Pavle i Trojstvo

Detalji

Anthony Buzzard

,,Očigledno je to da Pavle nije Isusa zvao Bogom” –Profesor Sidni Kejv

Nikada ni jedan ratoborni protivnik nije u tolikoj meri svoj bes iskalio na prvim Hrišćanima kao čovek zvani Savle (Dela apostolska 8:1-3). Niti je od istog tog Savla postojao učeniji teolog koji je pristupio ranoj Crkvi, koji je kasnije bio poznatiji kao Pavle, zapaženi pisac i prvi glasnik Hrišćanstva prvoga veka. Žigosan od strane modernih demitologizacija kao nemogući vizionar i od strane drugih kao psihotični korisnik opojnih supstanci, on je nastavio da podnosi strogo osuđivanje njegovih kritičara i danas važi za standardnog nosioca Hrišćanskog učenja.

Zbog ekstremnog žara njegovog verovanja, Pavle se priključio grupi koja je verovala da je Isus upozorio da će doći vreme ,,kad će svaki koji vas ubije misliti da Bogu službu čini” (Jovan 16:2). Pavle je bio u zabludi da ga revnost vodi da usvoji ubilačku politiku o progonu novoosnovane Hrisćanske sekte.

Nije svrha ove knjige da omogući pristup celoj Pavlovoj teologiji. Tačnije, želimo da proučimo do koje mere je ono što je on napisao u harmoniji sa Starim Zavetom i rečima Isusovim, Mesijom, kada je u pitanju ključno pitanje božanstva.

Pavle je prisvojio posebno otkrivenje od vaskrslog Isusa. Dok mnogi tvrde da se razum i otkrivenje ne slažu, naša pretpostavka je da ovo dvoje nisu u suprotnosti. Pavle nastoji da ilustruje ovu misao. Ni jedan deo otkrivenja datog Pavlu od strane Isusa ne osporava razum. Dopuštajući element progresivnog otkrivenja, Pavlovo Hrišćanstvo se ne protivi ranijem učenju o Isusu ili piscima Novog Zaveta. Pavle nije izostavljen iz Mesijine doktrine o Bogu.

Cenjen u jevrejskim religioznim krugovima, Pavle tvrdi da je bio ,,obrezan osmi dan, od roda Izrailjevog, kolena Venijaminovog, Jevrejin od Jevreja, po zakonu Farisej… Po revnosti gonih crkvu Božiju, po pravdi zakonskoj bih bez mane” (Filipljanima 3:5,6). Svakako bi ovakva pozadina učinila od Pavla bezkompromisnog monoteistu - uverenog zastupnika verovanja da je pravi Bog jedna osoba[1]. Kao što smo i očekivali, Pavlovo rabinsko učenje ga je uverilo da tamo negde postoji samo jedan Bog, kreator svega sto postoji. Evidentno je to da se u potpunosti složio sa nedavno razapetim Mesijom oko zakona kojeg je Isus nazivao najvažnijim od svih zapovesti. Mesija je radoznalom pisaru rekao ,,Prva je zapovest od svih: Čuj Izrailju, Gospod je Bog naš Gospod jedini; I ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom” (Marko 12:29, 30). Kao Farisej, Pavle je bez pitanja usvojio pisarev entuzijazam za Isusov monoteizam: ,,Dobro, učitelju! Pravo si kazao da je jedan Bog, i nema drugog osim Njega” (Marko 12:32). Pavlovo Jevrejsko nasleđe postavilo je Boga kao jednu osobu na sam vrhunac njegovog verovanja. Njegova posvećenost jednom Bogu iz jevrejske Biblije, posle njegovog prelaska na Hrišćanstvo, ostala je kao glavna motivacija za sve njegove aktivnosti.

U Pavlovim spisima nema nijednog dokaza da se on ikada protivio ranijoj crkvi kada je u pitanju božanska ličnost. Njegova neprijateljska nastrojenost prema Isusu kao Mesiji, pre prelaska na Hrišćanstvo, je bila direktno usmerena na Isusa, za koga je on mislio da će pretstavljati pretnju religiji naroda Izraela. Veći broj biblijskih učenjaka, posle pažljivog istaživanja dokaza, ne misli da je Pavle ikada uzburkao Jevrejsko verovanje da je Bog jedna osoba. Sidni Kejv tvrdi: ,,Očigledno je to da Pavle Isusa nije zvao Bogom.”[2] C.J. Kadouks se slaže: ,,Pavle uobičajeno razlikuje Hrista od Boga”.[3] Može se uzalud tražiti u Pavlovim spisima iskrena tvrdnja da je Isus Bog, koja podrazumeva preegzistentnog ,,večnog Sina”, drugog člana Trojstva u kome su svi članovi jednaki. Stih 1:8 u Poslanici Jevrejima (to da li je ili ne Pavle taj koji je ovu knjigu napisao ostaje nejasno) može biti proglašen kao tekst u kojem je Isus po nekom smislu, sigurno nazvan ,,Bogom”. U mnogim drugim tekstovima može se a i ne mora naći tvrdnja o Isusu kao ,,Bogu”. Dokaz je osporavan od strane učenjaka iz gramatičkih i sintaksnih razloga. Stoga, na ove stihove se sigurno ne možemo osloniti kao na tekst koji pruža dokaz. Znamo da u Bibliji termin ,,Bog“ ne znači uvek ,,Vrhovni Bog“, nije moguće potvrditi koncept Trojstva na osnovu izdvojenih tekstova u kome Isus može a i ne mora da bude nazvan Bogom.

