,,Fraza Sin Božiji ukazuje na Isusovu važnost ali Isusa kao istinski poslušnog stanovnika Izraela a ne kao drugu osobu Trojstva.”[1]

,,Kompleksna struktura je podignuta na sistematski pogrešno shvaćenom biblijskom rečniku koji se tiče sinstva ... Zaista, da bi bio ,,Sin Božiji” čovek mora da bude biće koje nije Bog!”[2]

,,Nakon trećeg veka svako ko je u to vreme još uvek čuvao prvobitan smisao (jedini začeti Sin) i odbijao da prihvati nova tumačenja proglašen je jeretikom.”[3]

Teološka literatura i izuzetno evanđelijski apologetski rukopisi koji podržavaju Trojstvo svoj slučaj grade uprkos sve većem broju egzegetskim i leksičkim činjenicama kao i istorijskim ispitivanjima Biblije. Najbolje što takve apologete mogu da urade jeste da prikupe nekoliko izolovanih stihova, uglavnom iz Jevanđelja po Jovanu i nekoliko stihova iz Jevanđelja po Pavlu. Ne može da pronađe nijedan tekst Biblije gde reč ,,Bog” podrazumeva tročlanog Boga. Malo pažnje je obraćeno na jasne unitarijanističke Isusove izjave koje je zabeležio Jovan. To što Pavle stalno potvrđuje Boga svog izraelskog nasleđa ne odvraća odlučne trijadologe. Očigledan unitarijanistički koncept Boga koji je predstavljen u Starom zavetu je prevaziđen. Neki primenjuju komplikovane metode, uključujući i ponovno definisanje jednostavnih reči, kako bi od Hebrejske Biblije napravili trijadološku knjigu. Time se jeziku nanosi uvreda i oni koji podržavaju jevrejske čuvare Starog zaveta i jevrejsko monoteističko nasleđe su uvređeni i zaprepašćeni.[4]

Neverovatna količina unitarijanističkih monoteističnih izjava o Bogu kao Ocu Isusovom je zanemarena dok je nekoliko dvosmislenih tekstova unapređeno kako bi se od Isusa napravio ,,Bog“. Njihova težina, međutim, nije velika kada se oni uporede sa očiglednim opisima Boga koji se javljaju širom Biblije kao jednoj božanskoj Osobi. Povremena upotreba reči ,,Bog“ za Isusa je paralelna povremenoj upotrebi reči ,,Bog“ za važne ljudske predstavnike kao što je Mojsije. Promena unitarijanističke vere Hebrejske Biblije na osnovu dva (sigurna) slučaja gde se Isus oslovljava rečju ,,Bog“ podrazumeva neprikladno rukovanje biblijskim podacima.

Ako je crkva ozbiljna oko toga da se zasniva na Isusu, bilo bi mudro za vernike da se vrate Isusovoj veri i teologiji Isusa. To što nismo uspeli da se vežemo za Isusa verovanjem u njega i njegovo učenje izgleda da je popločalo put širokom zavaravanju. Možda je upravo ovo razlog zašto je Isus upozorio većinu ,,hrišćana“ da će jednog dana biti razočarani kada budu otkrili da slede laž (Matej 7:22-23).

Jasna slika o pravom Isusu kao o posvećenom sledbeniku Jednog Boga Izraela sada u javnosti dolazi do izražaja iz različitih izvora. Istaknuti Nemac i rimokatolički sistematski teolog podržava našu tezu:

Nema naznake da bi Isus shvatio ,,Oca“ ... na drugačiji način osim kao Boga judaizma ... Isus je sledio tradiciju jevrejskog monoteizma... Njegovo razmišljanje i postupanje je usmereno ka jednom Bogu za koga je tvrdio da ga je poslao i koga je smatrao bliskim – ponovo sledeći ranu jevrejsku praksu – on ga je zvao Ocem ... Ako je sugurno – a izgleda da ništa ne može da obori ovu pretpostavku – da je Isus lično poznavao Boga Izraela koga je nazivao Ocem ... po kom pravu doktrina Trojstva onda može da bude normativna?[5]

Pitanje ne može da bude jasnije:

Razmatranje Profesora Ohliga donosi osveženje. Kao istoričar on zna da Trojstvo nije ,,palo s neba“ u novozavetno doba. U pitanju je bio bolan i dugotrajan razvoj događaja koji je ostavio crkvi zaveštanje koje ju je odvojilo od svog jevrejskog osnivača. Ohlig iznosi zaključak svog izuzetnog prikaza problema sa kojima se crkva suočava promovišući viđenje Boga i Sina koje nema osnova u Novom zavetu:

Samim tim, doktrina Trojstva izgleda da predstavlja pokušaj da se iskombinuje monoteizam, monizam i politeizam, stoga sve važne svetske religijske i napredne koncepcije kulture o Bogu ...  Možda fasciniranost doktrinom Trojstva može da se objasni činjenicom da ona pokušava da iskombinuje dobre strane – na napet način – svih koncepcija o Bogu koje su pomenute: toplinu i potencijal za nadu koju budi monoteizam; racionalnu izvodljivost konačnog imanentnog principa kao i komunikativnu i društvenu živost politeizma ...,,sredina između dva mišljenja“ (Grigorije Niski), između politeizma i jevrejskog monoteizma [6] ... Ono što je religijski učenjak u stanju da jasno kaže, međutim, označava u isto vreme pitanje za teologiju o legitimnosti jedne takve konstrukcije. Ako je sigurno – a izgleda da ne postoji mogućnost da se dokaže suprotno – da je Isus znao samo za Boga Izraela, koga je nazivao Ocem, a da nije znao za sopstvenu kasniju ,,deifikaciju“, po kom osnovu onda doktrina Trojstva može da bude normativna? ... Kako onda iko može da odobri razvoj doktrine koja je zapravo počela  u drugom veku. Bez obzira na to kako se mogu protumačiti individualni koraci, sigurno je to da doktrina Trojstva, pošto je na kraju postala ,,dogma” na Istoku a još više i na Zapadu, ne poseduje nikakvu biblijsku osnovu i takođe nema ,,stalno nasleđivanje”.[7]

