Dva Vavilona: II Objekti slavlja - III Majka Deteta

Detalji

Alexander Hislop

Dakle, dok je majka svoju slavu dobila onog trenutka kada je božanski karakter pripisan detetu u njenom naručju, dugoročno gledano majka je potisnula sina. Isprva, po svoj verovatnoći, ne bi bilo ni reči o tome da li božanske atribute treba pripisati majci. Postojalo je izvesno obećanje koje neminovno dovelo čovečanstvo do toga da očekuje da će se u jednom trenutku Sin Božiji u neverovatnoj snishodljivosti pred ovim svetom pojaviti kao Sin čovečji. Međutim nije postojalo nikakvo obećanje, niti ikakva naznaka obećanja, koje bi navelo ikoga da pomisli da ženi treba pripisati atribute koji bi je uzdigli na nivo jednak božanskom. Kada je majka prvi put prikazana sa detetom u svom naručju, poslednja namera je bila da joj se pripiše božanska čast. Bez sumnje je bila upotrebljena kao pijedestal za Sina u svom naručju i kao osoba koja ga iznosi pred čovečanstvo koje treba da ga obožava; a jedina slava koja bi joj pripala, baš kao i drugim Evinim ćerkama, jeste ta što je rodila obećano seme, jedinu nadu sveta. I dok je ovo bez sumnje bila namera, glavni princip svih vrsta obožavanje jeste da ono što najviše utiče na čula ostavlja najjači utisak.

I Sin, čak i u svojoj novoj inkarnaciji, kada se za Nevroda verovalo da se ponovo pojavio u pravednijem obliku, predstavljen je kao dete, bez ikakve posebne privlačnosti; dok je majka u čijim se rukama on nalazio predstavljena i izvajana svom likovnom umetnošću kao neko u koga je uložena velika doza izuzetne lepote koja joj je i u stvarnosti pripadala. Za lepotu Semiramide se jednom prilikom kaže da je ugušila ustanak među svojim podanicima kada se iznenada pojavila među njima; i zabeleženo je to da je uspomena na to divljenje koje je uzbudilo njihove umove onda kada se pojavila predstavljeno statuom koja je podignuta u Vavilonu a koja predstavlja nju u garderobi u kojoj ih je toliko fascinirala.*

* VALERIJE MAKSIMILIJAN Valerije Maksimilijan nigde ne pominje to da je Semiramida predstavljenja sa detetom u naručju; ali pošto je Semiramida deifikovana kao Rea, čija je upečatljiva uloga upravo boginja Majka, kao što smo dokazali da ime ,,Seme Žene” ili Zaratustra potiče iz najranijeg doba, tj. iz njenog doba, što podrazumeva da ukoliko je u to vreme postojalo ikakvo obožavanje slike, ,,Seme Žene” mora da je zauzimalo istaknuto mesto tu. Širom sveta Majka i dete se javljaju u ovom ili onom obliku, mogu se pronaći i na najstarijim egipatskim spomenicima, što nam ukazuje na to da ova vrsta obožavanja mora da potiče iz primitivnog doba. Ukoliko je majka predstavljena na najfascinantniji način kada je predstavljena sama, možemo biti sigurni da joj je ista mera lepote zbog koje je slavljena data kada je predstavljena sa detetom u rukama.

Vavilonska kraljica ne predstavlja samo lik koji se podudara sa grčkom Afroditom ili rimskom Venerom, već ona vodi poreklo od te boginje koju je antički svet smatrao otelotvorenjem svega privlačnog u ženskom obliku, kao i savršenstvo ženske lepote; Sanhuniaton nas uverava da je Afrodita, odnosno Venera,  identična Astarti koja je protumačena kao niko drugi do ,,žena koja je pravila kule ili zidine”, tj. Semiramida.

Rimska Venera, kao što je to dobro poznato, pripadala je Kipru a za Veneru sa Kipra je istorijski dokazano da je potekla iz Vavilona. Sada, ono što se pod ovim okolnostima možda ne očekuje, zapravo se dogodilo. Dete je trebalo da postane predmet obožavanja, više nego majka. Majka je, zapravo, postala omiljeni predmet obožavanja. *

* To koliko je samo izuzetna bila posvećenost ovoj boginji kraljici u umovima Vavilonaca, dovoljno je dokazano Herodotovom izjavom koja se tiče toga kako je ona zahtevala da bude umolostivljena. To da su svi ljudi pristali na običaj koji je tu objašnjen, pokazuje neverovatno obožavanje koje je ona pridobijala. Non kada govori o istoj toj boginji naziva je ,,Nadom celog sveta.” Bila je to ista boginja, kao što smo videli, koja je bila obožavana na Efesu i koju je kovač srebra Demetrije okarakterisao kao boginju ,,koju čitava Azija i svet obožava” (Dela 19.27). Toliko je velika bila posvećenost ovoj boginji kraljici, ne samo od strane stanovnika Vavilona, već i od ostalog antičkog sveta, da je slava Semiramidinih poduhvata koji su se desili u prošlosti bacila senku na poduhvate njenog muža Nina ili Nimroda. Što se tiče identifikovanja Ree ili Kibele i Venere, pogledajte dalji tekst. [1]

Kako bi se opravdalo ovo obožavanje, majka je uzdignuta na božanski nivo kao i njen sin, i ona se smatrala predodređenom da izvrši obezglavljivanje zmije, što bi bilo lako da je nešto takvo neophodno kako bi se pronašlo obilje verovatnih razloga za to što je Nino ili Nimrod, veliki Sin, u svom životu kao smrtnik samo započeo.

Rimokatolička crkva tvrdi da se ne radi toliko o semenu žene, kao što je reč o samoj ženi, koja je trebalo da odseče glavu zmiji. Uprkos svoj gramatici, ona na sledeći način shvata božansku osudu zmije: ,,Ona će povrediti tvoju glavu a ti ćeš njenu petu.” Isto su tvrdili i drevni Vavilonci i na simboličan način predstavili u svojim hramovima. Na najvišem spratu Vavilonske kule, ili Belovog hrama, Diodor Sicilski nam govori da su tu stajale tri slike velikih božanstava Vavilona, a jedna od njih je predstavljala ženu koja je zmiju držala za glavu. I Grci su istu stvar predstavljali simbolički; a Dijana, čiji je pravi karakter prvobitno bio isti kao i kod vavilonske boginje, predstavljena je kako u jednoj ruci nosi obezglavljenu zmiju. Kako je vreme prolazilo, i istorijske činjenice koje se tiču Semiramide izbledele, rođenje njenog sina je hrabro proglašeno čudom: i zato je ona nazvana ,,Alma Mater” * , tj ,,Devica Majka”.

* Termin Alma jeste precizni termin koji Isaija Koristi na hebrejskou u Starom zavetu kada 700 godina pre tog događaja kaže da Hrista treba da rodi Devica. Ukoliko se postavi pitanje na koji način je ovaj hebrejski termin Alma (ne u rimskom već hebrejskom smislu) dospeo do Rima, odgovor je Etrurijom koja je bila blisko povezana sa Asirijom. Reč ,,mater” sama po sebi, od koje i naša reč za majku potiče, poreklo vodi iz hebrejskog jezika. Potiče od hebrejske reči Msh, koja znači ,,doneti” ili egipatske Ms koja znači ,,izneti”, što u Kaldejskom obliku postaje Mt, odakle i potiče egipatska reč Maut, ,,majka”. Erh ili Er kao i u Engleskom (a sličan oblik se može pronaći i u Sanskritu) ima žnačenje ,,onaj koji vrši radnju”. Tako da Mater ili Majka ima značenje ,,ona koja donosi”.

Može se dati prigovoro na prethodno naveden epitet Alma, i može se reći da se ovaj termin često primenjuje kada se govori o Veneri, koja svakako nije bila devica. Međutim, ovaj prigovor je više prividan nego stvaran. Po Avgustinovom svedočenju, i tome što je sam bio svedok, znamo da su obredi vezani za Vestu, ,,devičansku boginju Rima”, pod imenom Tera, upravo isti kao i oni Venerini, koja predstavlja boginju nečistote i raskalašnosti (AUGUSTINE, De Civitate Dei). Na drugom metu Avgustin kaže da Vestu, devicu boginju neki zovu i Venerom.

Čak i u mitologiji naših skandinavskih predaka, mi imamo dosta dokaza da je Alma Mater, ili Devica Majka, i njima bila poznata. Jedan od njihovih bogova pod imenom Heimdal koji e opisan najuzvišenijim terminima kao neko ko ima takvu percepciju da može da čuje travu na zemlji ili vunu na ovci kako raste i čiju trubu, kada se oglasi, mogu da čuju svi svetovi, nazvan je paradoksalnim imenom ,,sinom devet devica”. Ovo očigledno sadrži neku vrstu enigme. Dopustite da jezik na kome je Odinova religija prvobitno iskazana bude upotrebljen u ovu svrhu i enigma će začas biti rešena. Na Kaldejskom ,,sin devet devica” jeste Ben-Almut-Teshaah. Ali po izgovoru ovo je isto kao i ,,Ben-Almet-Ishaa”, ,,sin device spasenja”. Taj sin je svuda poznat kao ,,seme spasizelja.” ,,Zera-hosha” i njegova devica majka na kraju su tvrdili da su ,,device spasenja”. Čak i u samom raju Bog Proviđenja je naterao svoje neprijatelje da sastave svedočenje velikoj Biblijskoj istini o kojoj je govorio veliki hebrejski prorok, da ,,devica treba da rodi sina, čije će ime biti Emanuilo.” Sazvežđe device , kako to priznaje većina učenih astronoma, bilo je posvećeno Cereri (Dr. JOHN HILL, Uran, A.JAMIESON, Nebeski atlas), koja je ista kao velika boginja Vavilona. Cerera obožavana sa odojčetom (SOFOKLE, Antigona) baš kao što je obožavana i vavilonska boginja. Devica (Virgo) je prvobitno bila Venera Asirije, majka Bakusa (Dionisa) ili Tamuza. Virgo je samim tim bila Devica Majka. Isaijino proročanstvo je bilo preneto od strane jevrejskih zarobljenika do Vavilona, pa otud novo ime za Vavilonsku boginju.

