Trojstvo i Politika

Detalji

Anthony Buzzard

maj na umu, prijatelju moj, to da je Trojstvo rođeno tri stotine godina nakon što je objavljeno drevno Jevanđelje; začeto je u neznanju, nametnuto i održavano surovošću.  - Wilijam Pen           

Jedan istoričar je izneo tačno zapažanje:

Hrišćanstvo, izjednačavanjem istine i vere, mora da podučava - ukoliko tačno razumemo, zaista podučava - da je svako krivljenje istine nemoralno. Hrišćanin koji veruje nema razloga da se plaši činjenica; istoričar hrišćanstva koji povlači liniju i time ograničava polje istraživanja u svakom pogledu, priznaje granice svoje vere. [1]

Bojažljivi vernik ometa čitavu poentu hrišćanskog poduhvata koji predstavlja potragu za progresivnim razumevanjem istine.

Nažalost, istorija se često posmatra očima posmatrača, posebno ukoliko se istorijsko pitanje gleda iz uske sekularne ili religijske perspektive. Proučite živote osnivača religijskih grupa; pročitajte iskaze u knjigama, magazinima i novinama koje su napisali sekularni pisci. Zatim proučite iste živote opisane u autobiografijama ili radovima ljudi posvećenih veri. Postoji malo slaganja ukoliko se izuzme nekoliko činjenica i zanemarivih statističkih podataka. Kada se uzme u obzir vreme i razdaljina, velika praznina se formira između istorijske realnosti i kanonizovane verzije iznetih činjenica. Bila je potrebna veština kako bi se sakrile tamne strane života Osnivača religijskih grupa poput, na primer, Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana - Mormonska crkva (Džozef Smit) i Prezbiterijanaca (Džon Kalvin).

Nasuprot tome, iskrena obelodanjivanja detalja iz života biblijskih heroja javljaju se u svetim spisima - sve do detalja poput alkoholizma ili slobodne seksualnosti. Međutim, izgleda da smatramo neophodnim to da životi kasnijih religijskih vođa budu besprekorni. Koliko se god to neukusno i surovo nekome činilo, mogli bismo da iznesemo spekulaciju da se ova tendencija odnosi na biblijske izjave izrečene od strane Isusa: ,,Ne može drvo dobro rodova zlih rađati, ni drvo zlo rodova dobrih rađati." (Matej 7:18). Da li je moguće da obelodanjivanje istine može da otkrije uznemirujuće seme korupcije?  Izuzetni napori su načinjeni kako bi se životi poznatih religijskih vođa predstavili u što boljem svetlu a oni prikazali kao sveci. Sve je to urađeno u nadi da će se sistemi verovanja i vera u doktrine koje ove vođe zastupaju preneti na buduće generacije.

Slično tome, prilikom čitanja različitih beležaka o poreklu Trojstva, način na koji različiti izvori pokrivaju istu temu nas zapanjuje. Neki hrišćanski vernici se drže toga da je Trojstvo već pripadalo hrišćanskim krugovima u vreme kada je Novi zavet sastavljan. Autori Novog zaveta samim tim nisu videli potrebu da se o Trojstvu govori indirektno. Ta doktrina je navodno predstavljala deo crkvene tradicije koji je u tolikoj meri bio prihvaćen da se skoro nisu ni potrudili da zabeleže ono što predstavlja jednu od najdramatičnijih promena koja je ikada zadesila hrišćansku zajednicu prvoga veka. Drugi pisci, prilikom beleženja istog teološkog događaja, se u potpunosti ne slažu. Oni ukazuju na krvavu vekovnu bitku među hrišćanima, tokom koje je hiljade ljudi platilo svojim životima, pre nego što je Trojstvo na kraju kanonizovano kao hrišćanska dogma, više od tri veka nakon smrti osnivača hrišćanstva.

Crkva je spremna da podrži velike političke lidere onog trenutka kada oni unaprede hrišćanski proces i podrže hrišćansku crkvenu kontrolu. Na Milanskom ediktu 313. godine, vladar Konstantin je od hrišćanske crkve dobio čast koja će trajati vekovima time što je u potpunosti pružio tolerantnost svim hrišćanima i drugim kultovima. Nekoliko godina kasnije, iscrtao je grubu putanju koja je dovela do pogodbe između rasprava u vezi sa tom doktrinom koje su se vodile između dve rivalske grupe. Rezultat toga je bio prvi veliki korak ka formalnoj inkorporaciji trijadološkog verovanja u hrišćanstvo.

