,,U petom veku Hrišćanstvo je pokorilo paganizam i paganizam je zarazio Hrišćanstvo.”- Makelej

Istorijsko iščekivanje debate modernog doba o Preegzistenciji

Problem preegzistencije (a samim tim i Trojstva) i njen uticaj na prirodu Spasitelja, ima dugu istoriju kada je Crkva u pitanju. U poslednjim godinama ovaj problem je naveo na razmišljanje veći broj istaknutih biblijskih učenjaka koji su se pitali da li nasleđe koje smo prihvatili od Crkvenih Očeva čini nepravdu prema unitarnom monoteizmu kog su Apostoli propovedali.[1] Uporno se ponavlja pitanje do koje mere Isus iz datih verskih ubeđenja može da se smatra pravim ljudskim bićem.[2] Istorijska skica će pomoći da se napravi scena za savremenu debatu.

Primetili smo da je Justin Mučenik (114-165) bio jedan od prvih pisaca u periodu posle biblije koji je postavio doktrinu o preegzistenciji Isusa, mada je on potvrdio i to da mnogi njegovi vernici ne dele isto mišljenje. Priznao je Jevrejinu Trifunu da:

Isus može biti Hrist od Boga, iako ja ne mogu da dokažem njegovu preegzistenciju kao Sina Boga koji je sve stvorio…Iako ja ne mogu da dokažem da je on preegzistirao, bilo bi u redu reći da  se ja zavaravam, i ne poričem da je on Hrist… iako se čini da je on rođen kao čovek od ljudi… Tamo postoje neki… od naše rase koji priznaju da je on Hrist, dok ga uvažavaju kao čoveka od ljudi; sa kojima se ja na slažem.[3]

Trifun, priča kao neko ko je upoznat sa Jevrejskim očekivanjima u vezi sa Mesijom, daje svoj glas onima koji ,,misle da je Isus bio čovek, i da je time što je izabran od strane Boga on rukopoložen kao Hrist”. On smatra da je ovo rešenje verovatnije nego Justinovo. Mada Trifun ovde može da misli o adopcionističkoj hristologiji (Isus je postao Sin Božiji tek na svom krštenju), kao različitoj od Lukine hristologije začeća (zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji; Luka 1:35), jasno se iz njegove debate sa Justinom vidi da  verovanje u preegzistenciju još uvek nije u fazi predstavljanja načela ,,ortodoksije”, što će se kasnije desiti. Takođe je neobično to da ,,Justin nigde ne dokazuje da Otac, Sin i Duh  sačinjavaju jednog Boga, što je postalo uobičajeno u kasnijem dobu. Precizno govoreći, on je bio unitarijanac, kao što su to bili sveštenici njegovog doba: oni su mislili da je Sin različit od Oca  i da je inferioran njemu.”[4]

Dalje naznake o raspravi oko Jovanovog jevanđelja i preegzistencije pronađene su u spisima grčkog crkvenog oca Epifanijusa (oko 310-403), koji je bio zainteresovan za identifikovanje ,,jeresi”. On aludira na grupu Paganskih vernika koji se nazivaju Alogi (oko 180.), koji su bili optuženi za odbacivanje Jovanovog jevanđelja. Džozef Pristli iznosi mišljenje da su Alogi bili kritikovani od strane Epifanijusa zato što su ,,oni objasnili ,,logos” u uvodu Jovanovog jevanđelja na način koji se razlikovao od njegovog”.[5] Dakle, ključna stvar u značenju ,,logos” u Jovanovom uvodu je već bila uzrok nesigurnosti. Rešenje pitanja o prirodi preegzistencije kod Jovana u korist verovanja u preegzistentnog Sina ostaviće dubok i trajan efekat na ono što će kasnije postati ortodoksna hristologija veroispovesti. Doktrina Trojstva se ne može održati osim ukoliko se ne dokaže da je Isus postojao kao večni Sin Božiji pre svog rođenja. Protesti protiv određenog načina čitanja Jovana, koji je postavio tenziju između njega i sipnotičnog shvatanja Hrista, pojavljuje se opet.

Dinamičan Monarhizam

Ubrzo nakon toga reakcija se javila protiv evidentne pretnje monoteizmu koja je nastupila predstavljanjem ,,drugog Boga” u formi preegzistentnog Hrista. Justin i ostali rani pisci su se duboko bavili filozofijom pre nego što su postali hrišćani. Njima je bilo lako da se upuste u čitanje Jovanovog prologa svojim kapacitetom za spekulisanje i da  čitaju Jovanov predgovor kao da se on slaže sa Grčkim pogledom na svet:

Apologeti drugoga veka su više poznavali Platonovu kosmologiju nego biblijsku soteriologiju, pa su samim tim proširili hrišćansku doktrinu tako da može da se uklopi u filozofski prokrustički kalup. Oni su osmislili Boga kao da je iznad sve suštine, neiskazan, nepristupačan, uzvišen, van svakog dodira sa materijom, vremenom i prostorom. Ovaj Platonski Bog je izneo Reč… delom  svoje volje koja će biti njegov posrednik pri stvaranju, otkrovenju i pokajanju. Doktrina konstruiše Sina kao preegzistentnog.[6]

Reakcija se desila kada su vernici protestvovali da je Bog isključivo jedan (monarhija). Kožar Teodot je pokrenuo pitanje  oko ljudskosti Isusa u Rimu 190. - 200. god. Pozivajući se na striktno monoteističku tvrdnju Pavla u 1. Tim. 2:5, on se drži toga da Isus nema pravo da ga nazivaju Bogom. Njegov naslednik, još jedan Teodot, nastavio je da se bori za shvatanje Isusa kao čoveka koji je natprirodno začet. Nekih trideset godina kasnije Artem, držeći se istog ,,dinamičkog monarhističkog” razumevanja Božanstva, svedočio je protiv Rimskog biskupa da je drevna hristologija, koju su monarhisti branili, bila je izobličena od strane zvanične Crkve.

Pavle Samosatski

    Sporno pitanje o prirodi preegzistencije isplivava na površinu u teologiji Pavla Samosatskog, biskup Antiohije, sredinom trećeg veka. Mada je Pavle zvanično osuđen za jeres u 268 godini, savremeni pisci poštovali su snagu njegovih protesta protiv ,,ortodoksnosti”. ,,Naša teologija je ubačena u sholastički kalup”, napisao je Arhiepiskop Templ. ,,Mi imamo potrebu za  teologijom koja je bazirana na psihologiji i postepeno smo prisiljeni da je prihvatimo. Tranzicija, bojim se neće proći bez mnogo muke; ali je ništa ne može sprečiti”. Templ dalje kazuje da ,, ne smemo da zaboravimo da je jako rano postojao pokušaj od strane Pavla Samosatskog. On je video ozbiljnu poteškoću u formaciji crkvenog verovanja koje se tiče Hrista sve dok se ona iskazuje u smislu substance i probao je da je iskaže u smislu volje”.[7]

