Petak, 17. maj 1527 godine, Rotenburg, Nemačka.

Sudije su se vratile sa presudom koja će osuditi nekog za stravično i izuzetno divljaštvo. ,,Michael Sattler će biti prepušten dželatu koji će ga odvesti do trga i pre svega odseći mu jezik. Onda će ga čvrsto vezati za kolica i odatle užarenim gvozdenim kleštima kidati delove njegovog tela dva puta, a zatim još pet puta na putu do mesta pogubljenja a zatim spaliti njegovo telo do pepela kao nekog ko je zakleti jeretik.”

Postojao je emotivni trenutak. Žena zatvorenika se okrenula svom mužu, privukla ga sebi i zagrlila ga pred čitavom publikom. To je dirnulo bar jednog člana publike.

Sattler je ostao u zatočeništvu naredna tri dana. Prijatelj je u pismu napisao: ,,Kroz kakav strah, konflikt i borbu telo i duh moraju da prođu ne može se ni zamisliti.”

Postoji mesto na Tubingen putu, oko milju udaljeno od Rotenburga, gde su ljudi pratili prigušenu svetlost i išli da u ime iskrivljene pravde uklone još jednog manje vrednog. Jezik nije bio uspešno odsečen što je Mihaelu dozvolilo da se moli za svoje goniče. Dok je bio vezivan za merdevine, on se brižljivo obratio Halbmayeru, navodeći ga da ne učestvuje u tom činu ako ne želi da i on bude proklet. Major je odgovorio da Sattlera treba da brine samo Bog. Njegove poslednje javne reči, izgovorene sa teškoćom, predstavljale su molitvu za Božiju pomoć da svedoči o istini. Merdevine su bačene u vatru. Dok je vatra spaljivala konopce kojima su bile vezane njegove ruke, on je dva prsta digao kao znak pobede i prethodno dogovoreni znak prijateljima njegovim da je istrajao. On je imao trideset i sedam godina. Osam dana kasnije njegova žena je bila bačena u reku Neckar i udavila se.[1]

John Biddle (1615-1662) je bio istaknuti britanski akademik koji je diplomirao na Oksfordu i u svojoj dvadesetšestoj godini izabran za direktora Kripti i gimnazije u Glosteru, u Engleskoj. Pošto su ga zamolili da predaje Bibliju on je otpočeo mukotrpno ispitivanje iste. Trebalo je da svoje učenike podučava prema katehizmu engleske crkve ali je ubrzo otkrio da je to nemoguće. Njegova neumorna potraga za istinom u Bibliji u njemu je stvorila enciklopedijsko poznavanje iste.  On je znao napamet čitav Novi zavet na engleskom i na grčkom jeziku. On je priznao da je imao teškoća da zapamti grčki tekst nakon četvrtog poglavlja otkrovenja!

On je govorio protiv lažnog trijadološkog stiha 5:7 Prve Jovanove poslanice i objasnio da je jednina Isusa i Oca ,,unija u saglasnosti i sporazumu ... ali nikako kao unija u suštini.”[2] On je kasnije raspravljao sa Biskupom Ussherom (,,Ussherova hronologija”) i nadmudrio ga, uveravajući ga da je Otac jedini pravi Bog! On je izdao priručnik pod nazivom ,,Dvanaest argumenata protiv Božanstva i Svetog duha”. Neko je dao kopiju sudijama i on je osuđen na robiju.

1646. godine, Biddle je pozvan u London i boravio je u odaji Vestminsterske palate dok se njegovo suđenje odugovlačilo. Ostao je zarobljen pet godina, uglavnom jer je dovodio u pitanje Trojstvo. On je o crkveim očevima govorio kao o onima koji su zarad Platona napustili Hrista.[3] Aludirao je na stih 19:4 Jevanđelja po Mateju dok se držao toga da je Isus, dok je govorio o ,,Njemu koji je u početku sve stvorio”, pripisao stvaranje Biću koje nije on sam. Napušten od strane prijatelja, on je proveo ostatak svog života u zatvoru.

Britanski parlament je sproveo sledeći zakon:

Biddle je sam otkrio ključne istine Biblije. On je tvrdio da nije pročitao ništa od (unitarijanističke) literature svoje braće Poljaka pre nego što je izneo ovaj zaključak.

10. februara 1652. Bindle je bio pušten na slobodu. On je ostao u Londonu da se obraća malim grupama ljudi nedeljom ali nikada nije zvanično rukopoložen. On je napisao  veliki broj traktata na različite biblijske teme a posebno ističem Dvolični katehizam koji se sastoji od skoro u potpunosti biblijskih stihova. U svom predgovoru o tome kako je ,,celokupan katehizam uglavnom pretrpan pretpostavkama i tradicijama ljudi, da je bar deo njih izveden iz Reči Božije ... nijedan citat od mnogo njih ne može da iznese bilo kakvu poentu”.[5]

Iz svog katehizma on je izbacio sve fraze poput ,,večnog stvaranja Sina”, ,,Boga koji umire” , ,,Boga koji je postao čovek”, ,,majke Božije.” Katehizam je po naredbi spaljen i on je ponovo uhapšen zajedno sa svojim izdavačem po imenu Richard Moore. Dva dana kasnije, braća iz Poljske, nekoliko njih, stigli su u London sa traktatima koje je Biddle preveo na engleski jezik i koje je Moore odštampao!