Trijadološki problem mora biti analiziran iz perspektive Pavlovog striktno monoteističkog Jevrejskog nasleđa, Lukinih izveštaja o Pavlovoj službi u Delima apostolskim i naravno njegovih zapisanih poslanica. Jedno pitanje je kritično: Ukoliko je Pavle postao pristalica Trojstva ili Dvojstva, kad se to dogodilo? Da li je učen o Trojstvu od strane drugih apostola, da li je takav zaključak izneo na osnovu otkrovenja Isusa, Mesije, ili se to polako razvijalo tokom Pavlovog života, kada ga je realnost konačno sustigla, drastično menjajući njegovo prethodno verovanje u to da je Bog jedna osoba? Prosto ne postoji jak dokaz koji bi mogao da podrži takvo razvijanje verovanja. Imajući u vidu duboku indoktrinaciju Jevrejskog monoteizma, posebno u slučaju ovog revnosno religioznog Jevrejina, nova vest o ovom konceptu bi trebalo da preovlada stranama Biblije.

Kada se religija promeni iz korena, potrebno je to objasniti. O tome da takva drastična teološka revolucija ne prolazi nezapažena, svedoče napisani tomovi i ponekad krvave rasprave vođene od strane pristalica Trojstva i pristalice Unitarstva. Božansko otkrivenje koje bi uvelo verovanje u Boga sa tri ličnosti bi bilo prihvaćeno i razumno. Ali tamo gde nedostaje otkrivenje gde je pokoleban razum skoro da nema osnova za neobičnu ideju kao što je Trojstvo. Što bi o Trojstvu rekao britanski sveštenik, takođe pristalica Trojstva, ,,razum je uvređen i vera je upola užasnuta“.[4]

Kada je Pavle prisustvovao sastanku u Jerusalimu, tema razgovora se centrirala oko obrezivanja i ostalih zakona iz Starog Zaveta. Do koje mere je vera nametnula ove zakone nejevrejskim hrišćanima? (Dela apostolska 15:5). Odluku je doneo Jakov, prvi čovek crkve Jerusalima. To je taj isti Jakov koji je tvrdio sledeće dok je pisao rasutoj Crkvi u vidu ,,dvanaest kolena rasejanim po svetu “(Jakov 1:1): ,,Ti veruješ da je jedan Bog; dobro činiš; i đavoli veruju, i drhću.“ (Jakov 2:19). Do ovog trenutka u istoriji crkve, nema ničeg što ukazuje na radikalnu promenu u razumevanju prirode Boga.

Odsustvo bilo kakvog otkrivenja koje definiše Trojstvo pretstavlja problem Trijadološkom piscu  E. Kelvin Bajsneru, kada brani pravoslavni pogled na knjigu, Bog u tri osobe. Proučavamo njegov rad zato što on  citira Apostola Pavla. Na početku, u prvom poglavlju on citira Najsena Krida, i ono što je  proglašeno na Carigradskom saboru 381 godine: ,,Ja verujem u jednog Boga, Oca svevišnjeg, stvaraoca raja i zemlje, i svih vidljivih i nevidljivih stvari. I u jednog Isusa Hrista, jedinim sinom koga je začeo Bog, svetlost iz svetlosti, pravog Boga iz pravog Boga... i u Svetog Duha, Gospodara i davaoca života...“

Baisner onda postavlja pitanje: ,,Da li Novi Zavet sadrži jedno takvo učenje (Trojstvo), bilo eksplicitno ili implicitno? Ako sadrži…na koji način?” [5] Baisner ukazuje na to da se odgovori koje naučnici daju na oba pitanja ,,široko se razlikuju” [6]. On ipak tvrdi da je Trojstvo pronađeno u Bibliji. Suština njegovog argumenta je: U Novom Zavetu se nalazi jedan i jedini pravi Bog; postoji osoba koja se naziva Otac i koju zovemo Bog; postoji osoba koja se naziva Sin i koju isto zovemo Bog.[7]

U radu pod imenom ,,Monoteizam u Novom Zavetu”, Baisner ima pravo kada kaže da monoteističko shvatanje ,,prožima stanovište u vezi sa Isusom”,[8] i citira stih 17:3 iz Jovanovog jevanđelja: ,,A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista”.

Baisner dodaje Pavlov dokaz, koji promišljeno daje odgovor na pitanje da li postoji više bogova od jednog. Pavlove reči su sledeće: ,,Znamo da idol nije ništa na svetu, i da nema drugog Boga osim jednog. Jer ako i ima koji se bogovi zovu, ili na nebu ili na zemlji kao što ima mnogo bogova i mnogo gospoda. Ali mi imamo samo jednog Boga Oca, od kog je sve, i mi u Njemu, i jednog Gospoda Isusa Hrista, kroz kog je sve, i mi kroza Njega.” (1. Korinćanima 8:4-6).

Baisner tačno ukazuje na Pavlov odgovor na monoteističko pitanje a taj odgovor je upavo taj ,,ne postoji više bogova od jednog”. ,,Ovo monoteističko učenje”, on dodaje, ,,preovladava celim Novim Zavetom, ali nigde nije snažnije izraženo nego ovde u Pavlovim spisima.”[9]

Upravo u ovom bitnom trenutku u argumentu moramo pažljivo posmatrati to šta ustvari Pavle kaže. Svi će se složiti oko Pavlovog verovanja da postoji samo jedan Bog, ali ko je po Pavlu taj jedan Bog? Da li je u pitnju ,,Jedan Bog-Otac“ (unitarizam) ili ,,Jedan Bog-Otac, Sin i Sveti Duh (Trojstvo)“? Baisner je izgleda prevideo Pavlovu važnu definiciju monotezma:,,Ali mi (Hrišćani) imamo samo jednog Boga Oca” (1 Kor. 8:6). Pavle imenuje Boga kao Oca i ne dodaje nijednu osobu više. Dalje priča da postoji jedan Gospodar, Isus Hrist, ali nigde ne navodi to da je on taj ,,jedan Bog”. Jedan Bog iz Pavlovog monoteizma, koji je izrazito naveden i koji je u harmoniji sa svim što smo pročitali u Starom Zavetu i učenju Isusovom, jeste Otac jedini.