Drugi učesnik dijaloga, profesor Betun-Bejker, kazao je svoje uverenje da je ,,Pavle Samosatski imao iza sebe pravu istorijsku tradiciju kojoj se, u našoj rekonstrukciji doktrine  moramo povratiti”.[8] Lufs, istoričar Hristologije došao je do zaključka da je Pavle Samosatski ,,jedan od najinteresantnijih teologa u pre-Nicejskom periodu, zato što drži do tradicije koja ima korene u periodu pre nego što je potop Helenizma preplavio Crkvu”.[9]

Način na koji Pavla Samosatski razume ,,logos” jeste takvo da ono nije nezavisno postojalo van Boga; drugim rečima nije bilo Sina pre začeća Isusa. Opšta upoznatost sa ovom istom tradicijom je potvrđena običnim posmatranjem Origena koje iskazuje u svom komentaru u vezi Jovana. On je tvrdio da postoje ,,mnogi hrišćani koji su upotrebili samo ime od logosa za preegzistentnog Hrista (bez filozofskih konotacija i samo u smislu izgovora reči Otac) koji je došao u vidu Sina onda kada je Isus začet”. Oni nisu pripisali logosu zasebnu hipostazu ili individualnost.[10] Interesantno je da je Tertulijan preveo logos kao  sermo "govor”. On zatim beleži da je ,,jednostavno navesti naše ljude da kažu (o stihu 1:1 Jovanovog jevanđelja) da je reč u otkrivenju bila sa Bogom”. On je insistirao da reč ,,logos” treba razumeti kao da ima značenje ,,šta god misliš” a ,,govor” kao da ima značenje ,,šta god razumeš”. Misleći na vreme pre stvaranja, on dodaje da ,,iako Bog još uvek nije prosledio Svoju Reč, on ju je imao kod sebe i u sopstvenom razumu”.[11] Jasno je to da ,,reč” nije još uvek bila shvaćena kao da Sin preegzistira večno, kao što je slučaj i u kasnijoj ortodoksnosti.

Grin priznaje da je doktrina Trojstva (ne Trojstva koje je kasnije formulisano) Pavla Samosatskog bila ,,bar u tolikoj meri biblijska kao što je to bila doktrina Origena, i da je bila bazirana na zvuku i rasprostranjenoj tradiciji u okviru Crkve”.[12] On zatim iznosi izvanredno uverenje da:

Ne može se previše snažno naglasiti to da Antiohijska tradicija nije znala ništa o terminu Sin koji je primenjen na preegzistentni Logos, u bilo kom smislu on bio korišćen. Od reči ,,Sin” oni su stalno mislili na Istorijskog Hrista… Lufs primećuje da je prenos koncepcije Sina na preegzistentni Logos od strane Aleksandrijskih teologa bio najvažniji faktor u postavljanju višestrukog karaktera Hrišćanske Doktrine.[13]

Pominjanje Isusa kao preegzistentnog Sina je pedstavljalo fatalni pomak koji je uklonio Spasitelja iz kategorije ljudskog bića i pokrenuo seriju strahovitih rasprava o Hristu.Čim početak Isusa više nije bilo njegovo začeće, spekulacije su se otrgle kontroli, jedinstvo sa Bogom je bilo ugroženo i Isus nije više bio ,,čovek Mesija" koga je Jevrejska Biblija predvidela. Rekonstrukcija koja svodi termin ,,Sin” na Isusa kao ljudskog Hrista izgleda da ima jaku osnovu u ranoj crkvenoj istoriji, kao i u samoj Bibliji. Ohrabrujuće je otkriti to da William Temple podržava autentičnije razumevanje prirode preegzistencije kod Jovana: ,,Jovanova identifikacija Hrista sa ,,logosom” prvobitno je značila, u spisima ovog jevanđeliste, to da ,,Ti veruješ u princip jednog sveta, ali ne znaš njegov karakter; mi znamo; on je od krvi i mesa otelotvoren u vidu Isusa iz Nazareta”.[14]

F.F. Bruce, istaknuti analitičar Biblije, izgleda da preegzistenciju posmatra na način koji ostavlja otvorenim pitanje u vezi sa tim da li je kod Jovana 1:1 Sin preegzistirao. On kaže: ,,Kada je u pitanju preegzistencija, može se bar prihvatiti preegzistencija večne reči ili mudrosti božije, koja postaje ovaploćena u Isusu. To da li je neki pisac Novog Zaveta verovao u njegovo posebno svesno postojanje u vidu ,,drugog božanskog bića” pre njegove inkarnacije, nije toliko jasno.[15]

Brusovo iskreno pitanje najviše otkriva. Ako nijedan pisac Novog Testamenta nije u stvari verovao da je Sin Božiji bio preegzistentno drugo božansko biće, to podrazumeva da nijedan pisac Novog Zaveta nije verovao u Trojstvo.

Fotinus i Fotinjani

Protest protiv preegzistencije Isusa se pojavljuje ponovo kod biskupa Fotinusa od Sirmiuma u četvrtom veku. Njegovo razumevanje Isusa je verovatno identično sa razumevanjem Pavla Samosatskog. Fotinus je tvrdio da je uloga Isusa kao Sina počela njegovim natprirodnim začećem. Mnogi sabori su ga osudili zato što je rekao da je Sin postojao pre Marije samo u predviđanjima i svrsi Božijoj. Crkveni istoričar Sozomen je opisao Fotinusa kao nekog ko je potvrdio da ,,postoji Jedan Bog Svemoćni, od čije reči su sve stvari stvorene”. Ipak Fotinus ne priznaje da se ,,generacija i postojanje sina desilo pre početka vremena; naprotiv on je izjavio da je njegovo postojanje proisteklo od Marije”. Tradicija koja je poricala bukvalnu preegzistenciju Sina je opstala u Španiji i južnoj Galiji sve do sedamnaestog veka. Fotinjani, zajedno sa određenim sledbenicima Biskupa Bonosusakoji je poricao preegzistenciju Hrista, bili su označeni kao jeretici od strane Sinoda iz Toleda 675. god.[16]

Miguel Serveto i Adam Pastor

Španac Miguel Serveto (1511-1553) je bio jedan od najartikulisanijih tumača o anti-Nikejske hristologije. Njegova osnovna teza je bila ta da pad Crkve datira od katastrofalne intervencije koju je sproveo Konstantin u aferama hrišćanske doktrine u Nikeji. On je dokazao da bi prihvatanje Isusa Hrista kao Mesijskog Sina Božijeg trebalo da bude osnova rekonstruisane hristologije. Sin, on tvrdi, je došao u postojanje svojim začećem u Mariji. On je kasnije odbio čitavu priču o predviđenom ,,večnom generisanju” Sina kao filozofsku grčku spekulaciju. On je Svetog Duha video kao snagu i ličnost Boga proširenu za stvaranje, a ne kao posebnu osobu Božanstva. Serveto naglašava da se Sin može smatrati večnim samo u skladu sa Božijom namerom da ga stvori u kasnijem trenutku u istoriji.[17] Kao što je poznato, Serveto je životom platio za svoju ,,jeretičku” hristologiju. Spaljen je na lomači u Ženevi, na insistiranje rimske katoličke Crkve i protestanskog reformatora, Džona Kalvina 27. Oktobra 1553. Ova tragična zbivanja predstavljaju podsetnik na užasno nasilje i pogrešno protumačenu revnost koja je obeležila neke ,,diktatorske” oblike učenja hrišćanstva.[18]

