Dva Vavilona: II Objekti slavlja - I Trojstvo u jedinstvu

Detalji: Alexander Hislop

Ukoliko postoji ovakvo podudaranje između sistema Vavilona i Rima, javlja se pitanje da li podudaranja ovde prestaju? Odgovor je, baš naprotiv. Treba samo da uporedimo antičke vavilonske misterije sa čitavim rimskim sistemom, i videćemo u kolikoj su ogromnoj meri jedni pozajmljivali od drugih. Te misterije su dugo bile obavijene tamom, ali sada tama počinje da nestaje. Svi koji su obratili i najmanju pažnju na literaturu Grčke, Egipta, Fenikije ili Rima su svesni mesta koje "misterije" zauzimaju u ovim državama, i da su, bez obzira na razlike u okolnostima, u svim ključnim pogledima ove "misterije" u različitim državama iste. Kao što je, već citirani, Jeremijin jezik indicirao Vavilon je primarni izvor iz koga su proistekli svi ti idolopoklonički sistemi. Do istog zaključka su dedukcijom došli i najučeniji istoričari, na čisto istorijskim osnovama. Od Zonarasa saznajemo da su odgovarajuća svedočanstva koja je konsultovao podržala ovo; jer, govoreći o aritmetici i astronomiji, on kaže: "Kaže se da su one stigle egipćanima preko vavilonaca, a zatim do grka." Egipćani i grci su svoju astronomiju i aritmetiku izveli iz vavilonske, budući da su to bile svete nauke, koje su monopolizovali sveštenici, to je dovoljan dokaz da su oni sigurno izveli i svoju religiju iz iste oblasti. I Bunsen i Layard su u svojim istraživanjima došli praktično do istog rezultata. Bunsen-ova izjava je da religijski sistem Egipta potiče iz Azije, i "primitovnog Vavilonskog carstva". Layard, opet, iako zauzima nešto naklonjenije gledište prema sistemu vavilonskih magova nego što, po mom mišljenju, pokazuju istorijske činjenice, govori o tom sistemu: "Postoji mnogo dokaza o velikoj starosti ovog primitivnog obožavanja i imamo jedinstvena svedočanstva duhovne i svetovne istorije o tome da je poteklo od stanovništva iz asirijskih ravnica. Steklo je epitet savršenstva i verovalo se da je najstariji religijski sistem, koji je prethodio egipatskom." "Identičnost", on dodaje, "mnogih asirskih doktrina onima iz Egipta naznačavaju Porfirije Tirski i Klement Aleksandrijski"; i u vezi sa istom temom, on navodi sledeći citat Birch-a na temu vavilonskih obeliska i spomenika: "Znaci zodijaka... nedvosmisleno pokazuju da su grci svoje stavove i uređenja [i posledično i svoju mitologiju koja je isprepletana sa njim] izveli iz zodijaka koji potiče iz Vavilona. Povezanost Nimroda sa sazvežđem Orion ne sme biti odbačena." Ouvaroff takođe, u svom naučnom radu na temu eleusinkih misterija, dolazi do istih zaključaka. Posle pozivanja na činjenicu da su egipatski sveštenici tvrdili da su upravo oni grcima preneli prve elemente politeizma, on zaključuje: "Ove pozitivne činjenice su dovoljne da se dokaže, čak i bez usklađenosti ideja, da misterije koje su prenete u Grčku, a zatim sjedinjene sa određenim brojem lokalnih verovanja, nikada nisu izgubile karakter svog porekla koje je izvedeno iz kolevke moralnih i religijskih ideja univerzuma. Sve ove nezavisne činjenice - sva ova rasuta svedočanstva, se svode na onaj plodonosni princip koji postavlja Istok u središte nauke i civilizacije." Ukoliko postoje dokazi da su Egipat i Grčka izveli svoju religiju iz Vavilona, tada imamo isto toliko dokaza da religijski sistem feničana potiče iz istog izvora. Makrobije pokazuje da su karakteristične osobine feničanskog idolopoklonstva morale biti uvedene iz Asirije koja je, po klasičnim piscima, uključivala i Vavilon. "Obožavanje (boginje) Venere", po njegovim rečima "je cvetalo koliko među asircima, toliko i među feničanima."

