Izazov sa kojim se danas suočava doktrina Trojstva

Detalji

Anthony Buzzard

"Razvijeni koncept tri ravnopravna partnera u Bogu koji se pronalazi u kasnijim formulacijama učenja se ne može jasno opaziti u okviru kanona" - Oxford Companion to the Bible

Savremena doktrina Trojstva se suočava sa kanonadom argumenata koji podrivaju neke od njenih dragocenih biblijskih "dokaza." Mnogim religioznim ljudima je nepoznato da postoji ceo korpus ne-trojstvene (po sadržaju, ako ne po imenu) pre nego anti-trojstvene literature koja na više načina napušta neke od glavnih uporišta doktrine Trojstva. Protivnici Trojstva već dugo predstavljaju svoje stavove pokazujući da su različiti ortodoksni zastupnici Trojstva tumačili stihove ključne za koncept Trojstva na unitaran način. Izvanrednu kolekciju pod imenom Concessions of Trinitarians je 1845. godine predstavio John Wilson.[1] Rad je relevantan za diskusiju o Trojstvu. Istražujući ogromnu količinu naučnih radova, rad dokumentuje ne-trojstvena objašnjenja stihova, za koje se popularno mislilo da potkrepljuju koncept Trojstva, koja su dali zastupnici Trojstva.  Savremena, kao i literatura iz 19. veka, pruža uvid u slična priznanja. Ovo poglavlje ispituje neke od stavova koji su prikazani kao "dokazi" za Trojstvo u popularnoj literaturi o Bibliji. Izgleda da se veliki broj zagovornika Trojstva više ne oslanja na te argumente u odbrani ortodoksnih pogleda na Boga.

Množina od Elohim

Organizacija "Jevreji za Isusa" i druge evangelističke grupe stalno pronalaze trojnog Boga u Hebrejskom Svetom Pismu. Množina hebrejske reči za Boga, elohim, međutim, ne pruža dokaze koji ukazuju na Trojstvo. Nije tačno govoriti da je elohim "unipluralna" reč kao i reći da echad, "jedan" nagoveštava višestrukog Boga. Ne može se uspešno zastupati Trojstvo tvrđenjem da echad može označavati zbirnu imenicu kao što je "jato" ili "krdo", pa nas stoga može navesti da pomislimo o složenom Bogu. Echad jednostavno označava broj "jedan" na hebrejskom. Kako Izraelsko učenje govori "Gospod je Bog naš jedini Gospod" (5. knj. Mojsijeva 6:4). Echad se pojavljuje uz Avrama (Jezek. 33:24; Isa. 51:2), i ponekad se može pravilno tumačiti kao "jedinstveni" (Jezek. 7:5). Uobičajeno značenje reči je "jedan a ne dva" (Jezek. 4:8). U reči "Gospod" ne postoji ništa što nagoveštava množinu, a naročito zato što se reč pojavljuje nekoliko hiljada (oko 5500) puta uz glagole i zamenice u jednini. Ukoliko zamenice u jednini, koje konstantno označavaju jednog Boga, ne mogu ubediti čitaoca  da je Bog jedna osoba, teško da nešto drugo u jeziku to može. Uz elohim se pojavljuju glagoli u jednini u skoro svakom od 2500 pojavljivanja u značenju Jednog Boga. Povremena anomalija pokazuje jako malo kao i činjenica da je Josifov gospodar nekoliko puta opisan imenicom u množini (1. knj. Mojsijeva 39:2, 3, 7, 8, 19, 20). Da li će neko tvrditi da je "Josifov gospodar (množina na hebrejskom) uzeo (glagol u jednini) njega" nepravilno prevedeno? Avram je "gospodari" (množina na hebrejskom) svom sluzi (1. knj. Mojsijeva 24:9, 10). Da li postoji množina u Avramu? Niko ne bi želeo da promeni prevod još jednog pasusa u 1. knj. Mojsijevoj: "Oštro govoraše s nama čovek, koji zapoveda u onoj zemlji." Ali iako je glagol u jednini, imenica ima oblik množine "gospodari zemlje" (1. knj. Mojsijeva 42:30).[2] U ovim primerima imamo istu množinu kao i u Avramu, Portifaru i Josifu kao što se navodno nalazi i u reči elohim kada se odnosi na vrhovnog Boga. Ove činjenice potvrđuju primedbu pisca u Encyclopedia of Religion and Ethics: "Pronalaženje doktrine Trojstva u množini reči elohim je pogrešno tumačenje."[3]

Članak o Bogu u istom radu se završava sa: "U Starom Zavetu ne postoje indikacije razdvajanja Boga; pronalaženje bilo doktrine inkarnacije, bilo Trojstva na njegovim stranicama je anahronizam."[4]

Definicija reči elohim (Bog) koju daje Illustrated Bible Dictionary se suprotstavlja pretpostavci da Boga čine "tri osobe". "Stoga se množina od reči elohim može tretirati kao jednina, pa u tom slučaju označava jedno vrhovno božanstvo... Postoji samo jedan vrhovni Bog i on je Osoba...[5]

Bog je jedan

Uzimanje u obzir korišćenja broja "jedan" u vezi sa Bogom može biti prosvetljujuće. Niko nema teškoća sa razumevanjem sledećih izjava. Po Jezekilju "Avram beše jedan (Heb. echad, Grč. heis) Jezek. 33:24). NIV prevodi ovu činjenicu jasnim jezikom: "Avram je bio samo jedan čovek." Isus koristi reč "jedan" na isti način da označi jednu osobu: "A vi se ne zovite Ravi; jer je u vas jedan (heis) Ravi Hristos, a vi ste svi braća. I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan (heis) Otac koji je na nebesima. Niti se zovite Učitelji; jer je u vas jedan (heis) učitelj Hristos." (Mateja 23:8-10). U svakom slučaju "jedan" označava jednu osobu. Za Pavla Hrist je "jedna osoba" (heis):"A (Bog) ne veli: i semenima, kao za mnoga, nego kao za jedno: i semenu tvom, koje je Hristos." (Gal 3: 16). Nekoliko stihova kasnije isti jezik je primenjen na Boga. Pavle kaže: "Ali posrednik nije jednog; (doslovno `nije od jednog`heis) a Bog je jedan (heis)" (Gal. 3:20). Značenje je da je Bog "jedna strana" ili "jedna osoba". Sve je ovo saglasno sa jednoglasnom porukom Svetog Pisma da je Jedan Bog Isusov Otac. Istina je da heis može označavati zbirnu jedninu: "jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu" (Gal. 3:28). Ovo značenje je potpuno neodgovarajuće kada se govori o Bogu koji se stalno opisuje zamenicama u jednini i identifikuje sa Ocem, koji je očigledno jedna osoba.

Ove činjenice predstavljaju akutni problem za doktrinu Trojstva. Neki su išli u ekstreme tvrdeći da se reč "Otac" u Novom Zavetu može opisivati, ne na jednu osobu u Trojstvu, već na sve tri, "Oca, Sina i Svetog Duha."