Prema osnovnim pravilima o jeziku, gde imamo veći broj od jednog, prefiks mono ne može da se primeni. Na primer, ako čovek ima dve žene to više nije monogamija nego poligamija. U osnovu ovoga, sa mnogo Jevreja i Muslimana, postavljamo pitanje da li je validno pričati o Trojstvu kao monoteizmu, to je svakako nemoguće u Hebrejskom, starozavetnom smislu. Teško je izbeći zaključak da tri osobe od kojih se svaka naziva Bogom, čine tri Boga. Svesni smo toga da se ovo poriče od strane pristalica Trojstva; takođe smo primetili da se jedan broj teologa žali na to da obični vernici veruju u trojnog Boga kao u tri Boga. Teško je ne složiti se sa Hansom Kjungom koji tvrdi ,,prava briga mnogih Hrišćana i opravdana frustacija Jevreja i Muslimana u pronalaženju takvih formula (Trojstvo) predstavljaju pravu iskrenu veru u Boga.”[10]

Da su Isus i Pavle bilo gde pričali jezikom Trojstva da su ,,tri ustvari jedan” ili ,,jedan ustvari tri”, mi bi bili primorani da razmotrimo deo  od otkrivenja i da ga prihvatimo kao Hrišćansku doktrinu. Istorija nije bila upoznata o ovoj vrsti govora o Svevišnjem sve do tri stotine godina posle Isusove službe. Od tad, teologija je prešla u ruke ljudi koji nisu delili mišljenje sa Apostolima i Isusom, Mesijom, i koji su bili proizvod drugačije teološke formacije. Mi ne odobravamo, kao i Hans Kung, ,,Helenizaciju hrišćanske praiskonske poruke od strane Grčkih teologa“.[11] Veoma je važno da Hrišćani sačuvaju misao da postoji samo jedan Bog, koji se pominje u Bibliji. U potpunosti je druga stvar ubediti hrišćane da tamo negde postoje tri osobe u jednom Bogu. Sposobnost teologa da ubede vernike da su dve ili tri osobe ustvari jedan Bog, mora se uvažiti kao veliki poduhvat u hrišćanskoj istoriji. Pitamo se kako normalni i razumni ljudi mogu tako jasno prihvatiti nešto što je proglašeno kao neshvatljiva misterija. Još je izvanrednije to da što biblijska vernička tvrdnja nikada ne daje naznaku o sličnoj terminologiji. Nema naznake enigme u transparentnom, prostom potvrđivanju da ,,mi imamo samo jednog Boga Oca” (1 Kor. 8:6).

Pavle se nikada nije odrekao ideje da, kada se odnosi na Boga, jedan podrzumeva brojčano jednog. On očigledno nije napustio njegov Jevrejski monoteizam kada je izjavio u pismu Timotiju: ,,Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus” (1 Tim. 2:5). Ovde, samo jedna osoba, Otac, proglašena je jedinim Bogom. U istoj rečenici, drugi pojedinac je nazvan čovek Isus Hrist. Ovo nameće značajan pritisak Trijadologiji. Pavle se drži istog verovanja u svom pismu crkvi  na Efesu. On priča o ,,Bogu Gospoda našeg Isusa Hrista, Oca slave” (Efes. 1:17) i dalje u poglavlju pisma brani svoje tvrdnje da postoji ,,Jedno telo, jedan duh … Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje, jedan Bog i Otac svih”( Efes 4:4-6). Svi smo razumeli da je ,,jedan Duh” i ,,jedna Nada” ustvari numerički broj jedan. Ali Gospod, za Pavla je takođe jedan u matematičkom smislu. On je ,,Otac od našeg Isusa Hrista, Mesije”. Pavlovo shvatanje nije drugačije kada piše Galatima: ,,Ali posrednik nije jednog; a Bog je jedan” (Gal. 3:20).

U Pavlovim spisima nalazi se izvanredna konzistentnost kada se priča o Bogu kao jednom biću, nazvanim Ocem Isusovim. Kazati da je Pavle učinio prebacivanje verovanja u više personalno biće može biti problematično. Njegove verničke deklaracije su jasne podjednako sa neograničenim monoteizmom Isusa i celim Jevrejskim nasleđem koje su delili.

Kada Pavle insistira na tome da ,,ne postoji više Bogova od jednog”, on ide dalje u objašnjavaju, ,, Ali nema svako razuma” (1 Kor. 8:7). U iskušenju smo da pomislimo da se nije mnogo toga promenilo od prvog veka. Sažimanjem Pavlovih tvrdnji koje stoje u Prvoj poslanici Korićanima 8:4, 6, dobijamo izjavu da ,,ne postoji više od jednog Boga”. Trijadolozi se moraju pokloniti ovom čistom monoteizmu. Možda polemika Tomasa Džefersona protiv Trijadološke dogme  i nije toliko stroga. On je to posmatrao kao odstupanje od ,,prave religije koju je Isus osnovao u savezu sa Bogom i prelazak na nerazumljiv politeizam”. Pišući Džaredu Sparksu, prijatelju ministra, on žali za  rastom dogme koji je usledio a koju je on nazvao ,,hokus pokus fantazma Boga u liku Kerbera (pas sa tri glave iz Grčke mitoligije koji čuva vrata koja vode do Hada), sa jednim telom i tri glave”.[12]

Pavle je crkvi u Korintu ukazao na njegovu bojazan: ,,Ali se bojim da kako kao što zmija Evu prevari lukavstvom svojim tako i razumi vaši da se ne odvrate od prostote koja je u Hristu. Jer ako onaj koji dolazi drugog Isusa propoveda kog mi ne propovedasmo, ili drugog Duha primite kog ne primiste, ili drugo jevanđelje koje ne primiste, dobro biste potrpeli” (2 Kor. 11:3,4). Mi smatramo da misao da je Bog jedno sama po sebi predstavlja jednostavnost. Bog koji je dve ili tri osobe a samo jedno biće jeste kompleksna misao do ekstrema. Jedan od mnogih problema Trojstva predstavlja činjenica da su u Bibliji Isus i Bog očigledno dve posebne osobe u modernom smislu npr. dve individue kao što su bilo koji otac i sin.