Većina hrišćana bi bilo iznenađeno implikacijama posmatranja koje je zabeležio rimokatolički naučnik, W.E. Adis. Pružajući komentar na religijsko komešanje prouzrokovano pokušajem da se uvede ideja da Boga čini više osoba, rekao je:

Gomila hrišćana bi, da su bili ostavljeni na miru, bili zadovoljni starim verovanjem u jednog Boga, Oca, i ne bi verovali u takozvanu ,,dispenzaciju" kojim se jedina božanska priroda Oca raščlanjuje na Božanstvo Oca i Sina... ,,Svi jednostavni ljudi", napisao je Tertulijan, ,,da ih ne nazovemo neznalicama i neobrazovanim ... boje se ,,dispenzacije" ... oni će pomisliti da mi tvrdimo da postoje dva ili tri boga."[2]

Oni trijadolozi koji veruju da je koncept tročlanog Boga bila u tolikoj meri ustanovljena činjenica da se nije smatralo dovoljno važnim spomenuti istu u periodu do trenutka kada je Novi zavet napisan, trebalo bi da budu osporeni tvrdnjom još jednog pisca, Harolda Brauna:

Jednostavna i neosporena istorijska činjenica je ta da nekoliko velikih doktrina koje se sada čine ključnim za hrišćansku veru - poput doktrine o Trojstvu i doktrine o prirodi Hrista - nisu u potpunosti bile prisutne, definisane niti široko prihvaćene sve do četvrtog i petog veka.  Razlog toga što su one danas od ključnog značaja - kako to sve ortodoksne vere i ispovesti uveravaju - mora da bude taj što su one istinite. Ukoliko su istinite, onda mora da su oduvek bile istinite; nemoguće da su postale istinite u četvrtom i petom veku. Ali ukoliko su obe istinite i od ključnog značaja, zašto su onda ranoj Crkvi bili potrebni vekovi kako bi ih formulisala.[3]

Na drugom mestu on kaže: ,,Jeres se javlja u istorijskim spisima ranije, i bolje je formulisano od onoga što Crkva naziva ortodoksnošću.[4] Ovo zapanjujuće priznanje da je religiozni svet zamenio prvobitno učenje novom, različitom ortodoksnošću, nije prošlo nezapaženo od strane onih koji su posmatrali hrišćansku scenu. Jevrejski pisac, Pinhas Lapide, u svom dijalogu sa naučnikom protestantom, Jurgenom Moltmanom, na temu doktrine Trojstva, zapaža sledeće:

Ko god da poznaje razvoj istorije dogme zna da je pojam Boga u primitivnoj Crkvi bio unitaran, i da je tek u drugom veku postepeno, nasuprot doktrini podređenosti, postao binaran. Što se tiče Crkvenih očeva poput Justin Mučeničkog, Ireneusa i Tertulijana, Isus je podređen Ocu u svemu, a Origen okleva da svoju molitvu uputi Hristu jer, kako je naveo, ona treba po pravilu da bude upućena samo Ocu.[5]

Celokupna slika koja izranja iz istorije je slična aritmetičkoj progresiji: ,,U prvom veku Bog je još uvek monoteističan na stari Jevrejski način. Udrugom veku Bog postaje dva-u-jedan; od trećeg veka, jedan Bog postepeno postaje trostruk."[6]

Lapid govori o krvavim ratovima koji su se dešavali između samih hrišćana u četvrtom i petom veku, kada je hiljade i hiljade hrišćana ubijeno od strane drugih hrišćana zarad Trojstva."[7]

Kako je ova tragična nesuglasica razrešena? Jedan čovek, vladar Konstantin, promenio je tok hrišćanske istorije. On je bio prvi koji je izneo ideju o spajanju hrišćanstva, paganskog verovanja i Države pod svod rimskog carstva. Kako to Džonson ističe, Konstantin je bez sumnje delio preovlađujuće mišljenje da sve religijske kultove treba poštovati kako bi se postigao mir između različitih nacionalnih vernika. On takođe zapaža da Konstantin:

