takvom preprekom - Nikejskom, Halkidonskom ili nekakvom drugom.

Rana koju je hrišćanstvo samo sebi nanelone pokušava zanemariti rane crkvene sabore, niti pokušava da ih zaobiđe. Naprotiv, sa njima se suočava direktno, prolazi kroz njih, i stiže do u većoj meri autoritativnih ,,uredbi" Isusa i Apostola. Ukoliko je očigledno da Isus nije bio na strani Trojstva, zašto bi njegovi sledbenici bili?

Čitaoce će zaintrigirati naslov ove knjige. On je najprikladniji za autore ove teze. Što se tiče iskonskog jevrejskog hrišćanstva i apostola, rana skoro da je bila fatalna. Život pacijenta je bio pošteđen od strane biblijskog principa da Bog uvek ima svoju zaostavštinu.

Da se izrazimo drugačije (ilustracija je moja, a nije napravljena od strane autora), dogma Trojstva predstavlja otrov kukute koji gnostički naklonjeni teolozi namerno ispijaju, mešajući čistu paru hebrejske doktrine sa otrovom grčke filozofije. Zatim su tu mešavinu nametnuli svojim učenicima. Kazna za odbijanje bi bila večno prokletstvo.

Ukoliko postoji ključni tekst u knjizi, to je stih iz Jevanđelja po Jovanu, 17:3. ,,A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista." Upravo na ovome autori zasnivaju veći deo činjenica da je Isus Sin Božiji od rođenja, a ne od večnosti (Luka 1:35). Na svet je došao kao en sarki, ljudsko biće, ali ne u ljudsko telo (vidi 1 Jovan 4:2, 2 Jovan 7).

Trinitarijanci su dugo mogli da rade po svojoj volji i da optužuju one koji u Trojstvo ne veruju da nisu hrišćani. Atanazijska vera je poznata po svojim klauzulama proklinjanja. Autori se suprostavljaju ovoj optužbi ukazujući na to da je,,večni život" (život Carstva koje dolazi) vezan za znanje o istini u vezi sa Bogom i Isusom (Jovan 17:3; 1. Timotiju 2:4,5). Upravo Trinitarci treba da budu na strani odbrane, a ne biblijski unitaristi. Istorijski zagovornici i autori iz ove poslednje navedene grupe su nam pružili veliki deo svoje slabo poznate istorije.

Knjiga predstavlja optužnicu upućenu centralnoj dogmi istorijskog i mejnstrim hrišćanstva - verziji vere koja, iako je to mnogima nepoznato, potiče od sabora i religijskih uverenja.

Hrišćanstvo još uvek leži ničice pred nisko kovanim pozlaćenim tronom Konstantina. Dogma hrišćanstva je prouzrokovala mnoge tragične i krvave trenutke tokom istorije. Nešto tu nije kako treba.

U isto vreme, međutim, poruka i svrha ove knjige pod nazivom Rana koju je hrišćanstvo samo sebi nanelo je pozitivna. Ona ne osuđuje već pokušava da pacijentu ukaže na ranu nanesenu njegovom crkvenom telu a zatim nudi lekoviti balzam Isusove sopstvene ujedinjujuće vere. Sam cilj ove knjige je da predloži načine verovanja koji su u većoj meri u skladu sa onim u šta je Isus verovao i o čemu je podučavao, kako o Bogu tako i o sebi. Pomolimo se da ova poruka ne prođe nezapažena. - Sidney A. Hatch, B.A. (UCLA),

Uvod

Nigde u Novom zavetu ne postoji tekst reč ,,Bog" koja se bez sumnje odnosi na Trojstvo kao celinu koja postoji u vidu tri Osobe." -Karl Rahner

Ova knjiga se bavi jednim jedinim pitanjem. Da li Biblija podučava da je Bog jedinstvena osoba, jedini stvaralac univerzuma, ili da je Božanstvo sastavljeno od dva ili tri podjednaka partnera? Autori su se ranije pripojili preovlađujućem razumevanju da je Isus jednak i podjednako večan kao i njegov Otac. Ovo viđenje smo podučavali dvadeset godina. U potpunosti smo svesni stihova Novog zaveta koji se javljaju kako bi podržali tradicionalnu doktrinu Trojstva. Ali dugo istraživanje Svetih spisa i istorije doktrine nas je dovelo do ustanovljenog ubeđenja da slučaj Trojstva počiva na sumnjivom ophođenju sa biblijskim dokumentima. To ubeđenje ignoriše veliku količinu podataka u korist unitarnog monoteizma - verovanjem u Jednog Boga, kao jedne osobe, znači Oca od Isusa Hrista - i snažno se oslanja na zaključke izvedene iz nekoliko odabranih stihova. Određeni tekstovi su izolovani i zaboravlja se da je kontekst tih istih stihova upravo samo Pismo.

