Verovati Isusovim rečima

Detalji

Anthony Buzzard

Gospod je Bog naš jedini Gospod -Isus Hrist

Veoma je važna činjenica, koja se često zanemaruje, da Isus izjednačava izvornu veru sa verovanjem u njegove izreke i reči. "Ko moju reč sluša i veruje Onome koji je mene poslao, ima život večni" (Jovan 5:24). Ovo insistiranje na Isusovoj poruci i učenjima je takođe veoma naglašeno u sinoptičkim jevanđeljima, i upozorava nas da ne razdvajamo Isusa od njegovih reči gradeći time drugačiju sliku Isusa u nama. Jovan prenosi Isusove reči kada kaže "Koji se odreče mene, i ne prima reči moje... ona će mu suditi u poslednji dan" (Jovan 12:48). "Verovati Mojsiju" je isto što i "verovanje njegovim pismima" (Jovan 5:46, 47), pa je u istom kontekstu "verovati Isusu" ekvivalentno verivanju u njegove reči (Jovan 5:47). Izgleda da ovo daje odgovor na svako pitanje o značaju "doktrine" u poređenju sa "praksom", "Koji god... ne stoji u nauci Hristovoj onaj nema Boga" (2. posl. Jovana 9).[1] Isusova sopstvena vera je u središtu svega što je rekao i uradio. Ali da li naša tradicija verno oslikava tu "jevrejsku" veru? Po Spasitelju, nije moguće verovati njemu ukoliko nismo spremni da verujemo Mojsiju (Jovan 5:46, 47). Neuspeh u prihvatanju vere Izraela i onoga što je Mojsije rekao o dolazećem Mesiji - u 5. knjizi Mojsijevoj 18:15-18 - će dovesti do katastrofalnih posledica pri verovanju u Hrista.

Očigledno je da hrišćani treba da veruju u sve što je Isus rekao, bilo da su to saveti za ponašanje hrišćana ili izreke vezane za njega samoga. Te dve stvari su nerazdvojne u Bibliji, pa se "doktrina" ne može postaviti nasuprot ponašanju. Odnos sa Isusom se može izgraditi samo kroz njegovu reč. Hristove reči su put ka njegovoj spoznaji. Njima se "atmosfera" i um Duha prenose verniku. Može biti da hrišćani udišu zagađeni vazduh grčke filozofije i da bi osetili značajno poboljšanje svog duhovnog zdravlja kada bi pokušali da udišu čistu atmosferu hebrejske biblijske misli.

Uspešno hrišćanstvo zavisi od Spasiteljevog saveta da "ako ostanete u meni i reči moje u vama ostanu" (Jovan 15:7; 2. posl. Jovana 9). Svako lažno verovanje je opasno zato što je izgrađeno na odbacivanju onoga što je Isus rekao. Stoga, nema potrebe za pronalaženjem izgovora za pokušaje da se otkrije sta je zapravo, po Jovanu i drugim jevanđeljima, Isus rekao o sebi i svom odnosu sa Bogom. U jevanđeljima je verovanje u Isusa izjednačeno sa verovanjem u ono što je Isus rekao kao i u ono što je činio i što čini - i ono što će učiniti kada se vrati sa moći i slavom kako bi uspostavio svoje carstvo na zemlji. Stoga je veoma važno šta hrišćanin razume i u šta veruje. Trenutni stav nam govori da "doktrina" razdvaja i da je treba izbegavati. Istina je sasvim suprotna: doktrina bazirana na svedočanstvima o Isusovim rečima je jedina nada za ujedinjenje u sadašnjoj haotičnoj podeljenosti u crkvama. Izgleda da je crkva previdela suštinu Isusovog učenja: da pokajanje i oproštaj zavise od obraćenikovog inteligentnog prijema Mesijinog sopstvenog jevanđelja o Carstvu Božjem (Marko 4:11, 12; Luka 8: 12).

Marko 12:28ff. predstavlja Isusa kako afirmiše sopstveno verovanje u unitarni monoteizam Jevreja. Na tom pasusu u Svetom Pismu treba da se zasnivaju sve diskusije o Bogu. Jovanov "jevrejski" monoteizam nikada ne dolazi u pitanje. Otac je ipak "jedini istiniti Bog" (Jovan 17:3), "jedini Bog" (Jovan 5:44), a budući da je Isus očigledno različita osoba od Oca, Isus nije Bog. On je u potpunosti ovlašćeni poslanik Boga, savršeni kralj Izraela za kojim žudi Stari Zavet. Isus savršeno izražava karakter svog Oca i prenosi njegovu poruku o Carstvu (Luka 4:43). Stoga se može reći da "u Njemu živi svaka punina Božanstva" (Kol. 2:9).[2] Ali to ne znači da je on sam Bog.

Jovanov potpuno ljudski Isus nije samo Isus predstavljen u kanonskom Svetom Pismu, već takođe privlačniji model za oponašanje od mnogih tradicionalnih verzija Isusa. Onaj koji je stvarno (prerušeni?) Bog bi izgledao toliko uzvišeno iznad nas da ne bismo imali nikakvih izgleda da živimo kao on. Ali Jovanov Isus se, iako je jedinstven zbog vrline duha koji mu je dat "bez mere" (Jovan 3:34), ne distancira od sledbenika, iako bi oni bili nesposobni da urade što je on uradio. On stalno obećava da "kao" što je on poslat u svet, i oni će biti "poslati u svet" da izvrše dela koja su isto toliko velika ili čak i veća od njegovih (Jovan 17:18; 14:12). I "kao" što je on jedno sa Ocem, to će biti i sledbenici (Jovan 17:11, 21). Kao što je on poslat da najavi Carstvo Božje (Luka 4:43), i oni su.