Ponekad se reč "Otac" ne upotrebljava za onoga koji je različit od Sina i Svetog Duha - posebnu osobu u Bogu - već i za samog Boga. Navešćemo neke primere za ovo... (Pavle kaže da) postoji samo jedan Bog koji zaista postoji, i da je to onaj koga hrišćani obožavaju. Zato on piše, "Ali mi imamo samo jednog Boga Oca" (l. Kor. 8:6). Ovde je reč "Otac" izjednačena sa "jedan Bog". Pavle govori da postoji samo jedan Bog, i uopšte ne razmišlja o više osoba u njemu. On u ovom smislu koristi reč "Otac", kao što to čini i u Posl. Efescima 4:6 gde piše "Jedan Bog i Otac svih."[6]

Pisac se muči sa Pavlovom jasnom unitarnom definicijom Boga kao "Jednog Boga, Oca." Snaga Olyott-ovog sopstvenog ubeđenja da zaista postoji Trojstvo u Bogu ga navodi da zamišlja da "Otac" zaista označava tri osobe. Ta teorija je imaginarna. Pisac ne može da dozvoli sebi da pomisli da Pavle možda nije bio zagovornik Trojstva.

Da li je Isus "lud, loš ili Bog"?

Zagovornici trojstva su uhvaćeni u zamku dobro poznatog slogana da je Isus morao biti lažov, ludak ili Bog. Oni nisu mogli da zamisle još jednu kategoriju - Mesiju. Kada je Anderson Scott opisao pogled na Isusa u knjizi Otkrovenja, on nam je dao naznaku biblijske slike Isusa: "(Jovan) izjednačavanje Isusa sa Bogom dovodi do najdalje tačke koja nije dovoljna da bi bili večno jednaki."[7]

Procenjujući Pavlovu hristologiju on kaže: "Sv. Pavle nikada Hristu ne daje ni Ime ni osobine Boga... Pregledajući celokupni Pavlov odnos prema Hristu, stiče se sveobuhvatni utisak da se njegovo monoteističko ubeđenje konstantno odupire nagonu da uradi baš tu stvar - da Isusa nazove Bogom."[8]

Ispravnost ove procene potvrđuje zapanjujuća činjenica da ni u jednom tekstu u Novom Zavetu izraz ho theos ("Bog") ne znači "Otac, Sin i Sveti Duh." Izgleda da je razlog to što ni jedan pisac nije mislio da je Bog "tri u jedan." Zagovornike Trojstva bi trebalo da zabrine to da kada oni kažu "Bog", oni misle na Trojstvo u Bogu, dok se u Novom Zavetu (i zapravo celoj Bibliji) pod "Bogom" nikada ne podrazumeva Trojstvo. Teško je naći ubedljivije dokaze da Trojni Bog nije Bog iz Svetog Pisma. Naš stav potvrđuje Karl Rahner: "Nigde u Novom Zavetu se ne može naći tekst u kome ho theos (doslovno `Bog`) bez svake sumnje označava Trojnog Boga kao celinu koji postoji kao tri osobe. U ubedljivoj većini tekstova ho theos se odnosi na Oca kao osobu iz Trojstva."[9]

Mi se ne slažemo sa tim da je Otac deo Trojstva, ali je Rahnerovo viđenje tačno: Bog u Novom Zavetu skoro uvek označava Isusovog Oca, a nikada tri osobe ili "Osobe."

Inkarnacija u sinoptičkim jevanđeljima

Važno pitanje o konceptu Trojstva pokreće potpuni nedostatak dokaza za doktrinu inkarnacije u Jevanđelju po Luki (isto se može reći i za Mateju). Raymond Brown primećuje: "Ne postoje dokazi da je Luka zastupao teologiju inkarnacije i preegzistencije: kod Luke (1:35) izgleda da se večni Sin pojavljuje kroz bezgrešno začeće... Isus je začet i rođen što je dovoljna sličnost sa ljudskom rasom."[10]

Luka je definisao ko je Isus sa potpunom preciznošću kada ga je nazvao "Gospod Mesija", odnosno "Gospod Hrist", i nekoliko stihova kasnije ga je označio kao "Hrista (Mesiju) Gospodnjeg" (Luka 2:11, 26). Titula "Gospod Mesija" se takođe nalazi u jevrejskoj literaturi koja je savremena sa Lukom (Ps. Sol. 17:32; 18:7). Ona opisuje obećanog oslobodioca Izraela, staru nadu nacije. Isti mesijanski opis je dat istorijskom suverenu Izraela u prevodu Lamentacija 4:10. Ova kraljevska titula ni na koji način ne podrazumeva da je Mesija Bog. To je izvedeno iz Psalma 110:1 gde Mesija treba da bude Davidov "Gospod", odnosno kralj.

Luka bira drugu titulu za Isusa, "Gospod Mesija", zato što je tačan ekvivalent starozavetnom izrazu "Pomazani od Boga", kralj Izraela. David govori o kralju Saulu kao o "gospodaru svom, pomazaniku Gospodnjem (Mesiji)" (1. Sam. 24:6; uporedi stih 10). Avenir je trebao da čuva Saula, "cara gospodara svog", "gospodara svog, pomazanika Gospodnjeg" (1. Sam. 26:15, 16). Isus je ultimativni Pomazanik, obećani kralj Izraela. Lukino opisivanje njega je u potpunoj harmoniji sa Jovanom koji Isusa smatra "Sinom Božjim" i "kraljem Izraela" (Jovan 1:49). Pavle prepoznaje da hrišćani služe "Gospodu Hristu", a Petar koji je u ranoj službi izjavio da je Bog učinio Isusa "Gospodom i Hristom" (Dela 2:36), pred kraj svog života poručuje vernicima da svete "Gospoda Hrista u srcima svojim" (1. Pet. 3:15). U poslednjoj knjizi u Bibliji proslavljeni Isus je još uvek "Hrist (Mesija) Njegov" (Otkr. 11:15; 12: 10). U mnogome zanemarena Isusova titula "Gospoda Hrista (Mesije)" se u Novom Zavetu stalno pojavljuje u njegovom omiljenom imenu "Gospod Isus Hrist (Mesija)."

Dogma Trojstva meša Gospoda Boga sa pomazanikom ili poslatim gospodom, kraljem. Kategorija Mesije je u potpunosti adekvatna za novozavetno razumevanje Isusa. Bibliji ne treba "pomoć" u vidu daljeg razvoja hristologije koja prelazi granice verovanja da je Isus Hrist (Mesija), Sin Božji. Kao Hrist, Isus je savršena slika Jednog Boga. Karakter i delo Isusa demonstriraju karakter i delo njegovog Oca, kao što poslanik predstavlja onoga ko ga je poslao.

