,,Istorijski Isus nije u središtu hrišćanske vere. Apostolska učenja... se kreću od `rođen od Device Marije` do `razapet pod Pontijem Pilatom`. Greška tog učenja je što godine i dela Isusa između tih događaja nemaju stvarnog uticaja na učenje.”[1]

,,Zvaničan put kojim se kreće hrišćanstvo...nije direktno vezan za stvarne reči i dela istorijskog Isusa.”[2]

Hristologija, proučavanje ko je bio Isus u odnosu na Boga, je u skorije vreme osvetnički ušla u javnost. Povod je pojava bestselera i filma Dan Brown-a, Da Vinčijev kod. Zaplet je uglavnom fantazija (iako nisam siguran da neki ljudi znaju da primete razliku između religijskih činjenica i fikcije). Zanimljivo je da brojne izjave, koje je izrekao ,,ekspert” za razvoj verovanja u Isusa, zadiru direktno u definiciju Boga i Isusa. One vape za komentarom i pojašnjenjem. One mogu podstaći interesovanje javnosti za traganje za poreklom njihovog verovanja o Bogu i Isusu.

Lik iz knjige Sir Leigh Teabing kaže da je car Konstantin taj koji je od Isusa napravio Boga, a zatim potisnuo ranija dokumenta koja su naglašavala Isusovu ljudskost. Na taj način Isus postaje Bog. Zapravo, Konstantin ni na jedan način nije pokrenuo ideju da je Isus Bog. On je, naravno, sazvao i podržao crkveni sabor koji je trajno učvrstio ideju da je Isus bio Bog, kao što su rekli na saboru u Nikeji, ,,Bog istiniti od Boga istinitog”.[3]

U ,,Delima Tominim” Isus se pojavljuje u obliku Tome, koji podstiče mladi par da se zavetuje na devičanstvo. Seksualna apstinencija je dominantna tema, koja prenosi platonske ideje, koje su na mnogo načina uticale na ortodoskno hrišćanstvo. Jedna je tendencija da se zanemari fizičko telo.

Apokrifno Petrovo jevanđelje remeti Novozavetni program za vaskrsnuće: oni koji pripadaju Hristu će oživeti u vaskrsnuću pri ponovnom dolasku Hrista (1. Kor. 15:23). Apokrifno Petrovo jevanđelje opisuje Isusa koji nadjačava biblijsku šemu i vraća mrtve u život prevaskrsenja. Ista promena hrišćanske nade je popularna i danas kada se oni koji su u žalosti uveravaju da će njihovi bližnji oživeti u drugom, duhovnom, svetu – ,,raju” – ali nezavisno od vaskrsenja obećanog na povratku Isusa.

Apokrifna jevanđelja daju čitaocu materijal koji je navodno činjenica. U jednom je Isus optužen da je prekršio Šabat, a kada ga je Josif suočio sa tim, on je pljesnuo dlanovima i glineni vrapci su odleteli. Da Vinčijev kod sebi dozvoljava sličnu slobodu.

Apokrifna jevanđelja nisu dospela u kanon Svetog Pisma, ali pitanje je koliko apokrifnih, filozofski nečistih ideja, o Bogu i sinu Božjem i dalje ima uticaja na način na koji religiozni ljudi čitaju Bibliju. Misteriozne doktrine očigledno mogu dospeti iz paganizma u religijsku svest društva. Možda danas javnost ne može da primeti razliku. Postoji klasičan trenutak u filmu Da Vinčijev kod u kome se slika majke i deteta prikazuje publici, koja se sa sigurnošću identifikuje kao hrišćanska. Predavač ih ispravlja ističući da su takozvani ,,hrišćanski” junaci, paganska Izida koja doji Horusa! Majka i Sin se pojavljuju u mnogim paganskim religijskim sistemima, pa je opasnost od falsifikata veoma realna. Ona preti da zbuni religiozne ljude i učini nemogućim da čitaju Bibliju sa razumevanjem.

Zabuna oko Isusovog identiteta je pratila hrišćanstvo tokom njegove duge, i često zamršene, istorije. Debata o tome ko je Isus je trajala već preko dve stotine godina pre nego što je veliki sabor u Nikeji 325. godine dao ,,rešenje” koje se smatralo konačnim. Upravo je u tom periodu Novozavetni unitarni monoteizam – verovanje da je Bog Otac jedini istiniti Bog (Jovan 17:3) – postepeno, ne preko noći, napušten i na kraju zamenjen doktrinom trojnog Boga.[4] Proces, putem koga je ,,Isus postao Bog”, je odložen i predstavlja pobedu jedne od strana u sporu. Velika je greška pretpostaviti, samo prema snazi većinskog mišljenja, da je tog dana pobedila istina. Ne mora nužno značiti da je bilo koja strana, arijanska ili atanasijska, baratala legitimnim biblijskim kategorijama. Može biti da su uslovi diskusije već isključili biblijsko rešenje.

Odluka o Isusovom božanstvu sigurno nije imala samo politički karakter sa gledišta imperatora. U meri u kojoj je Konstantin imao udela u potvrđivanju Novozavetnog kanona, on nije isključio sve reference u vezi sa Isusovom ljudskošću, kao što Teabing pogrešno kaže u filmu Da Vinčijev kod, već je imperator pomogao da se isključe knjige koje su Isusa činile jedva malo čovekom. Novi Zavet, onakav kakav je nama predat, predstavlja najveći dokaz da su najraniji sledbenici verovali da je on ljudsko biće, bezgrešno začeto, pripadnik ljudske rase – svakako ne drugi Bog, deo Trojstva.

Dijalog iz Da Vinčijevog koda ide ovako:

,,Draga moja”, reče Teabing, ,,do tog trenutka u istoriji [Nikejskog sabora kojim je predsedavao Konstantin], Isusa su sledbenici smatrali smrtnim prorokom...velikim i moćnim čovekom, ali čovekom. Smrtnikom.”

,,Ne Sinom Božjim?”

,,Tačno,” reče Teabing, ,,Uspostavljanje Isusa za Sina Božjeg je zvanično predloženo i izglasano na Nikejskom saboru.”

,,Stani. Ti kažeš da je Isusovo božanstvo rezultat glasanja?”

,,I to prilično tesnog glasanja u stvari", dodao je Teabing.”...Zvanično promovišući Isusa kao Sina Božjeg, Konstantin je pretvorio Isusa u božanstvo koje postoji van opsega ljudskog društva, entitet čija je moć nedostižna."[5]

Iako ovde postoje elementi istine o onome što su biskupi odlučili u Nikeji, u razgovor se unosi fatalna zabuna upotrebom izraza ,,Sin Božji” u smislu koji je nepoznat Bibliji. Ukoliko želimo da razjasnimo značaj Isusa kao Sina Božjeg u okviru stranica Novog Zaveta, neophodno je pokazati na koliko je zbunjujući način izraz ,,Sin Božji” upotrebljen u ovom razgovoru. Izraz Sin Božji se koristi u Da Vinčijevom kodu, a takođe često i danas, u postbiblijskom i nebiblijskom smislu. U Bibliji, kao što smo videli, Sin Božji označava pripadnika ljudske rase, smrtnika. Označava ljudsku osobu sa posebnim odnosom sa Bogom. Sinovi Božji su stvorena ljudska bića (izraz se takođe primenjuje i na anđele, koji se klasifikuju kao stvorena bića, ali u slučaju svetih anđela, obdarena večnim životom). Izrael se kolektivno naziva sinom Božjim (2. knjiga Mojsijeva 4:22). Adam se takođe naziva Božjim sinom (Luka 3:38). Za Isusa se kaže da je ,,jedini Sin Božji” i ,,Božji voljeni Sin”. U vreme sabora u Nikeji 325. godine, međutim, izraz "Sin Božji" koji se primenjuje na Isusa je počeo da označava Boga Sina, ,,božanstvo koje postoji van okvira ljudskog sveta.”