Kako bismo uspostavili odnos između sistema antičkog vavilona i Papskog Rima treba samo da ispitamo u kojoj meri se papski sistem slaže sa sistemom uspostavljenim u tim vavilonskim misterijama. Prilikom sprovođenja tog ispitivanja treba savladati značajne teškoće; kao i u geologiji, nemoguće je na svim mestima dopreti do dubokih slojeva zemljine kore, pa se ne može očekivati da u nekoj državi pronađemo potpunu i povezanu sliku sistema uspostavljenih u toj državi. Ali ipak, kao i geolozi, ispitivanjem sadržaja pukotine ovde, prevrata tamo, i onoga što "se samo pojavi" na površini na nekom mestu, moguće je odrediti, sa velikom sigurnošću, redosled i opšti sadržaj različitih slojeva na celoj zemlji, kao i sadržaja vavilonskih misterija. Ono što se traži u jednoj državi se nadoknadi iz druge; a ono što se "pojavi" u različitim pravcima, u velikoj meri nužno određuje karakter onoga što se ne pojavi direktno na površini. Govoreci, dakle, o priznatom jedinstvu u vavilonskom karakteru antičkih misterija Egipta, Grčke, Fenikije i Rima, kao o tragovima koji nas vode kriz naše istraživanje, prođimo korak po korak kroz naše poređenje doktrina i praksi dva Vavilona - Vavilona Starog i Vavilona Novog Zaveta.

Ovde prvo treba istaći identitet predmeta obožavanja u Vavilonu i Rimu. Stari vavilonci su, kao i savremeni rimljani, u rečima prepoznali jedinstvo Boga; i, iako su obožavali bezbrojna manja božanstva koja imaju određani uticaj na ljude, oni su definitivno prepoznavali da postoji samo JEDAN večni i svemoćni vrhovni Stvoritelj. Većina naroda je učinila isto. "U ranom dobu čovečanstva", kaže Wilkinson u svom delu "Ancient Egyptians," "Postojanje jednog i svemoćnog božanstva, koje je stvorilo sve što postoji, je izgleda bilo univerzalno verovanje; a tradicija je ljude učila istim stvarima o toj temi, koje su kasnije usvojile sve civilizovane nacije." "Gotska religija", po Mallet-u, "uči o vrhovnom Bogu, Gospodatu univerzuma, kome se potčinjavaju sve stvari." (Tacti. de Morib. Germ.) Antička islandska mitologija ga naziva "Autorom svih stvari koje postoje, večnim, živim i strašnim bićem koje otkriva skrivene stvari, bićem koje se nikada ne menja." Ona ovom božanstvu pripisuje "beskonačnu moć, bezgranično znanje i nepotkupljivu pravičnost." Imamo dokaze da je isto sačinjavalo veru u antičkom Hindustanu. Iako savremeni hinduizam prepoznaje milione bogova, svete indijske knjige pokazuju da je u početku to bilo vrlo drugačije. Major Moor, govoreći o Brami, vrhovnom hinduističkom Bogu kaže: "Njemu, čija je slava toliko velika, ne postoji ništa slično" (Veda). On "sve osvetljava, sve ushićuje dok sve stvara; za njega žive oni koji su rođeni i njemu se svi moraju vratiti" (Veda). U "Institutes of Menu," on je okarakterisan kao "Onaj koji opaža samo umom; čija suština prevazilazi poljašnje organe, koji nema vidljivih delova, koji postoji večno... duša svih bića, koga ni jedno biće ne može dokučiti." U ovim pasusima postoje tragovi postojanja panteizma; ali samo jezik svedoči o postojanju među hindusima u jednom periodu mnogo čistije vere.

Antički hindusi nisu imali uzvišene ideje i prirodnim savršenostima Boga, ali postoje dokazi da su bili veoma svesni milostivog karaktera Boga koji je otkriven u svojim delima u izgubljenom i krivom svetu. Ovo je prikaz iz samog imena Brama, koji je primenjen na jednog bezgraničnog i večnog Boga. Bilo je dosta nezadovoljavajućih spekulacija u vezi sa značenjem ovog imena, ali kada se pažljivo uzmu u obzir različite izjave koje se odnose na Bramu postaje očigledno da je ime Brama je kao hebrejski Rahm, samo sa digamom kao prefiksom, što je veoma često u rečima na saskritu koje su izvedene iz hebrejskog ili vavilonskog. Rahm na hebrejskom označava "onog ko je milosrdan ili saosećajan." Ali Rahm takođe označava matericu ili utrobu; kao mesto gde se milost nalazi. Sada pronalazimo taj jezik koji se primenjuje na Bramu, vrhovnog Boga, što ne može biti slučaj, osim uz pretpostavku da Brama ima identično značenje kao i hebrejski Rahm. Mi pronalazimo Boga Hrišnu, u jednoj hinduističkoj svetoj knjizi, koji pri potvrđivanju svog visokog polozaja kao božanstva i identičnosti sa Vrhovnim, koristi sledeće reči: "Veliki Brama je moja materica, i u nju ja stavljam svoj fetus, i iz nje nastaje sva priroda. Veliki Brama je materica svih različitih oblika koji su začeti u svakoj prirodnoj materici." Kako se ovakav jezik uopšte može primeniti na "vrhovnog Bramu, najsvetijeg, najvišeg Boga, Božansko biće, koji je ispred svih bogova; nerođeni, moćni Gospod, Bog bogova, univerzalni Gospod," već kao veza između Rahm "materice" i Rahm "milosrdnog"?