Večni Sin

Za zagovornike Trojstva veoma težak zadatak predstavlja dokazivanje pojma "večnog Sina" iz Svetog Pisma. Savremeni koncept Trojstva nas informiše da je Isus nastao "večnim stvarajnem kao Sin Božji od Oca rođenjem koje se nikada nije dogodilo zato što oduvek postoji."[11] Pitamo se da li ovakav mistifikovani jezik pomaže promociji istine o hrišćanskoj veri. U Svetom Pismu, začeće Sina se dogodilo i dogodilo se u vremenu. Klasično predviđanje postavljenja Mesije za kralja se pojavljuje u Psalmima 2:7. Jedan Bog izjavljuje: "Ti si sin moj, ja te sad rodih." Luka je znao da je Sin Božji čudesno začet u utrobi Marije (Luka 1:35). U službi u Antiohiji (Pisidija) Pavle je propovedao o rođenju Mesije, govoreći da je Bog "Podigao Isusa", odnosno doveo ga na scenu ispunjavajući predviđanje o "rađanju" iz Psalma 2.[12] Luka je već upotrebio isti izraz "podići" - za rođenje obećanog proroka.[13] U Svetom Pismu ne postoji ništa slično rođenju Sina u večnosti, osim u Božjoj mudrosti.

Istaknuti zagovornik Trojstva prošlog veka je izrazio svoju zbunjenost idejom o Sinu koji nema početak i stoga celom doktrinom "večnog Sina". Govoreći o Luki 1:35 Adam Clarke je primetio:

Ovde jasno možemo opaziti da anđeo ne daje zvanje Božjeg Sina božanskoj prirodi Hrista, već svetoj osobi ili stvari, hagionu, koga će roditi devica, energijom Svetog Duha... Verujem da ovde mogu sebi dozvoliti da kažem, uz puno poštovanje onih koji imaju drugačije mišljenje, da je doktrina večnog Sina Hrista, po mom mišljenju anti-biblijska i veoma opasna. Ja tu doktrinu odbacujem iz sledećih razloga. 1. Nisam uspeo da u Svetom Pismu nađem ni jednu izričitu izjavu koja se na nju odnosi. 2. Ako je Hrist Sin Božji po svojoj božanskoj prirodi, onda on ne može biti večan; sin podrazumeva postojanje oca, a otac podrazumeva ideju stvaranja, a stvaranje podrazumeva vreme u kome je izvršeno, a takođe i vreme koje je prethodilo tom stvaranju. 3. Ako je Hrist Sin Božji po svojoj božanskoj prirodi, tada Otac ima prvenstvo i samim tim i superiornost u odnosu na njega. 4. Opet, ukoliko je ova božanska priroda stvorena od Boga, onda se to moralo dogoditi u vremenu, odnosno, postojao je period u kome ona nije postojala i period u kome je ona počela da postoji. Ovo uništava večnost našeg blagoslovenog Gospoda i lišava ga njegovog božanstva. 5. Reći da je on stvoren u večnosti je, po mom mišljenju apsurd, a izraz večni sin sadrži unutrašnju kontradikciju. Večnost je ono što nema početak, niti poznaje bilo kakve vremenske odrednice. Sin podrazumeva vreme, stvaranje i Oca; a takođe i vreme koje je prethodilo tom stvaranju. Stoga je spajanje ova dva izraza, Sin i večnost, apsolutno nemoguće budući da suštinski predstavljaju dve suprotne ideje.[14]

Eminentni biblijski naučnik, poznat i kao "otac američke biblijske literature", Moses Stuart, o ovoj temi kaže sledeće. On govori kao zagovornik Trojstva. "Ovo stvaranje Sina koji je uzvišen kao i Bog, izgleda da ne dolazi u obzir osim ukoliko nije izričita doktrina otkrovenja, što je daleko od istinitosti, smatram da je suprotno puko učenje".[15]

Da li se doktrina Trojstva može održati ako u Svetom Pismu ne postoji podrška "večnom stvaranju"?

OSPORAVANI TEKSTOVI

Diskusija o Trojstvu se često okreće oko šačice novozavetnih stihova za koje se tvrdi da dokazuju da je Isus vrhovno Božanstvo umesto savršeni odraz Božanstva, ovlašćeni ljudski ambasador Jednog Boga. Neki savremeni zagovornici Trojstva pokazuju ove stihove kao da je potpuno evidentno da svedoče u korist Trojstva. Međutim, među Zagovornicima Trojstva sa najvećom reputacijom postoji jaka tradicija po kojoj ovi tekstovi ne podržavaju božanstvo Isusa.

Da li Novi Zavet Isusa naziva Bogom? Titu 2:13; 2. Petrova 1:1

Nekoliko savremenih diskusija naglašava takozvano "pravilo Granvillea Sharpa" kao podršku njihovoj tvrdnji da se Isus naziva "velikim Bogom i Spasom" u posl. Titu 2:13. Sharp smatra da kada grčka reč kai (i) spaja dve imenice od kojih prva ima određeni član, a druga ne, da se obe imenice odnose na isti subjekat. Stoga se ovaj osporavani stih treba čitati kao "...veliki Bog i Spas Isus Hrist", a ne kao u Verziji Kralja Džejmsa "...veliki Bog i naš Spas Isus Hrist." Na pravilo o izostavljanju ovog člana se, međutim, ne može osloniti u ovom slučaju. Kao što Nigel Turner (koji piše kao zastupnik Trojstva) kaže:

Nažalost, za taj period grčkog jezika ne možemo biti sigurni da se to pravilo potpuno primenjuje. Ponekad se određeni član ne ponavlja kada je ideja o razdvajanju jasna. "Ponavljanje člana nije strogo obavezno kako bi se osiguralo da se stavke smatraju razdvojenim" (Moulton-Howard-Turner, Grammar, Vol. III, p. lSI. Odnosi se na poslanicu Titu 2:13).[16]

Budući da odsustvo drugog člana nije presudno, ovde se prirodno vidi Božja slava koja je prikazana u Njegovom Sinu prilikom drugog dolaska. Postoji očigledna paralela sa Matejinim opisom dolaska Isusa na vlast: "Jer će doći Sin čovečiji u slavi Oca svog s anđelima svojim" (Mat. 16:27). Budući da je Otac svoju slavu podario Sinu (kao što će je takođe podeliti i sa svecima), veoma je prigodno da su Otac i Sin blisko povezani. Pavle je samo nekoliko stihova ranije pominje "Boga Oca i Gospoda Isusa Hrista, Spasa našeg" (Titu 1:4).

Veliki broj gramatičara i biblijskih naučnika je prepoznalo da je odsustvo određenog člana ispred "naš Spas Isus Hrist" neadekvatno da podrži tvrdnju zagovornika Trojstva da je Isus ovde nazvan "velikim Bogom." U najboljem slučaju, argument je "sumnjiv."[17] Nesrećna je okolnost, kako Brown kaže, "što se ovde ne može postići sigurnost jer izgleda da je ovaj pasus oblikovao konfesiju Svetskog Sabora crkvi u Isusa Hrista kao Boga i Spasitelja."[18] Takođe treba primetiti da se rimski imperator može nazvati "Bogom i Spasiteljem" bez implikacije da je on vrhovno Božanstvo. Čak i kada bi se titula "Bog i Spasitelj" isključivo upotrebljavala za Isusa, to ne bi uspostavilo njegov položaj kao jednakog i večnog sa Ocem. Pre bi ga označila kao vrhovnog poslanika Božjeg, što je pogled cele Biblije.