Koliko je dijalog iz Da Vinčijevog koda istorijski tačan? Nije istina reći da su vernici do vremena sabora u Nikeji smatrali Isusa samo ,,smrtnikom”, a ne Sinom Bogom. Nikejski sabor je sazvan kako bi se rešio veliki sukob o Isusovom identitetu između dva najzastupljenija mišljenja. Atanasije je zastupao potpuno i večno božanstvo Sina. Arije ga je video kao definitivno podređenog Jednom Bogu kao osoba stvorena pre postanja. Sabor je zaista potvrdio ubedljivom, a ne tesnom, većinom da je Isus potpuno božanstvo. To se suprotstavljalo rivalskom mišljenju, koje su mnogi zastupali, da on nije na istom nivou kao Bog, već da je stvoren ka Božji Sin pre stvaranja iz 1. knjige Mojsijeve. Ovo drugo mišljenje, poznato kao arijansko gledište (po biskupu Ariju) je poraženu u Nikeji 325. godine, ostavljajući učenje da se Isus mora smatrati ,,Bogom od Boga”, odnosno božanstvom.

To viđenje Isusa kao ,,Boga Sina” je ostalo dominantna definicija Isusa od tog vremena, uprkos snažnim protestima manjina kroz celu istoriju crkve. Sabor biskupa u Nikeji, kojim je predsedavao car Konstantin, je zaslužan za uspostavljanje tog dominantnog gledišta kao zvaničnog ortodoksnog shvatanja Isusa, koje je obavezujuće za sve pripadnike crkve. Pobedu trijadološke ideje su opet, posle Nikeje, doveli u pitanje Arijanci i trebalo je još šezdeset godina da Arijanska opozicija bude pobeđena. Sabor iz 325. godine se nije bavio pitanjem kako je Isus bio takođe, očigledno, i ljudsko biće. Budući da je jasno da je Isus bio takođe i čovek, sledeći sabor je sazvan u Halkedonu 451. godine, kako bi se razrešilo pitanje kako je jedna ličnost Isusa mogla biti potpuno Bog i potpuno čovek. Bez objašnjenja kako je moguće biti 100% čovek i 100% Bog, taj sabor je proglasio da je to jednostavno tako, i da Hrišćani u to treba da veruju. Odluku su podržale i crkvena i svetovna vlast. Disidenti su bili kažnjeni i lišeni pripadnosti hrišćanskoj crkvi.

Pitanje koje je ostalo nerazjašnjeno je, kao što Bart Ehrman kaže, ,,Kako i Isus i Bog mogu biti Bog kad postoji samo jedan Bog?”[6] I kako neko može misliti o ,,Bogu” koji je ostao na nebesima i ,,Bogu” koji je došao na zemlju, a da ne zaluta u biteizam, verovanje u dva Boga?

Veštački Isus sa sabora

Tek se sabor u Halkedonu 451. godine uhvatio u koštac sa pitanjem o ,,dve prirode” Isusa, koje je bazirano na pretpostavci da on ima ,,istu prirodu” kao i Bog. Pisci o ,,problemu dve prirode” u Hristu su ponekad pokazivali iskrenost vrednu divljenja priznajući koliko se teologija uplela, pokušavajući da razumno opiše osobu koja je ,,potpuno Bog i potpuno čovek”.

T.B. Kilpatrick, D.D. piše o ,,Inkarnaciji” u knjizi Dictionary of Christ and the Gospels iz 1906. godine:

Koliko god da su ti načini [opisivanja ličnosti Isusa u Halkedonu] sjajne kao intelektualni napori, i koliku god vrednost imali u pogledu usmeravanja pažnje na jedan ili drugi element kompleksne činjenice [takozvane dvojne prirode Isusa], jasno je da podležu trostrukoj kritici:  (1) U njima dominiraju metafizički koncepti koji se suštinski suprotstavljaju idejama koje preovlađuju u Svetom Pismu; Do srži su dualističke, dok su vladajuće ideje Svetog Pisma sintetičke i veoma su udaljene od karakteristika koje označavaju dostignuća grčkog uma.[7]

Profesor raskrinkava popularni lažni argument da je Isus umro kao čovek, a ne kao Bog, da je iskušavan kao čovek, a ne kao Bog, i da kao čovek on nije znao trenutak svog povratka, dok je kao Bog znao! Ceo koncept Isusa koji posedije dve nekompatibilne prirode vodi ka besmislici. Biblijski Isus je jedinstvena ličnost. Isus jasno izjavljuje da ,,o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli na nebu, ni Sin, do jedino Otac” (Marko 13:32). Ovo je jasna izjava da Isus, Sin, nije sveznajuće božanstvo. Veštački pokušaji da se izbegne, očigledno su potpuno neuverljivi i predmet su napora za one koji pokušavaju da ubace Trojstvo u Bibliju. Isus, Sin Božji, nije znao dan svog povratka. Crkveni oci su izmislili neuverljive izgovore zašto ne veruju onome što su pročitali u ovom pasusu. Sin je zapravo znao, ali nije mu dopušteno da kaže! To bi bilo kao da neko odgovori sa ,,ne” na pitanje da li ima novca u džepu. On nema novca u jednom, ali ima u drugom džepu. Ili kad bi osoba rekla da je slepa zato što na jedno oko vidi, a na drugo ne.

Profesor koji je kritički nastrojen prema inkarnaciji nastavlja:

2) [Pokušaji da se opišu ,,dve prirode” u Hristu] ne odgovaraju znanju koje vera ima o ličnosti Hrista, odvajajući ono što vera shvata kao jedinstvo, dok su pokušaji harmonizacije veštački i nevitalni.

3) Oni ne uspevaju da prenesu portret Hrista predstavljenog u jevanđeljima; u potpunosti ne uspevaju da daju adekvatnu sliku utiska koji je Hrist iz jevanđelja ostavio na umove onih koji su razmišljali o njemu. To važi čak i za Halkedonsku šemu koja je suštinski ponovljena u mnogim savremenim učenjima i veroispovestima. Oni opisuju ,,Biće koje, na tajanstven način, objedinjuje božanske i ljudske osobine i o kome se, naposletku, mogu izneti kontradiktorne tvrdnje, dok njegove dvojne prirode imaju nedefinisani odnos jedna prema drugoj. To nije šema koja može zadovoljiti glavu ili srce.”[8]

Problem je u tome što je saborni ,,Isus” autokontradiktoran. On nije znao, a ipak je zapravo znao dan svog povratka. I ne samo to. Do dana današnjeg se zadržalo zbunjujuće pitanje kako, ako postoji samo jedan Bog, Isus može biti Bog pored svog Oca koji je Bog. Da li to znači da postoje dva Boga? ,,Otac je Bog; Isus je Bog; Sveti Duh je Bog; a opet postoji samo jedan Bog” otkriva svakom nepristrasnom čitaocu fundamentalnu grešku u Trojstvu. Problem je nerešiv, ali problem predstavlja stvaranje same crkve, koja je napustila verovanje u Isusa kao davidijanskog Gospoda Mesiju (Luka 2:11), Božjeg Mesiju (2:26), a ne još jedne osobe koja je isto Bog!

Prikrivanje te greške – izjave da dve osobe, od kojih je svaka Bog, čine jednog Boga – je delo učenih teologa. Većina religioznih ljudi se nije suprotstavila očiglednoj nelogičnosti da dva čine jednog! Mnogi su imali snažne sumnje, ali su izgleda zaplašeni i ućutkani. Budući da prorpovedi veoma retko govore o Trojstvu, celo pitanje nije predmet javne diskusije. Uprkos tome, ta neverovatna tvrdnja da ,,postoji jedan Bog, ali su ipak i Isus i Otac Bog”, često tiho, ima gvozdenu kontrolu nad crkvama u kojima se milioni okupljaju svake nedelje. Postavlja se pitanje da li je pošteno osedlati one koji idu u crkvu učenjem o Bogu koje se ne može pronaći u učenjima samog Isusa – koje stoga pravi zbunjujuću barijeru između njih i Svetog Pisma koje pripada celom čovečanstvu. ,,Biti kao Isus” je mnogo izvodljivije kada je dozvoljeno misliti kao Isus! Misliti kao Isus počinje slušanjem njegovih divnih učenja.