Ohlig zatim nastavlja da se bavi drugim istoričarima dogme koji našu pažnju usmeravaju na veliku teškoću koja se javlja kada pokušaju da se opravdaju očigledne paganske tendencije crkve od drugoga veka:

Svet drugog veka je obeležen istorijom i religijom uz pomoć jakog sinkretizma (mešanja stranih sistema razmišljanja). Ova tendencija je najviše izražena u gnosticizmu. U okviru njegovog dualizma između duha i materije, kosmoloških spekulacija i progresivne emanacije (Aioni) od najvišeg Boga koji je ovim aionima povezan sa materijom, takođe je pronađeno i mesto za revidirano Jevanđelje spasenja kroz Hrista...

Ova helenizacija je ostala sa crkvom i može se naći među apologetama drugog veka ... Crkveni monoteizam je uvek posedovao određene paganske odlike i karakteristike filozofskog pluralizma. Ova čudna karakteristika doktrine o Bogu je počela da preuzima pagansko-filozofski pojam Logosa, koji je u paganskom okruženju imao drugačije značenje. U Jevanđelju po Jovanu, Logos je vezan za pojam ,,učitelja” i ,,podučavanja”. U filozofiji tog vremena on je naprotiv predstavljao samo Aion Svevišnjeg Boga. Upravo su na ovaj poslednje navedeni način apologete (Justin Mučenik i drugi) protumačili Bibliju upotrebom Filonove doktrine Logosa.[8]

Ali Isus je bio veoma udaljen od kasnijih razvoja i kompromisa sa paganizmom. William Barclay, poznat po svom trezvenom načinu razmišljanja i mukotrpnoj analizi biblijskih tekstova, dao je svoj komentar po pitanju Isusove razmene reči sa jevrejskim pisarem:

Pisar se obratio Isusu pitanjem koje je često bilo stvar debate u školama koje su pohađali rabini. U judaizmu je postojala izvesna dvostruka tendencija. Postojala je tendencija da se zakon bezgranično proširi na stotine i hiljade pravila i propisa. Ali takođe je postojala tendencija da se obuhvati celokupan zakon jednom rečenicom, jednom opštom rečenicom koja bi predstavljala kratak pregled celokupne poruke.[9] Hilela je jednom prilikom jedan prozelit pitao da ga uputi u celokupan zakon dok je stajao na jednoj nozi. Hilelov odgovor je bio: ,,Ono što ne bi želeo da se dogodi tebi, ne poželi ni bližnjem svom. To je celokupan zakon, ostatak je tumačenje. Idi i nauči.”...

Za svoj odgovor Isus je odabrao dve velike zapovesti i sastavio ih je. (I) ,,Čuj, O Izraele, Gospod naš Bog je jedan Gospod.” Ta jedna rečenica predstavlja veru judaizma ... To je rečenica kojom je služba u sinagogama uvek otpočinjala i kojom i danas počinje ... (II) ,,Voli bližnjeg svog kao što voliš sebe.” ... Novina koju je Isus uveo jeste ta što je sastavio ove dve zapovesti.[10]

Barclay nas podseća da je Šema ,,izjava da je Bog jedan jedini i da je to osnova jevrejskog monoteizma.” On zatim kaže da ,,kada je Isus citirao ovu rečenicu kao prvu zapovest, svaki posvećeni Jevrejin bi se sa njim složio.”[11]

Šta se dogodilo pa je onda crkvena potvrda toga da Boga čine trojica uvredila svakog posvećenog Jevrejina i postavila prepreku tom narodu? Isusov opis Boga je odbačen i zamenjen ,,poboljšanom” verom koja nanosi direktnu uvredu Jevrejima i koja bi trebalo da uznemiri hrišćane koji tvrde da su posvećeni Hristu.

Uznemirujuća činjenica koja se javlja kada se razmotre ovi dokazi jeste ta da se Isusova vera nije podudarala sa trijadološkom verom koju toliko cene njegovi savremeni sledbenici, pošto je ona bila ista oduvek i pošto će ista ostati zauvek (Jevrejima 13:8). Ovo bi naizgled trebalo da pokrene crkve i sve denominacije da sprovedu istraživanje. Nešto sistematski nije u redu sa tradicionalnom hrišćanskom doktrinom Boga kao Trojstva.

Dr. McGrath

Pokušaji da se održi trijadološko viđenje Boga kao viđenje koje postoji u Bibliji nije ni malo impresivno a često je i zbunjujuće. Vodeći savremeni zastupnik Trojstva, Alister Mc Grath, odmah kaže kako Isus Hrist otkriva Boga.

Novi zavet je napisan na bazi strogog monoteizma Izraela ... S obzirom da pisci Novog zaveta odbijaju da o Isusu govore kao o ,,Bogu” jer potiču iz strogo monoteističkog izraelskog okruženja, ove tri potvrde imaju veoma veliki značaj (Jovan 1:1; 20:28; Jevrejima 1:8).[12]

Dr. McGrathove izjave pružaju elokventan dokaz da Isus i njegovi sledbenici nisu menjali jevrejsku veru. Ako su oni oklevali da govore o Isusu kao o Bogu, zar to nije zbog toga što im njihova vera, koju im je Isus pružio, brani da vrhovnim Bogom nazivaju svakog osim Oca? Oni ne pokazuju nikakav znak da su trijadolozi. Isto kao i Isus.