Tumači se suočavaju sa istim gramatičkim problemom u 2. posl. Petra 1:1. Henry Alford je jedan od mnogih zastupnika Trojstva koji smatra da se Isus u ovom stihu ne naziva "Bogom". Za njega je ovde, kao i u Titu 2:13, odsustvo člana  nadjačano  mnogo značajnijom činjenicom da i Petar i Pavle stalno prave jasnu razliku između Boga i Isusa Hrista. Pisac Cambridge Bible for Schools and Colleges se slaže da se "na pravilo da jedan član označava jedan subjekat... (ne može) toliko osloniti da on postane presudan."[19] Pisac zagovornik Trojstva iz prošlog veka je bio mnogo manje velikodušan prema onima koji u izostavljanju člana traže dokaze za Hristovo božanstvo. "Neki eminentni pobožni i učeni naučnici... su preterano rastegli argument baziran na prisustvu ili odsustvu člana, da su zašli u lažnu sofistiku, i u svom žaru održavanja `časti Sina`, nisu svesni da pre `obeščašćuju Oca`".[20]

Poslednja izjava bi mogla biti istinita u pogledu čitavog pokreta ortodoksije da u svakom smislu Isusa učini jednakim sa Ocem.

Poslanica Rimljanima 9:5

Neki zagovornici Trojstva nude Rimljanima 9:5 kao konačan dokaz da je Isus "Bog nad svima" i stoga sastavni deo Trojnog Boga. Zavisi koji prevod se čita, zato što postoji nekih sedam različitih načina interpunkcije u stihu u kome se ili Hrist ili Otac nazivaju "Bog blagosloven va vek."[21] Pitanje je: Da li treba da čitamo "od kojih, je Hrist, po telu, koji je nad svima. Bog blagosloven va vek," ili "od kojih, je Hrist po telu, koji je nad svima. Bog blagosloven va vek"? Erasmus je, od starijih komentatora, iako je zastupnik Trojstva, bio oprezan kod korišćenja ovog stiha kao dokaza:

Oni koji tvrde da je Isus ovde kasno označen kao Bog, ili imaju malo poverenja u druga poglavlja Svetog Pisma, poriču svako razumevanje Arija, ili skoro uopšte ne obraćaju pažnju na apostolov stil. Sličan pasus se pojavljuje u 2. posl. Korinćanima 11:31: "Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je blagosloven vavek"; poslednja rečenica je nesumnjivo ograničena na Oca.[22]

Koristeći princip upoređivanja teksta sa tekstom, najverovatnije Pavle Oca opisuje kao "Boga koji je nad svima." Pavle konstantno pravi razliku između Boga i Gospoda Isusa. U istoj knjizi Pavle blagosilja Stvoritelja pri čemu ne postoji sumnja da misli na Oca (Rim. 1:25). U drugom pasusu on govori o "Bogu i Ocu našem,  Kome slava va vek veka. Amin" (Gal. 1:4, 5). Posl. Rimljanima 9:5 je očigledna paralela. Ne treba zaboraviti da se reč theos, Bog, pojavljuje više od 500 puta u Pavlovim pismima, i nigde se nedvosmisleno ne odnosi na Hrista. Nekoliko dobro poznatih kritičara (Lachmann, Tischendorf) stavljaju tačku iza reči "telo", dozvoljavajući celom ostatku rečenice da bude doksologija Oca. Antički grčki rukopisi uglavnom ne sadrže interpunkciju, ali Codex Ephraemi iz petog veka sadrži tačku posle "telo." Još je više začuđujuća činjenica da tokom cele Arijeve kontraverze ovaj stih zagovornici Trojstva nikada nisu upotrebili protiv unitarnih hrišćana. Jasno je da nije išao u prilog pretpostavci da je Isus drugi član Boga.

U savremenom dobu Raymond Brown kaže da "u najboljem slučaju neko može tvrditi da postoji određana verovatnoća da se u ovom pasusu Isusu obraća kao Bogu."[23] U konzervativnom Tyndale Commentary, na temu Posl. rimljanima, F.F. Bruce upozorava na navalu onih koji reči koje se mogu primeniti na Oca sa "neortodoksnom hristologijom."[24] Treba dodati da, iako se Isus izuzetno naziva "Bogom", ta titula se može upotrebiti u svom drugom, mesijanskom, značenju onoga ko oslikava božansko veličanstvo Jednog Boga, njegovog Oca.

Kada se u potpunosti ispitaju gramatičke nijanse, odnos verovatnoća će se odmeravati na drugačiji način. Neverovatno je zamisliti da hrišćansko učenje treba da zavisi od finih nijansi jezika koje svako može da preispituje i o kojima se eksperti ne slažu. Jasan jezik Pavlovog i Isusovog učenja je na raspolaganju svakome ko proučava Bibliju: "Da nema drugog Boga osim jednog... Ali mi (hrišćani) imamo samo jednog Boga Oca (1. Kor. 8:4,6).

U Pavlovom umu "jedan Bog" je razdvojen od "jednog Gospoda Isusa Hrista" kao što je On razdvojen od paganskih bogova. Kategorija "jedan Bog" pripada isključivo Ocu, a "Gospod Mesija" isključivo Isusu. Sam Isus je dao osnovu za Pavlovo jednostavno razumevanje izraza "jedan Bog." I učitelj i sledbenik su delili izraelsku veru u Boga koji je jedna, jedinstvena osoba.

Tehnički detalji u Jevanđelju po Jovanu 1:1

Jovan 1:1 je bio podvrgnut detaljnoj analizi od strane komentatora svih opredeljenja. Očigledno je da su neki savremeni prevodi samo Trojstvene interpretacije.The Living Gospels[25] glasi: "Pre nego što je sve postojalo je bio Hrist, sa Bogom. On je oduvek bio živ i sam je Bog." Ali tu se javlja ceo problem Trojstva. Odjednom, Boga čine dve osobe. Malo poznata činjenica je da se "reč" nije smatrala drugom osobom u prevodima pre Verzije kralja Džejmsa. Bishops' Bible iz 1568. koju je zamenila Biblija kralja Džejmsa 1622. godine tumači reč kao neličnu, i koristi zamenicu "ona", kao i Geneva Bible iz 160.

Samo je pretpostavka da je sa "reč" Jovan označio drugo večno biće pored Boga. Na drugim mestima Jovan prepoznaje da je Otac "jedini istiniti Bog" (Jovan 17:3) i "jedini Bog" (Jovan 5:44). Mnogi su prepoznali vezu između "reči" i onoga što se govori za Mudrost u Hebrejskoj Bibliji. U Knjizi Izreka "Mudrost" se personifikuje i kaže se da je "sa" Bogom (Knj. Izreka 8:30). Jovan kaže da je "reč" bila "u (pros) Boga." U Starom Zavetu se za viziju, reč namere kaže da je "sa" osobom koja je prima ili je poseduje. Reč ima sopstvenu kvazi-egzistenciju. "Reč Božja je sa njim"; "prorok.. je imao san kod sebe." Izgradnja hrama je bila u Davidovom srcu (doslovno "sa njegovim srcem"). Mudrost je "u Boga".[26] Poslednje predstavlja upečatljivu paralelu sa Jovanovom uvodnom rečenicom. U Novom Zavetu nešto što je nelično može biti "sa" osobom kao, na primer, kada se Pavle nada da "istina jevanđelja ostane među (pros) nama", odnosno prisutna u umu (Gal. 2:5). Na početku svoje prve poslanice, koja nam može dati komentar Jovana 1:1 koji nam treba, Jovan piše "život večni, koji beše u (pros) Oca," (1. Jovanova 1:2). Na osnovu ovih paralela je nemoguće sa sigurnošću reći da "reč" u Jovanu 1:1-2 nužno označava drugog člana Trojstva, to jest, večnog Sina Božjeg.