Izgleda da je bio obožavalac sunca, jednog od mnogobrojnih kasnih paganskih kultova koji je imao viđenje slično hrišćanskom. Obožavanje takvih bogova nije bila nova ideja. Svaki Grk ili Rimljanin očekivao je da će politički uspeh proizići iz pobožnosti. Hrišćanstvo je bila religija Konstantinovog oca. Iako je Konstantin tvrdio da je bio trinaesti apostol, njegova promena vere u Damasku se nije desila iznenada. Zaista postoji sumnja da nikada nije u potpunosti napustio svoje obožavanje sunca. Nakon njegovog zakletog prihvatanja hrišćanstva, sagradio je trijumfalni luk posvećen bogu suncu a u Konstantinopolju postavio statuu istog sunca koje ima njegove karakteristike. Konačno su ga zvaničnim ediktom Carstva, poput mnogih drugih rimskih vladara, proglasili za sveca nakon njegove smrti.[8]

U Konstantinu, koji je po profesiji bio vojnik, hrišćanstvo je našlo jednog neobičnog pobednika. On je bio jedan od najmoćnijih sekularnih vladara svih vremena koje se ubraja u crkvene heroje. Dobro bi bilo postaviti pitanje koliko je njegov život paralelan sa životom osnivača hrišćanstva, koji nosi titulu ,,Princ mira". Konstantin je bio taj koji je zvaničnim ediktom hrišćanstvo doveo do verovanja u formalnu podelu Božanstva na dva dela - Boga Oca i Boga Sina. Zadatak kasnijih generacija je bio da hrišćanstvo dovede do verovanja u tročlanog Boga.

To je bio isti taj Konstantin koji je držeći u rukama odsečenu glavu svog rivala (sopstvenog zeta) i koplje sa koga je kaptala krv, trijumfalno zakoračio u Rim. Svoju pobedu je pripisao navodnoj viziji u kojoj je video grčka slova Chi-Rho, prva dva slova imana Hrist. Priča se menja u zavisnosti od pripovedača ali pre ovog istorijskog pokolja, naručio je da se ista ova slova naslikaju na njegovim vojnim štitovima. Samo šest godina nakon njegovog trijumfalnog ulaska u Rim, naredio je da se stotine franačkih zatvorenika pobunjenika raskomada u areni. Takođe je bio tu kada je antihrišćanska politika Dioklecijana spalila svete hrišćanske tekstove i surovo pobila vernike koji su odbijali da obožavaju paganske bogove.

Jedanaest godina nakon osvajanja ovog trijumfa inspirisanog rajom, istorija otkriva da je navodni Isusov sledbenik ubio već savladanog rivala, njegovu ženu tako što ju je živu ubacio u ključalu vodu - i ubio svog nevinog sina. ,,Njegov privatni život je postajao sve monstruozniji kako je stario. Ugojio se, i bio je poznat po tome što mu je vrat bio kao kod bika ... Njegove sposobnosti su se ogledale u njegovom upravljanju... (bio je) majstor lako sročenog kompromisa."[9] Pa ipak, bio je ,,ohol, egoista, samopravičan i nemilosrdan" [10] U kasnijim godinama ,,pokazao je da mu je sve više stalo do laskanja, kitnjaste uniforme, izlaganju javnosti i složenim titulama. Njegov nećak, Julijan, rekao je da je sebe načinio smešnim svojom pojavom - nosio je čudnu i krutu istočnu garderobu, nakit na rukama i krunu smešetenu na ofarbanu periku." [11] Njegov glavni branilac, Evsevije Cezarejski, rekao je da se ovaj hrišćanski vladar oblačivo isključivo kako bi impresionirao mase; u privatnosti se smejao sam sebi. ,,Međutim, ovo se suprostavlja brojnim drugim dokazima, uključujući i jednu Evsevijevu. Sujetan i sujeveran, moguće je to da je prigrlio hrišćanstvo jer je to bilo u njegovom ličnom interesu, kao i u skladu sa njegovom sve većom megalomanijom."[12]

Cinični ljudi bi mogli da postave pitanje na koji način Konstantinov život može da oslika život skromnog drvodelje iz Nazareta. Uprkos njegovom krštenju neposredno pred njegovu smrt, spekuliše se oko toga da li je dublji Konstantinov interes, ukoliko se izuzme normalno sujeverje ratnika tog doba, mogao da bude i u velikoj meri politički. Njegova želja da uvede harmoniju u podeljeno carstvo zahtevalo je političku lukavost. Konstantinova veština će predstavljati razlog zavisti političara kasnijeg doba koji moraju da se dodvore brojnim politički aktivnim, konkurentski nastrojenim religijskim grupama. U nekim slučajevima ovo je dalo pravo da tvrdnja o iskustvu ,,ponovnog rođenja" bude na nivou kampanjskih aktivnosti.