Rođenje Velikog Izbavitelja je trebalo da bude čudotvorno, široko je bilo poznato i dosta pre hrišćanskog doba. Vekovima pre ovog događaja, neki tvrde da su hiljade godina u pitanju, budistički sveštenici imali su tradiciju u vezi sa tim da Devica treba da donese na svet dete koje će blagosloviti svet. To da ova tradicija nije potekla iz papskog ili hrišćanskog uzroka, vidi se u iznenađenju koje su osetili i izrazili jezuitski misionari kada su po prvi put kročili na Tibet i u Kinu. Oni nisu otkrili samo to da su majka i dete obožavani na isti način kao i na njihovom domaćem terenu, već da je majka obožavana kao lik koji u potpunosti odgovara Madoni, ,,Virgo Deipara”, ,,Devica majka Božija”* i to u regijama gde nisu mogli da pronađu ni najmanji trag toga da su  ime i istorija našeg Gospoda Isusa Hrista bili ikada poznati.

* Vidite Sir J. F. DAVIS'S Kina, i LAFITAN, koji kaže da su papski misionari doneli sa sobom spise u kojima se navodi da svete kineske knjige ne govore samo o Svetoj Majci već i Devici Majci. Za dalje dokaze na ovu  temu pogledajte dole navedene beleške. [2]

Drevno obećanje da će ,,seme žene povrediti zmijinu glavu” nagovestilo je ideju o čudotvornom rođenju. Dela sveštenika i ljudske pretpostavke postavila su se na tako čudan način da se ispunjenje tog obećanja očekivalo. Vavilonska kraljica je naizgled bila prva kojoj je takva čast data. Najviše titule su u skladu sa tim dodeljene njoj. Ona je nazvana ,,kraljicom raja” (Jer 44:17,18,19,25)*

* Kada su Aštu ili ,,ženu” počeli da zovu ,,kraljicom raja”, reč ,,žena” postala je najviša titula koja bi mogla jednoj ženskoj osobi da bude dodeljena. Ovo se nadovezuje na ono što smo našli među drevnim istočnim nacijama, da su kraljice i osobe na najvišim položajima zvane ,,ženama”. Reč ,,Žena” na našem jeziku ne predstavlja titulu niti kompliment ali u prošlosti ona je bila primenjivana od strane naših predaka baš kao što su je primenjivali na istoku. Naša reč ,,kraljica” (queen) potiče od reči Cwino, koja je na starom gotičkom jeziku označavala ženu.

U Egiptu reč Athor, sa značenjem ,,mesto stanovanja Boga” (BUNSEN), kako bi se označilo to da u njoj boravi sva ,,punoća božanstva”. Kako bi se istaklo to da je ova velika boginja-majka u panteističkom smislu, u isto vreme beskonačna i svemoćna Devica majka, ovaj natpis je ugraviran u jednom od njenih hramova u Egiptu: ,,Ja sam sve što je bilo, što jeste i što će biti. Ni jedan smrtnik moj veo nije sklonio. Voće koje sam donela je Sunce.” U Grčkoj nosila je ime Hesita, a među Rimljanima Vesta što predstavlja samo modifikaciju istog imena koje, iako se obično shvata u drugačijem smislu, zapravo znači ,,mesto obitavanja.”*

* Hesita na grčkom znači ,,kuća” ili ,,boravište”. Ovo je njeno sekundarno značenje, a veruje se da je pravo značenje ,,vatra”. Ali dati su opisi Hestije koji pokzuju da je njeno ime izvedeno od Hes ili Hese, što znači ,,pokriti” ili ,,dati skrovište” što predstavlja samu ideju o kući koja pokriva odnosno skriva od ćudljivosti vremena. Glagol Hes takođe znači ,,zaštititi” i ,,pokazati milost” i otud očigledno i potiče karakter Hestie kao ,,zaštitnice  poniznih molilaca.” Ukoliko se reč Hestija shvati tako da je izvedena od Hes, ,,pokriti ili dati skrovište” sledeću Smithovu izjavu je lako prihvatiti: ,, Hestia je bila boginja života u domaćinstvu i davalac celokupne sreće u istom. Za nju se verovalo da boravi u unutrašnjem delu kuće i da je izmislila umetnost izgradnje kuća.” Ukoliko se kaže da je prvobitna ideja vezana za Hestiju ,,vatra”, da li se za vatru ikada može reći da ,,gradi kuću”? Ali shvatiti Hestiju u smislu stanovanja ili mesta boravka, tako da je izvedena od Hes što znači dati skrovište ili pokriti, lako se može videti na koji način Hestija može da bude identifikovana sa ,,vatrom.” Boginja za koju se mislilo da predstavlja mesto gde bog stanuje postala je poznata po imenu Ašta, ,,Žena”. Ašta takođe označava vatru  a samim tim Hestia ili Vesta, kako se razvijao vavilonski sistem, bi lako mogla da dođe do toga da bude shvaćena kao ,,vatra” ili kao ,,boginja vatre.” Ukoliko Vas zanimaju razlozi koji su doveli do ideje da Boginja-majka predstavlja mesto stanovanja, pogledajte dalji tekst. [3]

Kao mesto u kome boravi Božanstvo, Hestia ili Vesta se pominje u orfejskim himnama:

,,Kćeri Saturna, poštovana gospo,
Ti koja boraviš u večnom plamenu velike vatre,
U tebi su se bogovi nastanili,
Jaka stabilna osnovo smrtne rase.”

* Taylor-ova orfejska himna: himna Vesti. Iako se ovde Vesta naziva Saturnovom ćerkom, ona se takođe u svim panteonima poistovećuje sa Kibelom ili Reom, ženom Saturnovom.

Čak i kada se Vesta poistovećuje sa vatrom, njen karakter ,,mesto boravišta” takođe se javlja. Samim tim, Filolaj, kada govori o vatri u središtu zemlje, naziva je ,,Vestom univerzuma, KUĆOM Jupitera, majkom bogova.” U Vavilonu, ime boginje make kao mesto u kome boravi Bog bilo je Sacca ili u empatičkom obliku Sacta, što znači ,,tibernakl”. Samim tim, do dana današnjeg, velike boginje u Indiji, koje uzimaju svu moć boga koga predstavljaju, takođe se zovu ,,Sacti” ili Tibernakl.*

* KENNEDY i MOOR.  Sinonim za Sacca, ,,tibernakl”, takođe je Ahel što se izgovara ,,Ohel”. Od prvog oblika reči izgleda da potiče ime žene boga Bude, što kako Kennedy tvrdi jeste Ahalija, a Moor Ahilija.  Od drugog oblika, na sličan način izgleda da je izvedeno ime peruanskog Parijarha ,,Mama Oello.” Reč mama je od strane Peruanaca upotrebljavana u orijentalnom smislu. Reč Oello, po svoj verovatnoći je bila upotrebljavana u istom smislu.

Verovalo se da u njoj, kao i u Tibernaklu ili Hramu Božijem, ne obitava samo sva moć već i sva dobrota i milost.  Smatralo se da svaka osobina koja ima značenje nežnosti i milosti nalazi u njoj, a kada je smrt okončala njenu karijeru, dok je opevana kao neki ko je proglašen božanstvom i dobio oblik goluba,* kako bi se izrazila nebeska benignost njene prirode, ona je nazvana imenom ,,D’Iune“ ** ili ,,Golubica“ ili bez člana ,,Junona“ – ime rimske ,,kraljice raja,“ što nosi isto značenje. U obličju golubice kao i u sopstvenom obličju, ona je bila obožavana od strane stanovnika Vavilona.

* DIODORUS SIC. Uz pomoć ovoga klasični čitalac će se setiti jedne od basni iz Ovidijeijeove  Metamorfoze. ,,Semiramida u goluba.”

