Rani jevrejski hrišćani

Detalji

Kegan Chandler

Iz knjige: Kegan A. Chandler - Isusov Bog - U pogledu hrišćanske dogme - Povratak na teologiju Novog Zaveta

Svici iz Mrtvog mora ili Kumranski spisi, otkriveni 1954. godine, nastavili su da name- ću ozbiljne revizije verovanju o odnosu između „Judaizma prvog veka“ i „hrišćanstva prvog veka.“ Ali, kao što je jedan proučavalac Biblije primetio, novi podaci nisu još uvek preplavili tradicionalna ubeđenja o razlikama između ova dva: Proučavaoci nastavljaju da govore o „hrišćanstvu“ u prvom veku naše ere – i da postavljaju hrišćanstvo nasuprot Judaizma – kao da su u pitanju dva različita i upečatljiva društvena fenomena.

Takva praksa će postati sve teža kako naš prikaz veće jevrejske zajednice nastavlja da bude revidiran na osnovu onoga što smo usvojili na osnovu Svitaka iz Mrtvog mora. Ono što se smatralo upečatljivim odlikama Novog zaveta – upečatljivim u smislu da manifestuju „hrišćansku“ perspektivu a ne judaizam – javlja se u Svicima iz Kumrana. Jedna od najvećih promena koja se odigrava jeste ponovno lociranje literature pokreta Isusa iz Palestine unutar veće jevrejske zajednice. (449) Drugim rečima, Svici iz Mrtvog mora su nas naveli da ponovo razmotrimo šta je to značilo biti i Jevrejin i hrišćanin tokom prvog veka. Isus i njegovi najraniji sledbenici su koristili i jezik i koncepte koji se mogu pronaći isključivo u Drugom hramu jevrejskih dokumenata, jeziku koga je hrišćanstvo posle četvrtog veka oduvek predstavljalo kao dokaz u korist neophodnog pomaka ka trijadologiji. (450)

Ali, postoji sada, u očima proučavalaca, neprekidno teološko zaveštanje između prvih hrišćana i njihovog roditelja, judaizma. (451) Stoga, ako želimo da bolje razumemo teologiju Novog zaveta, moramo da sagledamo ne samo judaizam prvog veka, već takođe i sekte „jevrejskog hrišćanstva“ koje su cvetale u Palestini nakon što su Dela apostolska privedena kraju. Ispitivanje verovanja ovog početka i kraja Novog zaveta, trebalo bi da nam pomogne da shvatimo koje to teološke ideje zaista leže između njih. Ono što većina hrišćana ne zna, jeste to da je očuvana velika količina korisnih informacija o istorijskim sektama „jevrejskog hrišćanstva“ koje je bujalo u drugoj polovini prvog veka. Jedna posebna stavka koja nas navodi na dublje razmatranje, posebno jer se uporno protivila prilivu grčkih filozofskih koncepata u zajednicu Nazarećana.

Stanovnici Nazareta su, po svim istorijskim svedočenjima, neposredno nastavili apostolski pokret u gradu Jerusalimu. (452) Kako prema Novom zavetu, tako i prema kasnijim hrišćanskim izvorima, hrišćani su prvo bili po- znati pod imenom ,,Nazarećani”, pre nego što su počeli sebe da nazivaju ,,hrišćanima” u Antiohiji (Dela 11:26). (453) Što se tiče Jerusalimske crkve u kojoj su bili stacionirani, pronalazimo sledeće: Prvih petnaest jerusalimskih biskupa su bili obrezani Jevreji, a kongregacija kojom su predsedali bila je pod Mojsijevim zakonom sa Hristovom doktrinom. Bilo je prirodno da primitivna crkvena tradicija koja je bila osnovana samo 40 dana nakon smrti Hrista, i kojom je skoro isto toliko dugo neposredno upravljao njegov apostol, trebalo bi da bude shvaćena kao standard ortodoksije. Daleke crkve su veoma često apelovale autoritetu svog prečasnog Roditelja, i olakšavale muke liberalno doprinoseći milostinjom. (454) Od svih grupa koje nas uveravaju u to da slede apostole po pitanju sveštenika i teologije, kongregacija u Jerusalimu predstavlja najdirektniju i najočigledniju vezu. Specijalisti su potvrdili da je najraniji oblik novozavetnog hrišćanstva zaista sa Nazarećanima delio mnoge „fundamentalne“ odlike, (455) a proučavaoci su, samim tim, prepoznali „dovoljno kontinuiteta između njih da bi bilo legitimno gru- pisati ih zajedno pod jednim nazivom a to je „Jevrejsko hrišćanstvo.“ (456)