Hristološka kontroverznost

U Rimskom carstvu se javila duboka teološka razlika između hrišćana u Aleksandriji i Antiohiji. Ove suprostavljene grupe predstavljale su pretnju jedninstvu Rimskog carstva. Zbog političkog potencijala rivalskih strana, ove razlike su morale da budu razrešene. Hrišćani u Aleksandriji su verovali da je Isus pred-postojao večno kao božansko biće i da je svojom pojavom u vidu čoveka postao ljudsko biće. Isus ove teologije je preuzeo rizik toga da samo ,,izgleda" kao pravo ljudsko biće. Upotrebom tehničkog jezika može se reći da je hristologija Isusa za hrišćane Aleksandrije bila ,,doketična" (od grčkog glagola koji ima značenje ,,izgledati"). Poenta je bila u tome da je njegovo Božanstvo dominiralo ljudskom vrstom da je Isus samo bio priviđenje. Sam spasitelj je zapravo bio pravi Bog koji je boravio u ljudskom telu, i posedovao ,,neličnu ljudsku prirodu" (žargon u svojom razvijenom obliku potiče od Saveta u Halkidonu 451. godine). Sam Isus, u skladu sa ortodoksnošću, bio je ,,čovek" a ne ,,neki čovek".

Za one koji su odrasli u Antiohiji, regiji koja uključuje i rodnu zemlju Isusa, drugačije viđenje Hrista je preovladalo. Ovde je prvobitni monoteizam Jevreja, koji ističe jednog Boga, rezultirao verovanjem u stvorenog Sina. Distinktivni princip ove ,,arijanske" hristologije počiva na tome da Isus, Sin Božiji, mora da je imao početak kao i da nikako nije mogao da bude podjednako večan kao Otac i jednak njemu, iako je bio pred-postojeći. U samom centru kontroverznosti koja se razvila između dve strane bio je sveštenik pod imenom Arije koji je privukao dosta sledbenika u domenu aleksandrijskog biskupa Aleksandra. Arijevi napori da promoviše svoju hristologiju u Egiptu ubrzo su doveli do njegove ekskomunikacije.

Izrazite ideološke razlike između Rima, Aleksandrije i Antiohije predstavljale su razlog za brigu od strane rimskog vladara. Moć religije je igrala veliku ulogu u stabilnosti Rimskog carstva četvrtog veka do te mere da je religijska pometnja morala da bude svedena pod kontrolu Države, kako ne bi poremetila političko jedinstvo. Konstantin, odlučan da razreši nesuglasice, poslao je identična pomirljiva pisma svakoj grupi i zahtevao pomirenje:

Konstantin Pobednik, Vrhovni Avgust, Aleksandru Arijusu ... Koliko duboku ranu su primile moje oči i moje srce kada sam primio izveštaj da među vama postoji podela ... Nakon što sam se pažljivo raspitao o poreklu ovih razlika, otkrio sam da je njihov uzrok istinski beznačajne prirode, i da nisu vredne takve žestoke prepirke.  [13]

Konstantin očigledno nije bio svestan takvih dubokih teoloških problema koji su bili uključeni u kontroverznost. Kada njegov prvi pokušaj nije uspeo da razreši zavadu, sazvao je ekumenski savez koji je možda najuticajniji savez svih vremena u istoriji hrišćanske crkve. Verna i dalekosežna odluka je donesena kada je bio u pitanju ovaj razdorni problem prirode Hrista i Boga. ,,Datum je zakazan na rano leto 325 nove ere, kao mesto događaja izabran je grad kraj jezera Nikeja u severozapadnoj Turskoj, gde je Konstantin imao prikladnu i prostranu palatu." [14]

Kako se hrišćanstvo širilo sve do Britanije na zapadu i Indije na istoku, neki delegati su putovali nekoliko nedelja pa čak i meseci ... Pustinjak Jovan iz Nesebisa stigao je odeven u koziju kožu u pratnji upornog roja komaraca. Još jedan delagat bio je Sveti Nikola ... koji je bi prototip Božić Bate ... Pre ovog bizarnog i jedinstvenog skupa, Konstantin, zaslepljujuće odeven i okićen zlatom i draguljima dekadencije koju bi raniji vladari smatrali odvratnom, zauzeo je svoje mesto na niskoj stolici od kovanog zlata. [15]