** Diona, ime majke Venerine, koje se često primenjuje i na samu Veneru, očigledno je isto ime kao i gore navedeno. Diona, u značenju Venere, jasno je primenjeno od na vavilonskoj boginji strane Ovidijeijea.

slika br. 21

Golubica, izabrani simbol kraljice koja je proglašena božanstvom, često je predstavljena sa grančicom masline u svom kljunu (slika 21), kao što je i ona sama u ljudskom obliku često prikazana kao neko ko nosi grančicu masline u svojoj ruci. Ovakvim predstavljanjem nje, veoma je moguće da je ona svoje ime dobila od dobro poznate reči "Z'emir-amit" što znači ,,onaj ko nosi grančicu.”*

* Od određenog člana Ze, reči emir koja znači ,,grana” i amit u značenju ,,nosilac”u ženskom rodu. HESYCHIUS kaže da je Semiramida ime za ,,divljeg goluba.” Gore navedeno objašnjenje prvobitnog značenja imena Seramida, da se odnosi na Noinog divljeg goluba (očigledno je da je u pitanju divlji jer pitomi ne bi odgovarao eksperimentu), može da da objašnjenje za njenu primenu na bilo kog divljeg goluba kod Grka.

Kada je boginja samim tim predstavljena kao Golubica sa grančicom masline, ne postoji sumnja da ovaj simbol delimično potiče od priče o potopu, međutim, više toga leži u simbolu od puke beleške o tom velikom događaju. ,,Grana”, kao što je to ranije već dokazano, bila je simbol sina koji je deifikovan, dok je deifikovana majka predstavljena kao Golubica, za šta bi drugo ovakav način predstavljanja mogao da bude upotrebljen nego za identifikovanje nje same kao Duha sve milosti, koja poput golubice nadgleda sve što je stvoreno.

Na skulpturama Ninive, kako smo već videli, krila i rep golubice predstavljaju trećeg člana idolopokloničkog asirskog trojstva. Kako bi se potvrdio ovaj način viđenja, mora se reći da je asirska ,,Junona” ili ,,Devica Venera” kako su je zvali identifikovana kao vazduh. Samim tim Julije Firmikus kaže: ,,Asirijci i deo Afrikanaca žele da vazduh ima nadmoć nad ostalim elementima, jer su isti ovaj (element) koncentrisali pod imenom Junona, Device Venere.” Zašto je samim tim vazduh identifikovan sa Junona, čiji je simbol ležao u trećoj osobi asirskog trojstva? Upravo zato što u Kaldeji ista reč koja označava vazduh  označava i Svetog duha. Poznavanje ovoga u potpunosti objašnjava Prokulovu izjavu da ,,Junona uvodi stvaranje duše.” Odakle bi duša – duh čovečji – mogao da vodi poreklo, do od Duha Božijeg. U skladu sa ovim Junoninim karakterom kao inkarnacijom Božijeg duha, izvora života, i takođe kao boginje vazduha, ona se i pominje u orfejskim himnama.

“O  kraljevska Junono, veličanstvenog držanja,
Od vazduha načinjena, božanska, Jupiterova blagoslovena kraljice,
Postavljena na presto u nedrima kobaltno plavog vazduha,
Trka smrtnika je tvoja stalna briga,
Hladne bure inspiriše samo tvoja snaga,
Koja brineš o životu, koju svaki život želi,
Majko pljuskova i vetrova, od tebe same
Sve stvari nastaju, smrtni život je poznat,
Sve prirode pokazuju tvoj božanski temperament
I vlast nad univerzumom je samo tvoja,
Vetar duva bučno, more nadolazi a
Reke tutnje kada ih potreseš.”*

* TAYLOR'S Orfejske himne. Svaki čitač klasika mora da bude svestan toga da se Junona identifikuje sa vauduhom. Sledeće možda i jeste na mestu, jer i dalje ilustruje temu Prokla: ,,Naša suverena gospa Junone, počevši od onih odozgo, prožima sve stvari i njen reon jeste podmesečni vazduh, jer vazduh je simbol duše, u skladu sa čim se duša takođe zove i duhom.”

Samim tim, deifikovana kraljica, kada se u svakom pogledu smatra pravom ženom, u isto vreme je obožavana kao inkarnacija Svetog duha, Duha mira i ljubavi. U hramu Hijerapolisa u Siriji, nalazi se poznata statua boginji Junoni, kojoj su gomile ljudi iz svih delova grada hrlili da joj ukažu obožavanje. Slika boginje je bogato predstavljena, na glavi joj se nalazila zlatna golubica i zvali su je imenom koje je bilo neobično za tu zemlju, ,,Semion”. Šta znači reč ,,Semion”? Očigledno je da znači ,,boravište”; a ,,zlatna golubica” na njenoj glavi predstavlja jasno ko je to trebalo da boravi u njoj – čak Duh Božiji.

* Od Ze, ,,to” ili ,,veliki” i Maaon ili Maion, ,,boravište”, u jonskom dijalektu koji je Lucian koristio dok je opisivao boginju, prirodno je nastala reč Meion.

Kada je takvo prolazno dostojanstvo dodeljeno njoj, kada su joj takve sjajne odlike pripisane, i kada je iznad svega njena slika predstavljena ljudima kao Venera Uranija, ,,rajska Venera”, ,,kraljica lepote” koja je svojim obožavaocima osiguravala spasenje, dok je labavim uzdama kontrolisala svaku nesvetu strast, i svaki izopačen i senzualni apetit – nije ni čudo da je svuda bila entuzijastično obožavana. Pod imenom ,,Majka bogova”, boginja kraljica Vavilona postala je objekat skoro univerzalnog obožavanja. Klerikus kaže da je ,,Majka bogova obožavana od strane stanovnika Persije i Sirije kao i svih kraljeva Evrope i Azije najdubljom religijskom posvećenošću.” Tacit daje dokaz da je boginja Vavilona obožavana u srcu Nemačke, a Cezar, kada je napao Britaniju, otkrio je da su sveštenici iste ove boginje, poznati kao Druidi bili tu pre njega.*

* CAESAR, De Bello Gallico. Misli se da je ime Druid poteklo od grčke reči Drus, hrast, ili keltske Deru koje ima isto značenje, ali ovo je očigledno pogrešno mišljenje. U Irskoj, ime za Druida jeste Droi, a u Velsu Dryw, a otkrilo se da to što se Druidi dovode u vezu sa hrastom ima više veze sa tim što je njihovo ime slično imenu hrasta a ne sa tim što su svoje ime dobili od istog. Druidski sistem u svim svojim delovima očigledno predstavlja vavilonski sistem. Dionis nas informiše da su obredi Bahusa slavljeni na britanskim ostrvima a Strabo citira Artemidorusa  kako bi pokazao da su na ostrvu u blizini Britanije, Cerera i Prozerpina slavljene obredima sličnim orgijama na Samotraku. Videće se iz beležaka o druidskoj Keridveni i njenom detetu o kojima ćemo kasnije pričati (vidi poglavlje IV, deo III) da postoji velika analogija između njenog karaktera i karaktera velike boginje majke Vavilona. Takav je bio sistem, i to što je ime Dryw ili Droi primenjeno na sveštenike  bilo je u tačno skladu sa tim sistemom. Ime Zero koje je na hebrejskom ili ranom kaldejskom dato sinu velike boginje kraljice koja je na kasnijem kaldejskom dobila ime ,,Dero”. Sveštenik ,,Dero”, ,,seme” nazvan je imenom svog boga, što je slučaj u skoro svim regionima. Otud poznato ime ,,Druid” za koje je dokazano da označava sveštenika ,,Dero” – ženinog obećanog ,,semena”. Klasične hamadrijade su očigledno bile sveštenice, gde ,,Hamer –dero” znači ,,željeno seme”, tj. ,,želja svih nacija.”

Herodot, iz ličnog iskustva, svedoči o tome da je u Egiptu ova ,,kraljica raja” bila najveća i najviše obožavana od svih božanstava. Gde god je obožavanje ove boginje uvedeno, neverovatno je to koliko je fascinantnu moć ono dalo. Zaista, može se reći da su nacije bile opijene vinom njenog bluda. Toliko su Jevreji u vreme Jeremije pili vino iz njenog pehara, toliko su opčinjeni bili idolopokloničkim obožavanjem ove boginje, da čak i nakon što je Jerusalim bio spaljen, i zemlja opustošena upravo iz ovog razloga, niko nije mogao da ih natera da odustanu od toga. Dok su boravili u Egiptu kao odbačeni izgnanici, umesto da budu svedoci o Bogu bezbožačkom narodu oko njih, bili su isto toliko posvećeni idolopoklonstvu kao i sami Egipćani.

Jeremija je poslat od strane Boga da se sa njima da ih upozori na gnev koji će ih zadesiti ukoliko nastave da obožavaju kraljicu raja; međutim, njegova upozorenja su bila uzaludna. Prorok navodi: ,,Tada odgovoriše Jeremiji svi ljudi koji znahu da žene njihove kade drugim bogovima, i sve žene, kojih stajaše onde velik zbor, i sav narod što življaše u zemlji misirskoj, u Patrosu, govoreći: Šta nam kaza u ime Gospodnje, nećemo te poslušati; Nego ćemo činiti sve što je izašlo iz naših usta kadeći carici nebeskoj i lijući joj nalive, kao što smo činili mi i oci naši, carevi naši i knezovi naši po gradovima Judinim i po ulicama jerusalimskim, jer bejasmo siti hleba i beše nam dobro i zlo ne viđasmo.“ (Jeremija 44.15-17). Tako su uradili i Jevreji, Božiji odabran narod, i pripojili se Egipćanima u njihovoj posvećenost kraljici raja.