Šta je onda sa nazarećanskom hristologijom? Da li ona predstavlja Isusovo viđenje u savršenoj harmoniji sa tradicionalnim monoteizmom Jevreja? Otkrićemo da oni javno priznaju Isusa kao svog Mesiju, potvrđujući to da je devica Marija njega čudom rodila, (457) i daleko od toga da smatraju da je Hrist jedan istinski Bog, „izjavljujući da je Bog jedan, da je njegov Sin, Isus Hrist. ” (458) Oni su očigledno „prihvatili ovu titulu [Sin Božiji] ali je nisu razumeli na isti način na koji su je razumeli kasniji stanovnici Nikeje i Halkedona.” (459) Mesija je bio, za njih, jedinstveno rođeno i osnaženo ljudsko biće, prorečeno Davidovo seme. (460) Može biti važno napomenuti da su proučavaoci kako drevnog tako i savremenog vremena razlikovali Nazarećane od drugih srodnih jevrejsko-hrišćanskih grupa poput Evionita, koji bi mogli da predstavljaju blisko povezani izdanak. (461) Neki od ovih Evionita su očigledno sumnjali u to da je Isusa rodila devica, ali nedovoljno informacija među proučavaocima prvih nekoliko vekova izgleda da pruža izvesne teškoće u formalnom razlikovanju varijacija između sektora jevrejskih hriš- ćana. Međutim, jasno je da za razliku od verovatno polovine Evionita, Nazarećani su prihvatali to da je Isusa rodila devica, (462) a „svi su odbijali pre-postojanje i njegovu božansku prirodu.“ (463) Uopšteno posmatrajući, otkrivamo da rani jevrejski hrišćani žestoko odbijaju zadiranje helenističkog uticaja Platonista i cvetanje gnostike, i održa- vaju klasičnu unitarijansku jedninu jevrejskog monoteizma dok u isto vreme grle au- tentičnog ljudskog Mesiju koji nije sam po sebi bio Bog, već Božiji vrhovno uzdignuti sluga. Drugim rečima, javljanje Isusa izgleda da nije imalo nikakav efekat na njihovu pre-postojeću jevrejsku teologiju.

Za njih, Isus je bio čovek koga je Bog pomazao na krštenju. Iako je on začet u umu ili bio deo Božijeg plana pre celokupnog vremena, Isus je iskusio svoj bukvalni, fizički početak ne u dalekom nebeskom kosmosu, već u materici jedne žene: Oni su poštovali Isusa kao najvećeg od proroka kome je podarena natprirodna vrlina i moć. Oni su pripisali njegovoj ličnosti i njegovoj budućoj vladavini sva predviđanja hebrejskih proročanstava koja se odnose na duhovno i večno car- stvo obećanog Mesije. Neki od njih bi mogli da priznaju da je njega rodila devica, ali su tvrdoglavo odbijali prethodno postojanje. (464) Gnostici su svakako pomutili Hri- stovu ljudsku prirodu. Kao što smo videli, neki su čak izjavili da ova ljudska priroda bila samo iluzija, dok su drugi rekli da iako je njegovo telo bilo stvarno, Spasitelj je zapravo bio božanska Osoba, tj. Bog koji je preuzeo ljudsko obličje. Nasuprot ovim viđenjima, hrišćani iz Nazareta su se čvrsto držali Isusovog stvarnog i nepromenjenog ljudskog života, ljudske prirode koju su njihovi hebrejski preci oduvek iščekivali u dugo očekivanom Božijem zastupniku. Na kraju, kako je to zaključio Džejms Dan: „Jeretičko jevrejsko hrišćanstvo [tj. Nazarećani i Evioniti] bi se činilo ne toliko drugačijim od vere prvih jevrejskih vernika” (465) Ali, šta se dogodilo jerusalimskim hrišćanima? Zašto je popularnost njihove hristologije toliko opala? Nekoliko faktora je doprinelo tome, ali prvi razlog je upravo izuzetno brz prelazak, kako po pitanju demografije tako i religijske misli, od jevrejske do nejevrejske crkve.