Nisu bez razloga, reči Pavlove bile ranjive kritici zato što se nekad mogu drugačije protumačiti. Ovo je dolilo ulje na vatru u kontroverziji Trojstva. Petar nas je upozorio da se mogu naći u Pavlovim spisima, u kojima postoje neke stvari koje su teško razumeti, koje nenaučeni i neutvrđeni izvrću, kao i ostala pisma, na svoju sopstvenu propast”. (2 Pet. 3:16) Ako je to tako onda imamo više razloga bazirati Pavlovu doktrinu Boga u njegovim verničkim deklaracijama. Ne treba da tražimo drugo objašnjenje u njegovim spisima i nejasnim postupcima u kojem on definiše Svevišnjeg.

Filipljani 2

Mnogi su smatrali Pavlovu tvrdnju u Poslanici Filipljanima 2:5-8 dokazom da je on verovao u Mesiju koji je takođe preekzistentan kao i sam Bog. Ova tvrdnja glasi:

Jer ovo da se misli među vama šta je i u Hristu Isusu,  koji, ako je i bio u obličju Božijem, nije se otimao da se uporedi s Bogom. Nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao čovek, Ponizio sam sebe postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove.

Brojne Pavlove tvrdnje o jednom Bogu mogu biti povučene u sledećim stihovima:

(1)          Jedinom premudrom Bogu, kroz Isusa Hrista, slava vavek. Amin (Rim. 16:27).

(2)          Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus (1 Tim. 2:5).

(3)          Jedno telo…Jedan Gospod, jedna vera…Jedan Bog i Otac svih (Efes. 4:4-6).

(4)          Da nema drugog Boga osim jednog… Ali mi imamo samo jednog Boga Oca… i jednog Gospoda, Isusa Hrista (1 Kor. 8:4, 6).

(5)          Koji će u svoje vreme pokazati, Blaženi i jedini Silni Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima, koji sam ima besmrtnost, i živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, kog niko od ljudi nije video, niti može videti (1 Tim. 6:15, 16).

Ako je Pavle znao da je Isus član Božanstva koji je bio preegzistentan i jednak ostalim članovima, da li je prisvojio prethodno navedeni tekst u kome se jasno navodi da je jedan Bog jedna osoba, Otac? Ako je tako, optužba da je zbunio svoje verske preobraćenike u vezi sa prirodom Boga. Takođe je neverovatno da Luka, koji je zabeležio Pavlovu svešteničku službu u Delima Apostolskim, nije ni pomenuo Pavlovu skoro otkrivenu Istinu o Trojnom božanstvu. Pavle je rekao ,,Jer ne izostavih da pokažem volju Božju” (Dela 20:27). Sigurno će negde ovo trenutno znanje o Trijadološkom božanstvu iskrsnuti u njegovim spisima i propovedi ukoliko ih je smatrao važnim delom Hrišćanske tradicije.

Pavle ponavlja referencu  jedan Bog, misleći na Oca samog, čak i u kontekstu gde su pominjani Otac i Sin zajedno. Postoji upadljiv nedostatak bilo kakve nedvosmislene tvrdnje koja prikazuje Isusa kao preekzistentnog Bogočoveka, pripadnika večnog Božanstva, koji u potpunosti nosi zasluženu titulu Boga u svakom smislu. Pavle ne pomućuje razliku između jednog Boga, Oca i Isusa, njegovog sina Mesiju. Koliko god on insistirao da ova dva funkcionišu u harmoniji, on nikada ne zaboravlja da je Otac upravo onaj Jedan Bog iz Pavlovog monoteističkog nasleđa. Zbunjujuće je pomisliti da u središtu čitavog njegovog insistiranja da je Bog jedinstvena osoba, on bi od nas bez objašnjenja tražio da verujemo u to da je Isus takođe jedan Bog. Toliko drastično odstupanje od šablona prave religije bi usmerilo mržnju ka Jevrejskom segmentu Crkve i takođe bi prouzrokovalo još kontroverznosti. Nema dokaza o takvoj debati.

Po svakoj ceni moramo izbeći tumačenje spisa Crkve iz prvog veka u skladu sa našim interpretacijama iz dvadesetog veka. Rečima mora biti dopušteno da imaju značenje u sopstvenom kontekstu. Pavlova razmišljanja su dosledna. On se sa potpunom jasnoćom izrazio na drugom mestu kada je definisao ko je jedan Bog. Uz mnogo kritika, drevnih i modernih, mi postavljamo pitanje da li je rana Crkva stvarno razumela ovu tvrdnju u Poslanici Filipljanima kao preteču Nikejske formule, da je Isus bio pravi Bog od pravog Boga, večno preegzistentan i kreator svega?

Džejms Dan pristupa tekstu pokušavajući da ukloni tendenciju da tumači Pavlove ideje uz pomoć kasnijih Hrišćanskih učenja: ,,Naš zadatak da prilagodimo svoje uši dvadesetog veka konceptima pedesetih i šezdesetih godina prvoga veka ove ere na istočnom delu Mediterana, jeste od ključnog značaja ali je težak.”[13] On zaključuje da ,,interpretacija Poslanice Filipljanima 2:6-11 u vezi sa preegzistentnom inkarnacijom, više duguje kasnijim gnostičkim mitovima iskupljenika nego stihovima 2:6-11 Poslanice Filipljanima“. Upozorava nas na opasnost koja se javlja ukoliko Pavlove reči tumačimo u skladu sa zaključcima teologa novije generacije, ,,Očeva“ Grčke Crkve u vekovima koji su usledili nakon što je završeno pisanje Novog Zaveta.[14]

Ustanovljeno je da mi težimo da u Bibliji nađemo upravo ono što smo zamišljali da tu postoji, pošto niko od nas ne može da se suoči sa pretećom mogućnošću da se naše ,,primljeno” razumevanje ne poklapa sa Biblijom. (Problem se komplikuje ako smo uključeni u podučavanje ili propovedanje o Bibliji.) Religiozna doktrina koja je prihvaćena intelektualno i emotivno se potiskuju sa velikim poteškoćama.