Biddle je optužen za hulenje i jeres. Time što je ostao u zatočeništvu on je izbegao smrtnu kaznu. Neki uticajni ljudi su bili dovoljno smeli da upitaju članove parlamenta sledeće:

Zar Biddle zapravo ne govori o Isusovoj veri u Boga. Zar on nije poput Apolona, osnažen Biblijom? Da li je zločin taj što on veruje u očigledne i bliske opise Biblije a ne u strana i mistična tumačenja iste?[6]

Tipični argument koji iznosi Biddle je sledeći: ,,Onaj koji je rekao da je Hrist umro rekao je da Hrist nije bio Bog jer Bog ne može da umre. Ali svaki hrišćanin će reći da je Hrist umro, stoga svaki hrišćanin smatra da Hrist nije Bog.”[7] Svoje poslednje dane je proveo tako što je pisao o ličnoj vladavini Isusa na zemlji.

1658. godine on je još jednom pušten na slobodu. Održavao je stalan kontakt sa braćom iz Poljske. Jedan posmatrač je zabeležio da on ni za šta nije kriv osim za svoja mišljenja. Vlada je gonila Biddlea često ali su se mnogi divili njegovom ,,strogom, uzornom životu, punom skromnosti, trezvenosti i strpljenja, on nikako nije bio umišljen, već je bio ponesen velikim stvarima koje je Bog otkrio Biblijom.”[8]

1. juna 1662. godine on je u sopstvenom domu organizovao proučavanje Biblije. Naoružan čovek je ušao u sobu, odveo ga i zatvorio nakon što je to odobrio Sudija Brown. Pet nedelja kasnije, obolevši od zatvorske groznice, umro je, pouzdan u svoju nadu da će vaskrsnuti pri Drugom dolasku Hrista. On nije mogao da plati kaznu od sto funti. On je otac britanskog unitarijanizma.

Počeo sam ovim kratkim prikazima života i smrti dvojice disidenata jer su to najinteresantniji primeri koji nam pokazuju izuzetan antagonizam kroz koji je prolazio svako ko je dovodio u pitanje ortodoksno viđenje Božanstva ili u Sattlerovom slučaju, druge tradicionalne doktrine. Sattler se čvrsto zalagao za to da hrišćani ne učestvuju u ratu, što je gledište koje je nedavno podržao vodeći evanđelijski učenjak u SAD.[9]

Proglasiti Boga trojicom u jednom je rizična stvar. Poricanje popularnih trijadoloških pojmova, iako je to manje opasno danas, predstavlja poziv da vas označe kao ,,člana sekte” i da vas uključe u dokumentaciju koju je sastavio Walter Martin, a koja je sve obimnija, pod nazivom Carstvo sekti. Ključno je za svakog ko veruje u Šemu Izraela i u to da je Isus potvrdio tu veru da bude dobro informisan o doktrini jednog Boga. On mora da bude stručnjak po pitanju tog učenja i da ubedi svakog u njenu istinu, posebno ono koje je bilo u potpunosti izloženo ,,ortodoksnim” viđenjima Boga.

Menoniti su brzo videli da oni koji menjaju religiju treba da dobiju detaljne istorijske informacije pokreta koje se pripajaju. Ovakva svest o nasleđu stvara pouzdanje i stabilnost. Postoji veoma značajno, glasno a često i tragično nasleđe na polju verovanja u jednog Boga, Oca, koje mora da nas načini duboko zahvalnim za one koji su živeli u vreme mnogo manje religijske slobode. Mi treba da budemo svesni njihove izuzetne posvećenosti istini i toga što su često bili spremni za nju i da umru.

Iz ovog razloga Radikalna reformacija koju je napisao George Hunston Williams [10] bi trebalo da bude prva knjiga u bibliotekama za one koji se zalažu za tačku gledišta ,,biblijskog unitarijanizma”. Ova knjiga podstiče samopouzdanje i poniznost, dok se priseća gomile posvećenih hrišćana – onih koji su se borili protiv svega kako bi propovedali doktrinu o Bogu koja ima čvrstu osnovu u Bibliji, ali koja se u tadašnjim religijskim krugovima smatrala jeresom.

Isus nije bio trijadolog predstavlja socinsko viđenje Sina Božijeg (po Faustusu Socinusu 1539 – 1604).[11] Kratak pregled unitarijanističke istorije otkriva nam vođe pokreta koje razumeju Sina Božijeg ne kao bukvalno preegzistentnog već kao ,,ideju” ili ,,pojam” preegzistentan u saborima Božijim. Drugi princip netrijadologije je predstavljen od strane arijanaca (po Biskupu Arijusu, 250 – 336), koji vide Isusa kao preegzistentnog ali stvorenog (,,Postojalo je vreme kada Sin nije postojao” – Arije).[12]

Miguel Serveto (1511-1553) je možda jedan od najproslavljenijih anti-trijadologa. Španac po nacionalnosti, anabaptista i podržavalac ideje da ,,duša spava”, [13] njegova doktrina je konstantno predstavljala trn u oku, u ovom slučaju oku Kalvina, koji je energično pokušavao da ućutka pristalice milinarizma, ideje da duša spava i antitrijadologe. (Slabo poznata činjenica je da je Luter držao propoved 1524. godine kojim je podržao ideju da mrtvi spavaju.) Serveto je verovao da je Sin Božiji biološki proizvod Boga i Marije. Sin nije bukvalno preegzistirao. Isusova božanska priroda se sastojala u prirodi koju je primio od Boga pri začeću. Zaboravljena istina je ponovno otkrivena u periodu reformacije i to u etapama. Pre svega, Serveto, kasnije poljska i italijanska braća koju je predvodio Faustus Socinus, koji je stigao do čisto unitarijanističkog gledišta (naravno ne do Unitarijanističkog gledišta sa velikim početnim slovom u savremenom smislu te reči).[14] Međutim, Servetovo udaljavanje od ortodoksije po pitanju Božanstva bilo je dovoljan razlog da ga Kalvin ubije. Njegovo delo je spaljeno pre nego što je i on sam podlegao istoj sudbini 1553. godine. Teologija koja je rezultirala smrću Serveta je sumirana u rečima koje je izgovorio Earl Morse Wilbur:

