Dva Vavilona: II Objekti slavlja - II Majka i Dete - V Božanstvo Deteta

Detalji

Alexander Hislop

Ako je iko bio zabrinut zbog tragične smrti Nimroda, onda je to bila njegova žena Semiramida koja je sa prvobitno pokorne pozicije odgajena da sa njim deli vavilonsko presto. Šta bi ona mogla da uradi u slučaju ove nužde?  Da li bi trebalo da tiho uzdrži od pompe i ponosa za koji je odgajena? Ne. Zbog smrti njenog muža, njena moć je doživela šok. Međutim, njena odlučnost i neograničena ambicija nisu bile pod kontrolom. Naprotiv, njena ambicija se uzdigla još više. Za života, njen muž je bio smatran herojem; u smrti, ona će ga obožavati kao boga, kao ženino obećano seme - ,,Zero-ashta,”* koji je predodređen da povredi glavu zmije i da pri tom povredi sopstvenu petu.

 * Zero na kaldejskom znači ,,seme“. Imamo razloga da donesemo zaključak da se na grčkom ova reč javlja kao Zeira, A poprilično prirodno ona je zadobila oblik Zoro, kao što se može videti na osnovu promene reči Zerubbabel u grčkoj Septuaginti u Zoro-babel. Samim tim, Zuro-ashta, ,,seme žene“, postalo je Zoroaster, dobro poznato ime za predstavnika obožavaoca vatre. Ime Zoroaster (Zaratustra) se takođe može naći i kao Zeroastes (JOHANNES CLeRICUS, De Chaldoeis). Čitalac koji se konsultuje sa temeljnim radom Dr. Wilsona iz Bombaja na temu Parsi religije, otkriće da je postojao jedan Zoroaster dosta pre tog Zoroastera koji je živeo za vreme vladavine Histaspa Darijusa. U istorijskim beleškama, Zoroaster iz Baktrije najčešće se pominje. Međutim, glas antike je jasan i izričit kada kaže da je privi i veliki Zoroaster bio Asirac ili Kaldejac (SUIDAS), i da je on bio osnivač idolopokloničkog sistema Vavilona kao i Nevrod. Prilično je jasan i kada kaže da je on umro nasilničkom smrću baš kao i Nevrod, Tamuz i Bakus. Identitet Bakusa i Zoroastera je dalje dokazan epitetom koji je Pyrosporus dodelio Bakusu u Orfičkim himnama. Kada je drevno obećanje o Edenu počelo da pada u zaborav, značenje imena Zero-ashta bilo je izgubljeno za sve koji su poznavali samo egzoteričnu doktrinu paganizma. Kako je ,,ashta” označavalo ,,vatru” u Kaldeji kao i ,,ženu”, Bakusovi rituali imali su veze sa obožavanjem vatre. Ime Zero-ashta je postalo shvaćeno kao ,,seme vatre” pa otud dolazi i epitet Pyrisporus ili Ignigena, ,,rođena od vatre”, koji se i na Bakusa primenjuje. Od ovog pogrešnog tumačenja imena Zero-ashta, ili zbog namernog krivljenja značenja istog od strane sveštenika koji su želeli da ustanove jednu doktrinu za početno a drugu za iskrivljeno i vulgarno značenje, potekla je priča o nerođenom detetu Bakusu koje je spaseno od plamena koji je progutao njegovu majku Samelu kada je Jupiter u svoj svojoj slavi došao da je poseti (OVID'S Metam.)

Postojalo je još jedno ime po kome je Zoroaster poznat, a koje nam ne daje njišta manje instrukcija od prethodnih, a to je Zar-adas, ,,Jedino seme” (JOHANNES CLERICUS, De Chaldoeis). U Wilsonovoj Parsi religiji, pominje se ime Zoroadus ili Zarades. Stari pagani, dok su priznavali jednog i jedinog Boga pre svega, znali su takođe da je bilo samo jedno seme na kome su izgrađene sve nade sveta. U skoro svim nacijama, ne samo da je postojao vrhovni bog pod imenom Zero ili Zer, ,,seme” i velika boginja pod imenom Ashta ili Isha, ,,žena”; ali veliki bog Zero je često okarakterisan nekim epitetom koji podrazumeva da je on ,,jedini”. O takvim imenima i epitetima može da posvedoči stih 3:15 Postanja i ništa drugo. Ime Zar-ades ili Zoro-adus, takođe zapanjujuće ilustruje Pavlove reči: ,,A ne veli: i semenima, kao za mnoga, nego kao za jedno: i semenu tvom, koje je Hristos.”

Vredno je zapaziti da moderan sistem parsizma koji potiče od reforme starog obožavanja vatre u doba Darijusa Histaspa, koji je odbio obožavanje boginje-majke i iz imena Zoroaster izbacio reč ,,žena.” Samim tim, na svetom jeziku koji su govorili Parsi a koji se zvao Zend, ime njihovog velikog reformatora jeste Zarathustra - ,,pružanje semena”. Poslednji deo imena potiče od Thusht (koren je Chaldee-nthsh, ali se n gubi), ,,pustiti na slobodu ili osloboditi”. Thusht je infinitiv a u Sanskritu ra koje mu je prikačeno i koje dodaje afinitet reči Zend predstavlja dobro poznat znak vršioca radnje bar kao što to čini er u engleskom jesiku. Zend Zarathushtra, samim tim, predstavlja ekvivalent reči Phoroneus, ,,Emancipator.“

Patrijarsi i sveukupni drevni svet bili su savršeno upoznati sa velikim drevnim obećanjem o Edenu i dobro su znali da ranjena peta obećanog semena podrazumeva njegovu smrt i da se kletva koja je bačena na svet može ukloniti samo smrću velikog Izbavitelja. Ukoliko obećanje u vezi sa povređivanjem zmijine glave koje je zabeleženo u Postanju, kao što je dato našim prvim roditeljima, stvarno dato, i ako je čitavo čovečanstvo poteklo od njih, onda se može očekivati da se neki trag tog obećanja može pronaći u svim nacijama. To je i činjenica. Ne postoji nacija na zemlji u čijoj mitologiji ne postoji trag o ovome. Grci su predstavili svog velikog boga Apolona kako ubija zmiju Fito a Herkulesa kako davi zmiju još dok je bio u kolevci. U Egiptu, Indiji, Skandinaviji i Meksiku pronalazimo jasne aluzije na sličnu veliku istinu. Wilkinson kaže : ,,Zli genije protivnika egipatskog boga Horusa je često predstavljen oblikom zmije ćiju glavu Horus probija kopljem. Ista priča se dešava i na području Indije gde je zla zmija Calyia ubijena od strane Višnu, u avataru (inkarnaciji) Krišne (Slika 18), a smatra se da je skandinavsko božanstvo Tor ranilo glavu velike zmije sopstvenim buzdovanom.” On dodaje da se poreklo ovoga može naći u Bibliji. Ukoliko se osvrnemo na slično verovanje među meksikancima, pronalazimo Humboldt-ove reči da je ,,zmija smrvljena velikim duhom Teotlom, kada uzima obličje nekog od podređenih božanstava, jeste genije zla – pravi Kakodaemon.” U skoro svim slučajevima, kada se predmet ispituje odozdo, ispostavi se da je zmija koja uništava boga predstavljena kako prolazi kroz teškoće i patnju koje se završavaju njenom smrću. Samim tim, bog Tor, dok na kraju uspeva da uništi veliku zmiju, predstavljen je kako u samom trenutku pobede umire od otrovnog izdisaja zmije. Na isti način su i vavilonci predstavili svog velikog uništitelja zmije među figurama njihove drevne sfere. Njegova misteriozna patnja je samim tim opisana od strane velikog grčkog pesnika Aratusa, čiji jezik pokazuje da kada je pisao, značenje toga što je bilo predstavljeno se gubilo, mada, kada se posmatra u svetlu Svetog pisma, svakako jeste veoma važno:

,,Ljudsko obličje, opterećeno teškim radom, javlja se; 
Međutim još uvek mu ime neznano ostaje; 
Niti su poznate muke koje time trpi; 
Ali čim izgleda da pada na kolena, 
Njegovi smrtnici neznanice Engonasisa zovu; 
I dok mu se uzvišene grozne ruke šire, 
Ispod njega se javlja zmajeva strašna glava, 
A njegovo desno stopalo nepomično stoji, 
Fiksirano na povijenoj kresti čudovišta.”

slika br. 18 

Konstelacija koja je time predstavljena jeste obično poznata pod imenom koje nosi značenje ,,Onaj koji kleči”, upravo iz samog ovog opisa grčkog pesnika, ali jasno je da je reč ,,Engonasis” potekla od Vavilonaca i mora se protumačiti ne u grčkom nego u kaldejskom smislu. Ukoliko se tako protumači, kao što sam postupak ovog lika nalaže, ime ovog misterioznog paćenika jeste ,,Onaj koji je zdrobio zmiju”.