Biblijske doktrine moraju da budu ustanovljene jednostavnim, jasnim tekstovima koji se direktno zasnivaju na temi u pitanju. Kada se verske izjave iz Biblije uzmu u obzir na osnovu svoje nominalne vrednosti, u skladu sa običnim pravilima jezika, one predstavljaju doktrinu o Bogu koja se ne može pomiriti sa tradicionalnim sistemima verovanja. Nakon što smo ispitali pitanje vere u Bibliji, u našem istraživanju smo bili ohrabreni brojnim savremenim studijama od strane istaknutih stručnjaka za Bibliju. Mnogi učeni ljudi sada priznaju da Trojstvo ne može biti dokumentovano u Bibliji. To je pagansko izobličavanje Biblije koje potiče iz postbiblijskih vremena.

Možda najznačajnije od svih priznanja u vezi pokušaja da se Trojstvo bazira na Bibliji dolazi od strane vodećih trijadoloških teologa ovoga veka. Leonard Hodgson nas informiše da su u debatama vođenim između Unitarijanaca i Trinitarijanaca u XVII i XVIII veku, obe strane ,,prihvatile to da Biblija sadrži otkrivenje dato u obliku predloga." On zatim donosi zaključak da ,,na osnovu argumenata zajedničkog za obe strane, Unitarijanci su imali bolje argumente."[9] Ova tačka gledišta zaslužuje da bude pažljivo uzeta u obzir od strane svih Trinitarijanaca.

Želja nam je da čitalac otvorenim umom ispita dokaze koji su pred njega postavljeni. Shvatamo da je moguće to da dosta tražimo od nekoga ko je obučavan u skladu sa drugačijim teološkim gledištem i kome je ono duboko usađeno. Čim se verovanje prihvati kao istinito kako intelektualno tako i emotivno, bilo kakav izazov upućen tom dragocenom načelu je podložan skoro automatskom odbijanju. Sama ljudska želja svih nas da se pripojimo grupi koja nas je gajila i životni obrasci misli usvojenih od iskrenih učitelja kojima smo verovali i koje smo poštovali, imaju tendenciju da stvore granice koje nas čuvaju od prigovora i koje mogu da nas oslepe tako da ne vidimo ni najočiglednije istine. Kada nam se ta duboko čuvana uverenja dovedu do izazova, prirodno je da se osećamo ugroženi i da zauzmemo odbrambeni stav. Robert Hall, pisac 19. veka koji se bavio temom religije, mudro je zapazio da:

Šta god da sputava duh radoznalosti podložno je grešci, a ono što taj duh podstiče, istini. Može se priznati da ništa nema veću tendenciju da sputa radoznali duh nego duh i osećanje stranke kojoj neko pripada. Pustite doktrinu, ma koliko pogrešna ona bila, da postane distinktna za jednu stranku, i ona će odjednom biti utvrđena u interese i priloge tako da ni najmoćnija artiljerija razuma tu doktrinu ne može izbaciti.[10]

Koncepti koji su razvijeni u narednim poglavljima, iako su uglavnom sakriveni od pogleda javnosti u ovom veku, ne predstavljaju nikakvu novost. Upravo oni su predstavljali kamen temeljac apostolske Crkve prvoga veka i (bar na početku) nesuprostavljenih verovanja te dinamične grupe koja se borila. Možda će neke iznenaditi, ali crkveni istoričari beleže da oni koji su verovali u Boga kao jednu osobu - hrišćani unitarijanci - ,,početkom trećeg veka su još uvek sačinjavali veliku većinu".[11]

Iako je ubrzo napadnuto od strane konkurentne grčke filozofije i rimskih političkih ambicija a naknadno zamenjeno verom u Trojstvo, verovanje u jednu osobu, Jednog Boga, nikada nije bilo u potpunosti zanemareno. Ono je bilo primorano da se uporno drži ivice hrišćanstva u vidu malog ali upornog glasa, koji dopire do svesti svakog ko je voljan da sasluša.