Šta je to toliko bilo u knjigama koje je napisao Serveto što je toliko šokiralo reformatore? ... Smatrajući biblijsko učenje apsolutnim i konačnim autoritetom, Serveto se držao toga da priroda Boga ne može da bude podeljena, kao što to čini doktrina o tri osobe, a u Bibliji se ne pominje nikakva slična doktrina, niti se pominju sami termini Trojstvo, suština, supstanca niti šta slično što se javlja u učenjima a što je zapravo strano i izmišljeno od strane čoveka. Rani crkveni oci nisu imali nikakvu svest o tome, a to su crkvama nametnuli Grci, koji su više želeli da od ljudi načine filozofe nego da od njih načine prave hrišćanske vernike. Jednako nebiblijska je i doktrina o dve Hristove prirode. Serveto sa prekorom i satirom posmatra ove doktrine i naziva ih nelogičnim, neshvatljivim, kontradiktornim plodovima mašte i ismeva primljenu doktrinu Svetog duha. Doktrina o jednom Bogu u tri osobe, kako on tvrdi, ne može da bude dokazana niti stvarno zamišljena. Ona pokreće pitanje na koje ne postoji odgovor i dovodi do bezbroj jeresi. Oni koji u to veruju su budale i slepci; oni su zapravo ateisti jer ne veruju u pravog Boga; dok doktrina Trojstva zaista  podrazumeva četiri božanska bića. To je nepremostiva prepreka za Jevreje i Muslimane i oni ne mogu da pređu u hrišćanstvo. Takva bogohulna učenja treba saseći u korenu u čovečijim umovima.

Umesto ovih veštačkih doktrina koje se tiču veroispovesti, Servetus crpi iz Biblije sledeće jednostavne doktrine, i citira mnoge tekstove kako bi ih dokazao. Prvo, čovek Isus, o kome jevanđelja govore, je Hristos, pomazanik Božji. Drugo, ovaj čovek Isus Hristos je dokazan svojim čudotvornim moćima i izjavama u Bibliji da je bukvalno ljudski Sin Božji, jer je na čudesan način začet od njega. Treće, ovaj čovek je takođe "Bog", jer je ispunjen božanstvom koje mu je Bog podario. Tako da on nije po prirodi božanski, kao što nam učenja govore, već isključivo Božijim darom. Sam Bog je neshvatljiv i možemo ga spoznati samo preko Hrista koji je samim tim svuda oko nas. Sveti duh je snaga Božija, poslat u obliku anđela ili duha da nas učini svetim. Jedina vrsta Trojstva u koje sa pravom možemo da verujemo je da Bog sebe otkriva čoveku ispod krošnje različitih aspekata jer isto božanstvo koje se manifestuje u Ocu i Njegov Sin Isus sa Njim deli, i sa duhom koji boravi u nama, čineći naša tela, kao što Sveti Pavle kaže, ,,hramom Božijim”.[15]

Antitrijadologija koja se u svom punom cvatu može naći ne u Španiji nego u poljskom socianizmu[16] i mađarskom unitarijanizmu. Mnoge vođe ovih pokreta su bile Italijani, uglavnom Sozzini porodica, Faustus i ujak Laelius (od kog je i došao naziv socinijanski). Raniji i manje poznati pioniri koji su postavili scenu za radikalno dovođenje u pitanje ortodoksije bili su Lorenzo Valla, italijanski filolog koji je 1400ih godina potegao pitanje Trojstva; i sveštenik i platonista Marsilio Ficino (1499) koji je predložio da logos u prvom stihu Jovanovog jevanđelja ne treba da bude preveden kao ,,reč” već kao sermo (reč od koje je nastala reč sermon – propoved). Onda je pokrenuo čitav način razmišljanja koji će ,,reč” izjednačiti sa proročanskim glasom Boga u Starom zavetu a ne sa večnom drugom Osobom. On je samim tim počeo da omalovažava čitav koncept toga da je logos preegzistentni Sin koji deli supstancu sa Ocem. Tamo gde su crkveni oci govorili o ,,reči” kao o večnom Sinu, [17] antitrijadolozi radikalne reformacije koju je predvodio Ficino govorili su o Hristu kao o nekom ko je u potpunosti ljudsko biće, najpotpuniji i konačni oblik proročanskih glasova koji su prethodili njemu (Jevrejima 1:1). Erazmo Roterdamski je takođe bio deo anti-trijadološkog pokreta i želeo je da se sumnjivi tekst iz stiha 5:7 Prve Jovanove ukloni.