Plemeniti princip da svaki vernik ima pravo da odluči u šta će da veruje je beznadežno narušen nametanjem neobjašnjene i često neispitane dogme – koja dramatično utiče na srce cele religije i teologije.

Crkva je pokušala da reši ovaj problem dve osobe, od kojih je svaka potpuno Bog, čine jednog Boga, pomeranjem pojma jedinstva Boga na jednu ,,suštinu” koju podjednako dele dva (a kasnije i tri) osobe u Bogu. To je taj fatalni korak koji je postavio crkvenu doktrinu o Bogu direktno nasuprot Isusovoj i slike Boga kao jedne božanske osobe iz hebrejske Biblije. Kada je Svetom Duhu kasnije dat status ,,treće osobe” (iako u Nikeji 325. godine nije pokušano definisanje statusa Duha), doktrina Trojstva je postala trajni zvanični, ortodoksni opis Boga. Disidenti su obeleženi kao nevernici.

Nasleđe tih sabora ne treba prihvatiti nekritički:

Veliki ekumenski sabori na kojima je formulisana stara teologija su bili poprište nehrišćanskog antagonizma i ogorčenih sukoba i borbi koji nikada nisu viđeni u istoriji bilo koje druge religije, i nijedna religija koju je istorija zabeležila nije bila odgovorna za takve okrutne progone kao hrišćanstvo, čiji je osnivač bio blagi i skromni Isus iz Nazareta... Istorija takozvanih hrišćanskih sledbenika, od četvrtog veka do skorašnjeg doba, je takva da je se ljudi često stide, a priča o mnogim plodovima stare teologije je jedno od najtužnijih poglavlja u ljudskim analima.[9]

Biblijski Bog, koji se definuiše kao jedan svim rečima koje su dostupne jeziku, je zamenjen ,,jednom Božjom suštinom” u tri osobe. Ali ,,suština” je razočaravajuća i slaba zamena aktivne i dinamične osobe koja se otkrila kao istiniti Bog iz Biblije. Javnost treba smatrati veoma lakovernom da bi joj se ponudilo učenje da je Bog ,,jedno Šta u tri Ko”. Bog je ,,jedno Šta”! Koji stih nam to govori?[10]

Vratimo se Da Vinčijevom kodu. Ova činjenica se mora ponoviti: Teabing-ovo viđenje razvoja Trojstva je nedosledno i zbunjujuće sa još jednog aspekta. On tvrdi da je Konstantin u doba Nikeje u kanon Svetog Pisma prihvatio samo ona jevanđelja koja govore o Isusu kao božanstvu, a da su car i sabor zabranili jevanđelja u kojima je Isus viđen samo kao čovek. Istina je upravo suprotna, zato što su jevanđelja koja sabor nije dozvolio ona u kojima se Isus najviše smatra božanstvom i koja ostavljaju veoma malo prostora za njegovu ljudskost! Naravno da su Konstantin i sabor verovali da se božanstvo sina u trijadološkom smislu nalazi u kanonskim delima, koja će biti poznata kao Sveto Pismo, ali nije učinjen nikakav napor da se suzbiju dokumenti koji prikazuju Isusa kao suštinkog smrtnika.

Uprkos zbunjujućoj terminologiji i greškama u pogledu istorijskih činjenica koje je predstavio ,,ekspert” u knjizi i filmu Da Vinčijevom kod, oni zaista postavljaju osnovno pitanje kako je ljudsko biće Isus počeo da se smatra Bogom, drugim članom Trojstva. Samo pominjanje činjenice, da se to dogodilo čitaocu, može učiniti ekstremno bizarnim, budući da se, kao što smo videli, sam Isus, kao Jevrejin lojalan unitarnom učenju judaizma, teško može sebe lično zamisliti kao večnog preegzistentnog Boga!

Ne postoji nijedan dokaz da je Isus ikada rekao ,,ja sam Bog”. Kada je bio izazvan, uvek je tvrdio da je u potpunosti zavistan od svog Oca i da ništa ne može da uradi bez njega. To teško da su reči osobe koja pokušava da ubedi svoje slušaoce da je večno biće, drugi Bog pored Oca, čime bi odbacio sopstveno jevrejsko nasleđe koje je on tako odlučno proglasio temeljem prave religije.

Isus nikada nije rekao da je Bog. Crkve su posle biblijskog vremena postepeno razvile taj novi koncept. Isus ništa nije znao o toj tvrdnji. Tvrdnja da je Isus božanstvo se ne može bazirati na njegovim rečima, i može se odbaciti iz tog razloga, osim, naravno, ukoliko sam Isus nije znao šta je! Takav očajan potez je međutim potpuno nepotreban, budući da nam Novi Zavet stalno govori da je Isus, zajedno sa svojim jevrejskim sunarodnicima, verovao da je Bog jedna osoba, njegov Otac, a da je on, Isus, obećani izraelski Mesija. To učenje je veoma jednostavno i jasno i vidi se na stranicama Novog Zaveta od početka do kraja.

Savremeni naučnici i Isus

Potvrdu ovih činjenica u vezi Isusovih sopstvenih verovanja daje vodeći rimokatolički teolog i daje najjasnije dokaze o tome kako smo se udaljili od Isusove vere koja je zabeležena u Bibliji. Joseph Fitzmyer piše:

Druga tema Isusovog propovedanja je fundamentalna potvrda onoga što Sveto Pismo i stara tradicija uče. Isus je ponovio Shemu (5. knj. Mojsijeva 6:4, citirana u Marku 12:29) i priznao zakon Starog zaveta kao izraz Božje volje u pogledu ljudskog ponašanja... treća tema Isusovog propovedanja posebno naglašava Boga kao Oca [čisto unitarno naglašavanje]. Njegova propovedanja su osnažila tradicionalne izraelske poglede na Boga... Jahve je još uvek jedino božansko biće koje je izabralo Izrael.[11]

Fitzmyer navodi još jednu glavnu temu Isusovog propovedanja: on je tvrdio da je Božji poslanik. On tada odgovara na pitanje ,,da li je Isus zaista tvrdio da je Bog?” svojim smelim odgovorom: ,,Ukoliko pitanje traži da se naglasi `jasna tvrdnja`, možemo odgovoriti na dva načina: Ukoliko je istorijski Isus ikada eksplicitno tvrdio da je Bog, jevanđelja nam nisu prenela tu tvrdnju. Ona u njegova usta nikada ne stavljaju ego eimi theos, `ja sam Bog.`”[12]

Da li bi bilo moguće u monoteističkom okruženju prehrišćanske Palestine da Jevrejin, kao što je Isus, otvoreno kaže anah elaha (na aramejskom) ili ego eimi theos (na grčkom), ,,ja sam Bog”?... Nemoguće je zamisliti kako bi ta izjava bila shvaćena, uzevši u obzir činjenicu da bi `Bog` bilo shvaćeno kao `Jedan Bog` Izraela, Jahve...onaj koga je sam Isus nazivao abba.[13]

To znači da moramo uzeti u obzir očigledni unitarizam prvog veka, samog Isusa i biblijskih vremena. Nijedan Jevrejin, bazirajući se na božanskom otkrovenju, koje je dato u Hebrejskoj Bibliji, ne bi zamislio da je Mesija bilo šta drugo osim direktnog potomka Eve i Avrama i Davida, koga je natprirodno stvorio[14] Bog (Ps. 2:7) i koji je opunomoćen kao Božji pomazani Sin. Jevreji dobro znaju, kao što bi i mi trebali, da Davidovi potomci ne mogu u isto vreme biti stariji od svog pretka! Crkva se, međutim, posvetila širenju neverovatne ideje da je Sin Božji u isto vreme i stariji i mlađi od Davida. On je u isto vreme Bog koji postoji od večnosti i čovek koji je začet i koga je rodila žena. Sitničave rasprave, koje su proizašle iz ovog pogrešnog koncepta, vekovima pune stranice crkvene istorije i odluka da je Bog trojan je na snazi do dana današnjeg.

Da Vinčijev kod uvodi rečnik opisivanja Isusa i njegovog takozvanog božanstva kao ,,Sina Božjeg” koji zgodno obraća pažnju javnosti na ogromnu zbrku oko terminologije i jednostavnu logiku koja često razrešava celu diskusiju oko toga ko je Isus. Napredak se jedino može postići kada smireno definišemo termine.