Kontekst Pavlove primedbe u Drugoj poslanici Filipljanima pokazuje to da on poziva članove svoje zajednice da budu skromni. Postavlja se pitanje da li je na bilo koji način moguće da je Pavle nametao svoju jednostavnu lekciju tražeći od svojih čitaoca da usvoje okvir uma onog ko je večno bio Bog i ko je doneo odluku da postane čovek? Da li je takva vrsta poređenja na bilo koji način relevantna za naše ljudsko stanje? Takođe je možda Pavlu bilo čudno da govori o preegzistentnom Isusu kao Isusu Mesiji, i da samim tim u večnosti ucrta njegovo ime i položaj koji je primio po rođenju.

Pavle na drugim mestima ne okleva da nazove Isusa čovekom. On često definiše Mesijinu ulogu povlačenjem paralela između Adama i čoveka Isusa. To je jasno prikazano u 1 Kor. 15:45-47 gde Pavle piše: ,,Tako je i pisano: Prvi čovek Adam postade u telesnom životu, a poslednji Adam u duhu koji oživljuje. Ali duhovno telo nije prvo, nego telesno, pa onda duhovno. Prvi je čovek od zemlje, zemljan; drugi je čovek Gospod s neba.” Pavle tvrdi da je Isus ipak čak i nakon njegovog Drugog Dolaska, Čovek, kao i Adam koji je nastao od prašine tla. Pavlove beleške u Rimljanima 5:12-15 (LB):

Zato, kao što po jednom čoveku (Adam) dođe na svet greh i po grehu smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi zgrešiše... Jer greh beše na svetu i do zakona: ali se greh ne ubraja kad nema zakona. Međutim je smrt vladala od Adama do Mojsija i nad onima koji nisu sagrešili prestupivši kao Adam, koji je prilika onoga (Isus) koji je imao doći. Ali s darom milosti nije kao s grehom, jer kad s greha jednoga pomreše mnogi, mnogo se većma milost Božja i dar izli izobilno na mnoge, milošću jednoga čoveka, Isusa Hrista.

U Drugoj poslanici Filipljanima Pavle opisuje uzvišen status čoveka Isusa. Kao odraz Boga njegovog Oca, on je bio u ,,formi Boga”, ali nije smatrao da je takva ,,jednakost sa Bogom” privilegija koja se može iskoristiti u svrhu sopstvene slave. Isus kome je kao Mesiji dodeljena funkcionalna jednakost sa Bogom i koji je predodređen da bude desna ruka svoga Oca, ponizio je sebe time što je postao sluga čovečanstvu, čak do tačke da je podneo krminalnu smrt na krstu. Isus nije iskoristio svoj carski položaj Božijeg pravnog predstavnika ali je prisvojio ulogu mučenika. Kontrast je napravljen između Božijeg čina - Isusa koji je Božiji komesar - i čina sluge. Kontrast nije napravljen, kako se to često misli, između postojanja Boga u večnosti i postajanja čoveka.[15] Odustajanjem od svog prava da vlada i odbijajući sataninu ponudu da vlada svetom (Mat 4:8,9), Isus je poslušno igrao ulogu sluge i bio spreman da pati na rukama neprijateljski nastrojenog sveta. Ono što Pavle ima na umu je karijera čoveka Isus Hrista, a ne inkaranaciju već postojećeg člana Božanstva. Isusova skromnost je opšta suprotnost aroganciji Adamovoj. Isus nije zloupotrebio bogom dan status  kao odraz Boga njegovog Oca, niti je iskoristio privilegovanost od strane Boga za svoju korist. Adam, pod uticajem đavola je pokušao da prisvoji jednakost sa Bogom na koju on nije imao pravo. Isus, savršeno poslušan prema Bogu, bio je u stanju da odrazi um i ličnost jednog Boga, svog Oca.

U opisivanju primernog života Mesije na zemlji, Pavle nije nameravao da pomene preegzistentno biće. On je apelovao na Filipljane da budu skromni kao Isus. Isus je bio model poniznosti i službe. Ipak, on je rođen u kraljevskoj porodici u Domu Davidovom i on je bio kvalifikovan kroz samoodricanje za uzvišeni status vladara sveta, Psalm 2je predvideo ovo u vekovima pre njegovog rođenja. Kada je upitan od strane Pilatea: ,,Da li si ti kralj?” njegov odgovor je bio ,,Ti govoriš da sam ja car. Ja sam za to rođen, i zato dođoh na svet da svedočim istinu” (Jovan 18:37). Isus je prevazišao ljudsku ambiciju da osvoji svet (iako će legitimno pokoriti vojsku Antihrista tokom svog drugog dolaska). Njegov primer strpljivom pokoravanju volji Božijoj ga je doveo do njegove titule, desne ruke Božije. Nije poenta ovoga da je preekzistentan član Trojstva povratio svoju poziciju koje se privremeno odrekao, već da je istinito ljudsko biće, Mesija, u kojem je savršeno oslikan karakter Oca, pokazao skromnost i poslušnost i da je krajnje opravdan i uzvišen od Boga. Pavle na nekom drugom mestu opisuje Isusov život kao demonstraciju skromnosti kada on primećuje da ,, Jer znate blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista da, bogat budući, vas radi osiromaši, da se vi Njegovim siromaštvom obogatite” (2 Kor. 8:9). Mesija iako je predodređen za kralja Izraela i sveta, žrtvovao se za druge. Bez pravca tvrdi isto kao Isus, međutim Pavle koristi sličan jezik tokom njegovog života. On je bio ,,kao siromašni, a koji mnoge obogaćuju, kao oni koji ništa nemaju a sve imaju” (2 Kor. 6:10) i ,,Niti tražeći od ljudi slave…Mogli smo vam biti na dosadu, kao Hristovi apostoli” (1 Sol. 2:6,7). Pavle je takođe video sebe i bližnje Apostole kao Mesijanske sluge patnje kada je iskoristio Isaino ,,slugu proročanstva” u njegovoj misiji (Dela 13:47; Isa. 42:6; 49:6).