Veliki deo konfuzije koja sprečava jasno razmišljanje o Bogu, može dovesti do primarnog uzroka iste. Nismo razmotrili promene u značenjima reči koje su se vremanom dogodile usled toga što se jezik prenosi sa jedne kulture na drugu. Prvi primer ovog slučaja je upravo termin ,,Sin Božiji", koji većina danas nesvesno prevode kao ,,Bog Sin", što predstavlja značenje koje ovaj termin nikako nije mogao da ima u prvobitnim hrišćanskim dokumentima. ,,Sin Božiji" je naslov koji označava glavnog glumca u hrišćanskoh drami, Isusa, Mesiju. ,,Sin Božiji" je ime koje je u Bibliji dato predstavnicima Boga, pre svega Njegovom izabranom vladaru. Promena značenja tog termina će imati poguban efekat na naše razumevanje prvobitne vere. Istinsko hrišćanstvo mora biti oblikovano idejama i konceptima koji su cirkulisali u apostolskom okruženju prvoga veka, koga sada posmatramo nakon 1900 godina. Svo to vreme koje je prošlo nas udaljava od zamišljenog sveta apostolskih pisara Biblije. Drugačija slika onoga što su oni podučavali se javlja prilikom ispitivanja Svetih spisa u lingvističkom, kulturnom i religijskom kontekstu ovih istorijskih vernika iz prvog veka.

Možete biti ubeđeni, kao što smo mi bili, da konačna ironija fundamentalnog hrišćanstva ovoga veka, koje tako žestoko tvrdi da veruje u nepogrešivost Svetih spisa leži u tome da ono jednostavno ni na trenutak nije poverovalo u zaključnu Hristovu izjavu u vezi sa načinom dolaska do spasenja: ,,A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista." (Jovan 17:3). Da li je naša generacija hrišćana postala bezosećajna kada je u pitanju upozorenje upućeno od strane Isusa kada je rekao ,,No zaludu me poštuju učeći naukama, zapovestima ljudskim." (Marko 7:7) Da li smo pali pod čini teoloških vođa koj su pripadali paganskom svetu iz perioda od drugog do petog veka, koje su grčki filozofski temelji doveli do toga da iskvare hebrejsku misao i teologiju koja je formirana na osnovi apostolske hrišćanske Crkve?

Prateći stope onih koji se nisu slagali sa trojedinom teologijom, naša namera je da pokažemo da ni Stari kao ni Novi zavet ne pružaju dovoljno dokaza za doktrinu Trojstva, kao što se to inače u narodu veruje. Verujemo da čitalac otvorenog uma može da ustanovi ovu činjenicu pažljivim ispitivanjem svetih dokumenata. Ne postoji ni jedan pasus u Svetim spisima koji navodi da je Bog trojstvo. Ni jedan autentični stih ne tvrdi da Jednog Boga zapravo čine tri osobe, tri duha, tri božanska, beskonačna uma niti tri bilo čega drugog. Ni jedan stih ni reč Biblije ne može biti iznet sa značenjem ,,Bog u tri Osobe". Bilo kakva tvrdnja da postoje tri osobe koje čine Božanstvo mora da je bazirana na zaključivanju a ne na jednostavnim izjavama. Koncept Trojstva se oslanja na sofisticiranu i često izmučenu logiku kojoj u najranijim hrišćanskim rukopisima nedostaje čvrsta podrška. Naš utisak je takav da većina Trinitarijanaca pristupa Novom zavetu kao da je to dokument pravom putu do Trijadologije. Oni zanemaruju primarnu činjenicu da se ne može ni u jednom trenutku smatrati da bilo koji od pisaca Novog zaveta pod rečju ,,Bog" podrazumeva ,,Tročlani Bog". Zatim pretresaju dokumenta kako bi pronašli dokaz da Apostoli pružaju materijale za kasnije formiranje ove doktrine o Trojstvu. Činjenica da ni jedan od njih ne dolazi do Trijadologije, uopšte ih ne brine.

Nekada je vreme bilo takvo da je bilo potrebno da religijske vođe prihvate biblijsku činjenicu da je zemlja centar univerzuma i da ima oblik ravni. Ukoliko je neko imao drugačije mišljenje, on je bio proglašen jeretikom, uprkos Kopernikovom revolucionarnom otkriću. Sadašnja situacija koja se tiče doktrine Trojstva može da se smarta izrazito paralelnom toj situaciji.