Pitanje preegzistencije je predstavljalo veliku zabrinutost među holandskim Anabaptistima 16-og veka u debati između Mena Simonsa i Anabaptiste, Adama Pastora (oko 1500-1570).  Bivši kaluđer Pastor, prvobitno nazvan Rudolf Martens je bez pogovora ,,najbolji čovek i naučnik u čitavoj holandskoj Anabaptističkoj zajednici svoga doba”.[19] Pastorova hristologija predviđa savremeno postavljanje pitanja o prirodi preegzistencije, i slična Hristologija se pojavlila u radu holandskih teologa XX veka, Hendrikus Berkofa i Elen Fleseman.[20] Pastor se odrekao ortodoksne trijadologije 1547. godine u Emdenu i bio je istog trenutka ekskomuniciran od strane Simonsa i Filipsa. Kao što vidimo iz Pastorovog dela pod imenom ,,Razlike između prave doktrine i lažne doktrine,[21] on je poricao preegzistenciju Hrista. Očekivano, Sandius i ostali poljski anti-trijadološki pisci se pozivaju na Pastora kao ,,čoveka u našoj očevini koji je bio prvi i sposobni pisac u tom pravcu”, tj. ,izgleda da ,,reč” iz stiha 1:1 Jovanovog jevanđelja nije osoba, već Božija kreativna reč ili personofikovana volja.[22] H.E. Dosker primećuje da ,,Kad čitamo Adama Pastora moramo da protrljamo oči kako bismo videli da li smo budni ili sanjamo. Ono što on ima da kaže je toliko savremeno da zbunjuje čitaoce. Onda se probudimo i vidimo da nije sva savremenost…savremena”.[23]

Pastor kritikuje doktrinu Menoa i Melhiora Hofmana posebno zato što su napisali da je reč prošla kroz Mariju bez dodira sa njenim telom. Ovo bi napravilo od Marije surogat majku koja nije zapravo začela Isusa kao što biblija kaže. Takva Hristologija bi tesko propustila optužbe doketizma i gnosticizma. Pastor insistira da je Hrist čovek i naslednik Davidov, natprirodno začet. Čini se da se njegovo zapažanje dobro slaže sa onim što Rejmond Braun opisuje kao i sa Lukinim i Matejinim zapažanjima. Sigurno je da su poljski Anabaptisti vek kasnije proglasili Pastora kao prvog čoveka koji je jasno artikulisao njihova zapažanja oko preegzistencije. Bez sumnje, Adam Pastor predviđa modernu diskusiju oko ljudskosti Isusa kada definiše logos ne kao preegzistentnu osobu, nego kao samoizražajnu aktivnost Boga koji ulaže svoju energiju u stvaranje, u otkrivanje istine i generisanje Mesije.[24]

Džon Bidl, Osnivač Engleskih Anti-Trijadologa

Džon Bidl (1615-1662), koji je učio o klasici i filozofiji u Oksfordu, započeo je rad na ,,nepristrasno ispitivanje Biblije” nakon što je počeo da sumnja u dobijenu crkvenu doktrinu. Od 1641. do 1645. godine Bidl je bio direktor škole Kript u Glaučesteru. U ovom periodu desilo se to da je detaljno proučavanje Novog Zaveta prouzrokovalo to da je on postao odbojan prema doktrini o Trojstvu. Stvar je bila tako ozbiljne prirode da su sudije izdale naređenje za njegovo hapšenje i zatvaranje. Nakon debate sa Arhiepiskopom Ašerom, Bidl je sabrao rezultate svog proučavanja ranog Hrišćanstva: ,,Očevi  prva dva veka, kada je hrišćansko rasuđivanje bilo još uvek slobodno, a ne zarobljeno odlukama Sabora, uveravali su da postoji samo jedan Bog, Otac.”

Bidl se žalio da je Grčki filozofski jezik religijskog ubeđenja bio ,,prvo oformljen suptilnošću Satane u glavama platonista, kako bi se izopačilo obožavanje pravog Boga”. 1648. godine Britanska vlada je odobrila ono što je bilo nazvano ,,Drakonska Naredba” za kažnjavanje smrću svih ,,Bogohulnika i Jeretika”, što je bilo usmereno na Bidlovu tvrdnju da Trijadološka doktrina predstavlja ,,tri Boga, i tako obara Jedinstvo Boga, koje se toliko često pominje u Bibliji”. Atanazijska  vera nije rešenje problema:,,jer onaj ko je tamo (ukoliko se bar usuđuje da pronađe smisao u svojoj religiji) uviđa ne samo da je ovo smešno kao kad bi neko rekao: Petar je Apostol, Jakov je Apostol, Jovan je Apostol; pa ipak nema 3 Apostola već samo jedan.“

    1655. godine Bidl je izručen Njugejt Zatvoru za ,,javno odricanje toga da je Isus Svemogući ili Najviši Bog”.

Podržavaoci Bidla su brzo ukazali na to da se svi hrišćani moraju smatrati krivim i biti osuđeni na smrt, što jeste bio najnoviji pokušaj Parlamenta da potisne anti-Trijadologiju, zbog toga što ,,onaj ko reče da je Hrist umro, reče da Hrist nije Bog, jer Bog ne može umreti. Ali ipak svaki Hrišćanin kaže da je Hrist umro, zato svaki Hrišćan kaže da Hrist nije bio Bog“.

Peticija za oslobođenje Bidla opisala ga je kao ,,čoveka, koji se od većine nas razlikuje po mnogim stvarima koje se tiču vere, ipak nakon razumevanja njegovog marljivog proučavanja Biblije, trezvene i mirne konverzacije, koja je mnogima od nas veoma dobro poznata, mi ne možemo da ne osudimo slobodu koja je dodeljena vladi“.

Iako ima samo četrdestet i sedam  godina, Bidl je proveo skoro deset godina u zatvoru zbog njegovog insistiranja na tome da je Bog jedna osoba. Umro je u zatvoru 1662. Godine kao ,,žrtva teološke mržnje i loših uslova u kojima je živeo“. Jedan saosećajan biograf pisao je o Bidlovoj ,,velikoj predanosti promovisanju svetosti života i običaja; ovo je oduvek bio njegov cilj i zamisao njegovog učenja“.[25]

Džon Milton, Ser Isak Njutn, Džon Lok

Proslavljeni Britanski pesnik, Džon Milton (1608-1674), manje je poznat po svojoj Raspravi o Hrišćanskoj Doktrini, ovaj sadržaj nije bio dostupan javnosti sve do otprilike 150 godina nakon njegove smrti. Ponovo otkriven 1823. godine, rasprava je prikazala Miltonove biblijske argumente protiv ortodoksneTrijadologije. Milton je samo priželjkivao sledeće: 

da objavim svetu rezultat svog ispitivanja; Neka mi je Bog svedok, prijateljskim i bazazlenim osećanjem prema čovečanstvu, spremno dajem da se stavi u promet ono što smatram svojim  najboljim i najbogatijim vlasništvom, nadam se da ću naići na iskreno prihvatanje sa svih strana..., iako bi mnoge stvari trebalo da isplivaju na površinu, stvari koje će odjednom biti različite od određenih primljenih mišljenja.