Tradicionalno Trijadološko tumačenje Filipljanima 2 zavisi gotovo od celog razumevanja Isusovog stanja u formi Boga kao referencu prema preegzistentnom životu Boga u raju, umesto legalnog poistovećivanja identiteta sa Bogom kao ljudsko biće na zemlji. Nažalost prevodioci su uradili mnogo da ojačaju ovaj stav. Glagol ,,bio” u frazi ,,je bio u formi Boga“ se često javlja u Novom Zavetu , a nikako ne nosi smisao ,,večno postojao“, iako neke verzije pokušavaju da nađu smisao u tome. U 1. Korinćanima 11:7, Pavle je rekao da čovek ne treba da pokrije glavu pošto je on slika i slava Boga. Glagol ,,je“ se pojavljuje u istoj formi izrečenog glagola ,,bio“ opisujući Isusa ,,u formi Boga“. Pavlova namera nije bila da uvede temu večnog božanstva, drugog pripadnika Trojstva koji je postao čovek, već da nauči važnu lekciju o skromnosti, baziranu na primeru istorijskog Isusa. Nema jasnog dokaza u tvrdnji da je Pavle bio Trijadolog koji je verovao u tradicijalnu doktrinu inkarnacije.

Predlažemo sledeće tvrdnje originala iz Filipljana 2:5-8: ,, Jer ovo da se misli među vama šta je i u Hristu Isusu, koji, ako je i bio u obličju Božijem, nije se otimao da se uporedi s Bogom. Nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao čovek. Ponizio sam sebe postavši poslušan do same smrti, do smrti na krstu”. Nema ništa u tekstu što ukazuje na preekzistentno biće.

Mesijino uzdizanje do desne ruke Božije je ispunjenje iz Psalma 110:1. Dogovoreno je da se tekst treba čitati ,,Da se u ime Isusovo pokloni svako koleno” a ne ,,kod imena Isusovog…”(Fil. 2:10). Iako je vrhovno uzdizanje Isusa ka desnoj ruci Božijoj ne menja činjenicu da sve što je Isus uradio bilo za slavu Božiju. Isus kao desna ruka božija mora biti upamćen kao adoni (Gospod), što nije titula Božanstva.

Kološanima 1:15-17

Da bi naglasio uzvišenu poziciju vaskrslog Mesije, njegov autoritet veći od autoriteta svih njegovih rivala i njegovu vrhovnu poziciju u planu Boga, Pavle je pisao Kološanima:

Neki su posmatrali ovaj pasus kao dovoljan dokaz da se ospori sve što je Pavle na drugim mestima rekao o Hrišćanskom verovanju, verovanju u ,,jednog Boga, Oca”. Nekoliko zaključaka bi trebalo izvući iz ovoga. Trijadološki naučnik Džejms Dan, pričajući o pomenutom pasusu iz Poslanice Kološanima 1:15-20, izvodi ključno posmatranje:

Moramo prihvatiti činjenicu da Pavle nije hteo da pridobije ljude da veruju u preegzistentno biće. On nije morao da ustanovi izvodljivost priče o preegzistentnoj mudrosti. Takav je jezik najčešće korišćen, to je bila osnova sporazumevanja, i bez sumnje je bio poznat većini njegovih čitalaca. Pavle nije raspravljao o tome da je Isus preegzistentno biće…On je pričao da je mudrost (šta god taj izraz značio čitaocima) sada potpuno izražena u Isusu - Isus je iscrpno otelovljenje božanske mudrosti; sve božansko boravi u njemu. Greška koji su mnogi napravili (nesvesno) je preusmerenje Pavlovog agumenta i donošenje zaključka u drugom smislu. Iz razloga što je jezik koji izgleda kao da podrazumeva preegzistentnost božanskog bića stran modernom shvatanju, lako je naslutiti (usled nelegalno prenetih pretpostavki iz dvadeset prvog veka u prvi vek) da je ovo razlog upotrebe ovog jezika (kako bi se promovisalo verovanje u preegzistentne božanske posrednike) i da je Pavle pokušavao da identifikuje Isusa kao jedno takvo biće.[16]

Citirali smo profesora Dana u ovoj meri zato što je važna njegova tvrdnja o opasnosti tumačenja Pavlovih reči kao da je on bio upoznat sa mnogo kasnijim odlukama crkvenih sabora. Pavlove reči bi trebalo biti shvaćene u Jevrejskom kontekstu. Dan ne piše kao protivnik Trojstva. Međutim, on ni ne nalazi podršku Trojstvu u ovom pasusu. On nastavlja:

Ali Pavlova priča je uslovljena kulturom i kosmološkim pretpostavkama svog vremena. Zato on nije raspravljao oko postojanja preegzistentnog božanskog bića ili oko postojanja bilo kog određenog božanstva…Značenje je u tome da, ukoliko se uzme u obzir razumevanje ovog jezika unutar Jevrejskog monoteizma, da Isus treba da bude viđen kao mudra aktivnost Boga, kao mudrost i otelovljenje Božije mudrosti potpunije nego bilo koja prethodna manifestacija iste mudrosti bilo u stvaranju ili u savezu.[17]

Danova analiza je dovoljna da prikaže da ovaj pasus iz Biblije ne govori o verovanju u božanstvo u vidu dve ili tri osobe. Još nekoliko zaključaka treba doneti. Pavle naziva Isusa prvorođenim na svetu. Ukoliko se razmotri njegovo prirodno značenje, izraz prvorođenče isključuje pojam nestvorenogvečnog bića. Biti rođen zahteva početak. Božije prvorođenče je ,,najveće od svih kraljeva na zemlji” (Ps. 89:27). Pavle se služi dobro poznatom Mesijskom titulom. Isus, kako misli Pavle, nije Bog nego Mesija i tu leži velika razlika.