Ukoliko verujemo da Bog sebe otkriva putem reči Biblije, svako ko se poziva na Isusovo ime mora da ispita dokaze u Svetim spisima kako bi odredio ko je Bog u Bibliji, Hrišćanin koji traži istinu je lično odgovoran za pažljivo prosejavanje različitih relevantnih tekstova, kao što su to bili entuzijastični Berijanci. Bili su hvaljeni zbog svoje osvežavajuće ali retke plemenitosti duha (Dela apostolska 17:11). Oni su se usudili da vide ,,da li su stvari stvarno bile takve". Kao rezultat toga, postali su istinski vernici.

Mnogi od nas bi pomislili da je doktrina Trojstva zbunjujuća misterija koju je najbolje ostaviti razmatranju učenih teologa. Međutim, da li je bezbedno da njima prepustimo jedno takvo ključno pitanje? Čak je i mudri posmatrač Thomas Jefferson (treći predsednik SAD 1800-1809 i autor Deklaracije o nezavisnosti) zabeležio da je Trojstvo jedan ,,neinteligentan predlog platonskog misticizma da su tri jedno i da je jedno tri; i a ipak jedno nije tri a tri nije jedno." On nastavlja: ,,Nikada nisam imao dovoljno razuma da razumem Trojstvo, i činilo mi se da razumevanje toga mora da prethodi pristanku na isto".[12]

Međutim, često se dešava da religijske vođe insistiraju na tome da morate da verujete u Trojstvo kako biste bili hrišćani, i kako ne biste bili označeni kao jeretik. Na primer, kako biste bili član Svetskog crkvenog saveta, morate da pristanete na doktrinu Trojstva.

Parafraziranjem reči Thomasa Jeffersona, postavljamo pitanje: Kako se od nekoga može očekivati da se složi sa nečim što se ne može objasniti niti razumeti? da li je fer tražiti od hrišćanske zajednice da prihvati doktrinu ,,o veri" - doktrinu koja nikada nije pomenuta po imenu i, kako to neki trinitarijanci priznaju, o kojoj se nikada nije diskutovalo na stranicama Novog zaveta. Zar ne bi trebalo da očekujemo da negde u Svetim spisima postoji precizna, jasna formulacija čudnog predloga da je Bog ustvari ,,tri u jedan"?

Ukoliko su naše sumnje dobro zasnovane, ono što danas smatramo hrišćanstvo bi moglo da nenamerno bude kontradiktorno upustvima njegovog osnivača Isusa, Mesije. Vera, onakva kakvu poznajemo, izgleda da je usvojila doktrinu o Bogu koju Isus ne bi prepoznao.

Crkvena istorija nam pokazuje da koncept čak dve jednake osobe u Božanstvu - Oca i Sina - nije dobila formalno odobrenje u hrišćanskoj zajednici sve nakon trista godina Isusovog bogosluženja, na Nikejskom saboru 325 godine ove ere, i to pod uslovima političke uzburkanosti. Ono što je bilo istinito u četvrtom i petom veku mora da je važilo i u prvom. Ukoliko je u prvom veku Isus imao status Boga, zašto je crkvi bilo potrebno toliko dugo da formalno objavi da Boga čine dve osobe, a zatim tri osobe - i to samo pod velikim političkim pritiskom? Nakon Nikejskog sabora, hiljade hrišćana je ubijeno od strane drugih hrišćana jer su iskreno verovali da je Bog jedna jedina osoba.

Trojedina dogma je jedna od velikih enigma našeg vremena. Činjenica da se protivi kako konvencionalnoj logici tako i racionalnom objašnjenju ne umanjuje trijadološku želju da po svaku cenu zaštiti svoju kompleksnu teološku formulu. Zbunjuje nas uznemirenje koje se stvara kada se pomene Trojstvo. Čini se da je ovo dokaz nedostatka pouzdanja u ono za šta se tvrdi da je neosporna partijska linija skoro svih hrišćanskih sveštenika. Uobičajeno obeležavanje svih koji se ovoj doktrini protive kao nevernika ne čini ništa da bi nas u nju uverilo.