Jovan nastavlja i kaže da "reč beše Bog" (Jovan 1:1). Intenzivna diskusija o pravom značenju reči "Bog" (koja nema određeni član) je učinila da ceo pasus izgleda komplikovano. Po nekima, pravilo koje je uspostavio Colwell znači da odsustvo člana ne slabi Jovanovu nameru da kaže da je reč u potpunosti Bog i da se identifikuje sa Njim. Drugi insistiraju na tome da je "Bog" bez člana Jovanov način da nam poruči da reč ima karakter Boga i da potpuno oslikava Njegov um. Mišljenje zagovornika Trojstva Biskupa Westcott-a je veoma cenjeno i ima uslovno odobravanje profesora Moule-a:

Primedba biskupa Westcott-a (o Jovanu 1:1), iako verovatno zahteva dodavanje nekih pozivanja na idiome, ipak predstavlja Jovanovu nameru: "(Bog) je uvek bez predloga (theos, ne ho theos) sve dok opisuje prirodu Reči, a ne identifikuje Njegovu ličnost. Bilo bi čisto Savelijanstvo reći da je "Reč bila ho theos."[27]

Biskupov stav je da "reč" ne može biti razdvojena od Boga (u Boga) i u isto vreme identifikovana sa njim. To bi zamaglilo sve posebnosti unutar Boga. Jovan opisuje prirodu reči, "a odsustvo člana pre "Boga" naglašava kvalitativni aspekt imenice umesto samo njen identitet. Cilj mišljenja se može dobiti sa dve tačke gledišta: identiteta ili kvaliteta.Kako bi se označilo prvo gledište u grčkom jeziku se koristi član, a za drugo se koristi konstrukcija bez člana."[28]

Posle podrobne analize Philip Hamer predlaže sledeće: "Možda se rečenica treba prevesti na sledeći način `Reč je imala istu prirodu kao i Bog.`"[29] I dodaje "ne postoji osnova da se theos smatra određenim."[30] "Stoga", kaže drugi naučnik, "Jovan 1:1 ne označava identitet, već pre karakter Logosa."[31]

Teškoća sa kojom se suočavaju prevodioci je kako ovako suptilne nijanse preneti na engleski jezik. James Denny insistira na tome da Novi Zavet ne govori ono što naš prevod sugeriše: "Reč beše Bog." On smatra da u grčkom "Bog" theos bez člana zapravo znači "imati kvalitet Boga", a ne biti u potpunosti identifikovan sa Bogom.[32] Jedan pokušaj prenošenja pravog značenja se nalazi u prevodu: "reč beše Bog."[33] Nažalost, standardni engleski prevodi prenose pogrešan utisak. Kako Harner kaže, "Problem sa svim ovim prevodima (RSV, Jerusalem Bible, New English Bible, Good News for Modern Man) je što mogu predstavljati (ideju da su reč i Bog identični)"[34]

Prolog Jovanovog jevanđelja ne zahteva verovanje da se Bog sastoji iz više od jedne osobe. Najverovatnije Jovan ispravlja tadašlju gnostičku tendenciju razlikovanja Boga od nižih božanskih figura. Jovanova namera je da poveže "Mudrost" Božje "reči" što bliže sa samim Bogom. Reč je Božja kreativna aktivnost. Stoga Jovan govori da je od početka Božja mudrost, koju je Bog imao kod sebe kao što arhitekta ima plan, potpuno odražava Boga. To je sam Bog u svojoj manifestaciji. Sve se stvoreno kroz taj plan. Ista "reč" je najzad otelotvorena u ljudskom biću, Mesiji, kada je Isus rođen, kada je "reč postala telo" (Jovan 1:14). Isus je, dakle, ono što je nastalo od reči. On je savršen izraz Božjeg uma u ljudskom obliku. Isusa ne treba potpuno identifikovati sa reči u Jovanu 1:1, kao da je Sin postojao od početka. Isus je Božji poslanik i, kao i reč, ima karakter Boga.

Zaključak James Dunn-a o Jovanovoj nameri potvrđuje ne-trojstveno značenje Jovana 1:1-3,14:

Zaključak koji se pojavljuje iz dosadašnje analize (Jovana 1:1-14)  je da tek u stihu 14 ("reč postade telo") počinjemo da govorimo o ličnom Logosu. U pesmi se koristi prilično neličan jezik (postade telo), ali ni jednom hrišćaninu ovde neće promaći veza sa Isusom - reč nije postala neodređeno telo, već Isus Hrist. Pre stiha 14 se nalazimo u oblasti prehrišćanskog govora o Mudrosti i Logosu, istog jezika i ideja koji nalazimo kod Philo-a, gde kako smo videli, imamo posla sa personifikacijama pre nego sa osobama, personifikovanim delima Boga pre nego sa posebnim božanskim bićem kao takvim. Poenta je iskrivljena činjenicom da muški rod Logosa moramo prevoditi kao "on" kroz celu pesmu. Ali ako Logos prevedemo kao "Božje izražavanje", postaje jasno da nije nužno da o Logosu treba misliti kao o ličnom božanskom biću. Drugim rečima, revolucionarni značaj stiha 14 može biti u tome da on označava ne samo prelaz u pesmi od preegzistencije ka inkarnaciji, već takođe prelazak iz nelične personifikacije u stvarnu osobu.[35]

Ovakvo čitanje Jovana ima veliku prednost jer ga harmonizuje sa svedočenjima Mateje, Marka i Luke i omogućava da nepodeljeno jedinstvo Jednog Boga, Oca, ostane netaknuto.

Marko 13:32

Ovaj stih prenosi Isusovu izjavu da ne zna dan svog povratka. Jasno je da je kontradiktorno da sveznajuće božanstvo ne zna bilo šta. Neki zastupnici Trojstva se pozivaju na doktrinu božanskih i ljudskih priroda u Isusu kako bi rešili problem. Sin je zapravo znao, ali ljudsko biće nije. Ovo je slično kao kad bi se reklo da je neko siromašan zato što u jednom džepu nema novca, iako u drugom ima milion dolara. U ovom tekstu je Sin taj koji je razdvojen od Oca. Stoga je nemoguće reći da je samo ljudska priroda u Isusu bila u neznanju. Biblija i onako ne pravi razliku između "priroda" u Isusu kao Sinu Božjem i Sinu Čovečijem. Oba naziva su mesijanske titule za jednu osobu. Ukoliko svedoka na sudu upitaju da li je okrivljenog video određenog dana i on odgovori da nije, što znači da ga nije video svojim oštećenim okom, iako ga je video zdravim, mi bismo ga smatrali nepoštenim. Kada je Isus o sebi govorio kao o Sinu, nije mogao misliti na deo sebe. Teorija po kojoj Isus i jeste i nije znao dan svog budućeg dolaska bi sve njegove izreke učinilo nerazumljivim. Jasna je činjenica da je priznavanje neznanja nespojivo sa teorijom o Isusu kao apsolutnom božanstvu.