Obožavanje boginje-majke sa detetom u njenom naručju nastavilo je da bude predmet posmatranja u Egiptu sve dok hrišćani nisu došli. Da je jevanđelje došlo do ove mase ljudi, obožavanje ove boginje-kraljice bi bilo prekinuto. Sa tim da bi promena bila načinjena samo po pitanju imena. Umesto da je vavilonska boginja zbačena, u velikom broju slučajeva samo je njeno ime promenjeno. Nazvana je Devicom Marijom i zajedno sa svojim detetom bila je obožavana sa istim idolopokloničkim osećanjem od zakletih hrišćana baš kao što je prethodno bila obožavana od strane pagana. Posledica toga je da je 325. godine ove ere sazvan Nikejski sabor kako bi se osiudila jeres Arija koji je poricao istinsko božanstvo Hrista, i ta jeres zaista jeste bila osuđena ali ne bez pomoći ljudi koji su dali jasne indikacije da žele da to stvorenje stave na nivo Stvaraoca, da Devicu-majku postave pored svog Suna.

Na Nikejskom saboru, kako tvrdi autor ,,Nimroda (Nebroda)”, ,,Melkitski deo” koga su činili predstavnici takozvanog hrišćanstva u Egiptu držao se toga da postoje tri osobe u Trojstvu – Otac, Devica Marija i njihov sin Mesija.” Osvrćući se na ovu izuzetnu činjenicu, rečenu na Nikejskom saboru, Otac Newman likujući govori o ovim diskusijama kao da se one odnose na glorifikaciju Marije. On kaže: ,,Samim tim, kontroverznost je otvorila pitanje koje se nikada nije smirilo. Ono je otkrilo novu sferu, ukoliko smemo da kažemo, svetlosne delove kojima Crkva još uvek nije pripisala stanovnike. Samim tim, postoji čudo u raju, tron iznad svih stvorenih moći, posrednički, arhetipski naslov, kruna svetla kao jutarnja zvezda, slava koja proizilazi iz večnog trona, odora čista kao raj i skiptar iznad svega. I ko je bio predodređen da bude naslednik ove raskoši? Ko je bio taj um, i koje je njeno ime? Majka prave ljubavi i svete nade, uzvišena poput palme u Engadi i grma ruže u Jerihu, koji su stvoreni od početka pred svetom, dok je na božijim saborima i u Jerusalimu je bila njena moć? Viziju o ženi koja je odevena suncem i sa mesecom pod nogama a iznad njene glave kruna sačinjena od 12 zvezda može se pronći u tekstu o Apokalipsi. *

* NEWMAN - Razvoj. Inteligentan čitalac će videti tračak apsurdnosti ukoliko se vizika o ženi iz Apokalipse primeni na Devicu Mariju. Jovan kaže da ono je što je on video bio znak ili simbol. Ukoliko je  bukvalno u pitanju žena, žena koja sedin na sedam brda mora da bude ista. ,,Žena” u oba slučaja predstavlja simbol. ,,Žena” na sedam brda predstavlja simbol lažne crkve a žena odevena suncem simbol prave crkve – Mlada, žena Jagnjeta.

On dodaje ,,Oni koji su posvećeni Mariji ne prevazilaze pravu veru osim ukoliko oni koji hule njenog sina nisu došli na tu ideju. Rimokatolička crkva nije idolopoklonički nastrojena, osim ukiliko arijanizam nije ortodoksija.” Ovo je sama poezija hulenja. Ona sadrži i argument takođe, ali na šta se taj argument odnosi? Odnosi se na to da ukoliko se Hrist prizna kao istinski i pravi Bog, i vredan božanskih časti, njegova majka, od koje je on nasledio svoju ljudskost, takođe mora biti priznata kao božanska i uzdignuta daleko iznad nivoa svih ostalih stvorenja i obožavana kao učesnik u božanstvu. Božanska priroda Hrista je načinjena tako da stoji ili pada zajedno sa božanskom prirodom svoje majke. Takvo je papstvo XIX veka, i takvo je papstvo u Engleskoj.Već je bilo poznato ro da je papstvo u inostranstvu bilo smelo i nije se sramilo bogohulenja,  da se u Lisabonu nalazi crkva na čijem je ulazu ugravirano: ,,Devici boginji Loreto, italijanske rase, njenom DOSTOJANSTVU, posvećen je ovaj hram.”

 (Dnevnik profesora GIBSONa, škotskog protestanta)Ali kada se to pre ovog moglo čuti nešto ovakvo u Engleskoj? Ovo je samo tačna reprodukcija doktrine starog Vavilona koja se tiče velike boginje-majke. Madona Rima je samim tim Madona Vavilona. Kraljica raja u jednom sistemu je isto što i kraljica raja u drugom. Boginja koja je obožavana u Vavilonu i Egiptu kao Tibernakl ili mesto u kome stanuje Bog, identična je sa onom koja je pod imenom Marija u Rimu nazvana ,,KUĆOM osveštanom bogu”, ,,mesto stanovanja”*,,kuća Božija” (Pancarpium Marioe), Tibernakl Svetoga duha (Bašta Duše), ,,Hram Trojstva” (Zlatni priručnik kod škotskih protestanata).

*Zlatno uputstvo za Škotske protestante. Reč koja je ovde upotrebljena u značenju ,,mesto boravka” na latinskom jeste čista kaldejska reč - ,,Zabulo“  predstavlja oblik istog glagola Zebulun (Postanje 30:20), ime koje je Lea dala svom sinu, kada je rekla: ,,Sada će moj muž boraviti sa mnom.“

Neki mogu da osete potrebu da brane takav jezik time što će reći da Sveto pismo svakog vernika čini hramom Svetog duha i da samim tim nije ništa loše upotrebiti to ime ili bilo koje slično kada se govori o Devici Mariji koja je bez sumnje Božija svetica. Nema sumnje da je to što Pavle kaže istina (1. Korinćanima 3:16). ,,Ne znate li da ste vi crkva Božija, i Duh Božji živi u vama?“ Ne samo da je to istina, već je velika istina, ona blagoslovena – istina koja uvećava svaki ugođaj ikada doživljen, i umanjuje svaku nevolju koja dođe. Svaki pravi hrišćanin ima više ili manje iskustva kada je u pitanju sadržaj ovih reči istog apostola (2. Korinćanima 6.16), ,,Jer ste vi crkve Boga Živoga, kao što reče Bog: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod.“

Takođe treba rado priznati da se ovo odnosi na boravak svih Osoba veličanstvenog Božanstva. Gospod Isus je rekao (Jovan 14.23): ,, Ko ima ljubav k meni, držaće reč moju; i Otac moj imaće ljubav k njemu; i k njemu ćemo doći, i u njega ćemo se staniti.“ Ali nakon što ovo malo ispitamo, otkrićemo da papske i ideje iz Svetog pisma iskazane ovim rečenicama, ma koliko slične bile, zapravo se suštinski razlikuju. Kada se kaže da je vernik ,,hram Božiji“, ili hram Svetog duha, značenje toga je zapravo da ,,Hrist boravi u srcu vere.“ Ali kada Rim kaže da je Marija ,,Hram“ ili ,,Božiji Tibernakl“, značenje je isto kao i pagansko, unija između nje i Boga predstavlja uniju koja je srodna hipostatičkoj uniji Hristove božanske i ljudske prirode.

Ljudska priroda Hrista predstavlja ,,Božiji Tibernakl”, tj. Božija priroda je prikrila svoju slavu na ovaj način, prisvojivši našu prirodu, da mi možemo da priđemo a da nas ne obuzme strah od Svetog Boga.  Jovan misli na ovu veličanstvenu istinu kada kaže (Jovan 1.14), ,, I reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu Njegovu, slavu, kao Jedinorodnoga od Oca.”U ovom smislu, Hrist, Bogočovek, jedini je Tibernakl Božiji. Upravo u ovom smislu Rim naziva Mariju Tibernaklom Božijim ili ,,Svetog duha”. Samim tim autor govori o papskom radu posveženo uzdizanju Device, pri čemu su sve titule i prerogativi Hristovi dodeljeni Mariji: ,, Evo tibernakla Božijeg, božije kuće, mesta stanovanja, grad Božiji je sa ljudima, u ljudima i za ljude, za njihovo spasenje, uzdizanje i večnu slavu …” Da li je najjasnije da ovo važi za svetu crkvu? I da li je takođe jednako istinito kada je u pitanju najsvetiji sakrament Gospodovo telo? Da li to važi da je u svakome od nas u toj meri koliko smo pravi hrišćani? Bez sumnje jeste, ali moramo da razmislimo o ovoj misteriji jer na odeđeni način postoji u najsvetijoj Majci našeg Gospoda.” (Pancarpium Marioe) Zatim autor, nakon što je pokušao da pokaže da je Marija sa pravom shvaćena kao Tibernakl Božiji među ljudima”,  i u  posebnom smislu, smislu drugačijem od načina na koji su svi hrišćani ,,hram Božiji”, samim tim sledi izrazit osvrt na nju u i njenu ulogu Tibernakla. Zaista je velika korist, i privilegija, to što je Tibernakl Božiji među ljudima, gde ljudi mogu bezbedno da priđu Bogu jer je on postao čovek.” (Ibid.) Ovde čitava meditaciona slava Hrista kao Bogočoveka u čijem telu boravi sva punoća Boga, data je Mariji ili barem podeljena sa njom.