Ponekad kada  je stvarno ubijanje zmije predstavljeno kao mnogo lakši proces, čak i tad je smrt bila krajnji rezultat a upravo ta smrt uništitelja zmije opisana je na takav način da ne postoji nikakva sumnja da je priča pozajmljena. Ovo je posebno slučaj sa indijskim Krišnom, na koga Wilkinson aludira u datom isečku. U legendi koja se tiče njega, čitavo drevno obećanje o Edenu jeste veoma upečatljivo otelotvoreno.  Pre svega, on je predtavljen na slikama sa nogom na glavi velike zmije a zatim, nakon što istu uništi, govori se o tome kako je on  umro kao posledica toga što je bio pogođen strelom u stopalo, a kao što je to slučaj i sa Tamuzom, veliki plač se svake godine priređuje u njegovu čast. Čak i u Grčkoj, u klasičnoj priči o Parisu i Ahilu, imamo vrlo jednostavnu aluziju na taj deo drevnog obećanja koje se odnosi na povređivanje ,,pete” osvajača. Ahila, jedinog sina boginje, bilo je nemoguće povrediti u bilo koje mesto osim u petu, ali ta rana je bila smrtonosna. To je i njegov protivnih iskoristio usled čega je i došlo do smrti.

Ukoliko postoje dokazi da su čak i Pagani znali da će upravo smrću obećani Mesija uništiti smrt i onog koji ima moć nad smrću, Đavola, pod koliim je tek dubokim utiskom čovečanstvo bilo kada je u pitanju ova istina od ključnog značaja u ranim danima Semiramide, kada su oni bili toliko bliže izvoru božanske tradicije. Kada je ime Zoroaster, ,,seme žene”, dato onome koji je zbog lažnog obožavanja i otpadništva umro u sred uspešne karijere, ne postoji sumnja u vezi značenja koje to ime treba da pruži. A činjenica o nasilnoj smrti heroja, koji je uz poštovanje svojih sledbenika uradio sve to kako bi blagoslovio čovečanstvo, učinio život srećnim i oslobodio ljude tako da se ne plaše gneva koji dolazi, umesto da bude fatalna za dodeljivanje jedne takve titule njemu, učinila je sasvim suprotno.

Sve što je bilo potrebno da bi se ta šema dozvolila u ime onih koji su od pravog Boga tražili izgovor za stalno nepoštovanje religijskih uverenja, bilo je samo otkriće da  iako je veliki čuvar tog nepoštovanja pao i postao plen zlih ljudi, on je sebe slobodno ponudio za dobrobit čovečanstva. Evo šta je zapravo urađeno. Kaldejska verzija priče o velikom Zoroasteru jeste ta da se on molio vrhovnom Bogu raja da mu oduzme život; da je njegova molitva uslišena i da je on umro uveravajući svoje sledbenike da ukoliko budu gajili uspomenu na njega, carstvo nikada neće pripadati ikom drugom do Vaviloncima. Ono što vavilonski istoričar Beros kaže da odsecanje glave velikog boga Bela takođe ima isti efekat. Bel je, kako Beros kaže, zapovedio jednom od bogova da mu odseku glavu da se od krvi koja bude prolivena ovom njegovom zapovesti i njegovim pristankom i koja potekne zemljom, nova stvorenja mogla da budu formirana, jer je prvo stvaranje smatrano vrstom neuspeha. Samim tim, smrt Bela, koji je bio Nevrod, baš poput one koja se pripisuje Zoroasteru predstavljena je kao u potpunosti dobrovoljna i izvršena radi dobrobiti sveta.

Izgleda da su onog trenutka kada je mrtav heroj trebalo da bude deifikovan tajne Misterije osmišljene. Prethodni oblik neprihvatanja religijskih uverenja tokom Nevrodovog života izgleda da je otvoren za javnost. Očigledno je postojalo osećanje da publicitet nije dolazio u obzir. Smrt velikog kolovođe ovog neprihvatanja religijskih uverenja nije smrt ratnika koji je ubijen u bici, već svečano nanesen čin pravične surovosti. Ovo je dobro ustanovljeno smrću Tamuza i Ozirisa. Sledi svedočenje o Tamuzu, koje je dao proslavljeni Majmonid, a koje duboko prožima sva kaldejska učenja: ,,Kada je lažni prorok pod imeno Tamuz propovedao određenom kralju da on treba da obožava 7 zvezda i 12 znakova Zodjaka, taj kralj je naložio da ga ubiju. U noći uoči njegove smrti sa svih strana sveta sve slike su se sakupile u vavilonskom hramu i oformile jednu veliku zlatnu sliku Sunca koja je stajala između raja i zemlje. Ta slika se prostirala u sredini hrama, kao i sve slike oko nje, i govorile su im sve što se Tamuzu desilo. Slike su plakale i žalile celu noć a zatim, to jutro, one su odletele, svaka u svoj hram na različitim krajevima sveta. Odatle potiče običaj koji se obeležava svake godine, na prvi dan meseca Tamuza kada se žali i plače za Tamuzom.”

Ovde naravno postoji sva ekstravagancija idolopoklonstva kao što se ona može naći u Kaldejskim svetim knjigama sa kojima se Majmonid konsultovao; ali ne postoji razlog za sumnju u vezi činjenica oko načina ili uzroka smrti Tamuza. U ovoj kaldejskoj legendi stoji da je komandom ,,određenog kralja” ovaj kolovođa neprihvatanja religijskih učenja usmrćen. Ko bi mogao da bude ovaj kralj koji se toliko odlučno protivio obožavanju domaćina raja? Od onoga što je rečeno o egipatskom Herkulu, dobili smo vrlo vredne informacije o ovoj temi. Wilkinson priznaje da je najrevniji Herkul i onaj istinski primitivan bio poznat u Egiptu kao neko ko se uz pomoć ,,moći bogova” *(tj. DUHA) borio sa Divovima i pobedio ih.

*Ime istinskog boga je (Elohim) jeste u množini. Samim tim, ,,moć bogova” i ,,boga” izražena je istim terminom.

Bez sumnje, Herkulovo ime i karakter su kasnije Pagani dali onima koji će ga obožavati kao velikog oslobodioca ili mesiju, baš kao što su oni koji su se protivili paganskim božanstvima postali poznati kao ,,Divovi” koji su se pobunili protiv raja. Al hajde samo da se osvrnemo na to ko su bili ti Divovi koji su se pobunili protuv Raja. To su bili Nevrod i njegovi sledbenici, jer su Divovi bili ,,oni moćni” koje je Nimrod predvodio. Ko je onda bio najprikladniji da predvodi suprostavljanje odbijanju religijskih uverenja za vreme primitivnog obožavanja? Da je Šem bio tad živ, on bi bez sumnje bio taj. Ko bi poput njega mogao? U skladu sa ovom dedukcijom, pronalazimo da je jedno od imena primitivnog Herkula u Egiptu bilo ,,Sem”.