Stoga je cilj ove knjige da predloži način za ispravnije verovanje u ono u što je Isus verovao o Bogu i sebi, i da stoga svoje doktrine uskladimo sa tim. "Koji stoji u nauci Hristovoj onaj ima i Oca i Sina" (2. posl. Jovana 9). Svaka reč koju je izgovorio Mesija je dragocena, zato što reči koje on izgovara nose "duh i život" (Jovan 6:63). Nisu samo reči te koje nas mogu odvesti u "život u dolazećem dobu", život u Carstvu Božjem. Jovan se ne razlikuje od sinoptičkih jevanđelja po čestoj upotrebi izraza "Carstvo Božje". Jovanov Isus o carstvu govori kao o "večnom životu", koji se u skladu sa hebrejskim značenjem pravilno tumači kao "život u dolazećem dobu." Jovanov rečnik se, kako u slučaju Isusovog identiteta, tako i u slučaju njegove poruke, mora prevesti nazad u "hebrejski" original kako bi se prvobitna slika Isusa pojavila ispod slojeva tradicije koje su je iskrivile. Upravo sa ovim na umu mi pozivamo na preispitivanje nekih postbiblijskih načina razumevanja Jovana koji ometaju inteligentno čitanje Biblije i onemogućavaju veru u Isusa i poslušnost u koju je verovao i koju je propovedao.

Obnova verovanja u Isusa kao Mesiju će raščistiti maglu konfuzije koja obavija jevanđelje koje je proglasio Isus. Trenutno, savremeni evangelizam deluje kao da Jevanđelje nije propovedano pre Isusove smrti. Pogled na sinoptička jevanđelja pokazuje da to nije tačno. Isus je najavio Jevanđelje o Carstvu mnogo pre nego što je i pomenuo svoju smrt i vaskrsnuće.[3] Pogrešno je graditi teološki sistem na određenim tekstovima iz Pavlovih poslanica bez uzimanja u obzir Hebrejske Biblije i sinoptičkih pogleda na jevanđelje koje potiče sa Isusovih usana.

Gubitak jasnog razumevanja o tome ko je bio Isus je odgovorno za ukorenjenu teološku tradiciju da je Isus na neki način prezirao titulu "Mesije" i da se Novi Zavet bori da Mesijanstvo zameni kategorijama koje su bliskije bezbožničkim obraćenicima. Doktrina Trojstva je nesrećno skretanje koje zamenjuje biblijski fokus na Mesiju i njegovo dolazeće Carstvo pitanjima o metafizici i "odnosima" unutar Boga. Hrišćani su predugo gledali u pogrešnom smeru: unazad prema potomku iz raja ili takozvanom "večnom Sinu", umesto unapred ka dolasku Mesije u slavi svog Carstva.

Više nije dovoljno tvrditi da je obična jednačina "Isus = Bog" validno tumačenje novog Zaveta. Isus se nigde ne naziva ho theos.[4] Izgleda nam veoma začuđujuće da u Svetom Pismu ne postoji ni jedan slučaj reči "Bog", koja u više hiljada navrata označava vrhovnog Stvoritelja, u kome se može pokazati da označava "Trojnog Boga." Ukoliko "Bog" nigde ne nosi značenje "Bog u tri osobe", koncept Trojstva se urušava. Dokazi snažno pokazuju da je Trojni Bog stran biblijskom otkrovenju. Inteligentna studija Biblije mora potražiti revidiranu hristologiju koja uzima u obzir očiglednu i upornu podređenost Isusa Jednom Bogu. Kategorija Mesije, vrhovnog i uzvišenog božanskog Božjeg poslanika, je adekvatna za obuhvatanje svega što Novi Zavet ima da kaže o Isusu. Religiozna služba opisana grčkom rečju latreuo se u svoja 21 ponavljanja odnosi na Boga Oca, dok se Mesiji pošta odaje kao poslaniku Jednog Boga.

Profesor teologije je na kursu hristologije primetio da "naša tradicija najbolje igra uz doketsku muziku."[5] U interesu obnove potpune ljudskosti Isusa, slave njegovog Mesijanstva i jedinstvenog veličanstva Jednog Boga, njegovog Oca, mi predlažemo da ona ponovo treba da igra uz hebrejske, biblijske melodije. Verovatno niko ne orkestrira te melodije bolje od Jovana.

[1] Zbunjeni smo zato što dr. James Kennedy izgleda da ne shvata ogroman naglasak na Isusovim učenjima. On piše "Mnogi ljudi danas misle da je suština hrišćanstva u Isusovim učenjima, ali to nije tako... Hrišćanstvo nije organizovano oko Isusovih učenja, već oko Isusove ličnosti i inkarniraom Bogu koji je došao na svet da na sebe primi naše grehe i umre umesto nas" "How I know Jesus is God,"Truths that Transform, 11. Nov., 1989).

[2] Veoma sličan jezik o punini Boga koja živi u hrišćanima se pronalazi u Efes. 3:19.

[3] Videti, na primer: Marko 1:14, 15; Luka 4:43; Luka 18:31-34.

[4] Jovan 20:28 i Jev. 1:8 su izgleda jedini izuzeci. Određeni član se u ovim stihovima upotrebljkava u značenju vokativa. Ni u jednom stihu se Isusu ne obraća kao Bogu u apsolutnom smislu. Uporedi C.F.D. Moule, An Idiom Book of New Testament Greek, 116, 117.

[5] D.M. Scholer, Northern Baptist Seminary, winter quarter, 1986.