Tri primera u kojima se reč ,,Bog” odnosi na Isusa mogu lako biti objašnjena kada se uporedi 1300 stihova Novog zaveta u kojima se Otac naziva ,,Bogom”. [13] Oni ne predstavljaju nikakvo opravdanje za udaljavanje od vere Isusa koji je verovao da je ,,Gospod Bog jedan Gospod” (Marko 12:29).

Kada govori o Trojstvu, McGrath kaže sledeće:

Neudubljeni čitalac Biblije primetiće puka dva stiha u čitavoj Bibliji, koji na prvi pogled mogu da budu protumačeni na trijadološki način. To su stih 28:19 Jevanđelja po Mateju i stih 13:14 Druge poslanice Korinćanima.

Ovo je značajno priznanje. McGrath nam zatim daje dvadeset strana poslebiblijskog razvoja Trojstva. On ima da nam ponudi samo stranu i po  biblijskog osnova. Onda nailazimo na ovu neverovatnu izjavu. Da li on zaista sa sigurnošću pronalazi Trojstvo u Novom zavetu?

Doktrina Trojstva se može smatrati ishodom procesa izvedenog na osnovu dokaza i kritičkog osvrta na način sprovođenja božanske aktivnosti prikazane u Bibliji, i stalnog hrišćanskog iskustva. Ne kažem da Biblija sadrži doktrinu Trojstva, već da ona svedoči o Bogu koji zahteva da bude shvaćen na trijadološki način. Mi ćemo istražiti nastanak doktrine i njen upečatljiv rečnik u narednom tekstu.”[15]

Smatram da je McGrathova vera čvrsto ukorenjena u poslebiblijsku tradiciju, protiv sopstvenog protestantskog principa sola scriptura. U njemu izgleda da postoji konflikt. Doktrina Trojstva na postoji u Bibliji, priznaje on, ali na stranama Biblije stoji da Bog zahteva da se u Trojstvo veruje.

Pozivam vas da se osvrnete na gore navedenu izjavu napisanu kurzivom. ,,Ne kažem da Biblija sadrži doktrinu Trojstva.” Međutim Bog ,,zahteva da bude shvaćen na trijadološki način.” Ovde je na delu izvesna nelogičnost i iracionalnost. Može li iko da objasni na koji način otsustvo trijadološke doktrine u Biblije predstavlja dobar dokaz da Bog zahteva da bude viđen kao Trojstvo? Ako se Biblija smatra osnovom vere, kako to protestanti tvrde, njene stranice ne pružaju nikakvu informaciju o tome kako Boga čine tri osobe. Isusov Bog i Bog u Novom zavetu je jedna božanska Osoba, Isusov Otac i Otac hrišćana.

Iskrena priznanja o veri najranijih hrišćana često se mogu pronaći u standardnim delima koja se bave Novim zavetom: ,,Prvi hrišćani su bili ortodoksni Jevreji koji su odgajani u verovanju da je Bog jedan. Oni nikada nisu napuštali svoje verovanje da je Bog jedan, već su postepeno počeli da jedninu Boga posmatraju na nov način. [16] Ali da li je ta novina opravdana? Da li su kasniji Isusovi sledbenici imali dozvolu da napuste njegovu unitarijanističku veru?

Jevrejski izvori nemaju nikakvu sumnju oko porekla monoteizma koji je Isus očigledno sledio. UEnciklopediji jevrejskog znanja pod ,,Monoteizmom” stoji sledeće:

Verovanje u jednog Boga ... Avram ga je otkrio. Mojsije potvrdio Šemom, koja je tokom vekova postala sveta i kojoj ništa u judaizmu nije ravno ... Monoteističnu ideju su razjasnili Amos i Isaija ... Jevreji ...postali su ,,Švajcarska garda Svemoćnog” ... Ništa nije ostalo osim uzvišene vere u nepodeljivog, sveprisutnog Stvaraoca, bez početka i kraja, sve dok Jevreji nisu postali ,,intoksinirani Bogom” ... ,, Ja sam Onaj što jeste” [o ohn, Ex. 3: 14, LXX] ... Nije poboljšan filozofskom niti teološkom spekulacijom. Priznanje Unije je vrhovni verski postupak. To je vrhunac službe pomirenja, poslednja reč svesnog Jevrejina koji umire. To je javno priznanje pre smrti na lomači, i to je najveći doprinos judaizma duhovnom rastu ljudske rase.[17]

Kada govorimo o jevrejskoj veri, isti izvor naglašava da je verovanje u jednog Boga najvažniji iskaz vere za Jevreje. ,,Odbijanje obožavanja idola” bila je jedina prava vera judaizma. [18] Majmonid je rekao: ,,On sam je naš Bog, koji je bio, koji jeste i koji će biti.”[19]

Isus je dobro poznavao zakon i proroke i nikada se nije udaljavao od svog nasleđa i suštine jevrejske vere. H.H. Rowley je napisao:

Kada u Novom zavetu pronađemo suštinu starozavetnog zakona prikazanu dvema zakonskim odredbama, jasno je da su one postavljene pred Hristove sledbenike i da su one važile za njih isto kao što su važile i za decu Starog zaveta. O sledećim zakonima je reč: ,,Voli Gospoda Boga svog” i ,,voli bližnjeg svog kao što voliš sebe”. Ljubav prema Bogu, ako je ljubav prema Bogu koji je otkriven u Bibliji, mora proizvesti ljubav prema čoveku.