Ukoliko je ,,Sem” bio primitivan Herkul koji je savladao Divove, i to ne samo pukom fizičkom silom već ,,silom Boga” ili uticajem Svetog duha, to se onda u potpunosti slaže sa njegovim karakterom. Štaviše, neverovatno je to koliko se poklapa sa egipatskim beleškama o smrti Ozirisa. Egipćani kažu da je veliki neprijatelj njihovog boga savladao Ozirisa ali ne otvorenim nasiljem. Skovavši zaveru, zajedno sa 72 vodeća čoveka Egipta, nadmoćao ga je, ubio a zatim isekao njegovo mrtvo telo na parčad i različite delove poslao u gradove širom zemlje. Pravo značenje ovoga se javlja kada se baci pogled na pravosudne institucije Egipta. Bilo je ukupno 72 sudije, među kojima su bili i civili i sveci, koji su u skladu sa egipatskim zakonom imali zadatak da odluče kakva će kazna biti dodeljena krivcu koji je toliki prestup načinio kao što je to bio Oziris, pod pretpostavkom da je ovo bilo pravosudno pitanje. Prilikom rešavanja takvog slučaja, dva tribunala su bila uključena. Pre svega, tu su bile obične sudije koje su imali moć nad životom i smrti, i kojih je bilo ukupno trideset. Zatim, postojao je tribunal koji se sastojao od 42 sudije, koji su, ukoliko Oziris bude osuđen na smrt, imali zadatak da donesu odluku o tome da li će njegovo telo biti sahranjeno ili ne. Pre svake sahrane, ovaj tribunal je morao da donese odluku da li će pojedinac biti sahranjen ili ne.*

*DIODOR Reči Diodora, onako kako su date u običnim izdanjima, svode broj sudija na ,,više od 40” bez tačne naznake koliko ih zapravo ima. U Codex Coislianus stoji da se radi o droju koje je ,,za dva veći od 40”. Zemaljskih sudija, koji su sudili o tome da li neko treba da bude sahranjen ili ne, kako WILKINSON i BUNSEN tvrde, bilo je isto koliko i sudija pakla.

Spomenici svedoče o tome da je ovih sudija bilo 42. Samim tim, i zemaljskih sudija koji sude oko toga ko će biti sahranjen takođe mora da bude 42. U skladu sa ovim brojem koji se jednako odnosi na sudije ovog sveta i sveta duhova, Bunsen, kada je govorio o suđenju preminule osobe u neviđenom svetu, koristi ove reči u gore navedenom pasusu: ,,42 boga (broj sudija koji sačinjavaju zemaljski tribunal za mrtve) zauzimaju mesta sudija.” Sam Dorije, bilo da je stvarno napisao da je njihov broj ,,za dva veći od 40” ili samo ,,veći od 40”, daje nam razloge da verujemo da je stvarno imao na umu broj 42. On kaže da je ,,čitava priča o senkama ispod”, onakva kakvu je Orfej preneo iz Egipta, ,,korpirana od ceremonija egipatskih sahrana”, kojoj je prisustvovao nakon suđenja o sahrani mrtve osobe. Ukoliko je stvarno bilo samo 42 sudije  u ,,senkama ispod”, onda se čak i po tome što je Diodor pokazao vidi da broj onih koji sude na zemlji moda da je bio isti, bez obzira na način tumačenja njegovih reči.

Pošto je odbijeno to da se on sahrani, oba tribunala su morala biti uključena. Samim tim, bilo bi tačno 72 osobe, a Typho je bio predsednik. Osudili su Ozirisa na smrt i naložili da bude isečen na komade. Na šta se onda odnosi ova izjava, kada se uzme u obzir zavera, ako ne na to da je veliki suparnik idolopokloničkog sistema koji je Oziris uveo, do te mere ubedio sudije o veličini prekršaja koji je on počinio, da su prestupnika osudili na strašnu smrt i sramotu nakon nje, kako bi se zastrašio svako ko bi mogao da krene njegovim stopama. Sečenje mrtvog tela na komade i slanje delova tela u različite gradove paralelno je onome što čitamo u Bibliji o sečenju mrtvog tela Levove konkubine na delove (Sudije 19.29) i o tome kako su poslali delove njenog tela svakom od 12 plemena Izraela. Sličan korak preduzima i Savle, koji ,,uze dva vola, i iseče ih na komade, i razasla ih u sve krajeve Izrailjeve (1. Samuilova 11.7). Kritičari tvrde da su i Levi i Savle postupali po patrijarhalnom običaju prema kome bi osveta bila izvršena nad onima koji se nisu odazvali okupljanju koje je na ovakav ozbiljan način prizvano. Savle je mnogo reči upotrebio kako bi iskazao sledeće kada su delovi vola bili poslati plemenima: ,, Ko ne pođe za Saulom i za Samuilom, ovako će biti sa govedima njegovim. I strah Gospodnji popade narod, te iziđoše jednodušno.” Na sličan način, kada su delovi Ozirisa poslati u gradove od strane 72 ,,zaverenika”, drugim rečima, vrhovnih sudija Egipta, oni su ozbiljno poručili: ,,ko god da uradi isto što je i Oziris uradio, isto treba i njemu da bude urađeno; tako da i on takođe treba da bude isečen na komade.”

Kada je nereligija i nepoštovanje religijskih uverenja ponovo zavladala, ovaj čin na koji su sastavljeni autoriteti u vezi sa kolovođom otpadnika bili navedeni, a koji je namenjen da se stavi tačka na kombinovane sisteme nereligije i depotizma koje su postavili Oziris i Nevrod, svakako je bio razlog intenzivne mržnje upućene svim njegovim simpatizerima; a kao glavni učesnik u njemu stigmatizovan je Typho ili ,,Onaj zli.”*

* Wilkinson priznaje da su različiti pojedinci u različito vreme gajili mržnju prema Egiptu. Jedno od najzapaženijih imena po kojima je Typho ili Onaj zli bio poznat bilo je Seth (EPIPHANIUS, Adv. Hoeres). Seth i Shem su sinonimi koji označavaju ,,onog određenog.” Kako je Shem bio mlađi Noin sin i ,,brat Jafeta starijeg” (Postanje 10.21), i kako je preeminentnost božanski dodeljena njemu, ime Shem, ,,onaj određeni” bez sumnje je dato njemu od strane božanstva, bilo na rođenju bilo kasnije, kako bi on bio obeležen baš kao što je Seth prethodno bio obeležen kao ,,dete obećanja.”Shem, međutim, izgleda da je u Egiptu bio poznat kao Typho, ne pod imenom Seth već pod svojim imenom. Wilkinson nam govori da je Typho bio okarakterisan imenom koje je imalo znaćenje ,,uništiti ili opustošiti.” Ime Shem takođe ima značenje ,,napustiti” ili ostaviti da propadne. Dakle, Shem, onaj određeni, od strane svojih neprijatelja je nazvan imenom koje nosi značenje ,,Onaj koji pustiši ili uništava”, tj. Đavo.

Uticaj koji je ovaj omrznuti Typho ostavljao u umovima takozvanih ,,zaverenika”, ukoliko u obzir uzmemo fizičku silu kojom je Nimrod podržavan, mora da je bio veliki. To nam pokazuje da iako je njegovo delo koje se tiče Ozirisa zaklonjeno, a on sam nagrđen imenom punim mržnje, on zaista nije bio niko drugi do primitivni Herkul koji je pobedio Divove uz pomoć ,,Božije moći” ili ubedljive moći njegovog Svetog duha.

U vezi sa ovim Shemovim karakterom, mit u kojem Adonis, koji je poistovećen sa Ozirisom, biva ubijen kljovama divljeg vepra, lako se može otkriti.* Kljova divljeg vepra je simbol. U svetom pismu, kljova se zove ,,rog”, mnogi klasični Grci nisu pravili razliku između ova dva.**

* U Indiji, priča se da je demon sa ,,licem vepra“ dobio takvu moć svojom posvešćenošću, da je vršio opresiju nad ,,posvećenicima“ ili obožavaocima bogova, koji su morali da se kriju.