Prema mnogim prevodima, Pavle kaže ,,sve stvari su stvorene od strane njega (Mesije)”. Predlozi u stihu 1:16 Poslanice Kološanima moraju biti prevedeni tačno (kao što je viđeno u marginalnim verzijama standardne Biblije). Ono što je Pavle zapravo napisao jeste da su ,,sve stvari” - u ovom slučaju ,,tronovi, gospodstva, vladari i autoriteti” - stvoreni ,,u” Isusu, ,,kroz” njega i ,,za” njega. Nije u pitanju to da je Isus bio stvaralac Postanka, već to da je bio centar Božije kosmičke hijerarhije. Svi autoriteti treba da budu podređeni Sinu koji na kraju sve predaje svom Ocu, onom glavnom kome duguje lojalnost, jer ,,Bog (Otac) može biti sve u svemu” (Kor. 15:28).[18] Bilo bi čudno reći da je Isus stvorio sve stvari za sebe (Kol. 1:16). Poenta je da je Bog stvorio sve sa Isusom na umu, kao prilikom za stvaranje, a samim tim i za njega. Kao prvorođenče, Isus je naslednik svemira koga je Bog stvorio zajedno sa svojim obećanim Sinom kao određenog naslednika svega stvorenog. Pavle se u ovom pasusu fokusira na novo stvaranje pokrenuto vaskrsnućem Isusa, koji je prvorođeni iz mrtvih (Kol. 1:18). Pominjanje stvaranja anđelskih autoriteta ne podrazumeva postojanje Isusa u vreme prvobitnog stvaranja. Kao i uvek kontekst je važan faktor u interpretaciji. Pavlova koncentracija u ovom pasusu je usmerena na ,,nasledstvo” ,,carstvo” i ,,autoritete“ (Kol. 1:12,13,16). Ovo jako sugestira to da on ima na umu Mesijinu nadležnost celokupnog stvaranja kao novog poretka kog je Bog imao na umu od samog početka i na čijem je čeku postavljen prvorođeni Isus.

Iskazi koji nisu, kako Dan kaže, bliski shvatanjima dvadesetog veka i kojima je stoga neophodno pažljivo rukovati, ne pružaju osnovu za verovanje u Isusovu preegzistentnost. Pavle je verovao da je Bog isplanirao da Mesija treba da ima nadmoć nad svim što je stvoreno, vidljivim ili nevidljivim, na nebu ili na zemlji, bilo prestolima, suverenstvima, vladarima ili autoritetima. Isus je početna tačka svog Božijeg stvaranja - ključ Božije svrhe kao i otelotvorenje Božije mudrosti. Mesija, međutim, nije večno biće nego ljudsko biće koje će biti otkriveno u svoje određeno vreme, koji je sada, kao neko ko se vratio iz mrtvih, kvalifikovan da ,,uspostavi“ novi poredak (Efe. 1:10).

1. Korinćanima 10:4

Mnogi vernici koji veruju u ličnu preegzistenciju Isusa pozivaju se na reči Apostola u 1. Korinćanima 10:4, gde on priča da su svi Jevreji u divljini popili ,, isto duhovno piće: za njih oni su pili sa duhovnog kamena koji ih je pratio; i taj kamen je Isus Hrist”. Kao što je Džon Kaningem tvrdio:

Tvrdi se iz ovog teksta da je lično Isus bio sa ljudima iz Izraela dok su putovali kroz divljinu ka obećanoj zemlji. Da bi se pružila podrška ovoj temi, Peta knjiga Mojsijeva 32:4 i Psalm 18:2 su citirani zato što je Jahve (Bog) tu opisan kao kamen. To je obrazloženo tako što je Bog kamen i Hrist je isto kamen koji je pratio Izrael, Hrist dakle mora biti Jahve ili Bog iz Starog Zaveta.[19]

Tekst koji razmatra Božiju aktivnost tokom godina kaže, ,,Bog koji je nekada mnogo puta i različitim načinom govorio očevima preko proroka, govori i nama u posledak dana ovih preko sina” (Jev. 1:1,2). Ovo potvrđuje to da pre svog ljudskog rođenja Isus nije bio Sin Božiji niti Božiji izaslanik. Ova ista knjiga o Jevrejima ukazuje na to da je reč bila iskazana kroz anđele u doba Starog Zaveta (Jev.2:2). Ako je poruka poslata Izraelu kroz istog preegzistentnog Isusa koji je postao čovek, onda izgleda da pisac Novog Zaveta nije posedovao takve informacije. Poruke su date kroz proroke i anđele, ali nigde nije bilo znaka da je poruka Starog Zaveta poslata kroz onog koji je kasnije identifikovan kao Sin.

Ukoliko se iz konteksta izdvoji stih 10:4 Prve poslanice Korinćanima, a da se pri tom ne uzme u obzir Pavlova upotreba Jevrejskih načina razmišljanja, može se ukazati to da je Hrist bio živ pre rođenja. Postoji velik broj drugih skripti u kojima su anđeli bili instrumenti kroz koje su poslate Božije poruke Izraelu. Stefan priča o Mojsiju i davanju Zakona: ,,Ovo je onaj što beše u crkvi u pustinji s anđelom, koji mu govori na gori sinajskoj…koji primi reči žive da ih nama da” (Dela apostolska 7:38). U stihu 7:53 Dela apostolskih, tvrdi se da su oni primili Zakon kako su  to anđeli odredili i da ga nisu zadržali. Pavle takođe priča o ulozi anđela u kontrastu sa kasnijim otkroviteljem nazvanim ,,seme” (Mesija): ,,Šta će dakle zakon? Radi greha dodade se dokle dođe seme (Isus) koje mu se obeća, i postavili su ga anđeli rukom posrednika“ (Gal. 3:19). Pavle nastavlja da potvrđuje jedinstvo Boga: ,,Ali posrednik nije jednog; a Bog je jedan”(Gal. 3:20). Jasno je u svim ovim pasusima da davanje Zakona kroz anđele formira važan deo argumenta. Treba zapaziti da je zajednička tema superiornost Jevanđelja nad Zakonom. Zakon je posredovan samo od anđela ali Dobre Vesti (Jevanđelja) su donete od Sina Božijeg i dakle one su neuporedivo superiornije. Sigurno je to da  Pavle nije verovao da je Isus preegzistentni anđeo.