Zastupnici Trojstva se suočavaju sa sličnom teškoćom kada govore da je samo jedan deo Isusa umro. Ukoliko je Isus bio Bog, a Bog je besmrtan, Isus ne bi mogao umreti. Pitamo se kako je moguće smatrati da "Isus" ne predstavlja celu osobu. Ništa u Bibliji ne ukazuje na to da je Isus samo ime njegove ljudske prirode. Ukoliko je Isus cela osoba, a Isus je umro, on ne može biti besmrtno božanstvo. Izgleda kao da zastupnici Trojstva smatraju da je samo božanstvo dovoljno da pruži potrebno iskupljenje. Ali ako božanska priroda nije umrla, kako to da teorija iskupljenja važi?

Teško je razumeti zašto Bog, ukoliko On to bira, nije imenovao jedinstveno začeto, bezgrešno ljudsko biće kao dovoljnu žrtvu za grehe sveta. Nije ubedljivo insistirati na tome da jedino smrt večne osobe može okajati greh. Sveto Pismo to ne govori. Ono, međutim, govori da je Isus umro a da je Bog besmrtan. Zaključak o Isusovoj prirodi izgleda neizbežan.

Matej 1:23 (Isaija 7:14)

Ponekad se tvrdi da ime Emanuil - "Bog je sa nama" - koje je dato Isusu dokazuje da je on Bog. Ukoliko je to tačno, onda je dete koje je rođeno uskoro posle Isaijinog proročanstva u danima Ahaza takođe Bog. Ime nam, međutim, ne govori da je Isus Bog, već da je u njegovom životu Bog intervenisao kako bi spasao Njegov narod. Roditelji koji su u starozavetno vreme nazvali svog sina Itilu (Priče 30:1) - "Bog je sa mnom" - nisu verovali da je njihov potomak Bog. Imena ovog tipa pokazuju božanski događaj koji je povezan sa životom osobe koja ga nosi. Bog, Isusov Otac, je sigurno bio sa Izraelom dok je delovao kroz svog jedinstvenog Sina. U Životu Isusa, Sina Božjeg, Bog je posetio svoj narod. Naučni zastupnik Trojstva iz prošlog veka je napisao: "Zagovarati da ime Emanuil dokazuje doktrinu (Isusovog božanstva) je netačan argument, iako ga mnogi zastupnici Trojstva ističu. Jerusalim se naziva `Gospod naš pravedni.` Da li je Jerusalim takođe božanstvo?"[36]

Jovan 10:30

U ovom stihu Isus tvrdi da je "jedno" sa svojim Ocem. Reč "jedan" u ovom tekstu o kome je mnogo diskutovano je grčki izraz hen. To nije broj u muškom rodu heis koji opisuje Boga u hrišćanskim učenjima koje je predstavio Isus (Marko 12:29). Nisu pošteni povremeni napadi na Jehovine Svedoke u popularnim prezentacijama Trojstva zbog toga što govore ono što čak i konzervativni evangelistički komentatori priznaju: "Izraz (`Ja i Otac jedno smo`) izgleda... da uglavnom podrazumeva da su Otac i Sin ujedinjeni u volji i nameri. Isus se moli u Jovanu 17: 11 da njegovi sledbenici svi budu jedan (hen), odnosno ujedinjeni u namerama, kao što su on i njegov Otac ujedinjeni."[37]

Ovo mnogi unitarni hrišćani (i brojni zastupnici Trojstva) tvrde vekovima. Zagovornik Trojstva Erasmus je prepoznao opasnost forsiranja ovog stiha izvan njegovog prirodnog značenja: "Ne vidim kakvu vrednost ovaj tekst ima u potvrđivanju ortodoksnog mišljenja, ili ograničavanja istrajnosti jeretika."[38]

Značenje izjave je sasvim jasno iz njenog konteksta. Isus je govorio o Ocu koji štiti ovce. Budući da Isusova moć potiče od njegovog Oca, ta moć je sposobna da sačuva ovce. Isus i Otac su jedno u pogledu zaštite ovaca. John Calvin je u ovom pogledu mudriji od nekih svojih savremenih zastupnika. On je primetio da su "u antičko vreme pogrešno upotrebili ovaj pasus da pokažu da Isus ima istu prirodu kao i Otac. Isus ne govori imajući na umu jedinstvo prirode, već govori o svom sporazumu sa Ocem da će sve što uradi Hrist potvrditi Očeva moć."[39]

Još jedan autoritet u Trojstvo primećuje da "ukoliko se doktrina Trojstva, i jedinstvo prirode, direktno zaključuje, to bi bila pogrešna primena dogmatskog sistema jer se zanemaruje kontekst pasusa."[40]

Za zastupnike Trojstva je uobičajeno da pretpostave da su neprijateljski jevrejski utisci (što se tiče Isusovih reči) tačni. Budući da su ga optužili za bogohuljenje i što "građaše se jednak Bogu" (Jovan 5:18), smatra se da je Isus nužno tvrdio postojanje Trojstva. Nije pošteno pretpostaviti da su Jevreji pravilno protumačili Isusove reči. Da jesu, ne bi bilo potrebe de se Isus dalje opravdava. Samo je trebao da ponovi da je on zaista vrhovni Bog. U svom, u mnogome zanemarenom, odgovoru besnim Jevrejima (Jovan 10:34-36) Isus tvrdi:"Budući da su poglavari i sudije u Svetom Pismu izričito nazvani `Bogovima` nije pošteno optuživati me za bogohuljenje zato što ja, koga je Otac postavio za Mesiju koji je veći od svih kraljeva, iznad svih proroka, predstavljam sebe kao Sina Božjeg, Mesiju, koji savršeno odražava volju svoga Oca." Isus povezuje sopstveni autoritet sa autoritetom ljudskih "bogova", koje je takođe postavio Bog (Ps. 82:1, 6). Uzimajući da je on daleko superiorniji od svih prethodnih "božanskih autoriteta", Isus smatra da se dobija ispravna ideja o njegovom statusu, budući da čak i izraelske vođe imaju pravo da se nazivaju "bogovima." Isus je najviši ljudski autoritet, u potpunosti ovlašćen od Oca.

Ubeđenje zastupnika Trojstva o jedinstvu priroda ih navodi da pogrešno čitaju Jovanov "pošiljalac/poslanik" opis Isusa. Kada su ljudi gledali Isusa, videli su Boga; kada su verovali u njega, verovali su u Boga; kada su ga slavili, slavili su Boga i kada su ga mrzeli, mrzeli su Boga.[41] Ništa od ovoga ne zahteva Trojstveno objašnjenje. Jovan nam daje prelepu sliku čudesnog ljudskog bića kome je Bog podario svoj Duh i kome je Bog podario svoj autoritet i karakter - i sve to na način koji nije viđen ni pre ni posle. Isus je jedinstveni poslanik Jednog boga. Nije Bog postao čovek, već je Bog dao obećanog Davidovog potomka, čoveka koji je raison d'etre Njegovog kosmičkog plana.