Prihvaćenost ove religijske ideje od strane velike većine ne potvrđuje njenu istinitost. Da li je zemlja ravna? Da li predstavlja centar našeg solarnog sistema? Od čitavog hrišćanstva se nekada zahtevalo da veruje u ovo kao izraz vere a kazna je bila velika za one koji u to nisu verovali. Pored svega toga, i dalje je u pitanju lažna dogma.

Mora se postaviti sledeće pitanje: Da li je apostolska crkva sačinjena od brilijantnih, sofisticiranih teologa? Ukoliko izuzmemo Apostola Pavla, u rukovodstvu rane Crkve vidimo presek ljudskog roda koga sačinjen od običnih radnika, biznismena i državnih službenika. Zar oni ne bi bili isto tako mistifikovani ukoliko bi im predstavili ideju da je Bog sačinjen od dve ili tri osobe, a ipak predstavlja jedno biće. Takva inovacija bi zahtevala najpažljivije i ponavljano objašnjenje muškarcima i ženama kojima je od rođenja usađivano verovanje da je Bog samo jedna osoba. Ne može se poreći to da je ideja o jedinom, jedinstvenom stvaraocu Boga predstavljala sveti princip izraelskog nacionalnog nasleđa. Njihovo kardinalno verovanje u Jednog Boga bi moglo brzo ili lako da bude odbačeno. Zapravo, verovanje u trojedinog Boga bi predstavljalo najrevolucionarniji i najeksplozivniji koncept koji je ikada potresao Crkvu prvoga veka. Međutim, o jednoj takvoj revoluciji, ukoliko se ikada dogodila, Novi zavet nam ne daje ni nagoveštaja.

Mnogi od nas ni krivi ni dužni nisu svesni toga da nerazrešena polemika oko Trojstva besni već skoro dve hiljade godina. Hiljade njih je mučeno i ubijeno usled neslaganja sa ovom doktrinom. Bez obzira na to, po cenu da budu obeleženi kao ,,liberalni", ,,jeretici", ,,pripadnici kulta" i primorani na to da budu izolovani iz,,ustanovljene" religije, danas sve veći broj katoličkih i protestantskih teologa, koji visoko cene Svete spise i koji sve mogu da izgube napuštanjem mejnstrim hrišćanstva, postavljaju pitanje da li najfundamentalnije od svih verovanja - Trojstvo - može da bude pronađeno u Bibliji.

Teološka tradicija je podeljena na tri grupe kada se uzme u obzir način definisanja Boga. Verovanje je izraženo u trojedinom Bogu (tri osobe - Otac, Sin i Sveti duh), dvojedinom Bogu (dve osobe - Otac i Sin) i Bog koga čini samo jedna osoba, Otac, nestvoren i jedinstven u celom univerzumu (unitarijanizam).[13] Svaka doktrina koja je toliko neprijateljstva prouzrokovala među onima koji tvrde da veruju u Hrista zaslužuje pažljivu analizu.

U našem ispitivanju Trojstva kao izvore smo koristili Bibliju i zabeleženu istoriju. Ne zanimaju nas različite polemike koje se tiču toga da li Biblija jeste ili nije reč otkrivenja samog Boga. Ignorišemo optužbu da Biblija pripada minulom dobu i da nije relevantna u modernom društvu. Ono što je za nas primarno jeste pitanje: Šta su reči koje su Isus i Apostoli izgovorili značila onim hrišćanima koji su formirali crkvu prvog veka? Ukoliko je hrišćanska religija zasnovana na onome što Biblija kaže, onda Biblija mora biti naš izvor autentične hrišćanske vere.

Naravno, mi ne osporavamo veru trinitaraca. Međutim, insistiramo na tome da iskrenost ne čini verovanje tačnim. Ne potcenjujemo izuzetnu moć tradicije prilikom formiranja teoloških ubeđenja i skoro neograničenog kapaciteta učitelja religije da veruju da to što propovedaju ima autoritet Svetih spisa kao pojačanje.

Svrha ove knjige je da se spuste barijere između nas i Crkve prvog veka koju je osnovao Isus a koje su podignute zahvaljujući vremenu i tradiciji. Ubeđeni smo da se novi koncept Boga javio usled uticaja grčke filozofije i da je nametnut prvobitnoj veri. Mislimo da je ovo bila greška a ne legitimni razvoj kulture.