(MOOR'S Pantheon) Čak i u Japanu postoji sličan mit.

** Pauzanija priznaje da su neki u njegovo doba smatrali kljove zubima, ali on se jako zalagao za to da se one smatraju ,,rogovima”.

Sada kada nam je poznato da se kljova smatra ,,rogom” u skladu sa simbolizmom idolopoklonstva, značenje kljova vepra, koje su ubile Adonisa, nije toliko teško pronaći. Rogovi bika koje je Nevrod nosio predstavljali su simbol fizičke moći. Kljove vepra su bile simbol duhovne moći. Kako ,,rog” znači moć, samim tim i kljova, koja predstavlja rog u ustima, znači ,,moć u ustima”; drugim rečima, moć ubeđivanja, sama moć koju je ,,Sem”, primitivni Herkul, posedovao. Čak od drevnih tradicija Gela, dobijamo delić dokaza koji ilustruje ovu ideju o moći u ustima, i vezuje je za velikim Noinim sinom, na kome počiva blagoslov Svevišnjeg, kako je to zabeleženo u Svetom pismu. Keltski Herkul je poznat i pod imenom Hercules Ogmius, što na kaldejskom znači ,,Herkul koji žali”.*

* Keltski učenjaci tvrde da ime Ogmius etimološki potiče od reči Ogum, za koju kažu da znači ,,tajna pisanja”; ali veća verovatnoća je ta da je reč Ogum potekla od imena boga, a ne da je ime boga izvedeno iz nje same.

Ni jedno ime ne može da bude prikladnije, niti može da više opisuje istoriju Šema, nego ovo. Izuzev našeg prvog roditelja, Adama, možda nikada nije ni postojao čovek koji je video više patnje od njega. Ne samo da je video široko rasprostranjeno nepoštovanje religijskih uverenja, koje ga je duboko povređivalo jer je prisustvovao strašnoj katastrofi – poplavi, već je živeo dovoljno dugo da sahrani 7 generacija svojih potomaka. Živeo je 502 godine nakon poplave, i kako su životi ljudi postali dosta kraći nakon tog događaja, ništa manje nego 7 generacija njegovih direktnih potomaka umrli su pred njim (Postanje 11:10-32). Koliko je samo prikladno ime Ogmius, ,,Onaj koji pati ili žali” za onog ko je prošao kroz toliku istoriju! Sada, na koji način je ovaj Herkul koji ,,žali” predstavljen kako smiruje narode i ispravlja nepravde? Velike grupe ljudi su predstavljene kako ga prate, vučeni finim zlatnim lancima prikačenim za njihove uši i usta.*

* Sir W. BETHAM'S Gael and Cymbri. U vezi sa ovim Ogmiusom, jedno od imena ,,Sema”, velikog egipatskog Herkula koji je pobedio Divove, vredno je pomena. To ime je Chon. U BRYANTovom delu Etymologicum Magnum stoji: ,,Kažu da je na egipatskom dijalektu Herkul oslovljavan imenom Chon.” Treba uporediti ovo sa WILKINSONom gde je Chon oslovljavan imenom ,,Sem.” Khon na kaldejskom znači žaliti, a kako je Shem bio Khon – tj. ,,Sveštenik” Svevišnjeg Boga, njegov karakter i čudne okolnosti kao kod Khona ,,koji žali” formirali bi dodatni razlog zašto on treba da bude poznat pod imenom egipatskog Herkula. Ne treba zanemariti to da što se tiče onih koji teže tome da grešnike odvrate od pogrešnih puteva, postoji elokventnost u suzama koja je vrlo impresivna. Suze Whitefielda činile su veliki deo njegove moći, a samim tim su i suze Khona, Herkula ,,koji je žalio” pomogle istom da savlada Divove.

Postoji velika razlika između ova dva simbola – kljove vepra u zlatni lanci koji su prikačeni za usta i uši i koje vuku gomilu ljudi; ali oba ova simbola veoma lepo ilustruju istu ideju – jačina te ubedljive snage koja je omogućila Shemu da podnese prlimu zla koja je brzo preplavila svet.

Kad je Shem imao toliko moćan uticaj na umove ljudi da ih je naveo da slede strašan primer velikog Apostata, i kada su odsečeni Apostatovi udovi poslati u glavne gradove, gde je bez sumnje njegov sistem bio ustanovljen, ljudi su shvatili da ukoliko se idolopoklonstvo nastavi i ukoliko načini korak napred, pod ovim okolnostima, neizbežno je da će se ono nastaviti u tajnosti. Strah od egzekucije, nanesen nekome ko je toliko moćan kao Nevrod, učinilo je neophodnim da se u nekom narednom periodu obrati posebna vrsta predostrožnosti. Pod ovim okolnostima, dakle, nastao je sistem ,,Misterije” koja se, iako centrirana u Vavilonu, proširila celim svetom. U ovim Misterijama, pod velom tajne i uvođenjem zakletve, i svim plodnim izvorima magije, ljudi su postepeno ponovo navedeni na svo idolopoklonstvo koje je bilo zabranjeno u javnosti. Nove odlike su dodate idolopoklonstvu koje su isto učinili u većoj meri bogohulnim nego što je to bilo ranije. Ta magija i idolopoklonstvo su bile sestre bliznakinje. Na svet su došle zajedno, za šta i imamo obilnu količinu dokaza. Kako tvrdi istoričar Justin ,,Za njega (Zoroastera) kažu da je prvi izumeo magijske veštine i da je uporno proučavao kretanja nebeskih tela.” Zoroaster o kome Justin govori jeste Baktrijanac Zoroaster, ali ovo je široko prihvaćeno kao greška. Stanley, u svojoj Istoriji orijentalne filozofije, donosi zaključak da se greška javila usled sličnosti imena, i ono što je pripisano Baktrijanac Zoroasteru zapravo je pripadalo Kaldejcu jer se ,,ne može zamisliti da je Baktrijanac bio izumitelj tih veština u kojima je Kaldejac, njegov savremenik, bio toliko vešt.” Epifanije je očigledno do znatnog zaključka pre njega. On tvrdi, na osnovu dokaza koji su mu bili dostupni, da je ,,Nevrod koji je osnovao nauke magije i astronomije, izum koji je kasnije pripisan Baktrijancu Zoroasteru.” Kao što smo videli da su Nevrod i Kaldejski Zoroaster isto, zaključci drevnih i modernih ispitivanja kaldejskog antičkog sveta u potpunosti su u harmoniji. Tajni sistem Misterija sada je imao gomilu načina da se nametne čulima učesnika, trikovima i sredstvima magije.  Uprkos svoj brizi i predostrožnostima onih koji su sprovodili ovakve inicijacije, dovoljno je ostalo dokaza da nam da jasan uvid u njihov pravi karakter. Sve je bilo podešeno tako da umove početnika dovede do najvišeg stupnja uzbuđenja, tako da ako se oni implicitno predaju sveštenicima, mogu očekivati bilo šta. Nakon što su kandidati za inicijaciju prošli kroz ispovedaonicu i zakleli se izrekavši zahtevane zakletve, ,,čudni i neverovatni objekti”, kako kaže Wilkinson, ,,pojavili su se”. Ponekad je mesto u kome su bili izgledalo kao da se trese; ponekad je bilo obasjano svetlošću ili je svetlelo od vatre, a zatim prekriveno potpunom tamom, ponekad su se javljali gromovi i grmljavina, ponekad su se čuli strašni zvuci i dreka, a ponekad su čak i strašni prividi zapanjivali zastrašene posmatrače.” Zatim, konačno, pred njima se pojavio veliki bog, centralni objekat njegovog obožavanja, Oziris, Tamuz, Nimrod ili Adonis, na najprikladniji način kako bi smirio njihova osećanja i aktivirao njihove slepe afekcije. Zapis jedne takve manifestacije je dat od strane drevnog Paganina, pažljivo zaista, ali opet na način koji pokazuje prirodu magijske tajne kojom je jedno takvo očigledno čudo postignuto: ,,U manifestaciji koju niko ne sme da otkrije … na zidu hrama se vidi svetlosna masa koja se prvo javlja sa velike udaljenosti. Ona se pretvara, dok se otvara, u lice koje je očigledno božansko i natprirodno, ozbiljnog aspekta ali ipak sa dozom slatkoće. Prateći učenja misteriozne religije, aleksandrijci su smatrali da je to Oziris ili Adonis i ukazivali su mu čast.” Na osnovu ove izjave, skoro da nema sumnje da je magijski čin koji je ovde vršen ništa drugo do metod koji se danas koristi u fantazmogoriji. Takva ili slična sredstva su upotrebljavana u najranijem dobu kako bi se živima prikazali mrtvi, u tajnim Misterijama. Imamo izjave iz najranije istorije koje se odnose na vreme Semiramide koje nagoveštavaju da su se magijski obredi vršili upravo u ovu svrhu.* Kako je magični fenjer, ili nešto slično tome, upotrebljavano i u kasnijem dobu kako bi se postigao isti cilj, razumno je doneti zaključak da su ista sredstva ili slična korišćena i u najranija vremena, kada su isti efekti bili proizvedeni.