Šaf, istoričar koji je proučavao istoriju crkve, citirajući Evsevija Cezarejskog, nastavlja da opisuje ovaj prizor: ,,Od trenutka kada je pristup vladara objavljen datim signalom, svi su ustali a vladar se pojavio poput nebeskog glasnika Boga, prekriven zlatom i draguljima, kao veličanstvena pojava, visok i vitak, pun lepote, snage i veličanstva."[16]

,,Upravo u ovom istorijskom trenutku, i pred ovim skupom, trebalo je da bude donesena odluka koja će imati najdublje posledice po one koji veruju u Hrista sve do dana današnjeg.[17] Iz razloga koje je sam znao, ovaj veoma biblijski nepismen vladar, koji nije u potpunosti razumeo teološke probleme pred sobom, predsedovao je na jednoj od najznačajnijih debata koje je ikad sprovela Crkva. Odluka koju je usvojio sabor imaće izuzetno važne dugoročne posledice na čitavo telo vernika. Konstantinova presuda je išla u korist manjine na saboru. Donesena odluka koja je bila prihvaćena od strane velike većine hrišćana sve do dana današnjeg, glasila je da je Isus jednak i podjednako večan kao i Bog, ,,sam Bog od samoga Boga". Samim tim, druga stranica trougla Trojstva postala je dogma. Njega je u sledećem veku trebalo da dovrši deklaracija da je Sveti duh treća Osoba u Bogu.

Aleksandrijski teolozi iz Grčke koji su bili filozofski nastrojeni, vođeni od strane Atanasija, odneli su pobedu. Oni koji su bili pod većim ranijim uticajem jevrejskog monoteizma bili su poraženi. Disidenti koji su odbili da potpišu sporazum bili su proterani istog trenutka. Crkva je bila preuzeta od strane teologa koji su bili pod visokim uticajem grčkog uma, ili je bila pod diktaturom istih. Samim tim, kurs doktrina je bio određen za narednih sedamnaest vekova. Viđenje  H.L. Guža je sasvim prikladno: ,,Kada su grčki i rimski um, umesto hebrejskog, počeli da dominiraju Crkvom, desila se katastrofa od koje se Crkva nikada nije oporavila, kako u doktrini tako i u praksi."[18] Ova vrsta kontrole je nastavila neumanjenim intenzitetom sve od četvrtog veka. Konstantin je svakako uspeo u ideji da uvede političku koheziju u svoje carstvo. Sve su to istorijske činjenice, ali koja je njihova cena kada se istina uzme u obzir? Hrišćanska crkva se do dana današnjeg klanja pred niskim Konstantinovim tronom od kovanog zlata.

Prekasno su neki od antiohijskih potpisnika pergamenta uložili pismeni protest Konstantinu da su oni ,,počinili bezbožnički čin, O Prinče, pristavši na svetogrđe plašeći se tebe." [19]  Tako je napisao Evsenije Nikomedijski. Bez obzira na sve, delo je već bilo učinjeno. Potpuno nova teologija je formalno kanonizovana u Crkvu. Od tada, bezbroj posvećanih hrišćana koji se nisu slagali sa nametnutim ediktom vladara bilo je mučeno i ubijeno od strane države i drugih hrišćana.

Ne treba da nas iznenađuje to što su Konstantin i Grčki teolozi prihvatili stav da se Božanstvo sastoji od dve osobe. To je bilo u skladu sa široko prihvaćenim mnogobrojnim božanstvima. Rimski i grčki svet je bio zasićen mnogim bogovima. Ideja da čovek postane Bog nije bila nova (Dela apostolska 14:11) kao ni ideja da čovek bude proglašen Bogom. Konstantin je naredio da se njegov otac obogotvori i da mu se nakon sopstvene smrti ukaže ista čast. Na svojoj sahrani, Konstantin je priznat kao trinaesti apostol.

Danas, Konstantinova monumentalna odluka baca senku na podeljeno telo hrišćanstva dvadesetog veka bez ozbiljnog protivljenja. Konstantinov uticaj se izgleda nastavlja bez ikakvog osporavanja. Kao što je to slučaj sa Napoleonom, koji je postao krvavi kasapin evropskog zrelog doba; Luter; Kelvin; ili moderni religijski vođa Džozef Smit, verni sledbenici ne dozvoljavaju da se zaprlja oreol njihovih vođa, već njihovu reputaciju dovode do visokog sjaja.