Gore navedeni citati uzeti su iz rada koji je objavljen pre više od 2000 godina. Da li se Papstvo poboljšalo od tada? Da li se pokajalo zbog bogohuljenja? Nije, baš naprotiv. Citat koji je već dao Otac Newman svedoči o ovome; ali postoje i jači dokazi. U nedavno objavljenom radu, ista bogohulna ideja sada je jasnije otkrivena. Dok je Marija nazvana ,,KUĆOM posvećenom Bogu”, kao i ,,HRAMOM Trojstva”, sledeći odgovor će pokazati to u kom smislu se ona smatra hramom Svetog duha: ,,Sam Gospod je stvorio NJU u Svetom duhu, i PROSUO je među sva svoja dela.” Ovaj izvanredan jezik podrazumeva to da je Marija poistovećena sa Svetim duhom kada se kaže da je ona ,,prosuta” na ,,sva dela Božija”. I kao što smo videli, upravo to je način na koji Žena, od strane paganina shvaćena kao Tibernakl, ili Božija Kuća i na to su se drugi ugledali. Gde je takav jezik upotrebljen kada se govori o Devici? Nije u Španiji, ni u Austriji; nije ni u tamnim mestima Kontinentalne Evrope, već u Londonu, sedištu i centru svetskog prosvetiteljstva.

Bogohuljenja koje je Papstvo posvetilo Mariji nemaju ni tračak osnove u Bibliji, već su zasnovana na vavilonskom idolopoklonstvu. Da, same odlike i kompleksnosti rimskih i vavilonskih madona su iste. Do nedavno, kada je Rafaelo donekle udaljio od utabane staze, nije bilo ništa ni jevrejsko a ni italijansko u rimskim Madonama. Da su ove slike ili načini predstavljanja Device majke bili namenjeni da predstavljaju majku našeg Gospoda, one bi svakako bile ubačene u nekakav kalup. Ali to nije bio slučaj. U zemlji tamnookih lepotica sa crnim kovrdžama, Madona je oduvek bila predstavljena sa plavim očima i zlatnom kosom i tenom koji se u potpunosti razlikovao od jevrejskog,  za koga bi se po svoj prirodi moglo reći da pripada majci našeg Gospoda, a koji se u potpunosti slaže sa antičkim atributima boginje kraljice Vavilona. U skoro svakoj zemlji velika Boginja je opisana sa zlatnom ili žutom kosom, što nam pokazuje da mora da postoji jedan veliko prototip prema kome su sve one načinjene. Žutokosa Cerera možda i ne bi imala težinu u ovom argumentu da je bila sama, jer bi se u tom slučaju moglo pretpostaviti da je epitet ,,žutokosa” pozajmeljen od kukuruza koji je trebalo ona da čuva. Međutim, mnoge boginje imaju isti tak epitet. Evropa, koju je Jupiter nosio u obličju bika, nazvana je ,,žutokosa Evropa” (OVIDIJE, Fasti).

Homer Minervu naziva ,,plavookom” a Ovidije ,,žutokosom”; lovca Dijanu, koja se obično poistovećuje sa Mesecom, Anakreont opisuje kao ,,žutokosu ćerku Jupitera,” što se nikada ne bi moglo naslutiti na osnovu bledog lica srebrnog meseca. Diona, majka Venerina, opisana je od strane teokrita kao ,,žutokosa”. Sama Venera se često javlja i pod imenom ,,Aurora Venera” ili ,,zlatna Venera” (HOMER, Ilijada). Indijska boginja Lakšmi, ,,Majka Univerzuma” opisana je kao neko ko ima zlatan ten (Azijatska istraživanja). Arijadna, žena Bahusa (Dionisa) poznata je kao ,,žutokosa Arijadna.” (HESIOD, Teogonija). Samim tim, i Dryden govori o žutoj kosi:

,,Gde se drski talasi u Dajaninoj luci igraju,
Tu leži svetla napuštena Arijadna;
Tu, bolesna od tuge i mahnita od očaja,
Svoju haljinu pocepala je, i pokidala svoju zlatnu kosu.”

Gorgon Meduza pre svoje transformacije, dok je bila slavljena zbog svoje lepote, jednako je bila slavljena i zbog svoje zlatne kose:

,,Meduza je nekada imala draži: da dobiju njenu ljubav
Grupa rivala nestrpljivih ljubavnika je težila.
Oni koji su je videli, svedoče da nikada nisu našli
Toliko dirljivih odlika na slađem licu.
Ali iznad svega, njena duga kosa kažu
u zlatnim kovrdžama, dostojno je sjala.”

Sirena koja se često javljala u romantičnim pričama sa severa, a koja je očigledno pozajmljena iz priče o Atergatisu, zlatnoj ribi iz Sirije, koja je nazivana i majkom Semiramide i koja je ponekad poistovećivana i sa samom Semiramidom, opisana je sa sličnom kosom. ,,Ellewoman”, što je skandinavsko ime za meduzu, je ,,svetle puti”, kaže se u uvodu Danskih priča Hansa Andersena, a pored toga ima zlatnu kosi i svira divne tonove na žičanom instrumentu. Ona se često zamišlja kako sedi na obali vode i češlja svoju dugu zlatnu kosu zlatnim češljem.” Čak i kada je Hator, Venera Egipta, predstavljena kao krava, bez sumnje kako bi se ukazalo boju tena boginje koju predstavlja krava, glava i vrat krave su bili pozlaćeni. (HERODOT i WILKINSON)

Kada je samim tim poznato da najpoznatije slike Device Marije u Italiji predstavljaju nju kao zlatokosu ženu svetlog tena i kada je širom cele Irske Devica skoro bez odstupanja do dana današnjeg predstavljana na isti način, ko može da odolo zaključku da je možda upravo tako predstavljena jer proističe od istog prototipa paganskih božanstava.

Slaganje se ne javlja samo po pitanju boje tena već i po odlikama. Jevrejske odlike se javljaju svuda, i imaju svojstven karakter. Ali prvobitne Madone nemaju ni traga jevrejskog oblika ni njihovih odlika. Oni koji su ih lično poredili tvrde da se ove Madone slažu po pitanju tena i drugih karakteristika sa vavilonskim madonama koje je pronašao Ser Roberz Ker Porter među ruševinama Vavilona.

Međutim postoji još jedna izvanredna karakteristika ovih slika koja je vredna pažnje a to je oreol ili čudan krug svetlosti koji se često nalazi oko glave rimske Madone. Ovim krugom su takođe i takozvani likovi Isusa Hrista uokvireni. Odakle bi nešto takvo moglo da  potekne?

U slučaju našeg Gospoda, da je Njegova glava bila samo okružena zracima, možda bi se reklo da je pozajmljen iz evanđelističkih narativnih dela, u kojima se kaže da je na svetom postolju Njegovo lice bilo obasjano svetlošću. Ali gde u čitavom Svetom pismu možemo pronaći to da je Njegova glava okružena diskom ili svetlosnim krugom? Ono što bismo uzalud tražili u Svetim spisima, možemo pronaći u umetničkim načinima predstavljanja velikih bogova i boginja Vavilona. Disk, a posebno krug, bili su dobro poznati simboli Sunca-božanstva i široko korišćeni u simbolici Istoka. Glava Sunca-božanstva bila je uokvirena krugom ili diskom. Isti je slučaj bio i u paganskom Rimu. Apolon, kao dete Sunca, često je predstavljen na takav način. Boginje koje su tvrdile da su se orodile sa Suncem, takođe su imale pravo da budu ukrašene oreolom ili svetlosnim krugom. Sa Pompeje nam dolazi predstavljanje Kirke, ,,kćeri Sunca” (vidi Sliku 22) gde joj je glava uokvirena krugom, na isti način na koji je Madonina glava do dana današnjeg uokvirena.  Ukoliko iko uporedi oreol Kirke sa oreolom papske Device, videće koliko se precizno one poklapaju. *

slika br. 22

* Objašnjenje slike je dato na Pompeji: ,,Jedna od njih (slika) je uzeta iz Odiseje i predstavlja Uliksa i Kirku, u momentu kada heroj, nakon što popije iz pehara začaranog nekažnjivošću, vrlinom protivotrova koji mu je dao Merkur (poznato je da je Kirka imala ,,zlatan pehar” baš kao i vavilonska Venera), povlači svoj mač i nastavlja da se sveti svojim saputnicima, koji bivaju pretvoreni u svinje nakon što popiju iz njenog pehara. Boginja, prestrašena, odjednom se predaje, kao što je to opisao Homer, pri čemu je sam Uliks narator:

,, Dakle , traži štalu , tamo boravi sa tvojim prijateljima,
Ona je rekla, dohvatio sam mač koji nosim uz butinu,
Sa smrtno osuđujućim pogledom,
Pojurio na nju, a ona, uz piskav vrisak straha,
protrčala ispod moje podignute ruke, brzo me ugrabila za kolena,
I u poletnim akcentom elegično, počela je :
Kaži, ko si, " & C - . Odiseja Silicon 'S (COWPER Odiseja)

Pompejski autor dodaje: ,,Ova slika je izuzetna jer nas uči o poreklu te ružne i bezznačajne slave kojom su glave svetaca često okružene … Slava se zove nimbus ili oreol  a Servije ga definiše kao ,, osvetljeni fluid koji okružuje glave bogova.” Na čudan način on pripada Kirki, jer je ona ćerka Sunca. Vladari sa svojom uobičajenom skromnošću, mislili su da je to znak i njihove božanske prirode. Na ovaj način poput mnogih drugih paganskih sujeverja i običaja, i ovaj je dospeo u crkvenu upotrebu.” Za ovo vladari nose veliki deo krivice. Nisu vladari ti koji su doneli ,,paganska praznoverja” u Crkvu, koliko je to uradio Rimski biskup. Vidi poglavlje VII, deo II.