Ovde, dakle, vidimo da je Brama potpuno isti kao i "Er-Rahman," "svemilosrdni" - titula koju turci primenjuju na Najvišeg, i koga su hindusi, uprkos njihovj sadašnjoj dubokoj religijskoj degradaciji, jednom znali kao "najsvetijeg, najvišeg Boga", koji je takođe "Bog milosrđa", drugim rečima, onaj koji je "pravedni Bog i Spasitelj." Nastavljajući sa ovom interpretacijom imena Brama, mi sada vidimo koliko se zapravo njihovo religijsko znanje o stvaranju poklapalo sa viđenjem porekla svih stvari koje je dato u Postanju. Dobro je poznato da su Bramani, kako bi se uzvisili kao sveštenička i polubožanska kasta kojoj se drugi klanjaju, kroz vekove učili da, dok su druge kaste potekle od ruku, tela i stopala Brame - vidljivog predstavnika i manifestacije nevidljivog Brame koji se identifikuje sa njim - su samo oni potekli od usta Boga stvoritelja. Mi sada pronalazimo izjave u njihovim svetim knjigama koje dokazuju da je pre propovedanja veoma drugačija doktrina. U jednoj od Veda je, govoreći o Brami, izričito pomenuto da su "SVA bića stvorena od njegovih USTA." U tom pasusu je učinjen pokušaj da se stvari mistifikuju; ali, ako se uzme o obzir beza sa značenjem imena Brama kao što je već dato, ko može sumnjati u pravo značenje izjave, ma koliko se to suprotstavlja uzvišenim i isključivim pretenzijama Bramana? To je očigledno značilo da je On koji je, od pada, otkriven čoveku kao "milostiv, žalostiv" (2. knj. Mojsijeva 34:6), bio u isto vreme poznat kao Svemoćni, koji je u početku "rekao, i bi učinjeno", "zapovedao svim stvarima", koji je stvorio sve putem "moćne Reči." Posle svega rečenog, svako ko pregleda "Asiatic Researches," (vol. vii p. 293) može videti da je u velikoj zlonamerno iskrivljenje ove božanske titule jednog živog i istinitog Boga, titule koja treba da bude jako draga grešnim ljudima, što su se pojavile sve te moralne abnormalnosti koje simbole paganskih hramova u Indiji čine toliko uvredljivim sa stanovišta čistote.

Dok je ovo značenje mena Brama, značenje imena Deva, generičkog naziva za "Boga" u Indiji, je veoma blisko. To ime se često izvodi i sanskritke reči Div, "sijati", - samo drugog oblika reči Shiv, koja ima isto značenje koje dolazi iz vavilonskog Ziv "sjaj ili raskoš" (Dan 2:31); i bez sumnje, kada je obožavanje sunca usađeno u patrijarhalnu veru, vidljiva raskoš božanstva je nagoveštena imenom. Ali postoji razlog za verovanje da "Deva" poseduje mnogo uzvišenije poreklo, i da potiče iz vavilonskog, Thav, "dobro", koje se takođe pravilno izgovara Thev, a naglašeni oblik je Theva ili Thevo, "Dobro". Prvo slovo predstavljeno sa Th se, kako je pokazao Donaldson u "New Cratylus", često izgovara kao Dh. Dakle, iz reči Dheva ili Theva, "Dobro", prirodno dolazi sanskritsko Deva, ili bez digame, što je često slučaj, Deo, "Bog", a latinskom Deus, a na grčkom Theos, digama iz originala Thevo je takođe odbačena, kao što je novus na latinskom neos na grčkom. Ovaj pogled na stvar naglašava izjavu našeg Gospoda (Mat. 19:17): "Niko nije blag osim jednog Boga (Theos)" - "Dobra".