Istina koja leži u istoriji može da im strožije sudi, ali njihovi duhovni sledbenici retko tolerišu bilo koga ko bi se usudio da im nađe manu. Dva veka nakon Konstantina, dešavalo se ubistvo za ubistvom u sukobu između zakletih hrišćana prilikom borbe vođene zarad odbrane onoga što će kasnije postati okorela religijska ortodoksnost. Bilo je neophodno da pojedinac prihvati verovanje u Boga kao dve odobe (koje je kasnije prošireno na Božanstvo sačinjeno od tri osobe) ili da bude prognan, mučen ili ubijen - što je u velikoj meri bilo u političkom interesu i radi očuvanja onoga što je dogmatski proglašeno da predstavlja nesumnjivu istinu.[20]

Sledeći Konstantinov primer, nasilje je postalo prihvaćen hrišćanski metod rešavanja nesuglasica. U ranom jedanaestom veku nove ere, hrišćanski krstaši su pokušali da oslobode Svetu zemlju oružanom silom. Nakon što su ubili evropske Jevreje, nastavili su da iskaljuju bes na monoteističnim muslimanima ,,nevernicima" koji su imali kontrolu nad Svetim gradom Jerusalimom. Ovaj pokolj je bio podstaknut krvavom idejom o trojedinom Bogu. Neki su čak rekli da Islam možda nikada ne bi ni našao svoje mesto u svetu da je jevrejsko Božanstvo u vidu jedne osobe ostalo hrišćanski Bog.

U svemu ovom što se izdešavalo, teško je naći bilo šta što je bar malo u harmoniji sa životom osnivača hrišćanstva koji je rekao, ,,A ja vam kažem da se ne branite od zla, nego ako te ko udari po desnom tvom obrazu, obrni mu i drugi" (Matej 5:39),  ,,Blago onima koji mir grade" (5:9) ,,Blago krotkima, jer će naslediti zemlju" (Matej 5:5). Mesija je izrazio protest: ,,Carstvo moje nije od ovog sveta; kad bi bilo od ovog sveta carstvo moje, onda bi sluge moje branile da ne bih bio predan Jevrejima; ali carstvo moje nije odavde." (Jovan 18:36).[21] Od trenutka kada se hrišćanstvo posvetilo teološkoj presudi sekularne, osvajačke ruke Države, nasilje je postalo prihvatljivo od strane Crkve. Crkva je napravila pogubni kompromis sa svetom, donela je odluku koja ju je dovela do nesigurnosti i konfuzije u vezi sa doktrinom, ali je bila spremna da za vreme rata pobije svoje neprijatelje i sopstvene članove na neprijateljskoj teritoriji.

Katolička crkva, kada joj je zapretila lažna doktrina, razmotrila je odgovornost koja je vernicima data od Boga da uz pomoć inkvizicije unište svu opoziciju. Ona je videla kako njena protestujuća deca u Protestantskom svetu primenjuju slična sredstva. Disidenti protestantske reformacije primili su podjednako strog tretman od strane moćnih protestantskih vođa u savezu sa sekularnom vladom.

Kalvin protiv Serveta

Izuzetan primer toga kako hrišćansko vođstvo ponekad odgovori na pretnju koju ideja da Boga čini jedna osoba  uputi vekovima straroj doktrini o Trojstvu, dat je reakcijom jednog visoko cenjenog vođe protestantske reformacije, Žana Kalvina. Žrtva Kalvinove surovosti bio je Migel Servet koji se protivio trijadološkom shvatanju Boga.

Servet, koji je obrazovan u duhu katoličke religije a završio prava i medicinu, bio je zgrožen zbog pompe i obožavanja ukazanom Pontifeksu u Rimu. Nakon padanja pod uticaj rane Reformacije, Servet je nastavio da energično proučava Bibliju i postao je prvi protestant koji je napao doktrinu o Trojstvu. Njegovi spisi bez sumnje ukazuju na to da je bio izuzetno dobro obrazovan i školovan kako na hebrejskom tako i na grčkom jeziku. Izjavio je na donekle emotivan, čak i grub način da je katolička dogma o tome da tri božanske osobe čine Boga konstrukt mašte, čudovište sastavljeno od nepodesnih delova, metafizičkih bogova i filozofskih apstrakata.[22] Optužba je privukla Kalvinovu pažnju koji je odmah odgovorio da Servet: ,,zaslužuje da mu utroba bude iščupana i da bude raskomadan".[23]