Puno toga dugujemo mnogim naučnicima koji su pomogli da se razjasne značenja biblijskih reči u njihovom originalnom okruženju. Njihove doživotne studije su obogatila ovo veoma važno polje istraživanja. Stalno smo podstaknuti od strane tumača koji imaju za cilj da nam kažu ono što tekst zaista govori, a ne ono što on treba da kaže. Impresionirani smo metodom Aleksandra Risa koji je prilikom ispitivanja istine u vezi sa različitim problemima, pažnju skrenuo na ,,velike tumače ... koji imaju veru u to da će prosečno obrazovani čitalac videti da prirodna interpretacija, podržana od strane naučnika najvišeg ranga, ima prednost u odnosu na onu čudnu interpretaciju koja je podržana od strane dogmatizma i zahteva sistema." [14]

Pozajmili smo iz trezora ideja brojnih pisaca kako prošlih tako i sadašnjih, a da svakom od njih nismo odali priznanja. Njihovi radovi se javljaju na spisku izvora materijala u zaključnom delu ove knjige. S vremena na vreme smo uključivali proširene citate uzete iz radova priznatih stručnjaka na polju biblijskih studija. Želeli smo da puna snaga njihovih uvida bude uključena u dijalog.

Na početku bi trebalo da ispitamo uobičajene tvrdnje trinitarijanaca i binitrarijanaca da osim ukoliko Isus nije ,,sam Bog", ni jedan obred okajanja čovekovih grehova nije izvršen. Naš izazov upućen njima je sledeći: Ukoliko je to istina, onda gde je to dokumentovano u Bibliji? Zar Bog nema tu slobodu da spase svet na strani bilo koga kog On izabere? Otkriće da Sveti spisi nisu izvor klasičnog trojedinog argumenta je isto toliko zapanjujuće kao i činjenica da reč ,,Bog" u Novom zavetu ni u jednom trenutku ne opisuje tročlanog Boga. Skoro bez izuzetaka, u Novom zavetu se pod rečju ,,Bog" podrazumeva Otac. Apelujemo na trijadologe da dobro razmisle o ogromnoj razlici između Biblije i njih samih, pre nego što razmotre svoj sledeći korak.

Važno je ukazati na ono što mi ne impliciramo u ovoj knjizi. Ne verujemo da je Isus bio ,,samo jedan dobar čovek" ili jedan od mnogobrojnih proroka. Verujemo da je on jedinstveni, izabrani i bezgrešni zastupnik Boga zarad spasa čoveka i žena širom sveta. Ukoliko bismo na savremenom jeziku rekli da on jeste Bog, pogrešno bismo protumačili Svete spise. Dovoljno je, i u potpunosti u skladu sa Biblijom, verovati da je on Mesija, Sin Božiji. Ne plaši nas popularni argument koji tvrdi da Isus mora da je bio ,,lud, loš ili Bog". Primoravanjem nas samih da biramo da li ćemo da ga prihvatimo kao ludaka, lažova ili samog Boga, jasno se zaobilazi istina o njegovom stvarnom identitetu. Postoji još jedno mišljenje koje tačno zadovoljava opis u Svetim spisima.

Što se tehničke tačke tiče, želimo da objavimo našu svesnu odluku da o Bogu i Isusu govorimo kao o ,,osobama", a da pri tom ne koristimo veliko slovo O. Svesni smo toga da dobro obučeni trijadolozi svoje verovanje polažu na tri ,,Osobe" i toga da pod ,,Osobom" ne podrazumevaju ono što mi obično pod tom rečju podrazumevamo. Međutim, pošto je prilično očigledno to da su u Bibliji Otac i Isus predstavljeni kao osobe, tj. kao različiti pojedinci u modernom smislu, ne slažemo se sa zbunjujućom procedurom kojom se pokušava doći do objašnjenja Biblije uvođenjem nebiblijskog pojma ,,Osobe". Pažljivi trijadolozi nisu bili u mogućnosti da definišu ono što se pod ,,Osobom" podrazumeva. Nejasni termini ,,razlika" ili ,,postojanje" ne pomažu olakšavanju razumevanja njihove tvrdnje. Avgustin, poznati Otac latinske crkve, izvinio se zbog upotrebe termina ,,Osoba" prilikom govora i članovima Trojstva. Kako je priznao, reći ,,Osoba" je bolje od totalne tišine, i to je jedan od najboljih argumenata u korist ove reči.[15] Piscima Biblije, međutim, takva posebna terminologija nije bila potrebna kako bi definisali odnos Boga i Isusa. Jedan je bio Otac a drugi Njegov Sin.