On dalje moli sve ,,ljubitelje istine“ da ,,dokazuju sve stvari“ u skladu sa Biblijom. Njegova jedina želja je da odbrani Bibliju od tradicije:

Što se mene tiče, ja se pridržavam samo Biblije - ja ne sledim nikakvu jeretiku niti sektu. Čak nisam ni pročitao reči jeretika, takozvanih, kada su me greške onih koji su smatrani ortodoksnim, i njihovo neoprezno rukovanje Biblijom, naučili da se slažem sa njihovim protivnicima svaki put kad su se ti protivnici slagali sa Biblijom.[26]

Milton svoj anti-trijadološki stav gradi na eksplicitno unitarnoj verskoj tvrdnji Novog Zaveta. Njegov argument je okarakterisan čvrstom logikom, detaljnim poznavanjem biblijskih jezika i frustracijom usled tradicionalnih pokušaja da se zaobiđe Pavlova unitarna tvrdnja da ,,ne postoji Bog osim Oca“: ,,Neverovatno je to kakvom uzaludnom suptilnošću, ili kakvim lukavim smicalicama, određene individue nastoje da izbegnu ili pomute jednostavno značenje ovih pasusa“.[27]

Milton je upoznat sa čitavim spektrom Trijdoloških argumenata i njegov odgovor pruža značajan doprinos modernoj diskusiji.

Ser Isak Njutn (1642-1727) i Džon Lok (1632-1704) su ubrojani u najbolje umove sedamnaestog veka. Oni su se zajedno sa Miltonom bunili zbog stvaranja mistifikacija koje nisu pronađene u Bibliji. Njihovi argumenti su ,,krajnje logični i zdravorazumni“.[28] Obojica su delili mišljenje da je smisao Hrišćanstva prihvatanje Isusa kao Mesije, ne Boga.[29]

Savremena Debata oko Preegzistencije

Pitanje preegzistencije je bilo fokus prosvetljujućem eseju Džona Noksa pod nazivom Ljudskost i božanstvo Hrista. Njegov glavni zaključak je da je ,,izjava o Hristovoj preegzistenciji, postavila mrlju, takoreći, na ljudskost Isusa koju je nemoguće podneti”.[30] On ide dalje u dokazivanju da u Jevanđelju Jovana ljudskost Hrista jeste ,,u formalnom smislu, nedvosmisleno i čvrsto potvrđena, ali zapravo,  toliko je promenjena zbog božanstava koja tu ljudskost okružuju sa svih strana, kao da ona više nije čovečija u bilo kom uobičajenom smislu”. Ovim rečima on oslikava svoj prigovor na Jovanov prikaz Isusa. Da li je Jovan stvarno protivrečio samom sebi? Tvrdimo da je to slučaj samo u interpretacijama kasnije vere. Noks postavlja uslove debate koja se nastavila delimičnim interesovanjem za hristologiju Jovana i  prirodom preegzistencije. Ako je zaista Jovan mislio o Isusu kao lično preegzistentnom Sinu, zar ovo automatski ne negira njegovu pravu ljudskost? Noks je ubeđen da ovo negira njegovu ljudskost: ,,Možemo imati ljudskost bez preegzistencije i možemo imati preegzistenciju bez ljudskosti. Ne postoji način da imamo oba”.[31] Noks je verovao da je ,,prosto neverovatno da je božanska osoba trebalo da postane u potpunosti obična ljudska osoba – ukoliko je on takođe trebalo da  nastavi da bude, po sopstvenom suštinskom identitetu, ista osoba”.[32]

Tradicionalni prikaz Isusa kao inkarnacije preegzistentnog Sina predstavlja akutan problem kod Noksa. On vidi ortodoksnu Hristologiju kao ,,pola priču i pola dogmu”, mešavinu mitologije i filozofije, poezije i logike, tešku za definisanje kao i za odbranu…Ovo uopšteno važi za svetootačku hristologiju (a samim tim i za formalnu hristologiju koju smo nasledili)”.[33]

Nekolicina proslavljenih teologa su od nedavno počeli da rešavaju ove brige, pokazujući da je drevni problem u vezi sa prirodom božanstva i ljudskošću  Isusa prsutan kao nikad pre.

Noks smatra da razvoj ka preegzistentnom Hristu predstavlja deformitet, koji uključuje, voleli mi to ili ne, pricanje prave realnosti o Isusovoj ljudskosti. On ukazuje na to da protesti Crkvenih očeva koji su uveravali da je njihov Isus u potpunosti čovek su manje uverljivi, zato što ,,Postoje, kada su u pitanju reči ništa manje nego ostale stvari, načini da se pomoću jedne ruke uzme ono što je dato drugom rukom. Može se potvrditi ljudskost kao formalna činjenica i zatim nastaviti sa definisanjem ili prikazivanjem iste na način kojim bi se porekla njena stvarnost u opšte prihvaćenom smislu”.[34]

U ovom mišljenju ga potpuno podržava Norman Pitendžer koji donosi važnu presudu o svetootačkoj hristologiji, koja je u velikoj meri inspirisana Jovanovim jevanđeljem:

Sudim da je fundamentalna poteškoća sa hristologijom iz svetootačkog doba jeste ta da dok je napismeno uverila u realnost ljudskosti Isusa Hrista, zapravo nije shvatila tu ljudskost za ozbiljno…(Interesantno je to on izostavlja Pavla Samosatskog iz ove kritike). Sklonost hristološkog razmišljanja u središtu onoga za šta se verovalo da je  ortodoksno je bila daleko više na strani božanstva nego na strani ljudskosti Isusa.[35] Ortodoksna hristologija, čak i kada su ekscesi Aleksandrijskih učenja bili do određene mere sputani u Halkedonu 451. godine, napredovala je prema bezličnoj ljudskosti koja nije, ja verujem, prava ljudskost uopšte.[36]

Tu i leži problem. Noks nije u pravu kada okrivljuje Jovana kada uvodi ovo izvrtanje značenja. Jovan nije kriv za bilo kakvo slično prikrivanje ljudskosti Isusa. Problem leži u  tome što nikejski Crkveni oci i neki njihovi naslednici, nisu razumeli Jovanov logos a samim tim ni značenje preegzistencije. Kasnija zvanična formula da je Isus čovek a ne obični čovek uopšte ne odražava Jovanovu nameru, jer ne postoji shvatljiv način da neko bude čovek a da pri tom ne bude običan čovek.[37]