Crkva u Jerusalimu je godinama imala primat kao sedište crkvenog autoriteta. Međutim: Kada su se brojna i imućna društva ustoličila u velikim gradovima carstva, u Antiohiji, Aleksandriji, Efesu, Korintu, i Rimu, svetost kojom je Jerusalim inspirisao sve hrišćanske kolonije neprimetno je opala. Jevrejski preobraćenici, ili, kako su ih kasnije nazivali, Nazarećani, koji su postavili temelje crkve, vrlo brzo su se našli preplavljeni sve većim brojem ljudi koji su iz različitih religija politeizma stupili pod Hristovu zastavu. (466) Ne samo da vidimo da je mudrost nejevrejskog naroda imala dubok uticaj na to što je oslabio jevrejski uticaj u Crkvi, bogatstvo paganskog sveta se dokazao više nego sposobnim da zaradi pažnju hrišćanskog sveta u nepoznatim pravcima. Prvobitni hrišćanski pokret koga su osnovali i kojim su upravljali jevrejski seljaci, a koga su predvodili hrabri prijatelji napaćenog rabina, ispoljili su mudru skromnost koja je svakako doprinela rastu tog pokreta. Međutim, monetarno i filozofsko bogatstvo nejevrejskih preobraćenika izgleda da je aktiviralo unutar njihovih javnih članova pritajeni sekularizam koji ih je odvratio od krotke prirode jevrejskih pionira i brzo ih povukao ka velikim gradovima carstva. Međutim, prenos uticaja iz Judeje u Rim je bio sve samo ne pasivan; tu se dovodilo aktivno i sistematično preuzimanje političkih operacija vere: Hrišćanska zajednica u Rimu je bila izrazito velika i bogata.

Štaviše, smeštena u glavnom gradu carstva, ona je nasledila tradiciju i administrativnu pronicljivost od državnog aparata putem nekakvog efek- ta probijanja. Koristeći administrativne veštine svojih vođa i svoje široke materijalne resurse, crkva u Rimu je uspela da izvrši uticaj nad drugim hrišćanskim zajednicama. Između ostalog, Rimski hrišćani su propagirali hijerarhijsku strukturu, insistirajući na tome da svaka crkva treba da ima jednog jedinog biskupa. Na taj način su izvesni teološki stavovi mogli da budu propovedani i nametnuti. (467) Stoga, uticaj jevrejskih hrišćana po pitanju stvari koje su i teološke i političke prirode polako je jenjavao. Naravno, nije pomoglo ni to da su oni bili skoro sasvim uništeni od strane Rimske vojske. Nakon što je Jerusalim prestao da bude popularan za nove hrišćane, susrećemo se sa strašnom pričom: jevrejski revolti su pokrenuli poznatu opsadu Rima i naknadna pljačkanja Jerusalima. Ali Jevreji iz Nazareta izgleda da su za malo izbegli skrnavljenje svetog grada, tako što su kolektivno izbegli nekoliko meseci pre Rimskog holokausta. Kako su se jerusalimski hrišćani povlačili na Duhove 69. godine nove ere, čini se očiglednim to da su oni opstali uzevši u obzir Hristovo proročansko upozorenje da pobegnu iz Judeje na znak invazije (Matej 24:16). Istoričar Epifanije se zasigurno slaže da „im je Hrist rekao da napuste Jerusalim i da se povuku iz njega zbog najezde koja dolazi. Oni su se smestili u Pereji upravo iz ovog razloga.“ (468) Pre nego što su nemilosrdne Tito- ve horde pogazile njihove sunarodnike i na kraju, 70. godine nove ere, osvojili njihov grad, „hrišćanska zajednica je izbegla u grad Pela u Pereji, istočno od Jordana (jugoistočno od Jeninga), pre nego što je otpočela opsada.“ (469)