Ovo je divno rečeno. Ali tome treba dodati i to da poštovanje takvih zakona uključuje zapovest i predstavljeno je zapovešću da se pažljivo sluša ko je taj Bog koga treba voleti. Niti Isus a ni zakon koji on citira ne dopušta to da se Bog definiše kao ,,Otac, Sin i Sveti duh.” U tekstu ne stoji: ,,Gospod naš Bog je tri Gospoda u jednom.” Sigurno je napad izvršen na reči Biblije, čime se naši tradicionalni načini opisivanja Boga ne poklapaju sa Isusovim rečima. Kako Rowley kaže, ove reči Zakona su stavljene pred čitaoce Novog zaveta kao ,,važeće za njih”. Isus je zaista insistirao na strogom monoteizmu kao stalnoj osnovi istinske hrišćanske vere.

Tom Harpur izražava svoje neodobravanje po pitanju toga da se ključna dogma hrišćanstva može pronaći u Bibliji:

Sramotno je za crkvu to što ima teškoća da dokaže bilo koju od ovih izjava uzetih iz dokumenata Novog zaveta. Jednostavno ne možete ni na jednom mestu u Biblije pronaći doktrinu Trojstva. Sveti Pavle Isusovu ulogu i ličnost posmatra sa najvišim uvažavanjem ali nigde ga ne naziva Bogom. Niti sam Isus igde jasno kaže za sebe da je druga osoba Trojstva, jednak svom nebeskom Ocu. Kao pobožni Jevrejin, njega bi takva ideja zapanjila i uvredila ...

Ovo istraživanje me je navelo da verujemo da je skoro svako ko redovno odlazi u crkvu triteista. Tojest, tvrdi da veruje u jednog Boga a zapravo veruje u trojicu. Nije ni čudo što je hrišćanstvo uvek imalo teškoća da preobrati Jevreje i Muslimane. Članovi ovih vera pokazuju izuzetnu odbojnost prema svemu što se suprostavlja monoteizmu i veri u jedninu Boga pa im naizgled politeističko verovanje uopšte nije privlačno.[21]

Standardni autoriteti iznose ovu veoma važnu poentu: ,,Rano hrišćanstvo svesno usvaja monoteističku formulu od judaizma (Peta Mojsijeva 6:4), ,,Bog je jedan” ... Kao što svedoče stihovi 12:29,32 Jevanđelja po Marku, Isus eksplicitno odobrava jevrejsku monoteističku formulu.”[22]

Jevrejski istoričari i teolozi nemaju sumnji po pitanju toga u kakvog Boga su verovali Jevreji prvoga veka. Otto Kirn, uvaženi profesor dogmatike na univerzitetu u Lajpcigu, rekao je sledeće:

Rani dogmatičari su mislili da jedna toliko neophodna doktrina kao što je doktrina Trojstva nije mogla da bude nepoznata ljudima Staroga zaveta. Međutim, nijedan savremeni teolog koji pravi jasnu razliku između stepena otkrivenja u Starom i Novom zavetu ne može više da održava jedan takav stav. Samo netačna egzegeza koja zanemaruje neposrednije osnove za tumačenja može da uvidi naznake trojstva u oblicima množine božanskog imena Elohim, upotrebi množine u stihu 1:26 Postanja ili liturgijskoj frazi o trojici članova poput Aronovog blagoslova u stihovima 6:24-26 Četvrte knjige Mojsijeve i stiha 6:3 Isaijine Trisvete pesme.[23]

Dr. William Smith nas je upozorio protiv maštovitih pokušaja da se pronađe Trojstvo u hebrejskoj Bibliji: ,,Oblik množine reči Elohim pokrenuo je mnoge diskusije. Maštovita ideja da se ona odnosi na tri osobe u Božanstvu teško da sada može da pronađe podršku među učenjacima.”[24]

Doktor teologije Wolfhart Pannenberg rekao je sledeće:

Isus je ono što jeste samo u kontekstu izraelskih očekivanja. Bez osnove koju pruža ova tradicija, Isus nikada ne bi postao osnov hristologije. Ova veza postaje još jasnija kada se sagledaju ostali naslovi kao i celokupan Novi zavet a posebno se jasno vidi u Isusovoj sopstvenoj poruci. Njegova poruka se može shvatiti samo u okviru apokaliptičkih očekivanja, a Bog koga je Isus nazivao ,,Ocem” nije niko drugi do Bog Starog zaveta. Ovaj kontekst je najviše fokusiran u naslovu Christos ... To opravdava formulisanje sadržaja Isusovog priznanja... on je Hrist Božiji.[25]

Zar nije jednostavnije reći da je on Bog.

Čoveku iz doba kada je pisan Novi zavet, Bog iz Starog zaveta, živi Bog, Osoba, voljena, okrepljujuća osoba koja traži postignuće u večnoj svrsi misterije, zadovoljstvo sopstvene voljene prirode ... Možda bi bilo tačnije reći da monoteizam Starog zaveta nikada nije bio apstraktan, jer Bog starog zaveta nikada nije bio koncepcija ili supstanca (suština) već je On oduvek bio Osoba. Ličnost, zaista, nikada nije puko jedinstvo (monada).[26]

Murray Harris u knjizi pod nazivom Isus kao Bog pokušava da opravda tradicionalno viđenje Isusa kao nekog ko je u potpunosti Bog. Njegova otkrića, međutim, dovode do toga da on priznaje da Trojstvo nije lako otkriti. Harris ne otkriva nijedan stih u kome se javlja tročlani Bog Biblije:

Nije tročlano Bog hrišćanske teologije bio taj koji je govorio precima proroka ... Bilo bi neprikladno da se Elohim (Bog, 2.570 puta) ili Jahve (6.800 puta) upotrebi tako da se odnosi na Trojstvo u Starom zavetu kada se novozavetna reč theos odnosi samo na Oca a očigledno nikada na Trojstvo.[27]

Harris iznosi sledeći zaključak:

Nijedan primer u prethodnom zaključku nije iscrpan. Ali smo videli da je u Novom zavetu reč theos (Bog) često povezana a opet drugačija od reči kurios Xesous Christos (Gospod Isus Hrist) pa je čitalac primoran da pretpostavi da mora da postoji hipostatska razlika i međulična veza između ova dva. Pisci Novog zaveta pružaju ključ jer ne pominju samo theos i Yesous već i Oca i Sina, Sina Božijeg i Boga Oca našeg Gospoda Isusa Hrista. Bog je Otac (u trijadološkom smislu), Isus je Gospod (1. Korinćanima 8:6). Kada se upotrebljava reč theos, mi treba da pretpostavimo da pisci Novog zaveta misle na Oca osim ako kontekst (dva puta za sigurno) čini da je ta smisao reči theos nemoguća.[28]

U fusnoti on dodaje:

Dato pitanje zahteva da se nakratko njime pozabavimo. Kome su pisci Novog zaveta pripisali božanska dela opisana u Starom zavetu? Pretpostavljate da je odgovor ,,Gospod Bog” jer su autori Novog zaveta pisali o događajima iz Starog zaveta a pri tom su na trijadološki način shvatili Boga.[29]

Jasna razlika mora da se napravi između onoga što su pisci i čitaoci Starog zaveta podrazumevali i onoga što su razumeli rani hrišćani koji su živeli nakon dolaska Mesije i silaska Duha.[30]

Harris nastavlja:

Svakako, osoba koja na Starom zavetu primenjuje trijadološki koncept Novog zaveta i tumači Stari zavet pomoću dinamičkog ili trijadološkog monoteizma Novog zaveta, razmišlja anahrono. Sa druge strane, izgleda da nije neopravdano postaviti ovakvo pitanje: O kome je autor Poslanice Jevrejima govorio kada je u stihu 1:1 rekao: ,,Mnogo puta i na različite načine Bog je u prošlosti govorio kroz svedoke”? To da nije govorio o Svetom duhu jasno se vidi na osnovu činjenice da Duh nije ni u SZ a ni u NZ nikad nazvan Bogom expressis verbis (u toliko puno reči). Uprkos činjenici da je LXX jednako YHVH, kurios, redovno se primenjuje tako da se odnosi na Isusa u NZ tako da postaje manje titula a više vlastito ime, nije moguće da se o theos (Bog) u prvom stihu Poslanice Jevrejima odnosi na Isusa Hrista, jer ista rečenica na grčkom glasi: ,,Bog koji je govorio... u ovim poslednjim danima obratio se nama u Sinu (en 'uio)." Pošto autor koji naglašava kontinuitet dve fraze božanskog govora (,,Bog koji je govorio, kasnije je progovorio”), ovo ukazivanje na Sina pokazuje da je reč theos shvaćena tako da se odnosi na ,,Boga Oca.”[31]

Naravno, nijedan pisac Novog zaveta nije napisao ,,Bog Sin”.

Harris dodaje:

Na sličan način je napravljena razlika između o theos kao o onom koji govori tokom dve ere (kroz čitavu Bibliju) i uios (Sin) koji predstavlja  njegovo konačno sredstvo komunikacije pokazuje da u umu autora ne postoji tročlani Bog hrišćanske teologije koji se kroz proroke obraćao precima. Zapravo, za autora Poslanice Jevrejima (a pretpostavlja se i svim piscima Novog zaveta) ,,Bog naših očeva”, Jahve, nije bio niko drugi do ,,Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista” (uporedi Dela 2:30 i 2:33; 3:13 i 3:18; 3:25 i 3:26; obratite pažnju i na 5:30). Jedan takav zaključak je u skladu sa redovnom upotrebom reči theos u Novom zavetu. Bilo bi neprikladno da se reč Elohim (2.570 puta) ili Jahve (6.800 puta) ikada upotrebe tako da se odnose ne Trojstvo u SZ kada se theos u Novom zavetu odnosi samo na Oca i očigledno nikada na Trojstvo.[32]

On kasnije dodaje:

Na klasičnom grčkom jeziku to theion (Božanstvo) često označava snagu ili aktivnost ili božansku prirodu uzetu u opštem smislu, a nikad se ne odnosi na jednog određenog Boga. Ne postoji nijedan stih u Novom zavetu gde theos označava samo theion, božanstvo u opštem smislu iako i Filon i Josif koriste to theion kako bi ukazali na jednog pravog Boga Izraelskog monoteizma. U stihu 17:29 Dela apostolskih to theion se upotrebljava kako bi se ukazalo na ,,Božanstvo” koje je često predstavljeno ,,umetnošću i maštom čoveka.”[33]

Uz ove brojne dokaze da je ,,Bog” Isusov otac, Heris pronalazi mesto gde se Isus naziva Bogom: ,,sigurno u stihu 1:1 Jovanovog jevanđelja a vrlo verovatno i u stihu 9:5 Poslanice Rimljanima; 2:13 Poslanice Titu, 1:8 Poslanice Jevrejima, 1:1 1. Petrovoj; a verovatno i u 1:18 Jevanđelja po Jovanu; verovatno i u 20:28 Dela apostolskih; 1:9 Poslanice Jevrejima i 5:20 Prve Jovanove.”[34]

Harris na neverovatno otvoren način iznosi zaključak da ,,nigde nije prikladno da se o theos  prevede kao ,,božanska suština” ili

Božanstvo.”[35] Neverovatno. Nijedan pisac Novog zaveta nije nikada napisao da Boga čine trojica.

Pronaći Trojstvo u Bibliji je nemoguć poduhvat. Harris povremeno upotrebljava reč ,,trijadolog” uprkos sopstvenim otkrićima. Relevantna literatura je puna izraza poput ,,problem Trojstva” i toga kako se ,,crkva bori” da pronađe načine da izrazi svoje iskustvo na načine na koje bi grčki svet to smatrao ,,smislenim”.