U Engleskoj, mi možemo da, pored maločas pomenutog čoveka po imenu John Biddle, izdvojimo i Dr. George Van Parris-a, Fleming-a po rođenju, spaljenog u Londonu na 25. april 1557. godine jer je ,,verovao da je Bog Otac jedini Bog i da Hrist nije sam Bog.”[18]Unitarijanizam je uz Kalvinovu pomoć proizveo gomilu literature ,,od pomoći” uključujući i ,,Kratke instrukcije kako da se naoružaju dobri hrišćani” (tj. Protiv jeretika) a Bullinger je napisao ,,Celokupan protivotrov ili lek” (1545) i ,,Najneophodniji i najplodniji dijalog između buntovnog Libertina ili buntovnika anabaptiste i pravog poslušnog hrišćanina” (1551). U tim danima kada je religijska kontrola bila stroga, Biskup John Jewel je na sledeći način govorio o unitarijancima: ,,Pronalazimo da na početku Elizabetine vladavine, veliki broj zlokobnih Arijanaca, Anabaptista i druge gamadi, koliko sam obavešten, niče poput pečuraka preko noći.”[19] Zatim je usledilo, pod vladavinom Elizabete I, spaljivanje dvojice antitrijadologa anabaptista, Henry Terwood, tridesetpetogodišnji rudar i John Pieters, starosti pedeset godina, i otac dvoje dece. Milosrdne mere poput davljenja, gušenja ili baruta oko vrata bile su izbegnute i ova dvojica su umrla u neverovatnoj agoniji u plamenu.

Uvaženi netrijadološki heroj bio je Adam Pastor, jedan od najjasnijih predstavnika unitarijanističkog viđenja Božanstva. On je sa pravom priznat kao očinska figura u biblijskom unitarijanizmu u Evropi. On je bio rimokatolički sveštenik pre nego što se pridružio anabaptistima 1533. godine u Munsteru, Nemačkoj. Pastor se držao toga (protiv Menno Simons iz menonita) da je Hrist bio samo čovek koji je nosio Božiju reč. Adam Pastor i frizijski starešina, Francis de Cuiper, izjavili su da Hrist nije postojao kao sin Božiji pre nego što je došao na svet i da je bio božanski pre svog rođenja samo u smislu da je Bog boravio u njemu. Adama Pastora su prognali čak i neke od njegovih kolega anabaptista ali je pridobio veliku publiku poznatu kao Adamiti.

Pastor je napisao traktate na trinaest tema uključujući i Inkarnaciju i Carstvo Božije. Odeljak o Bogu predstavlja spisak unitarijanističkih tekstova Starog i Novog zaveta sa tek po kojim komentarom.Pastor je insistirao na tome da nijedan tekst ne pokazuje da je Sin postojao pre Inkarnacije, kao član tročlanog Boga. Adam pastor je opisan kao iskren ali kritički nastrojen, blag i pun poštovanja u svojim debatama. On će izvršiti uticaj na poljske unitarijance koji će kasnije osnovati značajni unitarijanistički akademski centar, univerzitet u Rakovu u Poljskoj.

Faustus Socinius je rođen 5. decembra 1539. godine. Njegov otac i deda su bili poznati advokati. Njegov prvi teološki esej je bio opis prologa iz Jevanđelja po Jovanu. On se držao toga da je Isus bio po zvanju božanski a ne po prirodi. On je takođe pisao o smrtnosti ljudi.[20] To je bila njegova percepcija značenja reči logos koja ga je dovela do istine. Reč ili volja Božija javila se u mesu – čoveku. Nakon svoje smrti i vaskrsnuća, Hrist se uzdigao da zauzme mesto sa Božije desne strane i samim tim delio Božansku moć. U tom smislu samo je Isus mogao biti nazvan Bogom, kao neko ko predstavlja Boga ali se uvek razlikuje od jednog pravog Boga (Jovan 17:3; 5:44). Bog je, rekao je Socinus, pripisao Hristu nakon uspeća božanstvo koje je on prisvojio i dobio pravo da mu se kao božanstvu klanjaju. Dok Francis David, glavni potparol unitarijanizma u Transilvaniji, misli da Isusu treba svi da se klanjaju. Zaista nema potrebe o tome ozbiljno razgovarati.

Isto je i što se tiče Faustusa Sociniusa, možda najprefinjenijeg teologa radikalne reformacije koji se preselio u Poljsku i pomogao da se osnuje univerzitet i štampa u Rakovu, kao i farme i preduzeća.

Ova organizacija je postala institucija od internacionalnog značaja. Mnogi na fakultetu su se bavili proučavanjem Biblije i bili su izuzetno obrazovani, neki su učili hebrejski i grčki pre nego što su postali anabaptisti. Škola je privukla 1000 studenata iz cele Evrope, uključujući i 300 njih koji su pripadali evropskom plemstvu. Scot koji je posetio kamp, rekao je: Dok je svuda vladao rat i nemir, ovde je vladao mir i umerenost u ponašanju mada su svi bili produhovljeni debatom i stručni za jezik.”[21] Poznati rakovski katehizam iznosi sledeću izjavu:

Naš posrednik pred Božijim prestolom je čovek, koji je bio prethodno obećan našim očevima od strane proroka i u ovim poslednjim danima on je rođen iz Davidovog semena, i njega je Bog, naš Otac načinio Bogom i Hristom... kojim je stvorio NOVI svet ... do kraja, prema vrhovnom Bogu, i mi treba u njega da verujemo, da ga obožavamo i da ga prizivamo, čujemo njegov glas i pratimo njegov primer, i u njemu pronađemo mir za svoju dušu.[22]

U mnogim zemljama ovakva izjava je bila zabranjena a vlasnici iste kažnjavani pa čak i smrću. Izjava sadrži doktrine odraslog baptizma, sna mrtvih i Drugog dolaska. Mnogi pasusi iz Jovanovog jevanđelja bili su predmet analize. Sledi tipičan primer:

To da je osoba možda imala nešto, i posledično možda imala slavu, sa Ocem ispred sveta, bez svog bića ... dovodi do zaključka da je on zapravo postojao ... što se i vidi na osnovu stiha 1:9 Druge poslanice Timotiju, gde apostol kaže vernicima da im je slava data pre nego što je svet počeo. Pored toga, kaže se (Jovan 17:5) da se Hrist molio za ovu slavu ...Hrist preklinje Boga da mu da nešto što stvarno može da poseduje, sa njim samim, slavu koju je imao sa sobom, u svojoj svrsi i uredbi, pre nego što je svet postojao. Često se kaže da neko ima ponešto sa bilo kim, kada mu je obećano to ili kada mu je suđeno isto: na osnovu ovoga, ovaj evanđelista često kaže da vernici imaju večan život. Samim tim, dešava se da Hrist ne kaže apsolutno da je on imao tu slavu, već da ju je imao sa Ocem kao što je rekao da se molio da mu se zaista ta slava poveri, slava koja je postavljena za njega od strane Oca Starog zaveta i pre stvaranja sveta.[23]

S obzirom da smo se do sada u velikoj meri koncentrisali na period reformacije i vek posle nje (tokom kojeg je živeo John Biddle, direktor škole), sada treba da svoju pažnju usmerimo na najraniji period crkvene istorije. Držeći se fundamentalnog uverenja (uz Encyclopedia Britannica iz XV veka) da Isus ni na koji način nije predložio da se promeni monoteistička Izraelska vera, mi smo po prirodi radoznali da otkrijemo na koji način je Novi zavet mogao da bude prepravljen.

Crkvena istorija pokazuje da je razvoj pojma ,,tri u jednom” bio proces koji je trajao vekovima, kulminirajući Nikejskim i Halkedonskim saborom (325 i 451 nove ere). Daleko je od istine predložiti da je doktrina Trojstva bila univerzalno prihvaćena od početka ere posle Novog zaveta. Kao što teolog sa Harvarda F. Auer tako dobro formuliše:

Trijadologija četvrtog zaveta nije tačno oslikavala rano hrišćansko učenje koje se tiče prirode Boga; ona je, nasuprot tome, predstavljala udaljavanje od tog učenja ... Ona se razvila nasuprot konstantne unitarijanističke opozicije i nikada nije u potpunosti odnela pobedu. Dogma Trojstva duguje svoje postojanje apstraktnoj spekulaciji na strani manjine onih koji su proučavali Bibliju. [24]

Srž čitavog trijadološkog problema leži u doktrini logosa i njenom razvoju. ,,Ortodoksni” stav se zasniva na shvatanju logosa kao druge božanske Osobe u večnom Božanstvu. Poenta je prikrivena za savremene čitaoce Biblije jednostavnom činjenicom da je reč u muškom rodu logos na Grčkom je shvaćena kao ,,on” ili ,,njega” (Jovan 1).[25] Međutim, da je prevedena kao ,,Božiji govor” i ,,to” prilično drugačiji utisak bi se dobio. Samim tim, bezlični logos prologa, tj. Božija reč, mudrost i um, postaju otelotvoreni u Isusu, čoveku.

,,Logos iz prologa je postao Isus; Isus je bio logos koji je postao meso, ali ne logos kao takav ... Isus je bio logos lično! On je bio to u mesu, kao (jedno) smrtno ljudsko stvorenje.” Tako nam govori i pruža pomoć nemački teolog.[26]

U teološkoj najzamršenijoj detektivskoj priči, ,,Kako je logos postao Osoba, pre nego što je postao osoba,” bio sam zapanjen kada sam otkrio da se Justin Mučenik, koji je pisao 150. godine nove ere, suprostavio Jevrejinu pod imenom Trifun i sa njim vodio dugu debatu oko toga da je Isus kao Sin Božiji preegzistirao svom rođenju u bukvalnom smislu i da je on zapravo bio Jahvin anđeo koji se često pominje u Starom zavetu. Jevrejin Trifun je protestvovao protiv toga da izreka ,,Isus je bio čovek ali ne pravi čovek” sadrži kontradikciju. Stoga, on kaže Justinu: ,,Kada kažeš da je ovaj Hrist postojao kao Bog pre vremena, onda da je on predat da bude rođen i da je postao čovek, a da on nije čovek od čoveka , to mi deluje kao čisti paradoks ako ne i glupost.”[27]

Zapanjujuća činjenica je ta da je argument Jevrejina preovladao nad argumentom Justina Mučenika (koji je navodno predstavljao hrišćanstvo), trijadološki ,,problem” se možda nikada ne bi ni javio. Čim je ideja da je Isus bio ,,tu negde” pre svog rođenja zaplovila, on je morao da bude ,,pronađen” u Starom zavetu. Bez tračka biblijskog dokaza, anđeo Jahvin je postao preegzistentni Isus i mnogi evanđelisti kao i Jehovini svedoci od tada su prihvatili tu priču. Mudro je konsultovati se sa Novim zavetom po ovom pitanju. U sedmom poglavlju Dela apostolskih, Stefan sažima istoriju Izraela i pominje anđela Gospodnjeg (Dela 7:30, 38), koji predstavlja Gospoda Boga (2. Mojsijeva 23:20-21). Kakva prilika za Stefana da kaže da je anđeo bio Isus koji je preegzistirao! Ali on to ne kaže. Piscu Poslanice Jevrejima je trebalo dva poglavlja kako bi opisao da je Isus bio superioran u odnosu na sve anđele. On nikada nije i nikada neće biti anđeo. Štaviše, Bog nije govorio kroz sina sve do vremena Novog zaveta (Jevrejima 1:1-2).