U skladu sa ovim razmatranjima, nije teško uvideti da se optužba doketizma mozda svodi na ortodoksnu definiciju Hrista.  Ukoliko biti ljudsko biće znači biti čovek i ako ortodoksnost ne sme da se ustručava da Isusa nazove ,,čovekom”, možda ova kritika i treba da bude prihvaćena. Da li Jovan poriče da me verujemo u preegzistentnog ,,Boga, Sina”? Mnogi tako misle, i pri tom se drže verovanja u preegzistenciju, bez obzira na to kakvo opasno približavanje ,,Apolinarizmu” (jeres koja poriče ljudskost Isusa) može biti umešano. Nedavni rad tri vodeća učenjaka prikazuje ne samo ozbiljnu prirodu problema već i predlaže način kojim se može doći do rešenja - rešenja koje nije novo, iako zasluga nije uvek data od strane modernih pisaca onima koji su u ranoj crkvi već išli u pravom smeru ka otkrivanju rešenja. Rešenje prati tumačenje Jovana na način koje smo predložili ranije.

Džejms Dan i Džejms Mekej

Džejms Dan, u jednoj detaljnoj studiji, počinje ispitivanje pitanja Inkarnacije (a samim tim i Trojstva) u Novom Zavetu.[38] On spasava tradicionalni pogled na stvari samo u Jovanovom Jevanđelju, tvrdeći da su Pavle i ostali pisci Novog Zaveta mislili samo na apstraktnu ili idejnu preegzistenciju Hrista a samim tim ne na preegzistentnog Sina. Važan doprinos debati je doneo Džejms Mekej 1983 godine.[39] U poglavlju nazvanom ,,Problem preegzistencije Isusa”, počinje pitajući se kako nešto može da preegzistira samo od sebe, ,,šta tačno, prema ovom terminu (preegzistirati) preegzistira čemu drugom, i u kojem smislu to čini”. On beleži da upravo ova pitanja vode to poteškoća koje se tiču tradicionalne inkarnacije i Trijadološke teologije. On primećuje da su egzegete ,,često nesvesne žrtve tokom svog najprofesionalnijeg rada koga karakterišu poprilično dogmatske (zapravo nekritičke) pretpostavke.[40]

Mekej pokušava da nađe izvorno značenje termina ,,preegzistencija” koje se odnosi na Hrista, beležeći to da učeni ljudi često u tim pasusima pronađu značenje koje se tradicionalno smatra da tu stoji. On tvrdi da u Sinoptici termin Sin Božiji sigurno neće nositi značenje ,,preegzistentni Sin”, ali se pravilno slaže sa starozavetnim imenovanjem Kralja Izraela Sinom Božijim. ,,Logični put ka takozvanoj preegzistenciji”, on dalje tvrdi, ,,je mukotrpan”.[41] Pre svega, sačuvani jevrejski izvori ukazuju na ,,vrstu apstraktne preegzistencije Mesije u onoj meri u kojoj mu ime, suština i priroda, prethodi formiranju svetlosti od strane Boga prvog dana stvaranja… Jevrejsko shvatanje je da nebeska preegzistencija Mesije ne utiče na njegovu ljudskost”.[42]

Štaviše, ova vrsta preegzistencije je:

deo i odeljak modela otkrovenja u ljudskoj mašti po kojoj je Bog, koji nije vezan za naše vreme, imao na umu u večnosti ili pre nego što je išta stvoreno, onog ko je ključ svog postojanja, koji će sve dovesti do ispunjenja, i za koga (u kome, kroz koga) se sve može reći da je stvoreno.[43]

Makej nastoji da donese važan zaključak da Jovanov opis Isusa kao nekog ko je monogenes (jedinstven) ne implicira na to da je unigenitus (samo začet) u Vulgati, iako je Isus bio jedini Sin. To znači da je bio jedinstven među ostalima koji su se bavili ovim žanrom. On cititra Šilebiksa, koji kaže da nam pridev koji Jovan upotrebljava ne pruža ,,osnovu u Jovanovoj teologiji za kasniju sholastičnu teologiju o procesiji Sina od Oca unutar Svetog Trojstva, per modum generationis (rođenjem)”.[44] Na ovom dokazu, potvrda je ojačana tezom da Jovan nije išao van ,,koncepcijske hristologije” Luke, jer se sinovstvo kod Jovana nigde ne podrazumeva, uprkos tački gledišta Svetih očeva da Sinovstvo postoji u večnosti.

Čak štaviše, Mekej napominje to da nije neophodno čitati Jovanovu ,,Reč” osim u smislu u kojem se Jevrejska ,,mudrost” već smatra preegzistencijom Božijeg plana. ,,Ova Reč, kao mudrost (Izreke 8:30) je bila sa Bogom na početku i kroz nju (ne njega) sve stvari su stvorene”.[45] Još jednom Šilebiks ga podržava. ,,Jevanđelje Jovanovo priča o Isusu od Nazareta od trenutka kada se pojavio na zemlji”.[46] Mekej dodaje da reč ,,silazak” (Isus je sišao iz raja) i ostali jezik vezan za to kod Jovana  ne uključuje verovanje u bukvalnu preegzistenciju. Tačnije, Jovan hoće da kaže da je Isus konačno otkrovenje Božije prirode. Čak i najimpresivnija tvrdnja o Isusu da ,,pre nego što je Avram bio, ja sam bio”  ne ukazuje na svestan pre-ljudski život nego na njegov apsolutni značaj u božanstvenom planu i posebno na njegovu Mesijsku poziciju kao što je to predvidio Avram. Makej iznosi zaključak čvrstom tvrdnjom:

Ukoliko nam je preostalo poštovanja za ono što prečesto i hitro tvrdimo da jeste normativna uloga Biblije, mi se prosto ne bismo mogli pretvarati da nam Biblija daje ikakve bitne informacije o drugoj božanskoj ,,Osobi” ili hipotezi koja se razlikuje od Boga, Oca i od istorijskog Isusa pre nego što je Isus rođen ili ,,pre nego što je svet stvoren”.[47]

Jako je upozorenje da tradicionalna Trijadološka doktrina nije nađena u Bibliji.

Džon A.T. Robinson

    Na temu vekovima starog pitanja o preegzistenciji, a  posebno pitanja da li Jovan namerava da shvatimo da je Isus bio lično preegzistentno božansko biće, energično se raspravljalo u magazinu Teologija.[48] Diskusija je počela kod razmene pisama između Džejmsa Dana i Maurisa Vajlsa. Kritična pitanja koja se javljaju u ovom dijalogu su predmet rasprave u narednim komentarima od strane Robinsona.[49]

    Robinson počinje posmatranjem onoga u čemu se Vajls i Dan slažu a to je da unutar Novog Zaveta samo Jovan predstavlja Isusa kao nekog ko ima preljudsko postojanje. Vajls ovo označava katastrofalnim hristološkim razvojem, koji zapostavlja ljudskost Isusa i tako ohrabruje doketizam. Robinson ukazuje na to da u svojim poslanicama Jovan reaguje agresivno na bilo koju sugestiju da je njegov Isus ništa drugo do potpuni čovek - ,,dosao od krvi i mesa“. Ovo navodi Robinsona da se ne složi sa Vajlsom i Danom da u svom Jevanđelju Jovan hoće da mi razumemo da je Isus bio preegzistentno božansko biće. Ova diskusija tako ponovo priziva problem koji je podstakao Pavle Samosatski a kasnije i neki Anabaptisti, posebno u Poljskoj.