Sve vreme se gubi Isusova jednostavnost, za koju je Pavle i upozorio da će biti izgubljena (2. Korinćanima 11:3). Previše je zatražiti od čitaoca da razmotri činjenicu da bi Bog bio zadovoljan kada bismo priznali i slavili veru Njegovog sopstvenog Sina? Da li je to komplikovano? Nije. Naš Novi zavet predstavlja Isusa Spasitelja koji nas navodi da verujemo u njega, da razumemo, verujemo u njegove reči i sprovodimo iste u delo. Kako mi možemo da umanjimo i zanemarimo njegovo učenje? Kako možemo da odbijemo njegove stalne molbe i upozorenja da njegove reči moraju da se slušaju (Matej 7:24), reči koje ,,neće proći” (Matej 24:35) jer su trajnije od raja i zemlje?

Od bezbroj talentovanih pisaca koji su se pozabavili temom Isusa, neki od njih su na živopisan način prikazali njegov duh i stil njegove službe:

Kako se Jevanđelje odvija, mi se uspešno susrećemo sa rimskim centurionom, Samarićankama, Siro-fenikijankama, Betanijkama i mnogim drugima, uključujući i decu, pisare, prosjake, Vartolomeju i Nikodimu, leproznima, otpadnicima kojima demoni upravljaju, svakome od njih Isus se obraća tako da pokaže da je ljudski kontakt važniji od bilo čega drugog na svetu. Izgleda da ga politika ne zanima kao ni filozofija i teologija. On služi Bogu, a on je najvažniji u životu svakog čoveka.[36]

Pod ,,Bogom” naš pisac podrazumeva Boga Izraela.

(Učenici) su bili Jevreji koji su učenjima Starog zaveta formirali svoj pojam Boga ... On je bio ... Bog Izraela, pravičan ali pun ljubavi, ,,sporo se ljuti ali poseduje veliku dobrotu” ... Ono što su oni videli u Isusu nije se suprostavilo svemu ovome.

Da li je zaista ostao? Jevreji i jevrejski teolozi nisu sigurni u to. Da li je trijadološki monoteizam zaista monoteizam Jevreja i Isusa?

Da li je najočiglednija i neposredno iskazana činjenica koja se kroz čitavu Bibliju provlači, da je Bog Starog zaveta, Bog Jevreja, bio ,,živa ličnost koja se temeljno bavila životima i borbama hebrejskog naroda.”[38] Stanovnici Izraela su zaista znali za mnogo bogova ali ih je prorok i sveštenik naveo da veruju da postoji jedan Bog, Bog Avrama, Isaka i Jakova, Bog Sedraha, Misaha i Avdenagoa, koji je daleko superiorniji od beskorisnih bogova ostalih nacija da je jedino On mogao da ih izbavi iz kotla. Sva gnev tiranina i paganskog vladara Nabukodonosora nije ravna neprikosnovenom Bogu Izraela.

Znanje proroka o ovom jednom i pravom Bogu ubedilo je Izrael da se on njima obratio kroz Mojsija. Kao ,,Svemoćni” – ova titula u Bibliji nikada nije pripisana Isusu – Bog se obratio Avramu, Isaku i Jakovu. Melhisedek, misteriozni sveštenik, govorio je Avramu o jedinstvenom Svevišnjem (el Elyon). Isti taj Svevišnji objavio je kasnije da je Njegov Mesija Davidov i Božiji sin i da će od Njega primiti ,,presto svog oca Davida” (Luka 1:32,35). Isti taj svemoćni Bog Izraela se otkrio Mojsiju kao Jahve, Gospod (2. Knjiga Mojsijeva 3:14). Time se identifikuje jevrejski Bog kao neko ko je uvek prisutan i aktivan.”[39]

Isti autor, William La Due, citirajući hiljade dobrih pasusa o Bogu Jevreja, kaže da je jevrejski Bog, Bog Biblije:

Aktivan i sveprisutan, nikada se ne umara i uvek je oprezan (Isaija 40:28), sveti Bog ispunjen božanskom svetlošću. Na osnovu datog, Jahve ne bi tolerisao klanjanje drugim bogovima (2. Mojsijeva 20:3). Tokom izgnanstva (oko 587-538 pre nove ere) Jahve je želeo da ga Jevreji vide kao pastira koji čuva svoje stado i koji nosi svoje ovce u rukama, pažljivo (Isaija 40:11). Bez obzira na sve, Jahve je često sebe predstavljao kao ljubomornog Boga ... Ali je imao strpljenje oca (Osija 11:1-3) ... i odnosi se prema njima s ljubavlju (Osija 2:9-16) ... Jahve je sam sebe nazvao Ocem Izraela (2. Mojsijeva 4:22-23) ...

Pri kovanju zaveta, hebrejskom božanstvu je dat eksplicitno lični karakter ... Bog je predstavljen kao topla ličnost, predstavljen je i Njegov strah i ljubomora ... Šema (5. Mojsijeva 6:4-9) jednom za svagda je postavila klasičnu izjavu jevrejskog monoteizma ...Preci su u vetru i ljudskom dahu videli simbol te aktivnosti i bliskost božanstva... Povezali su duh života sa rečju Gospoda i ova dva poslanika – duh i reč – bili su odgovorni za uspostavljanje suvereniteta Jahve nad celokupnim stvaranjem (Psalmi 33:6) ... Duh je najbolje shvatiti kao životvornu silu a reč kao živ izraz Jahveove misli i volje.[40]

Naš autor iznosi zaključak svog poglavlja o Bogu jevrejske Biblije:

Jahve i njegovi posrednici (reč, duh i mudrost) predstavljaju nagoveštaj Trojstva u Starom zavetu, ali se ne javljaju kao različite i jednake ličnosti jer strog i beskompromisni monoteizam jevrejske vere ne bi odobrio jedan takav razvoj.[41]

Ni Isus nikada tako nešto nije odobrio. Isus je bio neumorno i energično vezan za jevrejski monoteizam svog nasleđa. Bez ikakve sumnje, on je to potvrdio svojom svesrdnom saglasnošću sa stihom 6:4 Pete knjige Mojsijeve i sa jevrejskim pisarem. To priznanje koje je sam Isus izneo treba da predstavlja zlatni standard prema kome se sudi svakom priznanju. U današnjim crkvama se izgleda zaboravlja da je Isus bio Jevrejin i, što je još gore, da nijednog drugog Boga nije smatrao Bogom osim Boga jevrejske Biblije, njegovog sopstvenog Oca.