Sada, da li iko može da veruje da ovo podudaranje može da bude slučajnost. Naravno, da je Madona do te mere stvarno izgledala kao Devica Marija, to nikada ne bi dozvolili idolopoklonstvo. Ali postalo je očigledno to da je boginja koja je utemeljena u papskoj crkvi zarad vrhunskog obožavanja od strane poklonika iste crkve, sama vavilonska kraljica koja je postavila Nimroda (Nevroda) ,,Sina” kao rivala Hristu, i koja je sama po sebi inkarnacija svake vrste raskalašnosti, dala mračan karakter rimskom idolopoklonstvu. Šta bi moglo da se iskoristi kako bi se ublažio zlokoban karakter takvog idolopoklonstva da bi se reklo da se dete koje ona iznosi kako bi ga obožavali zove Isus? Kada je bila obožavana sa svojim detetom u Vavilonu, dete je bilo nazvano imenom koje je karakteristično za Hrista i njegov veličanstveni karakter, kao što je to ime Isus. Dato mu je ime ,,Zoro-ashta“, ,,seme žene.“ Ali to nije umanjilo gnev Božiji usmeren protiv onih koji su u stara vremena obožavali ,, idol od revnosti, koji draži na revnost.“ (idol koji je podražavao ljubomoru Gospodnju).*

Niti davanje imena Hrist detetu u naručju rimske Madone, može učiniti da ,,slika ljubomore” bude manja, manje uvredljiva za Svevišnjeg, manje prikladna za izazivanje Njegovog velikog nezadovoljstva, kada je očigledno da je odojče obožavano kao dete one koja se smatra Kraljicom raja, sa svim karakteristikama božanstva i koja je u isto vreme ,,Majka bludnica i gadosti na zemlji.” Gospod mrzi idolopoklonstvo u svakom obliku; ali jedno takvo idolopoklonstvo svakako izaziva posebnu mržnju od strane Njegove svete duše. Sada,  ukoliko su činjenice koje sam izveo istinite,zar nije divno to što su da takve strašne pretnje budu usmerene u Reči Gospodnjoj protiv rimskog otpadništva, i da su bočice ovog neverovatnog gneva osmišljene tako da bi bile prosute na glavu koja nosi ovu krivicu?

Ukoliko su ove stvari istinite (neka ih porekne onaj ko može), ko će se zaleći za Papski Rim, ili ko će ga nazvati hrišćanskom crkvom? Da li postoji iko ko se boji Boga i ko dok čita ove redove ne bi priznao da je sam paganizam inspirisao doktrinu poput one koja je priznata od strane Melkita u Nikejskom saboru, da se Sveto Trojstvo sastoji od Oca, Device Marije i Mesije, njihovog Sina? (Quarterly Journal of Prophecy, Jul, 1852) Da li postoji iko ko se ne bi zgrozio nakon takve pomisli? Šta bi onda čitalac rekao o crkvi koja podučava svoju decu da obožavaju Trojstvo, nečim poput sledećeg:

,,Srce Isusovo, obožavam te,
Srce Marijino, preklinjem te,
Srce Josifovo, čisto i pravično,
U OVA TRI SRCA JA STAVLJAM SVOJE POVERENJE.”*
*Ono što svaki hrišćanin mora da Zna i da Radi.
Prečasni J. FURNISS. Objavljeno od strane James Duffy, Dablin.

Izdanje ovog Uputstva o Papstvu citirano maločas, pored bogohuljenja koje sadrži, tu se nalaze i najnemoralniji principi, koji podučavaju o neštetnosti prevare ukoliko se pridržavamo određenih granica. Na osnovu ovoga i velike pobune koja se javila protiv istog, verujem da je ovo izdanje povučeno iz cirkulisanja. Nema sumnje da je gore navedeni pasus tačan. Primio sam od prijatelja iz Liverpula kopiju izdanja koje sadrži ove reči, koja je sada u mom vlasništvu, a pre toga sam je video u vlasništvu Prečasnog Richard Smytg iz Armagha. Nije samo u Irskoj takvo trojstvo predstavljeno zarad obožavanja od strane Romanista. U čestitki ili letku koje su izdali Papski sveštenici Sanderlanda sada leže preda mnom sa naslovom ,,Pashalna dužnost, Crkva Svete Marije, Bishopwearmouth1859”, sledeći tekst predstavlja priznanje dato ,,Dragim hrišćanima”, kojima je i adresirano.

“ 4. I nikada ne zaboravi dela dobrog hrišćanina, preporučenih tebi toliko često tokom obnavljanja Misije.

Blagosloven Isus, Marija i Josif.
Isuse, Marijo i Josife, dajem vam svoje srce, svoj život i svoju dušu.
Isuse, Marijo i Josife pomažite mi uvek i u mojoj poslednjoj agoniji,
Isuse, Marijo i Josife primite moj poslednji dah, Amin.”

Kako bi naveli rimske sledbenike da izvode ovaj ,,čin dobrog hrišćanina”, značajan mito je dat. U 30. delu Furnisovog uputstva o kome smo prethodno govorili, pod naslovom ,,Pravilo Života”, sledeći pasus se javio: ,,Ujutru, pre nego što ustanete,prekrstite se i kažite Isuse, Marijo i Josife, dajem vam svoju dušu (Svaki put kada ovo izgovorite dobijate 100 dana nagrade koje možete dati dušama u Čistilištu)!” Moram dodati to da naslov Furnisove knjige, kao što je gore naveden, predstavlja naslov Smythove kopije. Naslov kopije koju posedujem jeste ,,Ono što svaki hriščanin mora da zna.” London: Richardson & Son, 147 Strand. Obe kopije sadrže reči bogohuljenja date u tekstu, i obe imaju odobrenje za štampu od strane ,,Paulus Cullen-a”

Ukoliko ovo nije paganizam, šta je onda tu što može biti nazvano jednim takvim imenom? To je Trojstvo koje su sada irski rimokatolici obučeni da obožavaju. To je Trojstvo koje je u poslednjoj knjizi katehističkih instrukcija predstavljeno kao veliki objekat posvećenosti onima koji slede papstvo. Uputstvo koje sadrži ovo bogohuljenje izbija na površinu kada Paulus Cullen, papski arhiepiskom iz Dablina, daje odobrenje za štampu.

Da li će iko nakon ovoga reći da rimokatolička crkva i dalje treba da se smatra hrišćanskom jer sadrži doktrinu Trojstva? I paganski vavilonci su je takođe imali kao i Egipčani i Hindusi, upravo u istom smislu kao i kod Rimljana. Svi su oni priznali Trojstvo u jednini, ali da li su oni obožavali Tročlanog Jehovu, kralja večnosti, besmrtnog i nevidljivog? I da li će iko reći i izneti dokaze da Rim upravo to i čini? Dosta više sa iluzijom da je Rim hrišćanski! Možda je nekada postojala osnova za takvu pretpostavku ali svakim danom ,,velika misterija” biva sve više otkrivena kao i njen istinski karakter. Nema i ne može biti ikakve bezbednosti za duše ljudi u ,,Vavilonu.” ,,Izađite iz njega, moji ljudi”, jeste glasna i izrazita zapovest Boga. Oni koji ne poštuju tu komandu, ne rade to za sopstveno dobro.