Jovan 20:28

Dobro poznate reči koje je Toma uputio Isusu, "Gospod moj i Bog moj", bi trebale da budu odlučujuće u pogledu Hristovog potpunog božanstva. Isus je, međutim, već porekao da je Bog (videti u prethodnom tekstu o Jovanu 10:34-36). Jovan razlikuje Isusa od jednog i jedinog Boga, njegovog Oca (Jovan 17:3). Čitaoci Novog Zaveta često ne shvataju da se reč "Bog" može upotrebiti i za Božjeg predstavnika. Postoje čvrsti dokazi da Jovan u svoj portret Isusa kao Mesije uključuje ideje dobijene iz mesijanskog Psalma 45. U svom odgovoru Pilatu Isus je izjavio da je kralj čiji je zadatak da bude svedok istine (Jovan 18:37). Za ovu temu postoji pozadina iz Starog Zaveta. Psalm 45 je napisan u slavu Mesije (Jev. 1:8), koji je predstavljen kao "junak" koji treba da "pohita, sedne na kola za istinu" (st. 3, 4). Pisac psalma predviđa da će kraljevi neprijatelji "pasti pod vlast tvoju" (st. 5). Kraljevski status ovog vođe je naglašen kada mu se pisac obraća sa "Bože" (Ps. 45:6). Karijera Mesije, naznačena u Psalmu 45, se ogleda u Jovanovom viđenju da će Isusovi neprijatelji uzmaći pred njegovom tvrdnjom da je Mesija i "popadati na zemlju" (Jovan 18:6).[42] Tomino prepoznavanje Isusa kao "Boga" je prelepo ispunjenje najvišeg obraćanja Kralju Izraela iz Psalma. U tom psalmu, Mesija je pozdravljen kao jedini Gospod i "Bog" crkve. Ali "Bog" Mesija je postavljen od svog Boga, jednog i jedinog večnog Boga (Ps. 45:7).

Sam Isus je koristio reč "Bog" za ljudske vladare (Jovan 10:34; Ps 82:6).Mesija ima pravo na titulu "Bog" u ovom posebnom smislu, posebno zato što je otelotvorenje "reči" koja je sama theos (Jovan 1:1). Da li je moguće da Jovan dodaje još jednu izjavu o Isusu kao "Bogu." On proglašava da je on (ukoliko je ovo tačno čitanje manuskripta - stav je osporavan) "Jedinorodni Sin, `Bog` (theos)" (Jovan 1:18). Ovo jeultimativni mesijanski opis koji izračava činjenicu da je Isus slika Jednog Boga. Kao Sin Božji, međutim, njega treba razlikovati od onoga koji je večan, njegovog Oca. Činjenica je da je Jovan napisao svoju celu knjigu kako bi dokazao da je Isus bio Hrist (Jovan 20:31), i da je Isusov Bog takođe Bog njegovih sledbenika (Jovan 20:17). Neobično pojavljivanje reči theos koja se odnosi na Isusa ne treba da poništi Jovanovo i Isusovo zajedničko insistiranje na veri Izraela.  Tvrđenje da je Jovan izumitelj jednačine "Hrist"= "vrhovni Bog" je nepotvrđeno (treba uzeti u obzir 2. posl. Jovana 9) i prevazilazi njegove namere. Dovoljno je verovati u Isusa kao Mesiju, Sina Božjeg (Jovan 20:31).

1. poslanica Jovana 5:20

Neki pisci koji promovišu ideju da Novi Zavet naziva Isusa Bogom, u istom smislu kao i njegovog Oca, nam govore da 1. posl. Jovana 5:20 definitivno govori da je Isus istiniti Bog. Tekst glasi: "A znamo da Sin Božji dođe, i dao nam je razum da poznamo Boga Istinitog, i da budemo u istinitom Sinu Njegovom Isusu Hristu. Ovo je Istiniti Bog i Život večni."

Mnogi zastupnici Trojstva ne smatraju da je Isus ovde opisan kao istiniti Bog. Henry Alford, istaknuti britanski izlagač i autor poznatih komentara Greek Testament, ukazuje na tendenciju koja je igrala značajnu istorijsku ulogu u interpretaciji Biblije. On primećuje da su Oci protumačili 1. posl. Jovana 5:20 doktrinarno umesto egzegetski. Jednostavno rečeno, na njih je više uticala želja da odbrane svoje, već uspostavljeno, teološko stanovište nego odlučnost da tekstu daju stvarno značenje.

Alford poredi Jovanovu izjavu o jednom Bogu u 1. Jovanovoj 5:20 sa strukturama sličnih rečenica u Jovanovim poslanicama. On takođe primećuje očiglednu paralelu u Jovanu 17:3, gde je Isus pažljivo razdvojen od jednog Boga. On zaključuje da tumači koji traže osnovni smisao ovog pasusa neće videti da se fraza "istiniti Bog" odnosi na Isusa, već na Oca. Ovo (houtos) u poslednjoj rečenici 1. Jovanove 5:20 se ne mora odnositi na najbližu imenicu (u ovom slučaju Isusa Hrista).

Henry Alford citira dva pasusa iz Jovanovih poslanica kako bi potkrepio ovo tvrđenje: "Ko je lažljivac osim onog koji odriče da Isus nije Hristos? Ovo je antihrist" (1. Jovanova 2:22). "Jer mnoge varalice iziđoše na svet koji ne priznaju Isusa Hrista da je došao u telu; ovo je varalica i antihrist" (2. Jovanova 7): Iz ova dva pasusa se jasno vidi da "ovo" se ne odnosi uvek na prvu prethodnu imenicu. Kada bi to bio slučaj, to bi značilo da je Isus varalica i antihrist. Zamenica "ovo" u 1. Jovanovoj 5:20 se pre odnosi na prethodnu frazu "Bog istiniti" koja se odnosi na Oca, a ne na Isusa. Ukoliko napravim poređenje sa Jovanom 17:3, videćemo da u 1. Jovanovoj 5:20 postoji eho tog stiha: "A ovo je život večni da poznaju Tebe (Oca) jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista."

U svojoj knjizi The Trinity in the New Testament, zastupnik Trojstva Arthur Wainwright dolazi do istog zaključka.[43] On ne smatra da se Isus naziva istinitim Bogom u 1. Jovanovoj 5:20. Henry Alford, koji veoma ceni Sveto Pismo, zaključuje: "Ne mogu videti, pošto je o našem Gospodu rečeno `Ti si jedini istiniti Bog` (Jovan 17:3), kako neko može da zamisli da je isti apostol imao u tim rečima (Jovan 17:3) bilo koju drugu nameru od one koja je prikazana u ovima (1. Jovanova 5:20)"[44]

Ukoliko pažljivo odmerimo dokaze, izgleda da je van svake sumnje da Jovan nikada nije odstupio od verovanja u jedinstvenog Boga iz nasleđa Starog Zaveta. To ga dovodi u sklad sa njegovim učiteljem koji takođe nikada nije odstupio od posvećenosti Jednom Bogu Izraela.