Jevrejski istoričar Josif Flavije je takođe zabeležio ovaj događaj. (470) Čak i nakon što je sravnjen kulturni i re- ligijski centar njihove civilizacije, za Nazarećane se tvrdi da su se pridržavali nacional- nih običaja njihovih očeva i odomaćili u crkvama Istoka. (471) Grad Pela je postao njihovo sedište narednih 60 godina i odatle su redovno išli u hodočašće do Jerusalima, gde su se nadali da će jednoga dana trajno tu biti nastanjeni. Međutim, Rimljani, pod Hadrijanom, dodatno su uništili svaku njihovu nadu sprečivši Jevreje da pristupe gradu i postavivši vojne blokade. Iznenadna politička promena je na kraju dovela do toga da čovek pod imenom Markus bude izabran za njihovog biskupa, sveštenika nejevrej- skog naroda, a verovatno i starosedeoca jednog od latinskih pokrajina. Iskoristivši njihov očaj, Markus je mnoge od njih ubedio da se odreknu poštovanja Mojsijevog zakona kako bi od Rimljana dobili pristup Jerusalimu, što ih je dalje integrisalo u katoličko utvrđenje nejevrejskog naroda koji su uspeh i bogatstvo dostizali na račun nemaštine Nazarećana. Međutim, nisu svi Nazarećani sledili Markusa. Ubrzo, u jeku ovih nemira, katolici su počeli da na te disidente svaljuju optužbe za jeres , što je bila praksa koju će Crkva nadalje poboljšati. Istoričari prepoznaju sledeće: Crkva se udaljavala po pitanju discipline i dogme sve više i više od svog drevnog obličja, sve dok u drugom veku judejski hrišćani, koji su verno pratili običaje i principe dvanaestorice apostola, nisu bili obavešteni da su jeretici. Tokom tog vremenskog perioda, nova religija se javila. Hriš- ćanstvo je osvojilo paganizam a paganizam je iskvario hrišćanstvo … Jedno Božanstvo Jevreja je zamenjeno za Trojstvo, Egipatski izum koga je Platon idealizacijom doveo u filozofski sistem.

Čovek koji je rekao: „ Zašto me zoveš blagim? Niko nije blag sem jednog, a to je Bog “ sada je proglašen bogom, ili trećim delom jednog. (472) Čovek bi mogao da očekuje da će takav pritisak brzo ugušiti odlučnost Nazarećana i navesti njihove na- slednike da se stope u Rimski sistem ili povuku nazad u sinagoge. Međutim, neopevani anali ove dramatične hrišćanske istorije proizveli su zapanjujuću činjenicu: uprkos sve- tu, Nazarećani su i dalje cvetali u IV veku – čak i tokom ozloglašenog Nikejskog sabora (325. nove ere). Epifanej otkriva da su ovi kasniji Nazarećani bili, zapravo, isti jev- rejski preobraćenici koji su direktno nasledili njihovu crkvu od Apostola u Jerusalimu prvog veka. (473) Kako se hrišćanska zajednica kretala kroz glib grčke filozofije ka onome što će na kraju postati ortodoksna trijadologija, pronalazimo da ne samo da će crkveno prisustvo Nazarećana istrajati do IV veka, već će to biti slučaj i sa duhom njihove ljudske hristologije, čak i među mnogim nejevrejskim crkvenim očevima koji su se borili da spreče strašnu klimu mistične Platonove i gnostičke filozofije. Zaista, u kasnijim sabornim raspravama, imenima „Jevrejin“ i „Evionit“ su „gađani oni koji su se protivili naprednoj helenizaciji hrišćanstva, uzimavši u obzir, na primer, doktrinu Boga, eshatologiju, hristologiju, itd.” (474) Ove osobe će biti predmet diskusije kako u ovom tako i u narednom poglavlju.