Mora se naglasiti, da ,,Sin Božji” kada se čita na stranicama Biblije, nije ni na jedan način ekvivalentan Sinu Božjem u svom kasnijem značenju Bog Sin. Činjenice nisu kompleksne. Ukoliko se zadržimo u okviru granica Svetog Pisma, ,,Sin Božji” se uvek odnosi na stvorene osobe, nikada na Boga. Isus je prisvajao tu titulu (Jovan 10:36). On je to uradio u vežnom pasusu u kome je opovrgao optužbe svojih protivnika da tvrdi da je ,,bog” (Jovan 10:33). Isus je sjajno rekao da čak i sudije Izraela, kao ljudski predstavnici Boga, imaju pravo na ime ,,bogovi” (Jovan 10:34-36; Ps. 82:6; videti takođe Jovan 5:18-19). Izraz Sin Božji u Bibliji označava stvorenu osobu ili osobe. Jedan Bog, naravno, nije stvoren. Na taj način se uspostavlja jasan odnos između jednog nestvorenog Stvoritelja i njegovih različitih stvorenih bića i predstavnika.

Sin Božji je fiksni termin u Svetom Pismu koji označava osobu koja nije Bog. Ako biblijska terminologija treba da nas nauči kako da razmišljamo o Isusu, onda moramo razumeti da je ,,Sin Božji” titula koja nam pokazuje da Isus nije Bog, već ljudsko biće. To je koren cele diskusije. Istina o biblijskom značenju izraza ,,Sin Božji” je dostupna javnosti preko vodećih eksperata današnjice. Profesor Colin Brown, sistematični teolog na Fuller bogosloviji, govori, kao i veliki broj drugih stručnjaka, ,,Da bi osoba bila `Sin Božji` ona mora biti biće koje nije Bog!”[15]

Istinitost te izjave može utvrditi bilo koji čitalac Svetog Pisma. Može čak pogledati bilo koji dobar biblijski rečnik. Uzalud će tražiti bilo kakvu naznaku da ,,Sin Božji” označava nestvorenog drugog člana Božanstva. Posledice dodavanja ,,Bogova” Jednom Bogu Isusovoj i izraelskoj veri su ekstremne. Dodavanje ,,bogova” bilo kom opisu Jednog Boga iz Biblije je zaista najveći zločin protiv Boga. Čitaoci hitno i pažnjivo treba da preispitaju sopstveno razmišljanje na ovu temu. Zar nas Pavle nije upozorio da je obožavanje stvorenog bića umesto Stvoritelja među gresima koje je čovečanstvo počinilo? (Rimljanima 1:25).

Dve hiljade godina kasnije dragoceni biblijski izraz ,,Sin Božji” je pretrpeo ozbiljno iskrivljenje. To se dogodilo zato što je crkva revidirala Isusov identitet u svojim učenjima kako bi značio ,,Bog Sin”. Isusov biblijski naziv ,,Sin Božji” je istovremeno zadržan, ali mu je dato nebiblijsko značenje. Drugim rečima izraz ,,Sin Božji” je izbačen iz svog biblijskog konteksta, odvojen od svojih hebrejskih korena i učinjen da predstavlja ideju o drugoj nestvorenoj osobi, ,,Bogu Sinu”. Kada se promeni terminoligija, prirodno dolazi do promene značenja. Dogodila se suptilna, ali značajna promena identiteta. Potreban je detektivski rad kako bi se otkrila i razjasnila ta promena titule date Isusu. Ta promena je toliko monumentalna da je dovela do poremećaja centralne biblijske istine da je Otac ,,jedini istiniti Bog” (Jovan 17:3).

Suptilna promena idetniteta sa ,,Mesije, Sina Božjeg” na ,,Boga Sina”, kreacija postbiblijskih teologa, zahteva javnu istragu budući da i dalje utiče na razmišljanje i duhovnost velikog broja ljudi koji žele da ostvare odnos sa Bogom ,,u duhu i istini” (Jovan 4:24).

Bog iz Biblije je samo jedina osoba

Videli su da su ličnom Bogu Izraela i Hebrejske Biblije davana različita imena. On je Bog, prvi među svima (Elohim) koji je stvorio nebo i zemlju, što je posao koji je obavio potpuno sam. Govoreći o sebi u svoje lično ime JHVH, on je objavio tu činjenicu u Isaiji 44:24 na način koji se nikako ne može pogrešno protumačiti (naglasio sam lične zamenice): ,,Ja JHVH načinih sve..” Nekih sedam hiljada puta taj isti JHVH, Bog u izraelskoj veri, govori o sebi kao o jednom i jedinom Bogu. U svih sedam hiljada pojavljivanja takozvanog tetragramatona (reči od četiri slova koja se u mnogim prevodima pojavljuje kao GOSPOD) se uz njega nalazi lična zamenica u jednini i glagoli u jednini. Isti Bog o sebi govori da je ,,jedini” i dodaje ,,nema ni jednog drugog Boga”.

Svaki jezički oblik koji označava isključivu ličnu jedninu je primenjen u Starom Zavetu kako bi se opisao istiniti Bog. Cilj tog jezika je da eliminiše ideju da bi moglo biti više od jedne božanske osobe. Jevreski monoteizam se s pravom naziva ,,strogim” i ,,beskompromisnim”. On je strogo unitaran. Za to uverenje jevreji su bili spremni da umru, kao i neki hrišćani. Jezik nema više mogućnosti da opiše jednu jedinu osobu koja je potpuno sama i jedinstvena u svojoj klasi, bez rivala i konkurencije. Sve se ovo može otkriti čitanjem Starog Zaveta na bilo kom jeziku. Istoričari judaizma, jevrejski i nejevrejski, će potvrditi ovu jednostavnu činjenicu. ,,Bog je jedan i ne postoji niko drugi pored njega”. ,,Jahve je naš Bog”, ,,Jahve je jedan Gospod”. ,,Jedino Jahve”.

Ja ne pretpostavljam da je monoteuzam unitarizam. Ja ukazujem na hiljade i hiljade tekstova koji nam daju monoteističku teologiju izjednačavajući jedinog Boga sa Ocem. Izgledalo bi kao kockanje teološkom konfuzijom kada bi se diralo u ovaj primarni teološki i biblijski podatak. Vreme je da se crkva vrati u nazad do Isusa, učitelja koji je izjavio, u skladu sa jevrejskim spisima, da je Bog jedna osoba, njegov Bog i Bog Avrama, Isaka i Jakova.

Ideja o jedinstvu Boga je jednostavna i dovoljno jasna. Jevrejska deca su učena da napamet znaju i recituju centralnu i primarnu činjenicu prave religije. To je Shema – ,,Čuj Izrailju” iz Biblije (5. knj. Mojsijeva 6:4) – koju je Isus ponovio kao izvor hrišćanske vere (Marko 12:28-34), a kojoj je misteriozno dat prehrišćanski status u komentarima. Po tom argumentu bi sam Isus bio ,,prehrišćanski” i bio bi mu oduzet autoritet nad crkvom. Po Isusovim rečima, nama će se suditi. Prihvatanje njegovog mišljenja i učenja je, izgleda, jedini bezbedni put.

Isus, kao jevrejin, nikada nije nagovestio da njegovu izvornu veru treba menjati na bilo koji način. Kada je bio napadnut zbog svojih tvrdnji da je jedistveni, posebni Božji poslanik, ovlašćen čak i da bude ,,gospodar i od subote” (Marko 2:28; cf. Jovan 5:18), Isus je odgovorio da on ,,ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini” (Jovan 5:19). On i njegov Otac su radili u potpunoj harmoniji, budući da je Isus sprovodio u delo volju svoga Oca, Jednog Boga Izraela. ,,Ja i Otac jedno smo” (Jovan 10:30) treba da jasno opiše savršeno jedinstvo namera i dela koje je moguće između Boga i njega kao ljudskog Mesije. Mi znamo da je to značenje koje je Isus imao na umu zato što samo nekoliko poglavlja dalje, u istom Jevanđelju po Jovanu, Isus priželjkuje da se isto jedinstvo ostvari između Boga i hrišćana ,,da budu jedno, kao što smo mi jedno” (videti Jovan 17:11,22).