Istorijsko neslaganje

Budući da je Sveto Pismo konačni sudija u hrišćanskom verovanju, mnogi ne osećaju potrebu da doktrinu Trojstva ispitaju sa istorijskog stanovišta. Druge će zanimati da saznaju da je doktrina Trojstva koja je učvršćena u Nikeji (325) i Kalcedoniji (451) krajnji proizvod razvojnog procesa. Potpuno je nemoguće pokazati verovanje u tri ravnopravne, večne osobe u hrišćanskim spisima pre kraja drugog veka. Tu činjenicu priznaju naučnici zastupnici Trojstva. Rimokatolici priznaju da njihovu doktrinu Trojstva nisu dobili iz Biblije, već iz postbiblijske tradicije. Primedba kardinala Hosier-a iz 16. veka zaslužuje pažnju: "Mi verujemo u doktrinu trojnog Boga zato što smo je dobili iz tradicije, iako se uopšte ne pominje u Svetom Pismu."[45]

Primedbe drugog rimokatoličkog naučnika stavljaju zastupnike Trojstva pred sličan izazov:

Ni u jednom delu Svetog Pisma, bilo izričitim rečima ili pouzdanim implikacijama, se ne kaže da Sin ima istu prirodu kao i Otac. Ove i druge stavove protestanata niko ne može dokazati iz svetih spisa, ako se zanemari tradicionalna reč Boga... Samo Sveto Pismo, na mnogim mestima izgleda da pokazuje upravo suprotno, ukoliko nas crkva nije naučila suprotno.[46]

Neki protestantski teolozi su, iako su i dalje zastupnici Trojstva, priznali teškoće baziranja Trojstva na Bibliji:

Mora se reći da doktrina Trojstva, kao što je prikazana u našim (Crkve Engleske) odredbama, našoj liturgiji, našim učenjima, nije u velikoj meri deo učenja Svetog Pisma. Ono što mi navodimo u našim molitvama se ne može pročitati nigde u Svetom Pismu - da Jedan Bog, jedan Gospod, nije jedna osoba, već tri osobe sa jednom prirodom. U Svetom Pismu ne postoji tekst koji kaže "Treba obožavati Jedinstvo u Trojstvu i Trojstvo u Jedinstvu." Niko od svetih pisaca nije jasno rekao da je u Trojstvu neko ispred nekog, niti da je viši ili niži od drugog, ali su sve tri osobe zajedno večne i ravnopravne.[47]

Ukoliko Tojstvo potiče iz Biblije očekivali bismo da je moguće pratiti njegovu neprekinutu tradiciju do najranijih postbiblijskih pisaca. Ali da li je to moguće? Postoje mnogi zastupnici Trojstva koji priznaju teškoće u pronalaženju doktrine Trojstva u delima vodećih verskih vođa pre Nikejskog sabora. Činjenice su dokumentovane u informativnom članku koji je napisao Mark Mattison.[48] Citirajući originalne izvore, kao i standardne autoritete, Mattison pokazuje da "doktrina Trojstva" Justina Mučenika i Teofila uključuje jasan element podređenosti Sina. Irinej, takođe u drugom veku, govori o Ocu kao o autotheos-u, Bogu u samom sebi.  Božanstvo Sina je izvedeno iz božanstva Oca. Ovo ne važi za razvijenu doktrinu Trojstva u kojoj su sve tri osobe jednake. Tertulijan (160-225) je verovao u preegzistenciju Sina ali je jasno porekao njegovu večnost: "Bog nije oduvek bio Otac i Sudija, zato što je oduvek bio Bog. On nije mogao biti Otac pre Sina, niti Sudija pre greha. Međutim, postojalo je vreme kada ni greh ni Sin nisu postojali."[49]

Drugi uticajni crkveni otac, Origen (185-254), izričito nije verovao u Hista koji je ravnopravan sa Ocem. U njegovim komentarima Jovana on smatra da je "Bog, Logos", odnosno Sin "podređen Bogu univerzuma."[50] "Sin se ni u kom pogledu ne može porediti sa Ocem; zbog slike svog božanstva, i sjaja, ne Boga, već njegove slave i njegove večne svetlosti."[51] Iako je Origen bio prvi koji je razvio ideju "Večnog Sina", on insistira na podređenoj poziciji Hrista. "Otac koji je poslao Isusa je sam veći od onoga koga je poslao."[52] Origen je zapravo poricao da se treba moliti Isusu i smatrao da on nije objekat vrhovnog obožavanja.[53] The Oxford Dictionary of the Christian Church ističe da je Origen smatrao Sina "božanskim, samo u nižem smislu od Oca. Sin je theos (bog), ali je samo Otac autotheos (apsolutni Bog, Bog u sebi)".[54]

Najraniji "Apologeti" i crkveni oci nisu bili zastupnici Trojstva u istom smislu kao iz kasnijih nikejskih učenja. Ova činjenica se može potvrditi čitanjem originalnih spisa ovih verskih eksponenata ili konsultovanjem standardnih autoriteta za crkvenu istoriju. Nemački naučnik iz 19. veka je napisao "Doktrinarni sistem pre-nikejske crkve je nepomirljiv sa slovom i autoritetom konstantinijanskih formulacija i uopšte vizantijskih sabora, kao i srednjevekovnih sistema koji su izgrađeni na njima."[55] Ova činjenica je isto tako očigledna i u dvadesetom veku. The Westminster Dictionary of Christian Theology kaže da je subordinacija "zapravo karakteristika pre-nikejske hristologije. Origen je, na primer, razmišljao o hijerarhiji bića u kojoj je Bog Otac najviši, a Logos je veza između ultimativne i stvorene suštine."[56] Dobivši podstrek od Nikejskog sabora, kasnija Atanasijska učenja su dodelila potpunu jednakost trima osobama u Bogu. Ukoliko doktrina Trojstva zahteva "večnog Sina" Hrista, najraniji postbiblijski pisci su bili jeretici, a čak ni Origen ne ispunjava uslove za ono što bi bila prihvatljiva vera u mnogim današnjim Trojstvenim krugovima.

Zaključak

Izgleda da ekspertsko tumačenje Trojstva često slabi pokušaje da se u Svetom Pismu pronađe osnova za Trojstvo. Ne postoje tekstovi koji podržavaju ortodoksno shvatanje Boga koji već nisu protumačeni na drugi način od strane samih zastupnika Trojstva. Da li biblijska doktrina Boga zaista može biti toliko iskrivljena? Možda je jednostavnije prihvatiti Shemu Izraela i verovanje u jedinstvenog Boga. Budući da je to učenje koje je širio sam Isus, onda treba da ima apsolutno pravo da bude hrišćansko učenje. Sin ne gubi ništa od svoje slave ako se prizna da je jedinstveni ljudski Božji poslanik, za koga je Bog stvorio ceo univerzum i koga je Otac vaskrsao u besmrtnost. Njegov položaj sudije ljudskoj rasi pokazuje njegov uzvišeni Mesijanski status, dok on ipak ceo svoj autoritet dobija od Oca.