Što se tiče pokušaja da se Bog definiše kao kao jedno ,,šta" i tri ,,ko", to smatramo lišenim biblijske podrške. Trenutak razmišljanja otkriva to da se u Svetim spisima Bog Izraela nikada ne opisuje kao ,,šta", niti se oslovljava na bilo koji drugi nelični način. Lične zamenice u jednini nas informišu o tome da je Jedan Bog definitivno ,,ko". Pravljenjem od Njega tri ,,ko", evidentno se narušava konzistentno svedočenje Biblije. Ukoliko iko prizna da trojedina ideja o Bogu koji je u isto vreme i tri i jedan ne može da se razume, predlažemo da takvo priznanje ukaže samo na slabosti celog koncepta trijadologije.

Na kraju, ne poričemo postojanje ,,misterije" u religiji. Ne odbijamo da prihvatimo bilo kakvu doktrinu koju ne možemo u potpunosti da objasnimo. Ali misterija i kontradiktornost su dve različite stvari. Postoji dosta toga što ne razumemo u vezi sa drugim dolaskom Isusa, ali kada je Hrist objavio da ne zna vreme svog povratka na zemlju, greška je reći da je on sveznajući. Bila bi to zloupotreba jezika ukoliko bi se pratio Čarls Vesli: ,, Sve je to misterija, besmrtan umire". Bankrot misli se dešava kada reči postanu neinteligentne. Naša žalba u vezi sa doktrinom Trojstva leži u tome da je to zapravo šibolet bez jasnog značenja. Jedan od najjačih argumenata protiv Trojstva je taj da se ono ne može izraziti a da se pri tom ne napusti biblijski rečnik. Postoji još jedan veliki prigovor: Većina trojstvo koncipiraju u smislu tri jednaka ,,Boga", pošto je to jedini način na koji mogu da zamisle tri osobe koje su sve Bog.

Počinjemo razmatranjem najosnovnijeg pitanja na koje svaki hrišćanin treba da odgovori ukoliko tvrdi da veruje da je Biblija autoritativna reč Uzvišenog bića: Šta je osnivač hrišćanstva podrazumevao kada je, obraćajući se Ocu, rekao:,, A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog , Boga i koga si poslao Isusa Hrista." (Jovan 17:3).

[1] J.L. Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History (New York: Harper, 1839), 1:399.

[2] Andrews Norton, A Statement of Reasons for Not Believing the Doctrine of the Trinitarians Concerning the Nature of God and the Person of Christ (Hilliard, Gray & Co., 1833),287.

[3] Maurice Wiles, The Remaking of Christian Doctrine (London: SCM Press, 1974), 54-55.

[4] Professor G. W. Buchanan, from correspondence, 1994.

[5] William Barclay, A Spiritual Autobiography (Grand Rapids: Eerdmans, 1975), 50.

[6] "Trinity," in The Oxford Companion to the Bible (Oxford University Press, 1993), 782.

[7] I.A. Domer, The History of the Development of the Doctrine of the Person of Christ (Edinburgh: T & T Clark, 1882), Div. 1, 2:330.

[8] "Dogma, Dogmatic Theology," u Encyclopedia Britannica, 14. Izdanje (1936), 7:501, 502.

[9] Doktrina Trojstva (Nisbet, 1943), 220, 223, dodat naglasak. Unitarijansko razumevanje prirode Boga koje predlažemo u narednim poglavljima ne bi trebalo mešati sa savremenom Unitarijalnom univerzalističom teologijom.

[10] "Terms of Communion," Works, 1:352, citirani od strane Džona Vilsona u Unitarijanskim rincipima potvrđenim od strane trijadoloških svedočenja (Unitarian Principles Confirmed by Trinitarian Testimonies) (Boston: Američka unitarijanska asocijacija, 1848), 156.

[11] Encyclopedia Britannica, 11. izd, Vol. 23, 963.

[12] C.B. Sanford, Religiozni život Tomasa Džefersona (Univeristy Press, Virdžinija, 1987), 88.

[13] Još jedno viđenje Boga ima Ujedinjena pentekostalska crkva. Njihova koncepcija o celini Božanstva se sastoji u tome da su Bog i Isus jedna Osoba.

[14] The Approaching Advent of Christ (Grand Rapids: International Publications, rep. 1975), xii.

[15] Augustine, On the Trinity, Book V, ch. 9.