Dakle, svaki argument koji na silu pokušava da učini da ,,ja i Otac smo jedno” znači ,,ja i Otac smo isto Bog” se ruši zbog očiglednih dokaza da Isus opisuje jedinstvo između sledbenika i Boga potpuno istim jezikom kao i svoje jedinstvo sa Bogom. Ova činjenica dovodi do sledećeg zaključka: Budući da sledbenici i Bog mogu biti ,,jedno”, a znamo da sledbenici nisu Bog, ,,Isus i Otac su jedno” takođe dokazuje da Isus nije Bog. On mora biti ideal ljudskog bića u savršenom odnosu sa svojim Stvoriteljem. I kao takav, uživajući to jedinstvo sa Bogom, on želi to i za svoje sledbenike takođe. Baš kao što je on ,,poslat”, tako i od šalje svoje sledbenike (Jovan 20:21). Ta izreka otklanja svaku utemeljenost čestoj tvrdnji da to što je Isus poslat znači da je postojao pre svog rođenja. Jovan Krstitelj je bio ,,čovek poslan od Boga” (Jovan 1:6) ali to ne znači da je postojao pre svog rođenja!

Isusa odlikuje potpuna potčinjenost njegovom Ocu koji ga je odabrao za poslanika. Rečenice ,,Otac moj veći je od mene” (Jovan 14:28); ,,Sin ne može činiti ništa sam od sebe” (Jovan 5:19) sumiraju Isusovu zavisnost od Jednog Boga. Taj biblijski model Isusove ličnosti ima ogromnu prednost u pokazivanju kakve sve čudesne stvari Stvoritelj može da izvede kroz potpuno posvećeno ljudsko biće. Kada bi Isus bio Bog, ne samo da bi jevrejski i hrišćanski monoteizam bio srušen i hiljade pominjanja Boga, kao jedne osobe, poništeno – još gore, Isusovo sjajno dostignuće u naše ime bi postalo prazna šarada. Da je on Bog, ne bi mogao da bude iskušavan, zato što se Bog ne može kušati zlom (Jakovljeva 1:13). I zato što je Bog besmrtan po jasnoj izjavi u 1. Timotiju 6:16, Sin Božji, kada bi bio Bog kao što to smatra ortodoksija, po definiciji ne može umreti. Uprkos tome, Pavle, bez teškoća, piše da je Sin Božji umro (Rimljanima 5:10). Najbolje što hrišćanska himnologija može da uradi je da piše besmislice: ,,To je misterija: besmrtnik umire.”[16] Ali sa kojim pravom se intelekt, logika i dragoceni dar reči raspinju u interesu ,,misterije” ili još bolje ,,mistifikacije”? Uništavanje značenja reči znači uništavanje informacija, a u ovom slučaju uništavanje istine. Bog ne može umreti. Sin Božji je umro. Svo razumevanje se može izvući iz ovih osnovnih činjenica.

Netačan zaključak da to što se Isus naziva ,,gospod” dokazuje da je on Jedan Gospod Bog mora biti odbačen. Da, postoje neki ,,Jahve stihovi” u Starom Zavetu koje je Isus ispunio kao Jahveov jedinstveni poslanik u Novom Zavetu, ali to njega ne čini identičnom osobom sa Jahveom ništa više nego što je anđeo Gospodnji identičan sa Gosposdom Bogom. Anđeo može nositi božansko ime a da nije zaista Bog. ,,Poslanik je kao gospodar lično” je dobro ustanovljeno pravilo poznato u judaizmu i toliko je očigledno istinito za Isusa u odnosu na Boga. Isus je govorio o proganjanju hrišćana kao o sopstvenom proganjanju (Dela 9:4; 22:7; 26:14). To ne znači da su Isus i crkva identični.

Ovde u igru ulazi Psalm 110:1 koji je od ključne važnosti i potrebno mu je dati najveći publicitet u crkvi i van nje. Isus je objavio da je šema srce dobre teologije (Marko 12:28-34), a zatim pokreće temu o sebi, postavljajući pitanje bazirano na Psalmu 110:1 i sopstvenoj poziciji u tom predskazanju: ,,Reče Gospod [Jahve] gospodu mom...” I Isus i njegovi protivnici su prepoznali ovaj psalm kao mesijanski. Pitanje je ko je ovaj drugi ,,gospod”, i kako može biti Davidov sin i takođe njegov gospod? Pored svega, koji je status drugog gospoda?

Odgovor na zagonetku koju je postavio Isus nije težak. Isus je prvorođeni sin Davidov, od Marije, koji se kasnije uzdigao na uzvišeni položaj čoveka Mesije kod Božje desne ruke, gde dolazi u Delima 2:34-36.

Primena Psalma 110 na našeg Gospoda je jedna od najsjajnijih odlika apologetike i teologije najranije crkve. U Delima 2:34 Petar smatra Psalm 110:1 predskazanjem Isusovog vaznesenja. On pokazuje da je Gospod Mesija  sada uzvišen do desne ruke Oca. U Jevrejima 10:12-13 Psalm 110:1 opisuje Isusov stalni položaj kod ,,desne ruke” Oca, a u Jevrejima 6:20; 7:17, 21 stih 4 istog psalma opisuje Isusovo večno sveštenstvo ,,po redu Melhisedekovom”. U Marku 12:35-37 je Psalm 110:1 definitivno svedočanstvo Isuovog vaznesenja, što opravdava upotrebu titule ,,Gospod” u negovom slučaju – titule koja od početka (Luka 2:11) predstavlja karaktrerističan opis Isusa. Upotreba ove titule ne potiče iz hrišćanstva sa grčkog govornog područja, što je očigledno iz aramejskog Maranatha (,,Naš Gospod” 1. Kor. 16:22). Sigurno je da je prvobitna osnova za titulu Gospod koja se primenjuje na Isusa Psalm 110:1.

Svako ko je pročitao taj stih na hebrejskom ili grčkom zna da ,,moj gospod” (adoni) označava osobu koja nije božanstvo, ljudskog vladaoce, a u Isusovom slučaju ljudsko biće koje je vrhovno i jedistveno uzvišeno. Marko je, dakle, u svom dvanaestom poglavlju predstavio Isusa sumirajući izraelsku religiju citirajući šemu kao najpoznatiju od svih istina, a zatim definišući njegov položaj u odnosu na tog Jednog Boga sa adoni, moj gospod, iz čuvenog mesijanskog Psalma 110:1. Izraelska vera se otkriva, ne samo kao vera jedne nacije, već i Isusa Hrista, najvećeg hrišćanskog teologa i autora prvobitne i autentične hrišćanske vere (Jevr. 2:3). Važnost Psalma 110:1 pri definisanju toga ko je Isus, se ne može dovoljno naglasiti.

O nevoljnosti hrišćanstva da vidi Isusa kao mesijanskog Gospoda iz Psalma 110:1 Oscar Cullmann kaže:

Svi brojni Novozavetni stihovi koji pominju da Isus ,,sedi kod desne ruke Boga”... se odnose na ,,gospodstvo Hristovo”... Te ideje su mesijanske primene Psalma 110:1. Naučnici obično ne pridaju previše značaja činjenici da se izjave o uzdizanju Hrista kod desne ruke Boga (koje su veoma rano uvrštene u učenje) formalno pozivaju na psalm.[17]

Ovo je apsolutna istina.