Justin je pomogao da se logos kao druga božanska osoba duboko usadi. U narednim vekovima pojedinci su se javili koji su stavili ortodoksiju pred izazov. Značajni su ,,dinamični monarhijanci”. Prvi od njih, Teodor Vizantijski, bio je učen čovek. On je došao u Rim 190. godine nove ere i propovedao da je Isus bio u potpunosti čovek koga je rodila devica na koga je kada se rodio sišao Duh. Teodor se držao toga da je Isus postao u većoj meri božanski posle svog vaskrsnuća.

Teodor je brže bolje ekskomuniciran od strane Biskupa Viktora Rimskog. Njegovu misao je sledio drugi Teodor a zatim Asclepiodorus i Artemon ali dinamični monarhijanizam je polako počeo da umire na zapadu.

Na istoku, Pavle Samosatski je bio glavni zastupnik nepreegzistentnog Isusa. Pavle je bio antiohijski biskup od oko 260-272. godine. On je smatrao da je logos bezlični atribut Oca, a ne preegzistentni Sin. Isus je jedinstveno inspirisan čovek.  ,,Pavlova doktrina je slična primitivnoj jevrejsko-hrišćanskoj ideji o Hristu kao osobi.” Tako tvrde crkveni istoričari a posebno se ističe Henry Chadwick u delu pod nazivom Rana crkva.[28] Tri sabora su razmotrila Pavlovo viđenje i treći ga je ekskomunicirao. On se držao svog stava sve dok nije prognan od strane cara Aurelija.  O biskupu Ariju (ocu arijanizma kao pokretu koji se razlikuje od socinijanizma) mnogo se više zna. On se držao mišljenja da je Isus preegzistentan ali stvoren (,,Postojalo je vreme kada on nije postojao”). Ovo viđenje se smatralo nezadovoljavajućim jer Isusa nije činilo ni Bogom ni čovekom. Ali zar ne može isto da bude rečeno i za ,,ortodoksno” viđenje koje i dan danas preovladava? Vodeći savremeni proučavalac Novog zaveta, John Knox, izgleda da misli da može: ,,Mi možemo da imamo čovečanstvo bez preegzistencije i mi možemo da imamo preegzistenciju bez čovečanstva. Ne postoji način da imamo oba.”[29]

Pre nego što napustimo rani period, trebalo bi da pomenemo predstavnika socinijanske škole hristologije, Biskupa Fotinusa (d. 376) koga Katolička enciklopedija naziva ,,jeretikom”[30]. Fotinjanin je postao termin kojim se opisuje svako ko se drži mišljenja da je Hrist čovek, koji nije postojao pre nego što je rođen u Nazaretu. Fotinusovi rukopisi su izgubljeni ali on nam je uglavnom poznat po tome što ga je sabor održan 351 godine nakon dvadesetsedam anatema osudio. Mnogo kasnije, 600. godine, naša hristologija je predstavljena od strane Pavlikanaca (verovatno po Pavlu Samosatskom), čiji je vođa Konstantin bio ubijen zbog svog jeretičkog viđenja Trojstva.

O značaju zalagača za unitarijanistički monoteizam u naše vreme govori izdanje iz 1977. godine pod nazivom Mit o Božijoj inkarnaciji.[31] Iako se ne bismo pripojili opštem teološkom stavu ovih učenjaka (ehatologiji, posebno), moramo da oberučke prihvatimo njihovu osvežavajuću analizu doktrine o Bogu.

Oni retko kad koriste termine trijadolog i netrijadolog ali dovode u pitanje inkarnaciju u tradicionalnom smislu koja se može pronaći u Bibliji. To je samo pitanje koje postavljaju pioniri koji se vraćaju unitarijanističkom monoteizmu Šeme. Ohrabrujuće je čuti, da oni koji proučavaju Bibliju, kažu da trijadološka dogma ,,nije određena ni Biblijom ni iskustvom već arijanskom polemikom o doktrini Trojstva.”[32]

Zanimljivo mi je to što sam otkrio da je moj drug iz odeljenja, u jednom trenutku dobro poznat televizijski teolog i profesor na Kembridžu, napisao sledeće: ,,Božiji Sin nije druga osoba jednaka Bogu Ocu već jednostavno čovek ,,ispunjen” Bogom i ujedinjen sa Njim.”[33]

Trenutna debata u teološkim krugovima širom sveta tiče se eshatologije i hristologije. Naša želja je da se vratimo do istinskog Isusa, do Jevanđelja o Carstvu. John A.T. Robinson, jedan od dobro poznatih proučavalaca Novog zaveta, usvojio je viđenje Isusa koje podrazumeva jednostavni unitarijanizam. Kada sam mu rekao da propovedam na Teološkom univerzitetu, njegova reakcija je bila: ,,Nećeš izdržati više od par dana tamo; netrijadološki Isus bi bio prilično neprihvatljiv na američkom teološkom univerzitetu.” Ali njegova sopstvena ,,jeretička” shvatanja su bila ortodoksna u više krugova nego što se to činilo, pa čak i na američkom teološkom univerzitetu. [34] Mogli bismo na sledeći način da prestavimo dramatičnu debatu o hristologiji:

Neki ,,savremeni” teolozi: Kako možemo da predstavimo Isusa ljudima današnjice? Niko neće verovati u preegzistentno biće koje na zemlju stiže svojim rođenjem.”