___________________________________________________

449 Donald H. Juel, “The Future of a Religious Past,” The Bible and the Dead Sea Scrolls, Tom 1 (Waco: Baylor University Press, 2006), str. 64.
450 Dubokom analizom Hristovih izjava u Jevanđeljima i kako se oni uklapaju u dobro ustanovljene koncepte kasnijeg judaizma drugog hrama, pozabavićemo se u drugoj polovini ove knjige.
451 Za noviju i opsežniju analizu ovog odnosa, vidi: James Dunn, Neither Jew Nor Greek: A Contested Identity (Grand Rapids: Eerdmans, 2015).
452 Vidi B. Pixner, “Church of the Apostles Found on Mt. Zion,” Biblical Archaeology Review , May/June 1990. Vidi i Epiphanius, Panarion, 29, 7:7. Za detaljnu analizu istorijskih izvora, vidi Ray Pritz, Nazarene Christianity (Jerusalem: Hebrew University of Jerusalem Press, 1988).
453 Epiphanius, Panarion, 29, 1:3. U Kuranu, hrišćane nazivaju “Al-Naṣara.”
454 Gibbon, Decline and Fall, str. 453.
455 Vidi James Dunn, Unity and Diversity in the New Testament: An Inquiry into the Charac- ter of Earliest Christianity (London: SCM Press, 1990), str. 240-243.
456 James F. McGrath, “Johannine Christianity – Jewish Christianity?” Koinonia, 8.1 (Butler University Libraries, 1996), str. 3; Vidi i Carsten Colpe, “The Oldest Jewish- Christian Community,” Christian Beginnings (Louisville: Westminster, 1993), str. 75; Gilles Quispel, “Qumran, John and Jewish Christianity,” John and Qumran (London: Geoffery Chapman, 1972), str. 137-140; Hans-Joachim Schoeps, Theologie und Geschichte (Tubingen: J.C.B. Mohr, 1949), str. 257. (Izvor: McGrath )
457 Jeronim, Pismo 112 – Jeronim Avgustinu . Po pitanju Nazarećana, on piše: “ Oni veruju da je Mesiju, Sina Božijeg, rodila Devica Marija .”
458 Epiphanius, Panarion str. 29, 7, 2
459 McGrath, “Johannine Christianity,” str. 4.
460 Ovo jevrejsko iščekivanje ljudskog mesije iz Davidove loze, onog koji se razlikuje od Boga, poteklo je iz široko rasprostranjene mesijanske egzegete starozavetnih knjiga poput Jeremije i Zaharija (sa njihovim motivom Davidove „razgranate“ figure – tj.: Jer 30:8-9; Zah. 6:12), i Jezekilja (sa svojim motivom podređenog Davidovog pastira, kome je Bog dao moć da upravlja nacijom – tj. Jez. 34:23-24). Dokument Svitaca iz Mrtvog Mora 4QFlorilegium (4Q174) pokazuje na koji način je proročanstvo o „Sinu Davidovom” iz 2. Samuilova 7:14 ukomponovano sa već pomenutim pasusima kako bi se proizvelo jevrejsko očekivanje Mesije koga su zvali i „Sinom Davidovim“ i „Sinom Božijim.“ Još jedan dokument Svitaca iz Mrtvog Mora, 4Q246, izričito govori o „Sinu Božijem … Sinu Svevišnjeg“. Paralela sa stihom 1:35 Jevanđelja po Luki je očigledna. Dalja analiza ovih mesijanskih titula i jevrejskih očekivanja biće izvršena u drugoj polovini ove knjige.
461 Vidi Richard Bauckham, The Image of the Judeo-Christians in Ancient Jewish and Christian Literature (Leiden: Brill, 2003), str. 162-181. Pritz objašnjava da „rukopisi nekih crkvenih očeva trećeg i četvrtog veka i kasnijeg doba …vode do zabune i mešanja različitih sekti pod imenom Evioniti” (Pritz, str. 9). Istoričar Epifanije (403. godina nove ere), koji je “pogrešno pripojio Nazarećane drugim sektama,” mogao bi da pruži najbolji primer ove greške (Isto, str. 43).
462 Samuel Krauss, “Nazarenes,” Jewish Encyclopedia . 1906. Web. 9. Septembar 2014.
463 John Arendzen, “Ebionites,” The Catholic Encyclopedia , Tom 5.
464 Edward Gibbon, The History of the Decline and Fall of the Roman Empire, Tom 1 (Lon-don: Penguin Books, 2005 [1890]), str. 774.
465 Dunn, Unity and Diversity , str. 242.
466 Gibbon, Decline and Fall , str. 453.
467 Ehrman, Lost Christianities , str. 175.
468 Epiphanius, Panarion, 29, 7:8.
469 Vidi Adrian Fortescue, The Catholic Encyclopedia , tom VIII (New York: Robert Appleton Company, 1910), str. 355-361.
470 Josephus, Wars of the Jews, Knjiga VI, Poglavlje V, Pasus 3, (Whiston, 1957), str. 825.
471 Vidi Jerome, From Jerome to Augustine (AD 404); Letter 75 (Augustine) or 112 (Jerome) .
472 William Winwood Reade, The Martyrdom of Man (NY: Peter Eckler, 1890), str. 235.
473 Epiphanius, Panarion, 29, 5, 4 i 5, 6 i 7, 7.
474 Harnack, History of Dogma , Tom. 1, 1894, Poglavlje VI, str. 292.
475 Alan F. Segal, “Jewish Christianity,” Jevsevije, Christianity, and Judaism (Detroit: Way- ne State University Press, 1992), str. 340.
476 Isto, akcenat dodat.
477 Harnack, History of Dogma , Tom. 1, str. 292-293.