[1] Poistovećivanje Ree ili Kibele i Venere

U egzoteričnoj doktrini Grčke ili Rima, karakteri Kibele, majke bogova i Venere, boginje ljubavi, uglavnom se veoma razlikuju, toliko da neki smatraju da ni ne postoji teškoća prilikom identifikacije ova dva božanstva. Ukoliko se fundamentalan princip Misterija rodi u umu, taj da su usuštini priznavali samo Adada, ,,jednog Boga”, sve komplikacije nestaju. Kada je vavilonska misterija grešnosti dobila oblik, ovo je ostavilo mesta da se pojave tri različita oblika božastva – otac, majka i sin. Ali što se tiče svih božanstva sastavljenih iz više oblika koja se često javljaju u paganskom svetu, kakve god se razlike među njima javljale odmah su bile svedene na nekoliko manifestacija jedne ili druge božanske osobe, mada je prva osoba bila uglavnom u pozadini. Imamo dokaz da je ovo bio slučaj. Apulej nam kaže da kada je prolazio inicijaciju, boginja Izida se pojavila pred njim kao ,,prva od nebeskih stvorenja, opšta manifestacija bogova i boginja...ČIJA je JEDNA JEDINA BOŽANSKA PRIRODA čitavu zemaljsku kuglu pokretala, u nekoliko oblika, sa različitim obredimai pod mnogobrojnim oznakama“. I prolazeći kroz mnogobrojna obličja,  Ona za sebe kaže da je i ,,Pessinuntica, majka bogova (Kibela) i Paphian Venera.“ Kao što je to bio slučaj sa Misterijama kasnijeg doba, mora da je bio slučaj i od samog početka; jer oni pokreću doktrinu JEDINSTVA Božanstva. Ovo naravno pokreće izvesnu dozu apsurdnosti i nekonzistentnosti u samoj prirodi slučaja. I Wilkinson i Bunsen, kako bi se otarasili nekonzistentnosti sa kojom su se susreli u egipatskom sistemu, smatrali su da je neophodno da se vrate na suštinski isto objašnjenje kao što sam ja to uradio. Samim tim pronalazimo Wilkinsona kako kaže: ,,Ja sam izjavio to da su Amon Ra i drugi bogovi preuzeli oblike različitih božanstava koja, iako to na prvi pogled deluje kao komplikovano, mogu da daju objašnjenja kada uzmemo u obzir to da svako od njih čiji je lik ili emblem usvojen predstavlja samo emanaciju, ili deifikovan atribut ISTOG VELIKOG BIĆA kome su pripisivali različite karaktere u skladu sa nekoliko poslova koje je trebalo da vrši.“

Bunsenova izjava ima isti efekat i ona glasi: ,,Na osnovu ovoga, mislimo da sami imamo pravo da zaključimo da su dva skupa bogova prvobitno bila jednaka i da su u VELIKOM PARU bogova svi ti atributi koncentrisani. Počevši od toga, razvoj mitološkog sustema se nastavio, što je i predmet našeg razmatranja.”

Uzimanje  svega ovoga u obzir kada je u pitanju identifikovanje Kibele i Astarte, ili Venere, jeste od velikog značaja. Fundamentalno, postojala je samo jedna boginja – Sveti duh, predstavljen kao ženska osoba, kada je Božanstvu bio pripisan pol, iako je to predstavljalo krivljenje velike ideje Svetog pisma, kao i to da su sva deca Božija začeta od strane Oca a rođena od strane Duha. Na osnovu ove ideje, Duh Božiji, kao Majka, predstavljen je u obliku golubice u sećanju na  činjenicu da je Duh tokom stvaranja zatreperio – a kao što sam i zapazio, upravo je to tačno značenje termina u stihu 1.2 Postanja - ,,na licu voda.”

Zatim, ova boginja je dobila ime Ops, ,,ona koja leprša” ili Junona ,,Golubica” ili Khubele ,,ona koja vezuje kanapima”, čije poslednje ime vodi poreklo od ,,Vukoh ih uzicama čovečijim, užima ljubavnim” (Osija 11:4"Khubeli Adam"), uzicama kojim ne samo da Bog svojom proviđenom dobrotom privlači ljude ka sebi, nego i kojima je naš prvi roditelj Adam, putem Duha koji boravi u njemu, dok Eden još uvek nije bio narušen, bio vezan za Boga. Ova tema nakratko počiva na paganskoj priči a dokazi su veoma raznoliki; ali ja ne mogu da se ovde time bavim. Hajde da samo obratimo pažnju na to da su Rimljani spojili dva termina, Junonu i Khubelu, ili kako se obično izgovara Kibelu, i u izvesnim prilikama su prizvali vrhovnu boginju pod imenom Junona Covella - ,,golubica koja vezuje kanapima.”

Ukoliko čitalac kod Lajarda obrati pažnju na tročlani emblem vrhovnog asirskog božanstva, on će videti da je sama ova ideja vidljivo otelotvorena. Tu su krila i rep golubice povezana kanapima a ne noge (LAYARD Niniva i njeni ostaci, vol. ii. p. 418; vidite prateće duboreze (slika 23), BRYANT, vol. ii. p. 216; KITTO Bib. Cyclop., vol. i. str. 425).

slika br. 23

Ukoliko se osvrnemo na događaje nakon pada, Kibela je pridobila novu ideju vezanu za njeno ime. Khubel ne znači samo ,,povezati kanapima“ već i ,,prolaziti kroz muke porođaja“. Samim tim, Kibela se pojavila kao ,,Majka bogova“ zbog koje sva deca moraju da budu rođena obnovljena ili regenerisana. Ali, u ovu svrhu, smatralo se neophodnim to da treba da postoji na prvom mestu unija sa Reom, ,,posmatračem“, ljudskom ,,majkom bogova i ljudi“ kako bi ruina koju je prouzrokovala mogla da bude sređena. Samim tim, identitet Kibele i Ree, za koje se u svim Pantenonima smatra da su to dva različita imena za istu boginju. Međutim, kao što smo već videli, ove boginje su u stvarnosti potpuno različite. Isti ovaj princip bio je primenjen na sve deifikovane majke. One su bile deifikovane samo kroz navodnu čudesnu identifikaciju sa Junonom ili Kibelom – drugim rečima sa Svetim duhom Božijim. Svaka od ovih majki je imala sopstvenu legendu i posebnu vrstu obožavanja, ali kao što je to svuda slučaj, ona se smatrala inkarnacijom jednog duha Božijeg. Kao velika Majka svega, oduvek se smatralo da atributi tog jednog Duha pripadaju njoj. Ovo je bio slučaj i sa boginjom koja je poznata pod imenom Astarta ili Venera, kao i Rea. Iako su se donekle razlikovale Kibela ili Rea i Astarta ili Milita, Asirska Venera, Layard nam pokazuje da takođe postoje i dodirne tačke između njih. Kibela ili Rea bila je prepoznatljiva po svojoj kupastoj kruni. Milita ili Astarta bila je predstavljena sa sličnom krunom na glavi. Kibelu ili Reu su vukli lavovi, Milita ili Astarta je bila predstavljena kako stoji na lavu. Obožavanje Milite ili Astarte bilo je moralno zagađenje (HERODOT). Obožavanje Kibele, pod imenom Tera, takođe je bilo isto (AVGUSTIN, De Civiate).

Prva deifikovana žena bez sumnje je bila Semiramida a prvi deifikovan čovek njen muž. Očigledno je to da je proteklo neko vreme nakon što su Misterije započete kada se deifikacija odigrala. Semiramida nije pre svoje smrti uzvišena do božanstva i obožavana u obličju golubice.

Kada su Misterije prvobitno sastavljane, Evina dela koja su putem veze sa zmijom donela i smrt, mora da su zauzimala određeno mesto, jer Misterija o grehu i smrti leži u samoj osnovi celokupne religije. U doba Semiramide i Nevroda,  Sema i Hama, mora da su svu ljudi bili upoznati sa Padom. Pre svega, Evin greh je bio prihvaćen kao takav u potpunosti (u suprotnom i ljudi bili šokirani, posebno kada je sveokupna savest ojačana revnošću Sema); ali kada je žena trebalo da bude deifikovana, oblik koji je ta mistična priča počela da pridobija pokazuje da je greh omekšao, tj. da je promenio sopstveni karakter, i da je ona glorifikovana kao  autorka duhovnog života time što je iskrivljeno ime koje je dato Evi – ,,majka svih živih”, odnosno svih preporođenih. Pod imenom Rea ona je bila priznata kao majka bogova.

Oni koji su radili na Misteriji grešnosti nisu smatrali da je teško pokazati to da je ovo ime, Rea, koje je prvobitno dato majci čitavog čovečanstva, išta manje prikladno za onu koja je zapravo maka bogova, tj. svih deifikovanih smrtnika. Rea u aktivnom smislu označava ,,ženu koja posmatra/zuri”, u pasivu – žena koja je posmatrana – tj. ,,lepota”. Samim tim, pod jednim istim terminom, majka čovečanstva i majka paganskih bogova, Semiramida, bile su amalgamirane; toliko da je, koliko znamo, Rea trenutno priznata kao ,,Majka bogova i ljudi” (Hesiod, Teogonija).  Samim tim, nije čudno to što se ime Rea primenjuje kada se govori o njoj, koja je bila obožavana po samom karakteru Astarte ili Venere od strane stanovnika Asirije.

[2] Devica majka paganizma

SALVERTE kaže da skoro sve princeze Tartara ,,vode poreklo od nebeske device, koja je oplođena od strane sunčevog zraka ili nekim drugim jednako čudesnim sredstvom.” U Indiji, veruje se da je majka Surje, boga-sunca, koji je rođen kako bi uništio neprijatelje bogova, oplođena na ovaj način. Sunčev zrak je ušao u njenu matericu i kao posledica toga, ona je na svet donela boga-sunca.  Poznavanje ovog mita dovelo je do toga da je on bacio svetlost na tajno značenje imena Aurora, koje je dato Orionovoj ženi, o čijem braku govori Homer kada u Odiseji pominje ,,moćnog lovca.” Ime Aurora u fizičkom smislu znači ,,oplođena svetlošću, a od reči ,,ohra” što znači ,,začeti” ili biti ,,trudna” potiče reč koja označava ženu u grčkom jeziku. Kako je Orion, po persijskim pričama, bio Nevrod (Nimrod) a Nevrod pod imenom Ninus bio obožavan kao sin njegove žene kada je deifikovan kao bog-sunce, tako je ime Aurora primenjeno na njegovu ženu očigledno sa namerom da pruži istu ideju koja preovladava u Tartaru i Indiji. Ovi mitovi o Tartarima i Hindusima jasno dokazuju da paganska ideja o čudesnom začeću nije potekla od ikakve mešavine hrišćanstva sa sujeverjem, već direktno iz obećanja ,,semena žene.” Ali može se postaviti pitanje kako je nastala ideja oplođenja sunčevim zrakom. Postoji razlog zašto treba verovati da je ona potekla od jednog od prirodnih imena sunca. Od kaldejskog zhr, što znači ,,sijati”, potiče particip aktiva zuhro ili zuhre ,,Onaj koji sija”. Samim tim, nema sumnje da su ljudi pod rukovođenjem sveštenstva na osnovu zuhro došli do reči zuro, ,,seme”. Na taj način, Onaj koji sija i seme su tokom paganizma bili poistovećeni. Ovo se manifestovalo u persijskom slučaju, gde je sunce veliko božanstvo.  Maurice u Antikvitetima tvrdi da su ,,Persijanci nazivali Boga imenom Sure”.