Neshvatanje šta se podrazumeva pod Isusovim gospodstvom leži iza svog truda, koji trijadolozi ulažu, kako bi zakomplikovali jedinstvo Boga. Profesor Gregory Boyd u svom delu Oneness Pentecostals and the Trinity počinje lucidnom izjavom o monoteizmu:

Biblija nas konstantno i nedvosmisleno uči da postoji samo jedan Bog. Sigurno su izjave ,,Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod” činile kamen temeljac svega što je karakteristično za veru Božjih ljudi u starom Zavetu. Poruka o jedinstvu i jednini Boga se ponavlja dolsovno stotinama puta na stranicama Starog Zaveta (Isa. 42:8; 43:10b-11; 44:6). Ovaj strogi monoteizam ni u kom slučaju nije zaboravljen na ulasku u Novozavetnu eru. Umesto toga, on stvara preduslove za veru u čijem središtu je Hrist koja je prikazana u Novom Zavetu (Marko 12:29; 1. Kor. 8:4b-6; Efes. 4:4, 6; 1. Tim. 2:5). Zato je nepobitna činjenica da je Biblija u potpunosti monoteistična... Nijedan biblijski autor ne bi ni pomislio da bi moglo postojati više od jednog superiornog bića. To je kamen temeljac starog i savremenog judaizma i prvi kamen temeljac teologije Jedinstva [modalizam].[18]

Ali ako strogi monoteizam Božjih ljudi iz starih vremena "nije ni u kom slučaju zaboravljen" u Novom Zavetu, kako to da ga je crkva u suštini zaboravila tako što ga je radikalno izmenila? Ako je taj isti strogi monoteizam bio obeležje Isusove teologije, zašto ga onda njegovi sledbenici nisu prihvatili kao središte sopstvene vere?

Podsećamo čitaoce na priznanje u knjizi The New Bible Dictionary u članku o ,,Trojstvu”:

Svedočenje Starog Zaveta fundamentalno govori o jedinstvu Boga. U svojoj svakodnevnoj molitvi, Jevreji ponavljaju šemu iz 5. Knj. Mojsijeve 6:4-5, ,,Gospod je Bog naš jedini Gospod”. Na taj način oni priznaju da je Bog Izraela večni Stvoritelj bez konkurencije. Bez titanskog otkrivanja u obliku pojave Hrista niko ne bi uzimao Stari Zavet kao potvrdu bilo čega osim izrazitog, unipersonalnog, monoteizma koji je obeležje judaizma i islama.[19]

Da, zaista. Ali ,,titanska pojava Hrista” očigledno ne podrazumeva neverovatno autoritativna učenja samog Isusa, rabina koji je jedinstveno govorio sa autoritetom Jednog Boga koji ga je poslao! Bog je taj koji je rekao ,,Slušajte mog Sina” (Marko 9:7), i Isus je bio taj koji je stalno i uporno insistirao da će nam se suditi po tome koliko se pridržavamo njegovih reči, koje su upravo reči Oca (u Jevanđelju po Jovanu se kaže da malo toga osim Isusovog učenja predstavlja kriterijum po kome će nam biti suđeno). Kako onda biblijski rečnik, paralisan sopstvenom tradicijom, može zaključiti da Isusovo učenje nekako opravdava ogromno odstupanje od tog učenja?

James Dunn

Sa dolaskom univerzalno prihvaćenog naučnog rada James Dunn-a smo možada očekivali da će hrišćanski svet biti podstaknut da preispita svoje doktrine o Bogu i Njegovom Sinu.

U svojoj široko prihvaćenoj knjizi Christology in the Making profesor Dunn piše:

Učenje da je Bog jedan, je nesumnjivo jevrejsko (5. Knj. Mojsijeva 6:4; Jakov 2:19)...[Pavle] počinje od zajedničkog temelja osnovne monoteističke vere (,,postoji jedan Bog, Otac”)...Pavle možda ima nameru da 1. Korinćanima 8:6b bude izjava o Isusovom sadašnjem Gospodstvu...[Gospod] je titula koju je Isus dobio pri svom uzdizanju, zbog vrline svog vaskrsenja (Dela 2:36; Filip. 2:9-11; Rim. 10:9; 1. Kor. 16:22): uzvišeni Gospod je taj koji je zamenio sve druge ,,gospode” i upio njihov značaj i vlast u pogledu kosmosa i iskupljenja (1. Kor. 8:5-6). Takođe, dodavanje reči ,,mi” u oba stiha 8. pasusa može značiti da Pavle primarno govori o novom razumevanju i novom stanju stvari koje je za vernike nastalo Hristovim Gospodstvom [što ne bi bilo ništa novo da je Isus već bio Gospod u 1. Knj. Mojsijevoj!], o odnosima između Boga, Hrista, vernika i stvorenih stvari koji sada postoje...Drugim rečima, možda moramo priznati da Pavle ne daje izjavu o činu stvaranja iz prošlosti, već pre o stvaranju kakvim ga vernici vide sada – kao da su pronašli svoje pravo biće i smisao kroz Hrista, pa im vera omogućava da vide da sve stvari pronalaze svoje stvarno biće i smisao kroz Hrista.[20]

Dunn nastavlja:

Pavle stoga ne napušta svoj monoteizam (i izgleda da uočava tu tenziju u svojoj potvrdi Isusovog gospodstva na drugim mestima – Rim. 15:6; 1. Kor. 15:24-28; 2. Kor. 1:3; 11:31; Efes. 1:3, 17; Kol. 1:3; čak i u Filip. 2:11, ,,Gospod Isus Hristos na slavu Boga Oca”)...Upravo je njegova podela stvoriteljske moći između Boga Oca i Gospoda Hrista ono što pronalazimo u spisima Mudrosti iz prehrišćanskog judaizma... 1. Korinćanima 8:6b zapravo nije napuštanje jevrejskog monoteizma, već jednostavna potvrda da je Hrist Božje delo, da je Hrist otelotvorenje stvoriteljske moći Boga.[21]

Od početka svog postojanja, Isus je bio dokaz stvoriteljske moći Boga, podsećajući nas na Psalm 104:30: ,,Pošalješ duh svoj, postaju, i ponavljaš lice zemlji”. Rađanje Sina Božjeg, koje su detaljno opisali Matej i Luka, označava početak velike obnove koja je još u toku.

Pavle ni u jednom trenutku nije odstupio od strogog monoteizma iz svog jevrejskog nasleđa. To kaže i jedan od vodećih svetskih eksperata na temu ko je Hrist u Novom Zavetu. Pavle je, zaista, vrhunski Novozavetni teolog, kao što je bio i Isus pre njega. Pavle je kao Jevrejin stekao obrazovanje u naboljoj školi toga doba. Uprkos njegovoj dramatičnoj promeni od Isusovog progonitelja i ubice hrišćana u Isusovog pristalicu, jedno Pavlovo ubeđenje se nikada nije promenilo. On je do dana svoje smrti verovao u netrijadološko učenje iz svog jevrejskog nasleđa. Za Pavla je, zaista, učenje iz Hebrejske Biblije, učenje koje je potvrdio Isus Hrist, bilo, logično, Hrišćansko učenje. Dunn koncizno prikazuje tu činjenicu: ,,Jevrejski spisi su od fundamentalnog značaja za samoshvatanje svake hrišćanske crkve u prvom veku, ali je značaj otkrivanja ležao u `pojavljivanju Hrista`”.[22]

Očigledno je, međutim, da se crkve ne pridržavaju svoje cenjene tvrdnje da se ,,upravljaju po Bibliji”, principa sola scriptura. One očigledno ne uspevaju da ispune zahtev da biblijska teologija mora ,,tumačiti teologiju iz Biblije u okviru njene sopstvene istorijske pozadine, u njenim sopstvenim izrazima, kategorijama i oblicima razmišljanja.”[23] I to ne uspevaju da urade na najfundamentalnijem nivou. One se ne pridržavaju učenja Isusa ili Pavla. Dunn kaže, ,,Tradicionalno hrišćanstvo želi da o Hristu kaže mnogo više, umesto da jednostavno potvrdi jedinstvo između ovozemaljskog Isusa i uzvišenog Hrista".[24] Potvrdu da je vaskrsli Hrist prvo bio Isus koji je hodao po zemlji, skoro da nema potrebe ni izgovoriti, osim ukoliko neko pokušava da porekne Novozavetno viđenje. Potpuno je očigledno da Novozavetni pisci misle da je vaskrsli Isus upravo Isus koji je prvo živeo na zemlji.