* Jedna od izjava na koju se pozivam nalazi se u sledećim rečima Mojsija Horenskog u okviru njegove Armenijske istorije, a odnosi se na Semiramidin odgovor upućen Araeusu koga je ona zarobila u bici: ,,Izdala sam naređenje, kaže Semiramida, mojim bogovima da ližu rane Araeusa i da ga dignu iz mrtvih. Bogovi su, kaže ona, lizali Araeusove rane i vratili ga u život.” Da je semiramida stvarno učinila to što kaže da jeste, to bi bilo čudo. Efekti magije su bila lažna čuda: Justin i Epifanije pokazuju da u samom začeću idolopoklonstva leže lažna čuda. Osim u slučaju da je tad bilo poznato da Semiramida čini lažna čuda i diže iz mrtvih koristeći magiju, neverovatno je to da bi ona dala takav odgovor onima koje želi da umilostivi; jer, s jedne strane, kako bi ona ikada mogla da smisli takav odgovor a sa druge, kako bi mogla da očekuje da bi to imalo željeni efekat ako nije postojalo trenutno verovanje u praktikovanje nekromansije? Otkrivamo da u Egiptu, otprilike u isto doba, takva vrsta magijskih veština mora da je bila praktikovana, ukoliko je verovati Manetonu. ,,Maneton kaže”, kako Josif tvrdi, ,,da je on (starešina Horus o kome se očigledno govori kao o ljudskom i smrtnom kralju) primljen u videokrug bogova, i da je Amenhotep želeo istu privilegiju.” Ovo navodno prihvatanje pod okrilje bogova očigledno je impliciralo upotrebu magijskog umeća o kome se u ovom tekstu govori.

U rukama veštih ljudi koji su se bavili ovakvim osmišljavanjem, ovo je bilo moćno sredstvo za nametanje nečega onima koji su bili voljni da im se nešto nametne, koji su se protivili svetoj duhovnoj religiji živoga Boga koja se još uvek održavala i nakon što je čitav taj sistem oboren. Bilo je lako onima koji su upravljali Misterijama, jer su otkrili tajne koje su tada bile nepoznate gomili ljudi, i koje su bile pažljivo sačuvane, kako bi ljudims pružili ono što možda izgleda kao okularna demonstracija toga da je Tamuz, koji je bio ubijen i za kim je takva žalost iskazana, još uvek živ, i okružen božanskom i rajskom slavom. Sa usana jednog od veličanstveno otkrivenih, ili, što je praktično isto, sa usana nekog neviđenog sveštenika koji u njegovo ime govori iza scene, šta bi moglo da potekne toliko divno ili neverovatno da bi ljudi u to poverovali? Samim tim, čitav sistem tajnih Misterija Vavilona namenjen je da proslavi jednog mrtvog čoveka; a čim je ustanovljeno obožavanje jednog mrtvog čoveka, usledilo je obožavanje mnogo njih. Ovo baca svetlost na jezik 106. Psalma gde Gospod prekoreva Izrael za njihovu nereligioznost, kaže: ,,Spojili su se kod Velfegora i jeli žrtve prinesene mrtvima.” Samim tim, put je popločan za unošenje svih grozota i zločina koji su se odigravali u Misterijama; jer oni koji nisu želeli da zadrže Boga u svom znanju, koji su preferirali neki vidljiv predmet obožavanja, udovoljili su čulnim osećanjima svojih telesnih umova, i njima ništa nije moglo da u većoj meri odgovara razumu nego da sopstvenim ušima čuju komandu od strane toliko veličanstvene manifestacije koja navodno potiče od samog božanstva kog su poštovali.

Šema, samim tim vešto formirana, imala je efekta. Semiramida je dobila slavu od svog mrtvog i deifikovanog muža; i nakon nekog vremena oboje, pod imenom Rea i Nin, ili ,,Boginja-Majka i Sin”, bili su obožavani neverovatnim entuzijazmom a njihove slike su svuda bile postavljene kako bi im se ukazalo obožavanje.*

* Izgledalo je da ni jedno javno idolopoklonstvo nije pokrenuto do vladavine Semiramidinog unuka, Arioha ili Arijusa. (Cedreni Compendium)

Kad god je to što je Nevrod bio crnac predstavljalo prepreku obožavanju istog, ta prepreka je vrlo lako savladana. U skladu sa kaldejskom doktrinom o seobi duša, sve što je bilo potrebno jeste pokrenuti učenje da se Nino ponovo pojavio u obličju posthumnog sina, svetlog tena, rođenog natprirodnim putem od strane svoje udovice nakon što je otac otišao u slavu. Kako je raskalašan i razuzdan Semiramidin život podario njoj mnogo dece, koja navodno ne pripadaju ni jednom ocu na zemlji, dozvola poput ove bi odjednom osvetlila greh i omogućila joj da izađe u susret osećanjima onih koji su nezadovoljni istinskim obožavanjem Jehove ali koji pak nemaju volju da kleknu pred crncem.

Od svetla koje je Egipat bacio na Vavilon, kao i od oblika postojećih slika vavilonskog deteta u naručju boginje-majke, imamo svaku osnovu da verujemo da je ovo stvarno bilo urađeno. U Egiptu, Horus svetle puti, sin crnca Ozirisa, koji je bio omiljeni objekat obožavanja, u rukama boginje Izis, je navodno bio čudotvorno rođen kao posledica boginjine veze sa Ozirisom nakon njegove smrti. On je zapravo nova inkarnacija tog boga i treba da osveti svoju smrt. Divno je otkriti to da i u odsečenim zemljama i među milionima ljudi danas, koji nikada nisu videli čoveka crne puti, obožavaju boga koji jeste crnac. Međutim, kao što ćemo to kasnije i videti, među civilizovanim nacijama antičkog sveta, Nevrod je skoro svuda ozloglašen i lišen svoje preeminencije i to zbog ob deformitatem, ,,zbog svoje ružnoće”. Čak i u samom Vavilonu, posthumno dete, koje je poistovećeno sa svojim ocem i koje je nasledilo očevu slavu, ali pak poseduje u većoj meri majčin ten, postalo je omiljeni tip Madoninog božanskog sina.