Takođe, dosta toga otkrivaju i otkrića do kojih su došli brojni vodeći teolozi: ,,Za (Karla) Rahnera, Jahve Izraelita je posebna osoba sa ličnim imenom, koja je stvorila sve što postoji i koja se meša u živote svog naroda.”[43] Definicija Boga do koje je došao James White, da je Bog jedno ,,šta” i tri ,,ko” ne može da se uskladi sa definicijom Karla Rahnera. Pokušaju Whitea da u Bibliji pronađe Trojstvo nisu nimalo ubedljivi.

Karl Rahner

Kada je ovaj vodeći rimokatolički teolog naširoko objasnio šta to reč ,,Bog” podrazumeva u Novom zavetu, on je svoje objašnjenje okončao na sledeći način:

Rezultati se svode na to da se nigde u Novom zavetu ne može pronaći tekst gde se o theos bez sumnje odnosi na trijadološkog Boga kao celine koja postoji u tri Osobe (Bog u Trojstvu).[44] U daleko većem broju stihova se o theos odnosi na Oca koji je Osoba u Trojstvu ... Kao dodatak tome, o theos se nikada ne koristi kada se govori o Svetom duhu.[45]

U fusnoti on dodaje:

Samim tim, na primer, celokupna starozavetna istorija pripisana je Bogu koji šalje Hrista, Oca (Dela 3:12-26; vidi Jev. 1:1). Dela 4:24, Efescima 3:9 i Jevrejima 1:2, Bog koji je stvorio sve što postoji je okarakterisan kao Otac koji se razlikuje od Sina (Sluge, Hrista). Sada, ako se stvaranje i istorija spasenja pripiše Bogu Ocu, teško da može da postoji ijedna izjava o o theos koja se tu nenalazi...

Tamo gde se Ličnost i Priroda Isusa mora opisati sa najvećom teološkom preciznošću, on je nazvan Sinom Božijim ... Za pisce Novog zaveta, izraz o theos je isto toliko tačan i precizan kao ,,Otac” ... Posledično, kažemo da o theos jezikom Novog zaveta označava Oca ... sve što se pod tim misli jeste da kada se u Novom zavetu misli na Boga, misli se na konkretnu, individualnu, nepromenljivu Osobu, koja je zapravo Otac i koja se naziva o theos; isto tako, kada se pomene o theos, na umu nije samo jedna božanska priroda koja se sastoji od tri hipostaze već konkretna Osoba koja poseduje božansku prirodu koja ne proističe ni iz čega i koja se  večnim stvaranjem prenosi na Sina a oduhovljavanjem na Duha.[46]

Rahner, vodeći stručnjak po pitanju rimokatoličke crkve i Harris vodeći stručnjak po pitanju evanđeliskog protestantizma, bukvalno iznose našu poentu da se ,,Bog” u Bibliji neizostavno odnosi na Isusovog Oca. Najznačajnije je to što Biblija svedoči o tome da reč ,,Bog” ne može da označava tročlanog Boga, to zaista osporava trijadologiju. Bog Biblije i Isusa nikada nije predstavljao kao Trojstvo tradicionalne teologije, niti ga sada predstavlja.

Rahnerov zaključak detaljne studije koju je sproveo je veoma sličan zaključku koji iznosi Murray Harris. U najvećem broju stihova Novog Zaveta u kojima se pominje reč ,,Bog”, ta reč se odnosi na Oca. Šest tekstova koji mogu da se odnose na Sina su ,,neodlučni i restriktivni” i nikako ne mogu da predstavljaju čvrst temelj koji može da promeni izraelski monoteizam. Reč ,,Bog”, dodaje Rahner, ,,nikada se u Novom zavetu ne odnosi na Svetog Duha.”[47]

I kada se u Novom zavetu pominje ,,Bog”, misli se na Oca, pojedinačnu Osobu koja poseduje božansku prirodu koja ni iz čeg ne proizilazi.” [48]Naravno, ovo je čist unitarijanizam na koji vekovima ukazuju oni koji se protive Trojstvu.

Istraživanja Biblije koje je sproveo rimokatolički učenjak Raymond Brown veoma su poznata i cenjena. Brown kaže da ,,Isus nikada nije nazvan Bogom u Sinoptičkim jevanđeljima a stih 10:18 Markovog jevanđelja [50] izgleda da isključuje mogućnost da je Isus ovu titulu upotrebio kako bi ukazao na sebe.” On takođe kaže da ,,čak ni četvrto jevanđelje nikada ne predstavlja Isusa kao nekog ko izričito tvrdi da je Bog.” Brown zapaža da postoji pet novozavetnih stihova u kojima Isus može da bude shvaćen kao Bog, ali učenjaci često odbijaju ove primere ... jer je upotreba reči ,,Bog” da bi se ukazalo na Isusa retka u Novom zavetu a često se smatra i malo verovatnom.” On iznosi zaključak da postoje tri ,,teksta gde je Isus jasno nazvan Bogom” (Jevrejima 1:8-9; Jovan 1:1 i Jovan 20:28).[51]