Potpuno idolopokloničko je bilo vavilonsko razumevanje božanskog jedinstva, po kome Jehova, Živi Bog, strogo osuđuje svoj sopstveni narod za svako protivljenje njemu: "Koji se osveštavaju i koji se očišćavaju u vrtovima jedan za drugim javno, koji jedu meso svinjsko i stvari gadne i miševe, svi će izginuti, veli Gospod" (Isa 66:17).

Reči u našem prevodu su "iza jednog drveta", ali u originalu ne postoji reč za "drvo"; to priznaje Lowth i najbolji orijentalisti, tumačenje treba da bude "posle rituala Achad-a", odnosno "Jedinog". Svestan sam da je u određenim situacijama kad želimo da "Achad" označava "Jedinog" potrebna upotreba člana. Ali koliko je ovo malo važno se može videti iz činjenice da se sam izraz "Achad", bez člana, upotrebljava u 5. knj. Mojsijevoj, kada se jedinstvo boga potvrđuje na najempatičiji način, "Čuj Izrailju, JAHVE naš Bog je jedan JAHVE", odnosno "jedini JAHVE". Kada je potrebno potvrditi jedinstvo Boga na najjači mogući način, vavilonci koriste izraz "Adad." Macrobii Saturnalia (lib. i. cap. 23, p. 73).

U jedinstvu tog jedinog vavilonskog Boga postoje tri osobe i kako bi predstavili tu doktrinu Trojstva oni su upotrebili, kako pokazuju Layard-ova otkrića, jednakostranični trougao, kao što se to radi u rimokatoličkoj crkvi do dana današnjeg.

LAYARD's Babylon and Nineveh. Egipćani su takođe koristili trougao kao simbol njihovog "trojnog božanstva."

U oba slučaja takvo poređenje je veoma ponižavajuće za Večnog Kralja, i načinjeno je da iskvari umove onih koji o tome razmišljaju, kao da može biti poređenja između takvog lika i Njega koji je rekao "Ko je Bogu sličan, i sa kime hoćete da ga uporedite?"

Papstvo ima u nekim od svojih crkava, na primer u manastiru takozvanih Trojstvenika Madrida, sliku Trojnog Boga, sa tri glave na jednom telu. Vavilonci imaju nešto slično. Mr. Layard, u svom poslednjem radu, daje primer takvog trojnog jedinstva, obožavanog u antičkoj Asiriji (slika br. 1 lijevo). Isečak (slika br. 1 desno) drugog sličnog božanstva, obožavanog među paganima u Sibirum je uzet sa medalje i carskom kabinetu u Sankt Petersburgu, i dato u Parsonovom "Japhet-u." Tri glave su na Layard-ovom uzorku drugačije organizoane, ali su oba očigledno namenjena simolizovanju iste velike istine, iako takvo predstavljanje Trojstva nužno i potpuno poništava koncepciju uzvišene misterije naše vere kod onih kod kojih takve slike preovladavaju.

vavilon 01

Slika br. 1

PARKHURST'S Hebrew Lexicon, "Cherubim." Iz sledećeg odlomka iz Dublin Catholic Layman-a, veoma jakog protestanstskog rada koji opisuje papsku sliku Trojstva, koja je skoro objavljena u tom gradu, se može videti da se nešto slično ovakvom predstavljanju Boga pojavljuje bliže nama: "Na vrhu slike je predstava Svetog Trojstva. Govoricemo o njoj sa dužnim poštovanjem. Bog Otac i Bog Sin su predstavljeni kao ČOVEK sa dve glave, jednim telom i dve ruke. Jedna od glava liči na uobičajene slike našeg Spasitelja. Druga glava pripada starijem čoveku i iznad nje se nalazi trougao. Na sredini ove predstave se nalazi Sveti Duh u oblik goluba. Mi mislimo da je gledanje ove slike veoma bolno za svaki hrišćanski um i nepodnošljivo za hrišćanska osećanja." (Catholic Layman 17. Jul, 1856)

** Vavilon i Niniva. Neki su rekli da oblik množine imena Bog, u hebrejskom jeziku iz 1. knj. Mojsijeve, ne dozvoljava doktrinu množine osoba u Bogu zato što se ista reč u množini upotrebljava za paganska božanstva. Ali ako su vrhovna božanstva u skoro svim antičkim paganskim narodima trojna, onda je bespredmetnost ove primedbe očigledna.