Ovom sinu, obožavanom u naručju svoje majke, dodeljeni su svi atributi i sva imena obećanog Mesije. Kako je Hrist u Starom zavetu na hebrejskom nazvan Adonai, Gospod, tako je i Tamuz nazvan Adonom ili Adonisom. Pod imenom Mitra, on je obožavan kao ,,Posrednik”. Kao Posrednik i načelnik saveza milosti, on je nazvan Baal-berith, Gospodar Saveza (slika 19) – Sudijama 8.33. U ovom obličju on je predstavljen na persijskim spomenicima kako sedi na dugi, dobro poznatom simbolu saveza. U Indiji, pod imenom Višnu, Čuvar ili Spasitelj ljudi, iako je bio bog, on je obožavan kao veliki ,,Čovek-žrtva” koji je ponudio sebe kao žrtvu još i pre postanka sveta. Hindu sveti spisi nas uče da ova misteriozna ponuda pre stvaranja predstavlja osnovu svih žrtava koje su ikada bile ponuđene.*

* Dok radi svoj posao Višnu, Bog koji leči/popravlja, navodno je ,,izvadio trnje iz tri sveta.” (Murov Pantenon). Trnje je simbol kletve – Postanje 3:18.

slika br. 19

Da li se ikakvo čudo opisano ovakvom izjavom može naći u svetim knjigama paganske mitologije? Zašto bi? Pošto je greh ušao u svet postojao je samo jedan način spasenja i to putem krvi večnog saveza (Boga sa religijskom zajednicom) – načinom koga je čitavo čovečanstvo jednom poznavalo, od doba pravičnog Abela pa nadalje.  Kada je Abel, ,,verom” ponudio Bogu svoju žrtvu koja je bila veličanstvenija od Kainove, upravo ta njegova vera je bila ,,u krvi ubijenog Jagnjeta” zarad Boga ,,od osnivanja sveta” i javila se tačno na vreme da bude stvarno ponuđena na Golgoti, što je dalo svu ,,veličanstvenost” tome što je ponudio.

Ukoliko je Abel znao ,,krv Jagnjeta”, zašto i Hindu narodi nisu to znali? Jedna mala reč pokazuje da je čak i u Grčkoj vrlina ,,krvi Božije” jednom bila poznata, iako je ta vrlina, kako pesnici svedoče, potpuno prikrivena i degradirana. Ta reč je Ichor. Svaki čitalac bardova klasične Grčke zna da je Ichor termin koji je se na čudan način odnosi na krv božanstva. Homer o tome govori:

,,Iz bistre vene besmrtna Ichor je potekla, 
Takav potok koji teče iz ranjenog boga, 
Čista emanacija, nepokvarena krv, 
Ni slična našoj odvratnoj, 
mrtvačkoj zemaljskoj krvi.”

Koje je tačno značenje termina Ichor? Na Grčkom ova reč nema etimološko značenje, ali na kaldejskom ona označava ,,dragocenu stvar”. Takvo ime, primenjeno na krvi božanstva, može da ima samo jedno poreklo. Ono potiče iz velike patrijarhalne tradicije koja je navela Abela da se raduje ,,dragocenoj krvi” Hristovoj, najdragocenijem poklonu koji je ljubav božanska mogla da pokloni svetu ispunjenom krivicom i koji, kao krv jedinog pravog ,,Čoveka-žrtve”, jeste u isto vreme zaista i istinski ,,krv Božija” (Dela 20:28).

Čak i u samoj Grčkoj, iako je tamo doktrina u potpunosti preokrenuta, to se nije do kraja izgubilo. Pomešalo se sa lažima i fabulama, bilo je sakriveno od mase ljudi, ali u tajnom mističnom sistemu zauzimalo je veoma važno mesto. Servije nam govori da je velika svrha Bakusovih orgija bila ,,pročišćenje duša“, jer je u okviru ovih orgija postojalo prolivanje krvi životinja u znak sećanja na prolivanje krvi velikog božanstva koje je ovim životinjama počašćeno. Samim tim, da li postoji verovatnoća da ovo simbolično prolivanje krvi tog božanstva nije imalo efekat ,,pročišćenja od greha“ za šta su i bili namenjeni ti mistični obredi?

Videli smo da su patnje vavilonskog Zoroastera i Bela iskazane kao voljne, pretrpene u korist sveta, i da su one vezane za uništenje glave velike zmije, što je podrazumevalo uklanjanje greha i kletve. Ukoliko je grčki Bakus još jedan oblik vavilonskog božanstva, onda su njegove patnje i prolivena krv predstavljeni kao nešto što je on pretrpeo u istu svrhu – za ,,pročišćenje duša.“ Sa ove tačke gledišta, hajde da pogledamo dobro poznato grčko ime –Bakus. Ime je glasilo Dionisus ili Dionisos. Koje je bilo značenje tog imena? U svim interpretacijama je deifikovano.  Ali samim tim jer pripada zemlji odakle je sam bog prvobitno došao, značenje je veoma jednostavno. D'ion-nuso-s označava ,,ONOGA KO NOSI GREH”*, ime koje je u potpunosti prikladno karakteru onoga čije su patnje predstavljene kao misteriozne, i ko je smatran onim ko ,,čisti duše”.

* Izraz upotrebljen u Drugoj knjizi Mojsijevoj, stih 28:38, za ,,nošenje greha” jeste "nsha eon". Sinonim za eon, ,,greh” jeste aon. Na kaldejskom prvo slovo postaje i pa samim tim aon, ,,greh”, postaje ion. Zatim, nsha ,,nositi” u participu jeste ,,nusha”. A kako Grci nisu imali sh, to je postalo nusa. De ili Da predstavlja demonstrativnu zamenicu koja označava ,,Taj” ili ,,Veliki.” Samim tim, "D'ion-nusa" jeste veliki nosilac greha. Klasični pagani su imali ideju odstranjivanja greha i o prenesenoj patnji, to vidimo na osnovu Ovidovih reči u vezi sa Olenosom. Za Olenosa se kaže da je preuzeo na sebe i svojevoljno nosio krivicu zbog nečega za šta nije bio kriv. Pod teretom ovog prikačenog greha, koji je on sam preuzeo, Olenos je predstavljen kako prolazi kroz strašnu patnju, biva prestrašen na smrt i pretvoren u kamen. Kako je kamen u koji je Olenos pretvoren podignut na svetoj planini Idi, to nam pokazuje da je Olenos smatran svetom osobom. Pravi karakter Olenosa kao ,,nekog ko nosi greh” može biti u potpunosti ustanovljen. [1]

Sada, ovaj vavilonski bog, poznat u Grčkoj kao ,,neko ko nosi greh” a u Indiji kao ,,Čovek-žrtva”, a među budistima na istoku, gde se jasno vidi da su prvobitni elementi sistema vavilonskog porekla, on je bio ,,Spasilac sveta”.

Bilo je dobro poznato da su Grci povremeno obožavali vrhovnog boga pod naslovom ,,Zevs Spasitelj”, ali se smatralo da se ovaj naziv odnosi samo na spasenje u bici, ili na nekakvo privremeno oslobođenje. Ali sada kada se zna da je ,,Zevs spasitelj” samo naziv za Dionisa, ,,Bakusa koji nosi greh”, njegov karakter, kao ,,Spasitelj” pojavljuje se u sasvim drugačijem svetlu. U Egiptu, kaldejski bog je uzdignut kao veliki objekat ljubavi i obožavanja i kao bog putem koga su ,,dobrota i istina otkriveni čovečanstvu”. Njega su smatrali predodređenim naslednikom svih stvari, i na dan svog rođenja, verovalo se da se začuo glas koji je rekao: ,,Gospod čitave zemlje je rođen”. Kao ovakav karakter, on je nazvan ,,Kraljem kraljeva i Gospodom gospodara”, proslavljeni Sesostris je prouzrokovao da sam ovaj naziv bude dodat imenu ovog boga na spomenicima koje je on podigao kako bi prikazao slavu svojih pobeda.