    Robinson postavlja pitanje da li mi čitamo Jovanove reči na način na koji je on nameravao da ih mi čitamo. Da li mi možda ne pristupamo Jovanu pogledom zamućenim kasnijim svetootačkim učenjima o  hristologiji? Koristeći Danovu opomenu, Robinson zahteva od nas da razumemo Jovanove reči kao što bi ih razumeli prvobitni čitaoci. Robinson podseća Dana da je za Pavla Isus bio izražaj Božije mudrosti, ,,čovek postade mudrost“.[50] Dan priznaje da čak ni Jovan u stihu 1:14 ne obezbeđuje solidnu osnovu za tradicionalnu doktrinu o Inkarnaciji. Zapravo, to označava ,,pomak od bezlične personifikacije ka stvarnoj osobi“.[51] Sa ovim se Robinson slaže. Dan i Robinson dele mišljenje da Jovanova ,,reč“  označava božansku personifikaciju a ne božansku osobu koja se razlikuje od Boga. Tek kada je Isus začet ,,reč“ postaje personalizovana a ne personifikovana.

    Robinson nije mogao da se složi sa Danom, međutim, da ,,preegzistencija Reči kao osobe kod Boga je opisana svuda u Jevanđelju“.[52] Robinson apeluje na nas da ograničimo naše razumevanje preegzistentne reči, čak i kod Jovana, na ,,Božiji iskaz“, Njegovu ,,moć i svrhu“. Poenta je prosto ovakva: Mi bi trebalo da vidimo pomak od razumevanja Jovanove ,,reči“ kao božijeg samoizražavanja ka smislu koji podrazumeva preegzistentno božansko biće, van Novog Zaveta.  Jovan ne može biti odgovoran za ovu promenu. Pomak se desio Jovanu kada je on pogrešno shvaćen gnostičkom tendencijom, koja je ostavila trag na svetootačkoj teoligiji. To se nije desilo kod Jovana. Robinson veruje da ,,reč“, koja je bila theos (,,Bog“, Jovan 1:1) u potpunosti izražava Božiji plan, svrhu i karakter. Ta ,,reč“ je u potpunosti otelotvorena u ljudskoj osobi onda kada je postala meso (Jovan 1:14). Isus je dakle ono u šta se reč pretvorila. Njega ne treba poistovetiti sa preegzistentnom reči,  u smislu kao da je on sam preegzistirao. Razlika je suptilna ali ima razorne implikacije na ceo razvoj hristologije. Dakle nije reč bila osoba, hipostaza, koja je zatim preuzela ljudsku prirodu kao svoju, već je ta reč bila ,,anhipostatična“, bezlična, iako je u potpunosti izražavala Boga, sve dok nije postala individualna istorijska ličnost, Isus. Isus je u potpunosti ljudska osoba koja ,,predstavlja“ jednog Boga čovečanstvu (Jovan 1:18).

Ovakvo tumačenje Jevanđelja po Jovanu ima ogromnu prednost jer se izbegava opasnost koju sa sobom nosi doketsko predstavljanje Hrista, kao i polarizacija između Jovana i Sinoptike, koja ne zna ništa o preegzistentnom Hristu. To dozvoljava terminu ,,reč“ da zadrži svoje starozavetno, jevrejsko značenje ,,svrhe“ ili ,,plana“ ili čak ,,obećanja“. Isus može biti viđen kao ispunjenje drevnog obećanja Avramu koje je važno Mateju i Luki. Isus je Božiji kreativni plan spasenja izražen u ljudskoj osobi. ,,Božanstvo“ Isusovo nije umanjeno jer onaj ,, Koji vide mene, vide Oca“ (Jovan 14:9). Ali to je ,,božanstvo” u smislu drugačijem od onog koji je izražen u Trijadološkoj ortodoksiji.  Jer božanstvo predstavlja Božije delovanje koje se vrši u savršeno predatom čoveku kao i kroz njega. Isus u ovom tumačenju nije Bog u Trijadološkom smislu već ljudska osoba koja u potpunosti izražava Boga, njegov zastupnik pri pomirenju sveta. Divna stvar koju je Bog učinio tada će biti viđena glorifikacijom pokorne ljudske osobe  koja je iskreno iskušavana kao i svi mi. Ovakav portret će se harmonizovati sa Sinoptičkim pogledom na Isusa. Istina će se tada pojaviti, da je Isus bio ,,Božijem obličju“ (Fil. 2:6), a ne da je bio Bog. ,,Bog je bio u Hristu“ (2. Kor. 5:19), ali Hrist nije bio Bog.

Svojim intezivnim ispitivanjima Biblije, Robinson ukazuje na put koji vodi nazad ka biblijskoj slici Isusa kao nekog ko je savršen odraz slike svog Oca, Hrista čija ga savršena poslušnost i požrtvovanost čini kvalifikovanim da bude proglašen ,,Sinom Božijim“.Tek će se žaliti zbog toga što Robinson nije potvrdio verovanje u natprirodno začeće Isusa koje za Mateju i Luku predstavlja čudo kojm je Jedan Bog doneo u postojanje čelo novog stvaralaštva, bezgrešnog Mesiju, Sina Božijeg.

Fransis Jang

Lako je saosećati se sa onim biblijski nastrojenim učenjacima koji su odgovorili na Mit o božijoj inkarnaciji.[53] Čini se da su stubovi Hrišćanstva veoma uzdrmani. Neki od pristalica novog načina posmatranja Isusa su izgleda malo verovali u Bibliju. Džon Stot, koji predstavlja evangelkalizam, ponavlja ortodoksne razloge za verovanje u potpuno Božanstvo Isusa. On insistira na tome da je Isus bio pravi čovek, ali nam ne govori kako je to večni Sin ,,uzeo čovečiju prirodu” kako se to vidi iz načina razmišljanja Pape Lava I. Mnogi su smatrali da biće koje je ,,čovek” a nije ,,pravi čovek” je u mnogo manjoj meri ljudsko nego ,,čovek Mesija Isus” koji se navodi u Pavlovoj veri ( 1 Tim. 2:5). Stot garantuje da Isus nije išao naokolo pričajući kako je on Bog. Međutim ,,promena Božije titule i Božijih tekstova tako da umesto Jahve stoji Isus ima neizbežnu implikaciju. To identifikuje Isusa kao Boga”.[54] Takođe, Isus je obožavan što dalje dokazuje da je on Bog.