J.A.Robinson; ,,Ali, čekaj! Da li je iko u Novom zavetu uopšte verovao u to? Nije, ali rani crkveni oci pod uticajem gnosticizma pogrešno su protumačili Jevanđelje po Jovanu i zanemarili dokaze iz ostatka Novog i Starog zaveta, oslonivši se na šačicu teških Pavlovih stihova i predstavili Isusa koji je bukvalno preegzistirao. Ali to nije Biblijski Isus.”

Biblijski unitarijanci: ,,Ali zar vam to nismo rekli! Dve hiljade godina vi to ne želite da čujete i spaljujete nas na lomači jer dovodimo u pitanje zvaničnu dogmu. Bez obzira na sve, naš zadatak je da se svetu predstavi pravi Isus koji nikada nije bio drugi član večnog trojstva. Pavle, u stihu 11:4 Druge poslanice Korinćanima upozorava da je Satanin najopakiji trik da zameni pravog Isusa lažnim a Jovan je u stihovima 4:2 Prve Jovanove poslanice i u sedmom poglavlju Druge Jovanove poslanice upozorio da reći da je Isus neko ko nije u potpunosti ljudski Mesija nagoveštava duh antihrista.”

Ortodoksija (sa nevericom): ,,Niko mi neće reći da crkva dve hiljade godina nije bila u pravu po pitanju osnovne doktrine.”

Biblijski unitarijanci (u odgovoru ,,savremenim” teolozima): ,,Dolazak Isusa kao božanskog bića na zemlju desiće se na drugi dolazak. Isus je ,,preegzistentan” tom događaju jer živi nakon što je vaskrsao!”

Na kraju, Isus je do te mere pomešan sa Stvaraocem da to polako postaje idolopoklonstvo. Možemo da se zapitamo da li Živa Biblija to podstiče svojim izuzetno netačnim parafraziranjem stihova 1:1-3, 10 Jevanđelja po Jovanu: ,,Pre nego što je išta drugo postojalo, postojao je Hrist sa Bogom. On je uvek viđen kao neko ko je živ i ko je sam Bog. On je stvorio sve što jeste – ništa ne postoji a da to on nije stvorio ...Ali iako je On stvorio svet, svet ga nije prepozao kada je On došao.”

U međuvremenu Walter Martin kaže:

Mnogi pojedinci i sve sekte čvrsto poriču jednakost Isusa Hrista sa Bogom Ocem, a odatle Tročlano božanstvo. Međutim, svedočenje Biblije je sigurno a gore navedene reference (njegovi ,,dokazni tekstovi” ) same ućutkavaju zauvek bogohulne jeresi, koje snagom samog Satane varaju mnoge svojom ,,prevarantskom upotrebom Reči Božije.”[35]

Još jedan prikaz unitarijanističke istorije

Nova Schaff-Herzog Encikopedija u svom članku o istoriji onih koji se protive Trojstvu beleži surov tretman koji su oni imalu u ,,hrišćanskim” zemljama u kojima su živeli.

Kada je ortodoksna trijadološka hristologija čvrsto podržana, usledili su crkveni sabori i podrška od strane vladara Teodosija, druga viđenja Boga i Isusa su pala u senku. Netrijadološko viđenje Sina Božijeg je preživelo u grupi pod nazivom Pavlikanci u Armeniji. Rano britansko hrišćanstvo pokazuje izvesne dokaze o neortodoksnoj hristologiji i bilo je zastupljeno u Španiji a za vođu su dobili Feliksa iz franačke crkve 799. godine nove ere.

U Evropi, Poljska je bila dom netrijadologa koji su stigli iz Italije, pre svega George Blandrata. Nakon 1575. godine, vođstvo je palo u ruke Faustusa Sociniusa (odatle termin socinijanizam). Unitarijanistički univerzitet je osnovan u Rakovu u Poljskoj i ova institucija je proizvela veroispovest koja opisuje njihova netrijadološka viđenja – Rakovijanska veroispovest iz 1605. godine. Zapravo je postojao unitarijanistički princ: John Sigismund II Transilvanijski. Unitarijanistički pokret je odlučno potisnut od strane rimokatoličkih jezuita dekretom iz 1658. godine zbog isključivanja zastupnika socinijanizma iz te oblasti. Ovi vernici su pronašli svoj put do Nemačke, Holandije i Transilvanije. U Mađarskoj, unitarijanci su pronašli čvrstog vođu pod imenom Francis David, koji je postao biskup unitarijanostičkih crkava. Ali, 1579. godine, rimokatolički potkralj je stavio Davida pod nadzor sudija za prekršaje. On je zatim osuđen na doživotnu robiju kao nekog ko je inovator i ko huli Boga. David je umro u tamnici 1579. godine i taj događaj ga je proglasio unitarijanističkim mučenikom.