Ne samo da je njemu ukazana čast kao ,,Velikom Kralju”, on je takođe smatran Gospodom nevidljivog sveta i ,,Sudijom mrtvima”. Smatralo se da u svetu duhova, svako mora da se pojavi pred njegovim strahovitim tribunalom kako bi se donela odluka o sudbini dotičnog. Kako je pravi Mesija bio poznat pod nazivom ,,Čovek čije ime je grana”, on je bio proslavljen ne samo kao ,,Grana Husa” već i kao ,,Grana Boga” koja je ljubazno data zemlji kako bi izlečila sve svoje boljke.* On je u Vavilonu bio obožavan pod imenom El-Bar, ili ,,Bog Sin.” Upravo pod ovim imenom on je predstavljen Berosu, kaldejskom istoričaru, kao drugi na spisku vladara.**

*Ovo je ezoterično značenje Virgilove ,,Zlatne Grane” i Grane Imele kod Druida. Dokaz o ovome nalazi se u Apokalipsi iz prošlosti. Moram dodati, onako usput, da je obožavanje svete grane rasprostranjeno. Ne samo da Crnci u Africi prilikom obožavanja Fetiche, u određenim prilikama, koriste granu (HURD Običaji i  ceremonije), već se i u Indiji čak mogu naći tragovi iste prakse. Moj brat, S.Hislop, Slobodni crkveni misionar u Nagpuru, informiše me da je pokojni Rajag Nagpore svake godine na određeni dan obožavao granu određene vrste drveta – Apte, koja je bila zasađena za tu priliku i koja je nakon što bi primila božansku čast iščupana a njeni listovi distribuirani od strane princa svojim plemićima. Na ulicama grada, sadnice iste vrste drveta su bile prodavane a lišće, pod imenom sona - ,,zlato” , davalo se prijateljima.

** BEROS, BUNSENOV Egipat. Ime ,,El-Bar” je gore dato u hebrejskom obliku, kako bi bilo poznatije čitaocu koji je upoznat sa Engleskom Biblijom. Kaldejski oblik imena jeste Ala-Bar, što je na Berosovom grčkom jeziku Ala –par, sa sufiksom os. Promena reči Bar u Par u grčkom jeziku jeste samo jedan od primera principa kao što je Ab, ,,otac”, postalo Appa u grčkom jeziku i Bard ,,pegavi” postalo Pardos… Ovo ime, Ala-Bar, verovatno je dato od strane Berosa legitimnom sinu i nasledniku Nevroda. Ala-Par-os je trebalo da označi vladara koga smatraju ,,Bogom Sinom” ili ,,Sinom Boga” i to je potvrđeno još jednim načinom čitanja istog imena kao što postoji u grčkom jeziku. Tamo ime glasi Alasparos. Ime Pyrsiporus koje se odnosi na Bakusa, znači Ignigena ili ,,Seme vatre” a Ala-sporos ,,Seme Boga” jeste sličan izraz koji je formiran na isti način a ime glasi Grecised.

Pod ovim imenom on je pronađen na Lajardovim skulpturama Ninive, ime Bar, ,,Sin” koje ima prefiks koji označava El ili ,,Boga”. Pod istim imenom njega je pronašao Ser H. Rawlinson , gde su imena ,,Beltis” i ,,Sjajan Bar” bili u neposrednoj jukstapoziciji. Pod imenom Bar on je obožavan u Egiptu još u najranijem dobu, mada je nešto kasnije bog Bar degradiran u popularnom Pantenonu, kako bi se ostavilo mesto za jedno još popularnije božanstvo. U samom paganskom Rimu, kako Ovid svedoči, on je obožavan pod imenom ,,Večni dečak”.* U pitanju je bila smela i direktna postavka u Vavilonu kao opozicija ,,Sinu Blagoslovenom.”

* Kako bismo razumeli pravo značenje gore navedenog izraza, moramo se osvrnuti na zapanjujuću formu zaveta među Rimljanima. U Rimu, najsvetiji oblik zaveta bio je (kao što možemo da vidimo na osnovu AULUS GELLIUS) ,,Jupiterom Kamenim”. Ovo je samo po sebi glupost. Međutim ukoliko ,,lapidem” (kamen) prevedemo na sveti jezik, ili kaldejski, zavet glasi: ,,Jupiterom (Jovom) Sinom” i ,,Sinom Jupiterom (Jovom)”. Ben, što na hebrejskom znači Sin, na kaldejskom postaje Eben, što takođe označava kamen kao što se i može videti u ,,Eben-ezer,”, ,,Kamen pomoći”. Kako najtemeljnija istraživanja antičkog sveta nalažu, Rimski Jovis, što je bio nominativ u antičko doba, predstavlja samo oblik hebrejskog Jehove, očigledno je da je zavet prvobitno glasio ,,sinom Jehove”. To objašnjava na koji način je najozbiljniji i najobavezujući zavet preuzet iz oblika koji je gore naveden, i pokazuje takođe šta su stvarno mislili kada je Bakus, ,,sin Jovisa” nazvan ,,Večnim Deakom.” (OVID, Matem.)

[1] Olenos, Nosilac greha

U različitim delovima ovog rada izneti su dokazi koji pokazuju da je Saturn ,,otac bogova i ljudi” bio u jednom aspektu samo naš prvi otac Adam. Za Saturn se tvrdi da je proždrao svu svoju decu.*

* Ponekad se kaže da je proždrao samo svoju mušku decu. Pogledajte SMITH Klasični rečnik, i pod ,,Hera” ćete naći da su i ženska kao i muška deca bila proždrana.

U egzoteričnoj priči, među onima koji nisu znali prave činjenice o kojima se govori, ovo je zaista delovalo kao mit, upravo u obliku u kome se on obično nalazi – on ih je proždirao odmah nakon što su bili rođeni. Ali ono šo se zaista krilo iza takve izjave, a što se odnosi na proždiranje dece, jeste činjenica iz Svetog pisma u vezi sa Padom, a to je da ih je on uništio time što je jeo – ali nije jeo njih, već je jeo zabranjeno voće. Ovo je bilo tužno stanje stvari a paganska priča se nastavlja i kaže da je uništenje dece oca bogova i ljudi prestalo zahvaljujući njegovoj ženi Rei. Rea, kao što smo već videli, imala je dosta toga sa proždiranjem Saturnove dece, kao i sam Saturn. Ali, u progresu idolopoklonstva i nereligije, Rea ili Eva,  došla je da pokupi slavu na Saturnov način. Saturn, ili Adam, bio je predstavljen kao zlovoljno božanstvo; Rea ili Eva, sve više benigna, svom mužu je predstavila je kamen zamotan u pelena, što je on rado progutao pa su samim tim deca oca kanibala bila bezbedna. Kamen koji je zamotan u povoj na svetom jeziku glasi ,,Ebn Hatul”, što takođe označava ,,Sina koji nosi greh”.

* Hata, ,,greh”, takoađe se može pronaći u kaldejskom jeziku, Tul je od Ntl, ,,podržavati”. Ukoliko čitalac pogleda Horisa sa svojim zavojima (BRYANT), Dijanu sa zavojima oko nogu, simboličnog bika persijanca koji je na sličan način zavijen, pa čak i na bezobličnu kladu Tahićana koja je upotrebljena kao bog u vezana kanapima (WILLIAMS), moći će da vidi, mislim, da postoji neka važna misterija iza ovog zamotavanja.

To ne mora da znači da je Eva, ili majka čovečanstva, sama zapravo donela obećano seme (iako postoji mnogo mitova koji govore o tome). Nakon što je primila sama dar, i prigrlila ga, predstavila je isti svom mužu koji ga je verom primio i to je postavilo temelj njegovog spasenja i njegovog napretka. Proždiranje umotanog kamena od strane Saturna predstavlja samo simbolični izraz radosti kojom je Adam pun vere prihvatio dobre vesti od ženinog semena; verski čin, kako u Novom zavetu tako i u Starom,  simbolički je predstavljen jelom.

Otud Jeremijine reči ,, Kad se nađoše reči Tvoje, pojedoh ih, i reč Tvoja bi mi radost i veselje srcu mom, jer je ime Tvoje prizvano na me, Gospode Bože nad vojskama” (Jeremija 15:16). Ovo je takođe pokazao sam Gospod Isus Hrist koji je, predstavljajući Jevrejima neophodnost jedenja Njegovog mesa i jedenja u Njegovu čast, u isto vreme rekao: ,, Duh je ono što oživljava; telo ne pomaže ništa. Reči koje vam ja rekoh duh su i život su.” (Jovan 6.63). To da je Adam rado primio dobre vesti u vezi sa obećanim semenom i čuvao ih u svom srcu kao život duše, jasno se vidi na osnovu imena koje je dao ženi odmah nakon što ih je čuo; I Adam nadede ženi svojoj ime Jeva, zato što je ona mati svima živima.” (Postanje 3.20).