    Fransis Jang je među onima koji su doprineli Mitu o inkarnaciji Boga. Pogodno je ubaciti u ovo poglavlje njen izvanredan esej, Oblak Svedoka, zato što ono predstavlja osećanje mnogih koji su se boriliza biblijskog Isusa bez obavezivanja prema ortodoksnoj hristologiji. Profesor Jang otkriva loše strane tradicionalonog viđenja Isusa. Ona se žali da je bogatstvo uvida u hristologiju Novog zaveta zamračeno priznanjem da je on ovaploćeni Sin Božiji. Postoji osvežavajući novi način čitanja Novog Zaveta koji svedoči o Hristu: ,,Ako izbegnemo čitanje Novog Zaveta kroz naočare obojene kasnijom dogmom, pojaviće nam se hristološka slika, ili tačnije, slike poprilično drugačije od kasnije ortodoksnosti”.[55]  ,,Isus je bio otelotvorenje svih Božijih obećanja koja su se ostvarila. Takva hristologija, ja predlažem, predstavlja hristologiju Novog Zaveta bolje nego ideja inkarnacije, a to je zapravo klica dodatnih hristoloških ideja jer  se smatra da je sve što stoji u Starom Zavetu ostvareno Hristom” .[56]

    Frensis Jang ponovo vraća biblijsku sliku Isusa koji radi za Boga a nije sam Bog: ,,Pavle ne zove Isusa Bogom niti ga bilo gde poistovećuje sa Bogom. Istina je da on radi Božiji posao; on je svakako Božiji natprirodni predstavnik, koji deluje zahvaljujući Božijoj inicijativi”.[57]

    Autorkin jasan pogled na razliku koja se u Bibliji pravi između Boga i Isusa, omogućava joj da vidi kroz greške Očeva. Nju nisu ubedili da su u razvoju Hristologije ,,pitanja postavljana na pravi način niti da su prava rešenja pronađena”.[58] Ortodoksnost koja se konačno pojavila je podržana ,,neadekvatnim argumentom i deformišućim kritikama”.[59] Shvatanje Isusa kao ovaploćenog Boga je proizvod diktiranja preovlađavajućeg filozofskog okruženja. Zapravo postoje podudarajuće sličnosti između neo-platonističke trijadične kosmoligije i Trojstva.

    Od najveće pomoći nam je kritika Frensis Janga o utvrđenoj ideji da samo Bog može za nam obezbediti spasenje i da samim tim Isus mora biti Bog. Problem sa ortodoksnim viđenjem je taj da je nepromenjiv Bog nesposoban za patnju, iskušenje ili smrt. Atanazijsko tretiranje Isusovog iskušenja spada u doketizam i vodi do njegovog naizgled besmislenog zaključka da je Isus ,,patio bez patnje”: ,,što sugestira to da dok je telo ili čovek Isus patio na krstu, Logos je na neki način patio saosećajući, jer je ,,telo” ili ,,čovek” njegovo, iako sama njegova priroda ne može da pati”.[60]

    Ovaj Esej obezbeđuje uverljivo poricanje komfornog shvatanja da su Očevi verno preneli novozavetni prikaz Hrista. Tačnije, njihovo filozofiranje dovelo je do ,,slepih ulica paradoksa, nelogičnosti i doketizma.”[61]

Džordž Keri

Džordž Keri, koji je postao Arhiepiskop Kanterburski, stao je u odbranu tradicionalne doktrine o Inkarnaciji u Ovaploćenom Bogu: Susretanje sa Savremenim izazovima klasične hrišćanske doktrine. Snaga njegovog eseja leži u njegovom opravdanom protestu protiv namere koju su imali neki od pisaca Mita o ovaploćenju Bogakoj su hteli da ponovo definišu Isusa kako bi ga načinili prihvatljivijim modernom naučnom čoveku. Keri je opravdano uznemiren zbog poricanja hristovog nevinog začeća, njegove bezgrešnosti i njegovog vaskrsnuća kao objektivne činjenice u istoriji. Oni koji su doprineli Mitu umanjili su snagu sopstvenih biblijskih prigovora ortodoksnoj inkarnaciji. Nažalost, njihova ambivalentnost oko natprirodnog, posebno oko vaskrsnuća, neizbežno je umanjila značaj njihovih dobro argumentovanih prigovora Trijadologiji. ,,Liberali” na sličan način često mašu crvenom zastavom  konzervativcima. Ipak, ,,liberal” je možda objektivniji u ispitivanju Biblije, jer ima manju nameru da brani tradicionalni sistem nego konzervativac.

Možemo čvrsto poverovati u ono što Keri naziva Isusovom ,,posebnom, jedinstvenom vezom sa Bogom", a da se ne priključimo verovanju da je on bio Bog [62].Čak i Keri okleva da ga naziva Bogom isprva.  On preferira manje direktan opis istog kao nekog ko je ,,u nekom obličju Bog”.[63] Time je pronađen način za razumevanje Isusa među ekstremima predloženim u Mitu i trijadologije u procvatu. Ako bi nova hristologija potvrdila natprirodne elemente biblijske slike Isusa i ako bi Keri ponovo razmotrio slabosti ,,slanja” jezika kao dokaza o preegzistenciji može se pojaviti nova biblijska hristologija. Isus svakako mora biti proklamovan kao neko ko predstavlja ekskluzivni način dolaska do spasenja. Mogućnost Hrišćana da budu ,,ispunjeni svakom puninom Božijom” (Efe. 3:19) bi trebalo da uravnoteži insistiranje ortodoksije na ,,punini Božanstva” (Kol. 2:9) u Isusu kao dokazu da je on Bog.

Kerijeva odbrana je ranjiva na više mesta. Gde je biblijska podrška za religijsko ubeđenje da je on ,,začet pre svih vremena”, koju, čini se,  Keri potvrđuje bez dokaza iz Novog Zaveta? Zašto je jasno da to što Bog ,,šalje Svog Sina” znači da je Sin bio živ na njegovom začeću?  Petar nema na umu preegzistenciju kada kaže da Bog ,,podiže Sina svog Isusa, i posla ga” da pripoveda Izraelu (Dela 3:26). Isus je bio poručen da pripoveda, nije poslat iz prethodnog života. Izgleda da standardni autoriteti koji se bave leksikom prepoznaju slabost argumenta koja leži u reči ,,poslati”, dok pritisci održavanja statusa kvo u hristologiji mogu da navedu kritičare da ovo previde.