Ironično je to što je Servet, iako se saosećao sa protestantskim ciljem, ubrzo saznao da su protestantska Nemačka i Švajcarska van njegovog domašaja. Međutim, bio je u mogućnosti da nađe smeštaj u Francuskoj u palati rimokatoličkog arhibiskupa koji je veoma cenio učene ljude. Do tada Servet je postao vešt fizičar i prvi koji je objavio izveštaj o prolasku krvi iz desne komore u levu komoru srca. Širok spektar postignuća ukazao je na to da je on podjednako inteligentan kao  drugi reformatori. Nastavak njegove korespondencije sa Kalvinom na temu Trojstva nije mu dozvolilo da zadobije poverenje od strane konstituisanog autoriteta Ženeve, gde je Kalvin došao na mesto odakle je praktično mogao da upravlja moćnim teokratskim sistemom. Rekao je Kalvinu, ,,Vaše Jevanđelje nema jednog Boga, nema vere, nema dobrih dela. Umesto jednog Boga imate troglavog Kerbera" [24] (troglavi pas iz grčke mitologije koji čuva vrata pakla). Zatim je rekao Kelvinu: ,,Umesto istinske vere imate pogubnu obmanu; a dobra dela koja navodite su prazne priče."[25] Ove reči svakako nisu mogle da učine Serveta kvalifikovanim za diplomatski korpus. Ali ne treba da sumnjamo u njegov integritet niti u hrabrost njegovih ubeđenja.

Kalvin, veran Konstantinovom duhu, zakleo se da će ubiti Serveta čim to bude u njegovoj moći. Servet, odlučan da objavi još jedno delo, osmišljeno tako da hrišćanstvo vrati na njegovu prvobitnu čistotu i da ga oslobodi grešaka koje su zagadile veru. Kalvin je dobio kopiju završenog Servetovog dela koje je napadalo doktrinu o Trojstvu. Zatim je putem posrednika naredio da katolička crkva uhapsi Serveta. Tokom svog zatvoreništva, Servet je tretiran sa poštovanjem. Nakon tri dana, čuvar mi je dao ključ kako bi prošetao baštom. Pobegao je i ušetao u slobodu; ali se šetnja ispostavila pogubnom.

Njegova sloboda je bila kratkog veka. Odlučan da ode u italijanski grad Napulj, i da nastavi da radi kao fizičar, načinio je nesrećnu odluku i putovao preko Ženeve. To je bila Kalvinova teritorija. Vladajući skoro apsolutnom moći, ustanovio je crkvenu teokratiju. Servet je bez sumnje znao da, ukoliko bude uhvaćen, ophođenje prema njemu od strane njegovih protestanata biti u većoj meri milostivo nego ophođenje od strane katoličkih vlasti. Nakon što je pobegao, katolička crkva mu je sudila dok je bio odsutan i donela odluku da ,,treba da za kaznu bude dovučen u prikolici za balegu i zatim da bude živ spaljen (tout vif) sporom vatrom, zajedno sa svojim knjigama."[26] Nažalost, Servet nije računao na karakter svog protestantskog neprijatelja koji je rekao ,,ukoliko dođe i ukoliko to bude u okviru mog autoriteta, neću mu dozvoliti da pobegne živ." [27] Kalvin je kasnije priznao: ,,Ne prikrivam činjenicu da je zahvaljujući mojim naporima i od strane mog saveta, on bačen iz rešetaka."[28] Kalvin bi možda bolje služio svojim modernim braniocima da nije napisao izveštaj u vezi sa Servetom. Ali nije neuobičajeno da sledbenici nekog vođe zažmure na jedno oko i da od javnosti sakriju najosuđujuće aspekte njegovih herojskih poduhvata, a da pri tom ne uzimaju strogo u obzir činjenice.