 Priča o umotanom kamenu se ne završava nakon što isti biva progutan, niti se završava prestankom propasti dece Saturnove. Kažu da se ovaj umotan kamen ,,čuva poreg hrama u Delfima gde se on dnevno pomazuje uljem i prekriva vunom” (MAURICE'S Indian Antiquities). Koliko je ovaj kamen simbol ,,sina koji nosi greh”, on takođe simboliše i Jagnje Gospodnje, ubijeno pri osnivanju sveta, od čije kože su naši prvi roditelji načinili svoju odeću kada su bili neodeveni, onako kako ih je bog stvorio.

Samim tim, iako je kamen oku predstavljen kao takav, on je morao da bude prikladno prekriven vunom. Kada je predstavljen kao grana, grana Božija, ona je takođe zamotana u vunu (POTTER, Religion of Greece). Dnevno pomazanje uljem je veoma važno. Ukoliko je kamen predstavljao sina koji nosi greh, šta bi to dnevno pomazanje moglo da znači osim toga da je taj kamen ,,pomazan od Gospoda” ili ,,Mesija” koga su idolopoklonici obožavali nasuprot pravom Mesiji koji je tek trebalo da bude otkiven?

Jedno od imena kojim je ovaj umotan i pomazan kamen zvan zapanjujuće potvrđuje gore navedeni zaključak. Ime je Baitulos. To pronalazimo kod Priscijana koji kada govori o ,,kamenu za kog se tvrdi da ga je Saturn proždraž za Jupitera” dodaje i to da ga Grci zovu ,,Baitulos”. ,, B'hai-tuloh” znači ,,dete koje vraća u život”*

* Od Tli, Tleh, ili Tloh, ,,Infans puer” (CLAVIS STOCKII, Chald.), i Hia ili Haya, ,,živeti, vratiti život.” (GESENIUS) Od Hia, ,,živeti” i prefiksa potiče grčka reč koja znači ,,život”. To Hia, kada je usvojeno u grčkom jeziku, takođe se izgovaralo Haya, dokaz leži u imenici Hiim, ..život,” koja se izgovara Hayyim, koja u Grčkom predstavlja ,,krv”. Mozaični princip, ,,da je krv život” je samim tim dokazano bio poznat i kod drugih, ne samo Jevreja. Haya, ,,živeti i vratiti život” sa prefiksom postaje B'haya. Tako u Egiptu možemo naći da je reč Bai označavala ,,dušu” ili ,,duh” (BUNSEN). B'haitulos je samim tim ,,dete koje vraća život” P'haya-n jeste isti bog.

Otac bogova i ljudi je uništio decu time što ih je pojeo; ali kada je progutao zamotan kamen on ih je vratio u život. (HESIOD, Teogona). Odatle ime Baitulos. Značenje ovog imena je u potpunosti u skladu sa onim što je rečeno u Sanhuniatonu u vezi sa imenom Baithulia datog od strane feničanskog boga Ouranosa:,, Bio je to bog Ouranos koji je osmislio Baithulia, koji je stvarao kamenje koje se kretalo kao da sadrži život.” Ukoliko je kamen  koji je Baitulos predstavio kao ,,dete koje vraća život”, prirodno je bilo to da kamen treba da bude napravljen tako da deluje kao da u sebi sadrži život, ukoliko je to moguće.

Postoji velika analogija između zavijenog kamena koji je predstavljao ,,sina koji nosi greh” i onog koga je Ovidov Olenos pomenuo, koji je na sebe preuzeo tuđu krivicu i koji je kao posledica toga pretvoren u kamen. Već smo videli da je Olenos, kada je pretvoren u kamen, postavljen u Frigiji na svetoj planini Ida. Mi imamo razloga da verujemo da kamen za koji se govori da je toliko uradio za Saturnovu decu, i koji je postavljen blizu hrama u Delfiju, predstavljao istog ovog Olenosa. Pronalazimo da je Olen bio prvi prorok u Delfiju i da je osnovao prvi hram tamo (PAUSA Phocica). Kako su proroci i sveštenici uglavnom nosili imena bogova koje su predstavljali (Hesihije nam govori da se svetenik koji je predstavljao velikog boga pod imenom grane u misterijama zvao Bakus), ovo ukazuje na jedno od drevnih imena boga u Delfiju. Ukoliko je postojao sveti kamen na planini Ida koji se zvao Olenosov kamen i sveti kamen u oblastima hrama u Delfiju, koji je Olen osnovao, da li može da postoji sumnja da je sveti kamen u Delfiju predstavljao isto što je predstavljao i sveti Idin kamen?

Zavijen kamen koji je bio postavljen u Delfiju, Priscijan je zvao ,,bogom” na već navedenom mestu. Ovaj bog, koji je simbolički božanski pomazan, bio je slavljen zbog toga što je vratio u život Saturnovu decu, decu oca bogova i ljudi, a kada se poistoveti sa Idinim Olensom, dokazano je to da je zauzimao mesto samog Mesije, velikog nosioca greha, koji je nosio sve grehe ljudi, zauzeo njihovo mesto i patio umesto njih, jer je Olenos, kako smo već videli, dobrovoljno preuzeo na sebe krivicu koja lično nije njemu pripadala.

slika br. 20

Kako smo videli koliko je patrijarhalne vere bilo sakriveno ispod mističnih simbola paganizma, sada treba da razmotrimo okolnosti u vezi sa zavijenim kamenom koje pokazuju kako je Misterija bezakonja u Rimu uvela zamotan kamen paganizma u ono što se naziva hrišćanskim simbolizmom. Baitulos ili zamotan kamen bio je loptastog oblika. Ovakav kamen se često predstavlja kao zavijen ili vezan, nekad sa više a nekad sa manje kanapa.

Kod BRYANTa gde je boginja Kibela predstavljena kao ,,Spes Divina” ili ,,Božanska nada”, vidimo osnov ove božanske nade predstavljene svetu isto kao što je zamotan kamen predstavljen u njenoj desnoj ruci, zavezan sa 4 različite trake. U DAVIDovim Antiquites Etrusques, pronalazimo boginju koja je predstavljena sa Pandorinom kutijom, izvorom svog zla, u svojoj pruženoj ruci i zamotanim kamenom koji visi sa iste kutije, u ovom slučaju ta kugla je bila obavijena samo sa dva zavoja koja su se ukrštala. A šta je drugo ova obavijena paganska kugla nego samo pandan onoj kugli, sa zavojem oko nje, i mističnim Tau ili krstom na svom vrhu, koja se zove ,,vrsta dominiona” i koja je često predstavljena u drvorezu (Slika 20) u rukama Boga Oca na neprikladnim prikazima istog. Čitaocu ne treba reči da je krst izabrab znak i oznaka upravo tog Boga koga zamotan kamen predstavlja, i da kada je Bog bio rođen, rečeno je ,,Gospod čitave zemlje je rođen” (WILKINSON). Kako je Bog koji je simbolički predstavljen zamotanim kameno ne samo vratio Saturnovu decu u život već je i vratio samu Saturnovu vladavinu zemljom koju je on prestupom izgubio. Ne treba se čuditi tome što se kaže je,,ovo osveštano kamenje”, od kojeg je neko ,,posvećeno Jupiteru a neko suncu”, ,, smatrano svetim Saturnu”, Ocu bogova (MAURICE) i da je Rim kao posledica toga postavio okrugli kamen u ruku slike, koja neprikladno prikazuje Boga Oca.  Samim tim, iz ovog izvora se vidu da je zamotana kugla, sa Tamuzovom oznakom,  postala simbol vlasti širom čitave papske Evrope.