Iako su unitarijanci imali dozvolu da postoje, oni su prolazili kroz dosta patnji. Pod austrijskom vladavinom njegove publikacije su bile zabranjene a njihove crkve konfiskovane. Međutim, statut iz 1791. godine otkrio je pritisak na ove disidente. [36]

Unitarijanci u Britaniji

Neki od engleskih mučenika iz šesnaestog veka propatili su zbog arijanskih[37] viđenja, ali prvi zapaženi izraz duha i metode unitarijanizma bila je knjiga pod nazivom Religija protestanata kao bezbedan put do spasenja (London, 1638) koju je napisao William Chillingworth, a John Biddle je prvi put  upadljivo primenio ovaj metod i dobio brze unitarijanističke rezultate. John Biddle je pod Komonveltom oformio društvo u Londonu i objavio svoja viđenja, 1662. godine, on je po treći put bačen u zatočeništvo i ubrzo je umro od bolesti u zatvoru. Njegove rukopise je sakupio i objavio njegov učenik Thomas Firmin, 1691. gidine (Vera u jednog Boga). Iako je unitarijanizam isključen iz Akta tolerancije iz 1689. godine dok je njegovim zastupnicima priprećeno da će im aktom iz 1698. godine biti oduzeta građanska prava i da će biti zatočeni, socinijansko i arijansko viđenje osobe Hrista je naišlo na sve veću naklonost tokom osamnaestog veka kako u engleskoj crkvi tako i među disidentima. Istaknuti primeri ovog slučaja su Samuel Clarke, Nathanael Lardner, Isaac Watts [pisac himne], and Philip Doddridge. Prva kapela sa unitarijanističkim imenom je osnovana u Ulici Eseks u Londonu, 1778. godine od strane Theophilusa Lindseya koji je nakon što mu je parlament odbio da primi peticiju i da ga oslobodi od toga da pristane na Tridesetdevet članova odbio da živi u Jorkširu. U svojoj kapeli u Londonu on je koristio Klarkovu reviziju engleske liturgije. Lindsey-u je pomogla saosećajnost prezbeterijanaca koji su svoje kapele sagradili oslobođeni od dogmatskih ograničenja i koji su tražili konformitet u samoj Bibliji pa su se odrekli kalvinističke tačke gledišta i doktrine Trojstva. Odlučujući uticaj u ovoj promeni je izvršio istaknuti naučnik, novinar i teolog Joseph Priestley. Kao zakleti socinijanac, Priestley je služio u kongregacijama u Lidsku (1768-80) i Birmingemu (1780-91)... On je umro u Pensilvaniji 1804... Naslednik Priestley-a u Birmingemu i Lindsey-a u Londonu (1795) bio je Thomas Belsham, koji je želeo da učini ,,Hrista jednostavnim i pravim čovekom” i to proglasi važećim unitarijanističkim viđenjem. Još jedan uvaženi vođa bio je Lant Carpenter, bristolski sveštenik. 1813. godine Britanska i strana unitarijanistička asicijacija je oformljena kao unija prezbeterijanske i baptističke crkve kojoj su se kasnije priključile male metodističke grupe poput ,,hrišćanske braće”. Prema Aktu disidentskih kapela iz 1844. godine, posedovanje drevnih zadužbina i kapela je bilo obezbeđeno. Nacionalna konferencija, čisto savetodavno telo, osnovano je 1881. godine. 1911 godine je bilo 378 sveštenika, 374 crkava od kojih su 295 u Engleskoj (od 1912.). Teološke instrukcije su pružane na Mančesterskom univerzitetu u Oksfordu i Domaćem misionarskom univerzitetu u Mančesteru. Hibertov fond, osnovan od strane Robert Hibberta, jamajskog baštovana ( umro je 1849. godine), promovisao je proučavanje Biblije i ustanovio odnose sa teološkim liberalizmom tog kontinenta. Poznata su Hibbertova predavanja i Hibbertov dnevnik (od oktobra 1902. godine). Velški unitarijanizam je počeo arminijanskim revoltom protiv Kalvinizma Jenkin Jones-a u Llwynrhydowen-u 1726. godine. Njegovi naslednici su usvojili arijanska viđenja. Postoji 34 crkve u Južnom Velsu i univerzitet na Carmarthenu. Irski unitarijanizam je počeo 1726. godine, kada su se prezbeterijanci Antrima odvojili od sinoda kako bi osnovali obožavanje bez pripisivanje veri. 1830. godine, remostrantski sinod iz Ulstera je osnovan na sličnim principima, a 1835. godine Udruženje irskih nepripojenih prezbeterijanaca ujedinilo je ove slobodne crkve. Postoji 38 crkava uglavnom u Antrimu i Daunu. U Škotskoj postoji sedam crkava, najstarija (Edimburška) datira iz 1776. godine.[38]

Unitarijanizam u Americi

 Prva javna unitarijanska veroispovest počela je 1785. godine sa James Freemanom iz Kraljevske kapele, najstarije episkopalske crkve u Bostonu. Svako pominjanje božanske prirode Hrista i Trojstva je izostavljeno iz knjige uobičajenih molitvi. Sredinom osamnaestog veka, unitarijanizam je cvetao u crkvama kongregacije u istočnom Masačusetsu. Netrijadološka viđenja su preovladavala na Univerzitetu na Harvardu uz elokventno propovedanje Joseph Buckminster- a i William Ellery Channing-a, koji su objavili dva dnevnika, Mesečnu antologiju (1803. i Hrišćanski učenik (1813.). Channing je javno u svojoj propovedi  o ,,Unitarijanističkom hrišćanstvu” (1819.) izazvao svoje protivnike i u svom delu pod nazivom Moralni argument protiv Kalvinizma (1820.). Američko unitarijanističko udruženje fomirano je 1825. godine. Prva konvencija crkava je održana u Njujorku 1865. godine. Konvencija održana 1894. godine objavila je da ,,Ove crkve prihvataju religiju Isusa, i drže se toga da je praktična religija svedena na ljubav prema Bogu i ljubav prema čoveku, sve u skladu sa Isusovim učenjem.”[39] Ova izjava bi delovala neuvredljivo ali Bog o kome se ovde radi nije Trojstvo već jedan Bog Isusovog sopstvenog učenja.