[3] Boginja majka kao mesto stanovanja

Šta je to moglo da navede čovečanstvo da veliku Boginju-majku, ili majku bogova i ljudi, nazove Kućom ili Mestom stanovanja? Odgovor se očigledno može naći u stihu 2.21 Postanja, gde se radi o formiranju majke čovečanstva: ,, I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom; I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu.”  To da je ova istorija o rebru bila poznata Vaviloncima, vidi se iz imena koje je dato njihovoj drevnoj boginji, o čemu svedoči Beros. To ime je Thalatth. Ali to je samo kaldejski oblik reči Tzalaa, njen ženski rod – što je upravo reč koja je u Postanju upotrebljena u značenju rebra, od kojeg je i Eva nastala. A drugo ime koje Beros dovodi u vezu sa Thalatth u još većoj meri ovo potvrđuje, a to je Omorka*, što znači ,,Majka sveta”.

* Od ,,Am”, ,,majka” u ,,arka”, ,,zemlja.” Prvi glas u ovim rečima se često izgovara kao o. Samim tim, izgovor reči ,,Am”, ,,majka”, na grčkom zvuči isto kao i ,,rame.” Am, ,,majka” potiče od am, ,,podržati”, a od am koje se izgovara kao om potiče rame koje nosi teret. Odatle isto potiče i ime Oma, kao jedno od imena Bona Dea. Oma je očigledno ,,Majka”.

Dakle, nakon što smo razjasnili ime Thalatth i otkrili da se ono odnosi na ,,majku sveta”, to nas dovodi do toga da razumemo da je poreklo imena Thalasius, koje rimljani daju bogu braka, traženo uzalud. Thalatthi ima značenje nečega što ,,pripada rebru” i rimskim tumačenjem postaje Thalatthius ili "Thalasius, čovek (od) rebra.” A koje je ime prikladnije za Adama, kao boga braka, koji je, kada mu je rebro doneseno, rekao: ,, Sada eto kost od mojih kosti, i telo od mog tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka.” Prvo, kada je od Thalatth, rebra, napravljena žena, ta žena je u vrlo važnom smislu bila ,,mesto stanovanja” ili ,,hram Božiji”; i da se Pad nije dogodio, sva njena deca bi kao posledica prirodnog stvaranja bila deca Božija. Uvođenje greha u svet poremetilo je prvobitnu konstituciju stvari. Međutim, kada je obećanje o Spasitelju dato i prihvaćeno, i Svetom duhu je dato obnovljeno prebivalište, ali ne u smislu da  ona ima moć da donese Božiju decu već u smislu da ona ima ulogu majke u duhovnom životu novorođenčeta – onima koje Bog svojom slobodnom voljom može da donese na svet i da iz mrtvih donese u život. Paganizam je svojevoljno prevideo ovo i onog trenutka kada su sledbenici istog bili spremni da to prihvate, podučavao je da obnovljeno prebivalište duha Božijeg u ženi predstavljalja identifikaciju, pa ju je deifikovao. Zatim je Rea, ,,posmatrač”, ,,majka čovečanstva” identifikovana kao Kibela ,,ona koja vezuje kanapima” ili Junona ,,Golubica”, tj. Sveti duh. Zatim, u bogohulnom paganskom smislu, ona je postala  Hator, ,,mesto gde Bog stanuje” ili Sacca/ Sacta, ,,tibernakl” ili ,,hram” u kome boravi ,,sva punoća Boga” u telesnom smislu. Zatim je postala Heva ,,ona koja je živa”, ne u smislu koji je Adam upotrebio da bi dao ime svojoj ženi nakon Pada, kada je nada za životom u sred smrti toliko neočekivano predstavljena njoj kao i njemu samom, već u smislu onoga koji govori o duhovnom u večnom životu ljudi, dok je Rea bila zvana ,, fontana blagoslovenih.” Učestvovanje ove deifikovane žene se smatralo nezamenljivim kada su u pitanju začeća božije dece u ovom, kako se priznaje, palom svetu. Posmatrano iz ove tačke gledišta, značenje imena datog vavilonskoj boginji u stihu 17.30 Druge poslanice carevima odjednom će postati očigledno. Ime Succoth-benoth se vrlo često smatralo množinom i smatralo se da se odnosi na kabine ili tibernakle koji su u Vavilonu upotrebljavani u ozloglašene svrhe. Međutim, kako ti posmatra Clericus (De Chalodeis) koji smatra da rabini imaju ista mišljenja, kontekst jasno pokazuje da ovo ime mora da predstavlja ime idola: ,, Ali načiniše sebi svaki narod svoje bogove, i pometaše ih u kuće visina, koje behu načinili Samarjani, svaki narod u svojim gradovima u kojima življahu.” (29,30). Ovde se očigledno govori o idolu, a pošto je ime ženskog roda taj idol mora da je bila boginja. Posmatrano u ovom smislu, kao i u svetlu kaldejskog sistema koji se sada otkriva, žnačenje ,, Succoth-

benoth”, primenjeno na vavilonsku boginju, jeste ,, tibernakl one koja nosi dete.*”

* Tj, mesto stanovanja onog u kome boravi Duh Božiji, u svrhu začeća duhovne dece.

Kada je oformljen vavilonski sistem, Eva je predstavljena kao prva koja je zauzela ovo mesto. A samo ime Benoth koje označava ,,trudnicu” objašnjava takođe kako je došlo do toga da Žena koja je, kao Hestija ili Vesta, nazvana ,,mestom stanovanja”, dobila zasluge za to što je izumela ,,umetnost izgradnje kuća.” (SMITH, "Hestia"). Benah, glagol, od čega je nastala reč Benoth, označava ,,donošenje dece na svet” i ,,izgradnju kuća”. Donošenje dece na svet se metaforički posmatra kao ,,izgradnja kuća”, tj. porodice.

Dok je paganski sistem, koji se tiče Boginje-majke, osnovan na ovoj identifikaciji nebeskih i zemaljskih majki ,,blagoslovenih” besmrtnika, svaka od ove dve vrste božanstava je slavljena zasebno, a kao posledica toga, sve različite inkarnacije Spasitelja-semena bile su predstavljene kao da su rođene od strane dve majke.  Dobro je poznato to da je Bimater, ili dvomajčani, jedan od epiteta koji se primenjuje na Bacchusa. Ovidije kao razlog za primenu ovog epiteta na istom navodi to što je nastao iz mita, a kada je bio embrion on je bio spasen od vatre u kojoj je njegova majka umrla, zatim je zašiven za Jupiterovu butinu i u odgovarajuće vreme donesen na svet. Bez ispitivanja značenja svega ovoga, dovoljno je reći da je Bacchus imao dve boginje-majke; ne samo da je začet od strane Semele već je i donesen na svet od strane boginje Ippa (PROKLO Timoeum).

Na istu ovu stvar se misli kada se kaže da je nakon smrti njegove majke Samele, njegova ujna Ino prihvatila  ulogu majke i gajila ga. Ista stvar se javlja u egipatskoj mitologiji. Tu smo imali Oziris koji je u obliku Anubis donesen na svet od strane Neftis a usvojen i odgajen od strane boginje Izis kao njen sopstveni sin. Kao posledica ovoga, omiljena trijada koja se svuda javlja jeste sačinjena od dve majke i sina. Kod WILKINONA, čitalac će otkriti da se trijada sastoji od Izis, Neftis i deteta Horusa. U Vavilonu, Diodorova izjava nam pokazuje da se trijada u određenom periodu sastojala od dve boginje i sina – Hera, Rea i Zevs. A u Rimu, sa druge strane, trijadu su sačinjavale Junona, Minerva i Jupiter. Kada je Jupiter obožavan od strane rimskih nadzornika kao ,,Jupiter puer” ili ,,dete Jupiter” uvek je obožavan u društvu Junone i boginje Fortune (CICERON, De Divinatione). Ova vrsta božanske trijade izgleda da potiče iz najstarijih rimskih vremena jer i Dionizije iz Halikarnasa i Livije kažu da je ubrzo nakon što je Tarkvinije proteran, u Rimu izgrađen hram u kome su obožavani Cerera (DION. HALICARN and LIVY).