U Indiji je vrhovno božanstvo, na sličan način, u jednoj od najstarijih manastira u pećni, prikazano sa tri glave na jednom telum pod imenom "Eko Deva Trimurtti," "Jedan Bog, tri oblika." U Japanu Budisti obožavaju njihovo visoko božanstvo, Budu, sa tri glave, u istom obliku, pod imenom "San Pao Fuh." Svi oni postoje od antičkih vremena. Dok se preklapalo sa idolopoklonstvom, prepoznavanje Trojstva je bilo univerzalno u svim antičkim narodima na svetu, što dokazuje koliko su prastare doktrine ukorenjene u ljudsku rasu, što se veoma jasno vidi u 1. knj. Mojsijevoj. *

Col. KENNEDY'S Hindoo Mythology. Col. Kennedy se suprotstavlja upotrebi imena "Eko Deva" na trojnu sliku u manastiru u pećini u Elephanti, iz razloga što smatra da to ime pripada samo vrhovnom Brami. Ali je on u tome potpuno nedosledan jer priznaje da je Brama, prva osoba u toj trostrukoj slici, izjednačena sa vrhovnim Bramom; i dalje da je kletva bačena na sve koji prave razliku između Brame, Višnua i Šive, tri božanstva koja su predstavljena tom slikom. Trostruko pozivanje svetog imena u blagoslovu koji je Jakov uputio Josifovim sinovima je veoma upečatljivo: "I blagoslovi Josifa govoreći: Bog, kome su svagda ugađali oci moji Avram i Isak, Bog, koji me je hranio od kako sam postao do današnjeg dana, Anđeo, koji me je izbavljao od svakog zla, da blagoslovi decu ovu" (1. knj. Mojsijeva 48:15,16). Ukoliko se ovde za anđela smatra da nije Bog, Jakov ga nikada ne bi izjednačio sa Bogom. U Osiji 12:3-5, "Anđeo koji je iskupio" Jakova se izričito naziva Bogom: "On (Jakov) je imao moć u Boga: on je imao moć nad Anđelom i pobedio; on je plakao i preklinjao ga: on ga je našao u Betelu, i tamo je govorio sa nama; Gospod je njegov spomen."

Kada pogledamo simbole u trojnoj Layard-ovoj slici, koju smo već pomenuli, i na kratko ih ispitamo, videćemo da su veoma poučne. Layard smatra da krog na toj slici označava "Vreme bez granica." Ali je hijeroglifsko značenje kruga očigledno drugačije. Krug u Vavilonu je nula; a nula takođe označava "seme."

U našem jeziku imamo dokaze da nula označava krug među vaviloncima; za šta je nula, ime broja, ali samo krug? I dok smo mi ovaj termin izveli od arapa, oni su ga, bez sumnje, izveli od vavilonaca, velikih prvobitnih začetnika aritmetike, geometrije i idolopoklonstva. Nula je, u ovom smislu, očigledno došla iz Vavilonskog zer, "obuhvatiti", iz koga je, takođe bez sumnje, izvedeno vavilonsko ime ze veliki krug vremena pod imenom "saros". (Bunsen) On, koga su vavilonci smatrali velikim "Semenom", je posmatran kao inkarnacija sunca, a simbol sunca je krug (Bunsen), hijeroglifski odnos između nule, "kruga" i nule "semena" se lako uspostavlja.

Stoga, u skladu sa duhom mističnog vavilonskog sisitema, koji je u velikoj meri zasnovan na dvostrukim značenjima, da se za ono što ljudi uglavnom vide samo kao nulu "krug", smatra da označava nulu "seme." Sada, kada se pogleda na svetlu, trojni simbol vrhovnog asirskog božanstva jasno pokazuje šta je bila prvobitna patrijarhalna vera. Prvo, tu je glava straog čoveka; onda, tu je nula, ili krug koji označava "seme"; i na kraju, krila i rep ptice ili goluba; (Iz izjave iz 1. knj. Mojsijeve 1:2 da "duh Božji dizaše se nad vodom" je očigledno da je golub veoma rano bio božanski simbol Svetog Duha) što pokazuje, iako bogohulno, jedinstvo Oca, Semena i Svetog Duha.

Dok je ovo prvobitni način prikazivanja trojnog Boga u paganskom idolopoklonstvu, i iako je ovakav način predstavljanja preživeo Sennacherib-ovo vreme, postoje dokazi da se, u veoma ranom periodu, dogodila značajna promena u vavilonskim pogledima na božanstvo; i te tri osobe su postale Večni Otac, Božji duh inkarniran u ljudskoj majci i Božanski Sin, plod te inkarnacije.

Alexander Hislop: The Two Babylons or the Papal Worship, chapter II, section I