Ali šta je to ,,mnogo više” što crkve žele da kažu o Isusu? Dunn kaže:

Crkva želi da kaže da je on ,,druga božanska osoba iz Trojstva, Bogočovek”. Upečatljiv izraz ovoga predstavlja jednostavna izjava koju je usvojio Svetski Savet crkava: za crkve koje pripadaju, najmanja ispovest hrišćanstva znači prihvatanje ,,naš Gospod Isus Hrist kao Bog i Spasitelj”.[25]

Ali da li su se crkve suočile sa činjenicom da sam Isus nije verovao da je deo Boga? Da je on recitovao unitarno učenje svog jevrejskog nasleđa? I da je rekao da je to najvažniji ključ svake smislene teologije? Isus je sumirao večni život kao spoznaja da je Otac ,,jedini istiniti Bog” (Jovan 17:3). Za Oca se ovde kaže da je jedna osoba kao i osoba koja je zaista Bog. A to prenosi Jovan koji je pisao u kasnomNovozavetnom periodu. Isusova unitarna izjava je direktno kontradiktorna Trojstvu koje govori da Boga čine tri osobe u jednoj suštini.

Da li su se ti sveštenici koji čine Svetski Savet crkava suočili sa činjenicom da je Pavle imao ista stroga monoteistička uverenja kao i Isus? Profesor Dunn kaže, ,,Nije sigurno da tradicionalna hristologija ima čvrste korene u najranijem hrišćanstvu.”[26] Ja mislim da su dokazi jasni i sveobuhvatni da, u pogledu učenja, to nije slučaj.

Dunn upozorava u vezi unošenja kasnijeg učenja u tumačenje Biblije kako bi se potvrdilo da pratimo Isusa:

Možda treba da ponovimo upozorenje dato na početku 3. poglavlja – da pri pokušaju da se vratimo počecima hristološke misli iz prvog veka mi ne smemo koristiti kasnije zaključke iz klasičnih hristoloških debata; mi ne smemo pretpostaviti da sve što pronađemo predstavlja latentnu ortodoksiju koja čeka da bude obelodanjena; u suprotnom ne možemo tumačiti Novi Zavet bez predrasuda.[27]

Ali upravo to pogrešno tumačenje Novog Zaveta traje iz dana u dan, i trajalo je vekovima, dok su važni evangelisti pretresali Bibliju u potrazi za izolovanim tekstovima (često samo iz Jovanovog jevanđelja), ignorišući Jovana 17:3, kako bi proizveli ,,Boga Isusa”, drugog člana Trojstva. Izgleda da im nije palo na pamet da je učenje koje je izgovarao i potvrdio sam Isus, vera Izraela, čini besmislenim taj dugotrajni i zamorni poduhvat da se učini da je Isus verovao u ono u šta nije verovao – i u šta sam Bog ne veruje, sa Njega čine tri osobe, i da je njegov prvorođeni Sin isto večni Bog. Sam Bog nikada nije bio Trijadolog.

Dunn-ovo upozorenje je posebno upečatljivo:

Onaj ko uđe u period početka hrišćanstva sa klasičnim formulacijama hrišćanske ortodoksije, koje mu odzvanjaju u ušima, će teško biti u poziciji da primeti autentične tonove hrišćanske misli iz prvog veka (ukoliko su različiti). Mi se moramo, koliko je god to moguće, staviti u poziciju Jevreja iz prvog veka, sa njihovom snažnom tradicijom monoteizma i njihovim ušima pokušati da čujemo tvrdnje Isusa i prvih hrišćana.[28]

Dobro mesto da se počne bi bilo čuti ,,Čuj, Izrailju” Isusove sopstvene vere. Komentatori Markovog jevanđelja se nalaze u neobičnom stanju nesigurnosti i zbunjenosti kada se bave neprijatnom činjenicom da Isus ,,u ovoj izjavi koja izražava prvu zapovest, ostaje potpuno dosledan jevrejskoj pobožnosti”.[29] Ali zašto se Isusovi sledbenici ne pridržavaju te iste velike tradicije unitarnog monoteizma sledeći Isusov primer? Hugh Anderson kao da ovde uopšte ne pridaje značaja Isusovoj veroispovesti. On dodaje da se Markovo prenošenje Isusove izreke ovde ,,oslanja na umenu tradiciju koju je prenosila crkva koja više nije recitovala šemu”.[30] Ali ko je rekao da Novozavetna crkva nije više recitovala šemu? Anderson ističe da nam Isus daje ,,skoro doslovno citiranje dva Starozavetna teksta (5. Knj. Mojsijeve 6:4-5 i 3. Knj. Mojsijeve 19:18)”. On zatim kaže da prvi tekst – 5. Knj. Mojsijeva 6:4-5 koji definiše istinitog Boga – predstavlja ,,srce jevrejske pobožnosti”, a da su oba teksta, ,,u velikoj meri koristili rabini”.[31]

Sa kojim pravom komentator izjavljuje da je Markova crkva odustala od Isusove vere? Zar Marko nije bio evangelista zbog vere čiji je izvor bio Isus? Da li crkva može sebi da priušti da zanemari ono što je Isus naznačio kao najveću od svih zapovesti? Rana crkva je bila izuzetno privržena Isusu, hrišćanskom rabinu i gospodu. Kasnije, kako je crkva postala manje vezana za jevrejsku atmosferu, kojoj je pripadao Isus, vera Izraela je napuštena. Anderson ističe da ,,spisi potpuno prenose šta je Isus rekao i dodaje da je pridržavanje dvema zapovestima `mnogo više od svih prinetih spaljenih žrtava`”.[32]

Šta se može reći o Pavlu? Da li se on udaljio od dragocene Isusove vere? Da li je Pavle odveo hrišćansku veru od Isusa u verovanje u Boga kojeg Isus nije poznavao? Profesor Dunn je je 1977. postavio pitanje: ,,Da li mi onda možemo reći da je Isus smatran Bogom od najranijih dana helenističkog hrišćanstva? To bi bila tvrdnja koja ide predaleko”.[33] Ti rani hrišćani nisu učili da je Isus bio sam Bog, kao što se to danas zahteva od pripadnika hrišćanskih crkvi. Dunn objašnjava:

Pojava obožavanja Isusa u pogledu božanstva [on ovde ne misli na Božanstvo, kao što ćemo videti] je u mnogome potpomognuta intenzivnom upotrebom Psalma 110:1 veoma rano (jasno u Marku 12:36; Delima 2:34ff; 1. Kor.15:25; Jevr. 1:13), ,,Reče Gospod gospodu mom[obratite pažnju na malo slovo `g` u reči gospod koje ispravno prenosi hebrejsko adoni]: Sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje podnožje nogama Tvojim”.[34]

Dunn-ov komentar pogađa suštinu: ,,Značaj ovog Psalma leži u dvostrukoj upotrebi reči kurios [gospod]. Jedan je očigledno Jahve, ali ko je drugi?”[35] Pravilan odgovor na to pitanje će dovesti do revolucije u hrišćanskoj veri koju poznajemo. Dakle, ko se to nalazi sa Jahveove desne strane? ,,Sigurno ne Jahve, već uzvišeno biće koga psalmist naziva kurios. Pavle Isusa naziva kurios, ali ima rezervu prema tome da Isusa zaista nazove `Bog`”.[36] Rezerve? Kako bi Pavle ikako mogao zamisliti dve osobe, koje su Bog?