Servet je iskusio potpunu silu surovog Kalvina. Nakon što je ispaštao u oskudici, ponižen, bio je vezan za kolac gvozdenim lancem, a njegova poslednja knjiga mu je bila vezana za butinu. Nakon što je molio

svog dželata da ga ne muči dugo, vatra je prinesena oskudnoj gomili grana od hrastovine. Dugo je podnosio mučenje, jecajući prodornim glasom:,,Isuse, Sine večnoga Boga, smiluj se na mene!" Konačno su se neki od posmatrača smilovali na njega i, bacivši nekoliko zapaljenih grana na njega, okončali njegovu patnju. [29]

Tako se okončao život brilijantnog čoveka koga su proučavanja Biblije stavila u sukob sa moćnim protestantskim reformatorom šesnaestog veka. Uprkos istorijskim nesporazumima u vezi sa jakim i slabim stranama antagonista u ovoj tragičnoj drami, ostaje jednostavna činjenica a to je da je Servet spaljen na lomači jer se protivio religijskoj doktrini - Trojstvu. Umro je na okrutan način jer se usudio da objavi svoje iskreno, dobro proučeno neslaganje sa šupljom tradicijom kada se pobornik iste te tradicije osetio ugroženim. Vreme nije uspelo da iz ustanovljenih hrišćanskih spisa izbriše ovaj udarac.

Bilo bi pogrešno verovati da je religijsko ili sekularno suprostavljanje verovanju u Božanstvu sačinjenog od jedne osobe vezano za staru prošlost. Na jedan ili drugi način, tajno ili javno, biblijski koncept Božanstva kog čini jedna osoba, ,,jedan Bog, Otac", kao osnova vere apostola Pavla (1. Korinćanima 8:6), prekrivena je velom kontradiktornih reči, fraza i potisnutih diskusija.

Nasilje kojim je doktrina o Trojstvu branjena na nju baca senku sumnje. Nešto se čini očajnički pogrešnim sa učenjem koje je prouzrokovalo toliko tragične i krvave epizode u crkvenoj istoriji. Dogma koju čak ni oni koji je predlažu ne mogu da objasne i ona koja malo smisla ima kada je posmatra racionalni um, proizvod je grčkog razmišljanja. Suprostavljala se hebrejskoj teologiji koja neguje Isusa i apostole. Bog Mojsija, Isaija, Isusa i apostola je bio jedna osoba, Otac. Jedinica nikako ne može da bude jednaka dvojci ili trojci. Sve što može biti urađeno sa jedinicom jeste to da može biti podeljena. Ukoliko je podelite na manje delove, onda to više nije jedinica. Ukoliko je proširite, uprkos izuzetno teškoj gimnastici uma koju upražnjavaju trijadolozi, ne može biti učinjena da bude dvojka ili trojka, još uvek je u pitanju jedinica. (ne govorimo, naravno, da Bog možda nije odredio zastupnike kako bi proširili Njegov uticaj i sproveli Njegov autoritet. Ali u pitanju nije ontološki već poverenički odnos Bog se neće povinovati podeli ili frakcionalizaciji. Kada je hrišćanstvo preuzelo svoj formalni prvi korak i nateralo da Bog bude podeljen na dve osobe (Otac i Sin), podelilo je sebe, a ne Boga. Dakle, hrišćanski svet ostaje do dana današnjeg; ne ujedinjen kako se Hrist molio, već podeljen na sukobljavajuće denominacije. Ova činjenica treba da nas navede da razmišljamo o pitanju: Ukoliko se Hrist molio da njegova Crkva bude jedno (Jovan 17:20, 21) da li to znači da se njegova molitva nije uslišila? Da li je moguće da današnja podeljena i zbunjena religijska zajednica se samo naziva hrišćanskom? Da li hrišćanska primarna veroispovest predstavlja samo devijaciju od Biblije koju glasno naziva svojim standardom?

Ukoliko na stranu sklonimo zamišljene spekulacije grčkih filozofa i teologa, ukoliko izbegnemo argument da smo u našoj potrazi za istinskim Bogom i pravim Isusom ometeni i da se oslanjamo na jednostavne izjave u Svetim spisima, Biblija će nam otkriti da je Isus Mesija, Sin Božiji. Ovo je centralna ,,dogma" Novog zaveta. Ovo je vera najranijih hrišćana i nema potrebe menjati njihovu percepciju Spasitelja predstavljanjem istog kao pred-postojećeg nad-anđela ili kao večnog Boga koji je postao čovek.

Razumno je pružiti objašnjenje za promenu u načinu razmišljanja koja danas čitaocima Biblije čini teškim to da razlikuju zaveštanje tradicije od prvobitnog učenja Isusa i apostola. Hrišćanin u svojoj potrazi za istinom nema razloga da se plaši činjenica.