Karl-Jozef Kušel

1990. godine pojavilo se u Nemačkoj, u rimokatoličkom stipendijskom kampu kao najsofisticiranija, potpuna studija koja se bavila pitanjem preegzistencije i Trojstva: Rođen Pre Svih Vremena? Debata oko Hristovog porekla. Karl-Jozef Kušel je proučio konkurentnu Hristologiju Harneka, Barta i Bultmana i nakon toga otpočeo svoju analizu podataka vezanih za Novi Zavet. On postavlja prava pitanja: ,,Da li je istorijski Isus shvaćen ozbiljno?” i ,,Zar nije konkretno značenje ,,mesa” postalo prava apstrakcija kod Barta i Baltmana?”[64] On se pita da li bilo koji teolog, čiji je uticaj bio veliki, ,,stvarno razumeo Novi Zavet kako treba”[65]  prilikom davanja svog prikaza Isusa Hrista. Kako je jedan nemački teolog pod imenom Volfgang Panenberg rekao, šokantno je to što ,,Bart nije primarno razvio svoju doktrinu Trojstva na osnovu egzegetskih dokaza”, pri čemu je ponovio primedbu Ernst Fuhsa koji je rekao da ,,kada ne bi postojao biblijski tekst, Bartov kratak pregled bi bio najprikladniji”.[66]

Zatim,  Profesor  Kušel istražuje ulogu mudrosti u hebrejskoj Bibliji, pronalazi da je ona identična Božijoj kreativnoj reči i Tori kao nacrtu koji je Boga navodio pri stvaranju. On tvrdi da je čovek Isus otelovljenje ove preegzistentne mudrosti i da nije večni Sin koji je postojao pre svog rođenja u Vitlejemu. Kušel i dalje tvrdi da u Drugoj poslanici Filipljanima  ne postoji tvrdnja o Hristu kao nekom ko je jednak Bogu. Pre će biti da je Hrist ,,figura koja služi kao kontrast Adamu”.[67] Kušel se slaže sa Džejms Danom da ne postoji preegzistentni Sin kod Pavla. Što se tiče Jovanovog Jevanđelja ,, Bog je u suštini ništa drugo sem Otac Isusa Hrista“.[68] On pita zašto Jovanov prolog ne počinje sledećim rečima, kao što ga mnogi instiktivno razumeju: ,,U početku je bio Sin i Sin je bio sa Bogom i Sin je bio Bog“.[69]

Ova monumentalna kritika ortodoksne Trijadologije podržava naše uverenje da ,,istorija hristologije jevrejskog hrišćanstva...zahteva hitnu istragu...ne samo zarad cilja istorijske pravde nego i radi opšteg razumevanja“.[70] Dominantna teologija Četvrtog vaseljenskog sabora ,,jedva da se bavi zemaljskim životom i zemaljskom istorijom Isusa“.[71] Zaista odnos između Oca i Sina koji je predložen od strane sabora ,,jedan jevrejski hrišćanin poput Pavla nikako nije mogao da razume ništa drugačije od Jovana”.[72]

Briljantno učenje Profesora Kušela, koga je entuzijastično podržao Hans Kung koji je napisao predgovor, upozorava nas na Trijadološku pretnju monoteizmu kao i na njenu moć da podigne nepotrebne barijere protiv dialoga Jevreja i Muslimana. Rođen pre svih vremena? je delo koje u naše vreme prenosi dugoročnu tradiciju protesta protiv ,,ortodoksnog“ viđenja Isusa koja izgleda da potiskuje njegovu ljudskost i tako baca senku na njegovo Mesijstvo.

Karl-Hajnc Olig

1999. godine briljantna istorija Trijadološkog problema je objavljena, takođe u Nemačkoj. Karl-Hajnc Oligovo delo pod nazivom Ein Gott in drei Personen? Vom Vater Jesu zum "Mysterium" der Trinitat (Jedan Bog u tri osobe? Od oca Isusa do ,,misterije” Trojstva) izlaže tanku povezanost Biblije sa Trijadologijom. Autor donosi odličan zaključak da je Trijadološka dogma dugo držala Jevreje i Muslimane na određenoj udaljenosti od Hrišćanstva. Olig prekida tabu koji je dugo postojao. On ne pribegava nejasnom razgovoru o ,,misteriji“ kao objašnjenju za Trojstvo. On nam daje sažet i upakovan izveštaj o razvoju Trijadologije. On pripisuje ovo razvijanje kulturnom pritisku vršenom na Crkvi, koji je počeo u ranom drugom veku. On žali za gubitkom prvobitnog Jevrejskog monoteizma i donosi odličan zaključak da pošto Isus nije Trijadolog, zašto bi njegovi sledbenici morali da budu? Pošto se Trijadologija nije pojavila u svom konačnom obliku sve do petog veka, i sigurno nije bila prisutna u drugom veku kao dogma o tri večne Osobe, koji stadijum u njenoj evoluciji bi trebalo da bude obavezujući za Hrišćane? Olig dalje tvrdi da je nelegitimno kako istorijski  tako i teološki učiniti doktrinu Trojstva normativnom za vernike:

Posmatrano sa teološke strane, Trojstvo je izraslo iz sinkretizma judeizma i hrišćanstva sa helenizmom a rezultirajuće kombinacije jevrejskog i hrišćanskog monoteizma sa grčkim monizmom (verovanjem u jednog boga)… Ono što teolog time otkriva postavlja pitanje teologiji u vezi sa tim koliko je takva konstrukcija legitimna. Kada postane jasno, a ne postoji način da se to zaobiđe, da je sam Isus poznavao samo Boga Izraela, koga je nazivao Ocem, i koji ništa nije znao u vezi sa tim da će kasnije biti ,,načinjen Bogom”, koje pravo mi imamo da doktrinu Trojstva nazivamo normativnom i obavezujućom za Hrišćane?...Na koji god način mi protumačili različite faze razvoja Trojstva, jasno je da ova doktrina, koja je postala dogma na Istoku i Zapadu, nema biblijsku osnovu i ne može se povezati sa Novim Zavetom…Postepeno, teologija se mora suočiti sa činjenicama.[73]

Oligova posmatranja snažno potvrđuju otkrića ranije proslavljenog profesora istorije doktrine, koji je napisao:

Apologeti su postavili temelje za krivljenje/deformisanje (Verkehrung)hrišćanstva i pretvaranja istog u  otkriveno (filozofsko) učenje. Tačnije, njihova hristologija je katastrofalno uticala na kasniji razvoj. Uzimanjem zdravo za gotovo pretvaranje koncepta Sina Božijeg u koncept preegzistentnog Hrista, upravo oni su bili uzrok hristološkog problema četvrtog veka. Prouzrokovali su pomak od hristološkog načina razmišljanja i, udaljivši se od istorijskog Hrista, stigli su do pitanja preegzistencije. Samim tim su pažnju skrenuli sa istorijskog života Isusa stavivši ga u senku a umesto toga su promovisali inkarnaciju. Vezali su hristologiju sa kosmologijom ali nisu uspeli da je povežu za soteriologijom. Predavanje o Logosu nije ,,viša” hristologija u odnosu na onu običnu. Zapravo dosta zaostaje za iskrenim poštovanjem Hrista. Prema njihovom učenju nije više Bog onaj koji se otkriva u Hristu, nego Logos, inerfioran Bog, Bog koji je kao Bog podređen Najvišem Bogu (inferiorizam ili subordinarizam).

Pored toga potiskivanje ekonomsko-trijadoloških ideja metafizičkog-pluralističkog koncepta božanske trijade (trias) može se povezati sa Apologetima.[74]