Ovde obraćamo pažnju na sledeći Dunn-ov zaključak o Pavlovom pogledu na to ko je zaista bio Isus. On je verovatno nezgodan za ,,primljen” pogled na Isusa kao potpunog Boga. ,,Pavle se uzdržava od molitve Isusu. Za njegov stav je karakteristično da se on moli Bogu kroz Hrista (Rim. 1:8; 7:25; 2. Kor. 1:20; Kol. 3:17). U isto vreme on potvrđuje da je `Isus Gospod`, i da je `Bog jedan` (1. Kor. 8:4-6; Efes. 4:5-6).”[37] Dunn-ova poenta je jednostavna, ali ima eksplozivni potencijal da promeni lice tradicionalne vere. Dunn nastavlja:

Ovde [kod Pavla] se hrišćanstvo prikazuje kao razvijenu oblik judaizma, sa svojom monoteističkom ispovesti kao jednim od najvažnijih delova svog jevrejskog nasleđa; budući da je u judaizmu najfundamentalnija ispovest ,,Bog je jedan”, ,,Postoji samo jedan Bog” (5. Knj. Mojsijeva 6:4). Ona se, stoga, pojavljuje i u Rim 3:30, Gal. 3:20, 1. Tim 2:5 (cf. Jakov 2:19). U okviru palestinske i jevrejske misije takva potvrda bi bila nepotrebna – jevreji i hrišćani su delili verovanje da je Bog jedan. Ali u paganskoj misiji ovo jevrejsko verovanje u okviru hrišćanstva bi sigurno privuklo pažnju zbog suočavanja sa rasprostranjenijim verovanjem u ,,mnogo bogova”. Ono na šta treba da obratimo pažnju je da Pavle može nazvati Isusa Gospodom, ne da bi ga identifikovao kao Boga, već naprotiv, da bi ga razlikovao od jednog Boga.[38]

Dunn zatim pojačava tvrdnju pozivajući se na još jednu Pavlovu izjavu u 1. Korinćanima 15:24-28 gde je Isus podčinjen Jednom Bogu. On sigurno nije viđen kao ,,ravnopravni Bog” kao što to zahteva tradicionalna vera.

Dunn je dosta jasan u vezi činjenice da Isus nije verovao u Trojstvo. ,,Ne postoje dobri dokazi da je Isus za sebe verovao da je preegzistentno biće”.[39] To znači da nema dokaza da je Isus tvrdio da je Bog. Ali teško onom članu crkve koji izrazi svoje sumnje u Isusovo Božanstvo! Koliko smo daleko otišli od Isusove i Pavlove vere iz prvog veka. Ali da li je bilo ko ko odlazi u crkvu uznemiren ovom neverovatnom protivrečnošću u učenjima?

U mnogo kasnijem delu (1998.), diskutujući o punom obimu Pavlove teologije, Profesor Dunn zaključuje: ,,Hristološka misao, koja je očigledna u Pavlovoj teologiji, se nalazi u granicama njegovog nasleđenog monoteizma. Isus kao Gospod ne ugrožava Boga kao jednog, i čak su i najveći hvalospevi uzvišenom Hristu `na slavu Boga Oca`” (Filip. 2:11).[40] 

U poglavlju koje je primamljivo naslovljeno ,,Isus kao Bog?” Dunn diskutuje o Pavlovim smišljenim učenjima o hrišćanskom monoteizmu nasuprot paganskog verovanja u više bogova:

U sjajnoj adaptaciji šeme (5. Knj. Mojsijeva 6:4) Pavle pripisuje gospodstvo jednog Boga Isusu Hristu. A ipak je njegova vera u Boga kao jednog potvrđena. Očigledno je da Hristovo gospodstvo nije smatrano kao bilo kakva uzurpacija ili zamena Božjeg autoriteta, već njeno izražavanje.[41]

Pavle se zapravo nije odrekao jevrejsko-hrišćanskog monoteizma. On ga nije revidirao ni na jedan način. On ne protivreči niti proširuje učenje samog Isusa. Da je to učinio, uvukao bi svoje čitaoce u beznadežnu konfuziju oko toga ko je Bog. Pavle konstantno smatra Isusa Gospodom Mesijom, Gospodom Isusom Hristom (Mesijom), i on je jedan Gospod Isus Mesija (1. Kor. 8:6), vođa novog čovečanstva u Hristu, prvorođeni u novom stvaranju, koji je veoma različit od Jednog Boga, Oca monoteizma.

Sjajna nova stvar, koja se dogodila, nije proširenje jevrejskog učenja koje bi uključivalo drugu božansku osobu, već to da je Bog uzdigao jedinstvenog čoveka, svog Sina, na časni položaj kod Božje desne ruke. Bog je na taj način pokazao svoje namere za čoveka Mesiju, kao vođu novog stvaranja. Isus je još uvek čovek, ali uzvišen. Puna slava položaja Mesije je tema Pavlovog pisanja, ali se njegova teologija ruši ako se pretpostavi da uzdizanje Mesije znači kompromitovanje jedinstvenog Božanstva Oca – ukoliko je, uprkos svemu, Isus od početka bio sam Bog!

Slava Pavlove vere je u tome što je Isusovom Mesijanstvu dao punu dimenziju, dok je položaj Jednog Boga, koji ga je planirao, ostao, na sreću, netaknut. Pavle nije mogao jasnije izraziti svoj unitarni monoteizam: ,,Znamo da nema drugog Boga osim jednog Boga, Oca” (kombinovano 1. Kor. 8:4,6). Isus je glavni Božji poslanik koji sada koordinira sa Ocem. Isus je direktno uključen u novo stvaranje u pripremi za svoju buduću vlast u Carstvu Božjem na zemlji.

Svakako je Isus Mesija na jedinstven način povezan sa Ocem na nebu. Ali Otac je i dalje Jedan Bog, pored koga nema više nijednog. Zapanjujuća činjenica na koju treba obratiti pažnju je da je sada uzvišeno ljudsko biće blisko povezano sa Jednim Bogom, svojim Ocem. Biblijska priča dakle govori o izuzetnoj sudbini bezgrešno začetog Sina Božjeg i njegovog uzdizanja na drugo mesto u univerzumu pored Jednog Boga judaizma i prvobitnog hrišćanstva. Sa druge strane, Uzdići Boga na drugo mesto pored Boga, jednog Boga pored drugog Boga, uništava poentu Novog Zaveta i lišava Isusa sjajnog dostignuća, i Boga njegovog divnog plana da učini Isusa besmrtnim kao čoveka, kao prethodnika i pionira mnogih drugih sinova, koji čekaju besmrtnost na vaskrsnuću (ne pre). Isus je zaista prvorođeni među mnogom braćom i sestrama (Rim. 8:29). On sa njima deli pripadnost ljudskoj rasi.

Postoji formula o Bogu i Isusu koja se ponavlja u Pavlovim poslanicama. Apostol definiše Boga, na strogo monoteistički način, kao ,,Boga i Oca našeg Gospoda Isusa Hrista”. Bog nije otac Bogu! Bog je Otac Gospoda Mesije, kao što govori ostatak Novog Zaveta. Dunn ističe da ,,čak i kao Gospod, Isus priznaje svog Oca kao svog Boga. Ovde postaje jasno da kurios [gospod] ne služi da identifikuje Isusa kao Boga, već više kao način da napravi razliku između Isusa i Boga”.[42] Ta istina mora da odzvanja među čitaocima Biblije i ljudima koji idu u crkvu. Doci ce dan kada ce uobicajeni nacin za prepoznavanje Isusovih sledbenika biti po njihovom smišljenom razlikovanju Isusa i Boga. Pavle je dao primer, prateći Isusa i njegovo učenje ,,Bog je glava Hristu” (1. Kor. 11:3). U 1. Korinćanima 15:28 je Gospodu Mesiji Bog dao gospodstvo. Zamislite koliko bi po ovu sjajnu istinu bila ideja da je Isus već imao ravnopravno gospodstvo sa svojim Ocem od večnosti. Biblijska priča bi izgubila svoju glavnu poentu, dramatičnu karijeru jedinstveno začetog ljudskog bića na svom putu do vaznesenja, do desne ruke Jednog Boga.

Pavlovo učenje govori da je Isus čovek koji je ispunio sudbinu, koja je prvobitno bila namenjena Adamu, da vlada svetom kao vice-regent Jednog Boga. To je najveća poenta Novozavetnog hrišćanstva, obećanje drugima ljudima, mogućnost da slede Isusa, pionira među ljudskim bićima, do slave vladalaca budućeg Carstva na zemlji (Mat. 19:28; 1. Kor. 6:2; Otkr. 2:26; 3:21, itd.). To je tema u mnogome zanemarenog hrišćanskog jevanđelja o Carstvu Božjem, koje je, kao centralnu spasiteljsku poruku, propovedao Isus, i Pavle koji je pratio Isusova uputstva u Velikoj Poruci (Luka 4:43; 8:1; Dela 19:8; 20:24-25; 28:23, 31, itd.).