Ali u kom smislu je on nazvan Bogom u ta tri retka slučaja? U hebrejskom pasusu, autor odmah govori o ,,Bogu” Mesiji kao o nekom ko ima Boga koji ga je miropomazao. Znamo da ljudska bića mogu biti nazvana Bogom u sekundarnom smislu. Jovan govori o logosu (reči) kao o Bogu ali ne poistovećuje Sina sa preegzistentnim logosom, već govori o Sinu koji postoji samo onda kada se on javlja od krvi i mesa (Jovan 1:14). Jovan je pisac koji na vrlo jasan način definiše Boga Isusovim rečima koji kaže da je On ,,jedini koji je zaista Bog” (Jovan 17:3) i koji opisuje Isusa kao nekog ko negira optužbe da ,,sam sebe smatra Bogom” (vidi Jovan 10:33-38). Raymond Brown je u pravu kada kaže da se čak ni u četvrtom jevanđelju ne kaže da je Isus ikada jasno tvrdio da je Bog. Brown kaže da Novi zavet kao celina pokazuje da je Isus povezan sa Bogom i da je on nazvan Gospodom ili posrednikom, a da postoji jaka tendencija da se titula ,,Boga” upotrebljava samo kada se govori o Ocu koji je jedan pravi Bog, Ovo lako može biti objašnjeno na osnovu jednostavne činjenice da su Isus i pisci Novog zaveta bili unitarijanci i strogo jevrejski monoteisti. Najosvešćujuća je činjenica da je najveći od nikejskih otaca, Atanazije, priznao da trijadološka formula ,,prevazilazi sve što je rečeno u Novom zavetu.”[52]

Brown teško da je izneo čvrste dokaze da su Isusovo ubeđenje da je Otac jedini koji je zaista Bog i hebrejski monoteizam koji leži u tom ubeđenju odbačeni i zamenjeni verovanjem u tročlanog Boga, nekompatibilnog sa Hebrejskom Biblijom. Stih 17:3 Jevanđelja po Jovanu identifikuje jednu Osobu (ne ,,Šta”), Oca, kao jedinog koji je zaista Bog.

Podjednako su odlučni i zaključci jednog teologa, Francuskog učenjaka Yves Congar. Ispitivanjem rukopisa Apostola Pavla, on je pronašao da ,,postoji četrdeset ili više kvazitrijadoloških formula kod Pavla ali da nema jasnih izjava kojima se iskazuje trojstvo osoba u jednoj božanskoj prirodi.” To vekovima tvrde unitarijanci. Congar smatra da je ,,skoro nemoguće izvesti bilo kakav realan zaključak, čak i iz Jevanđelja po Jovanu, koji se tiče dogme Trojstva.” Onda dodaje da je upravo Jovanova ,,trijadološka tačka gledišta” inspirisala Ignjatija (oko 110.), Justina (oko 165.) i Irineja (140-200). On posmatra najznačajniju činjenicu kao ispravku rasprostranjenog ali pogrešnog shvatanja da Trojstvo vuče neprekidne korene iz Novog zaveta: Atanazije (oko 295-373) i Vasilije Veliki (330-379)  ,,nisu uspeli da nazovu Duha ,,Bogom” jer nisu želeli da prevaziđu podatke koji se mogu pronaći u Bibliji.”[53]

William La Due kaže:

(U Novom zavetu) Božanstvo je ponovo identifikovano kao Bog Avrama, Isaka i Jakova (Marko 12:26-27), Otac Isusov (Efescima 1:3) ... Theos se redovno odnosi na prvu osobu Trojstva (Oca) a povremeno na Sina ali taj termin nikada nije upotrebljen kako bi se označio Sveti duh ... Isus nije nazvan Bogom u Sinoptičkim jevanđeljima, niti on sam sebe naziva Bogom u Jevanđelju po Jovanu. Postoji pitanje da li Pavle nedvosmisleno smatra Isusa Bogom  ... Čak ni njegovi rukopisi ne mogu da podrže doktrinu Trojstva koju imamo danas.[54]

Izgleda da ogromnu nepravdu nanose današnje crkve kada iznose pretnju da neće biti spasen niko ko ne veruje u Isusovu Trijadološku božansku prirodu. Dokazi koje iznose sami Trijadolozi su u najmanju ruku dvosmisleni. Veoma često, trijadološki učenjaci bivaju posvećeni unitarijanističkom pokretu. Ako Biblija treba da bude naš vodič, kao što to protestanti tvrde, zašto onda  ne razrešimo tu dvosmislenost jednom za svagda time što ćemo jednostavno da kažemo da je Isus rešio problem u naše ime? Na nama je samo da verujemo njegovim rečima. Bog nam nije podario dvosmislenost i nesigurnost oko toga koliko ih ima i rasprave koje se svode na traženje igle u plastu sena.  Nije fer predati nekom Bibliju gde je zabeleženo Isusovo učenje a zatim se držati uverenja da je tročlanog Boga Crkve lako poistovetiti sa Bogom Isusa i Apostola.

Isus je jednostavno i jasno potvrdio unitarijanističku veru Izraela. I Pavle je učinio slično: ,,Za nas (hrišćane) postoji jedan Bog, Otac i niko drugi osim Njega” (vidi Korinćanima 8:4-6). Pavle je propovedao o Isusu ali ne kao Bogu već kao o Gospodu Mesiji (1. Korinćanima  8:6) i to propovedanje se poklapa sa ostatkom Novog zaveta. Pavle je takođe rekao: ,,Bog je jedna Osoba” (Galatima 3:20). U Trojstvu pored Njega imamo još dvojicu koja su Bog. Ovo nije Isusova vera a Isus treba da bude Gospod, vođa i rabin svojih sledbenika.