Hrist nije mogao imati nikakvog udela u davanju Zakona Izraelu niti u služenju Jevrejima u divljini. Pavlova upotreba reči ,,seme” ili potomka jeste najzapaženija. ,,Seme”-  identifikovano kao Hrist - još nije stiglo i još uvek nije bilo aktivno u Božijoj službi.

Jasno je da je Pavla ,,seme” o kome je ovde i na drugim mestima reč, upravo seme Abrahama (Gen. 22:18), seme Jude (Gen. 49:10), i seme Davidovo,[20] ovde se tačno misli na Isusa Hrista, obećanog potomka patrijarha i Davida. Stih 1:3 iz Poslanice Rimljanima sadrži rečenicu koja se direktno odnosi na poreklo Hrista kao Božijeg Sina. U ovom jevanđelju se govori ,,O sinu svom, koji je po telu rođen od semena Davidovog”. Neizbežno je stalno insistiranje na Sinu koji je rođen od žene i koji je potekao od ljudskog bića. Mesija je trebalo da uskrsne iz ljudske rase. To je upravo ono šta su tadašnji Jevreji i prva Crkva u početku očekivali i u šta su verovali. Kada bi se verovalo da je Pavle propovedao o tome da je Mesija bio zapravo lično prisutan sa Izraelomu divljini, kao već Sin Božiji, moglo bi biti zapanjujuće kontradiktorno  rečima proroka.

Moramo izbeći bukvalno i rigidno čitanje stiha 10:4 Poslanice Korinćanima, i pri tom imati na umu Hebrejsku upotrebu simbolizma i Jevrejskog načina govora. Nije uobičajeno za Sveto Pismo da upotrebljava glagol ,,biti“ u smislu koji nije bukvalan. Isus je rekao: ,, Ova je čaša novi zavet mojom krvi” (Luka 22:20). Glagol ,,je” nema bukvalno značenje; jezik je figurativan: ,,Čaša predstavlja moju krv”.

Neposredni kontekst stiha 10:4 iz Prve poslanice Korinćanima sadrži upustva za razumevanje Pavlovog načina razmišljanja. Pavle vidi Izraelova iskustva u divljini kao primere, tipove ili modele sadašnjeg Hrišćanskog iskušenja. Kako Pavle kaže ,, Ovo se pak sve događaše ugledi njima” (1. Kor. 10:11). Prolazak stanovnika Izraela kroz Crveno More je bio ,,oblik” Hrišćanskog krštenja. Duhovna hrana koja je pomenuta u trećoj verziji jasno predstavlja takozvanu manu (hranu) koja je čudom neprekidno davana Izraelu u periodu od 40 godina. Oni su takođe pili iz ,,duhovnog kamena”.

Korišćenje bilo koje rečenice u kojoj se pominje kamen koji je pratio Izrael kao dokaz o predljudskom Isusu maši poentu Pavlove lekcije. Takođe zanemaruje činjenicu da Jevreji nisu očekivali od Mesije da bude bilo šta drugo osim čovek. Kad malo bolje proučimo priču Starog Zaveta koju Pavle ima na umu, pokazuje to da su se dogodila dva incidenta sa kamenom tokom lutanja stanovnika Izraela divljinom. Bitno je primetiti razliku između njih.

Prvi se dogodio odmah nakon čudesnog davanja hrane. Izrael je došao u Refidim i odmah počeo da se žali na nedostatak vode, posle čega je Bog naredio Mojsiju da udari stenu. Voda se izlila i ljudska žeđ je utoljena (Egz. 17-6). Udarac u stenu je simbol činjenice da će Hrist, naš kamen, kasnije biti kažnjen zbog grehova čovečanstva. Voda je takođe predvidela čudesno davanje Svetog Duha, vode života koja je opisana od strane Isusa: ,,Ko je žedan neka dođe k meni i pije” (Jovan 7:37). Kamen u divljini je prikaz Mesije koji treba da dođe kao neko ko pruža Sveti Duh.

Drugi incident sa kamenom se dogodio pri kraju lutanja  divljinom. Ponovo se Izrael žalio na nedostatak vode i opet je Bog zadovoljio njihove potrebe. Ovog puta On je očigledno uputio Mojsija da se obrati  kamenu, Mojsije ga nije poslušao pa je ljutito pogodio kamen dva puta (4. Mojsije 20:1-12). Umesto da Mojsije priča kamenu on ga je udario pa je zato kriv zbog uništenja značenja,,slova”. Kamen u Drugoj knjizi Mojsijevoj je simbol Hrista, koji je pogođen kako bi nama dao vodu života, dok kamen u Knjizi Brojeva označava Hrista kao Našeg Vrhovnog Sveštenika koga ne treba pogoditi dva puta nego mu se treba samo obratiti kako bi pružio vodu života.

Prvi incident se dogodio na početku lutanja, a drugi na kraju; oba incidenta formiraju priču o Hristovom stalnom prisustvu sa njegovim ljudima koji lutaju divljinom, što predstavlja hršćansko putovanje ka obećanoj zemlji Carstva Božijeg.

Dva incidenta koji smo videli dogodila su se na potpuno drugačijim lokacijama a drugačija Jevrejska reč za ,,kamen” je upotrebljena na svakom mestu. U Drugoj knjizi Mojsijevoj ta reč je tsur, a u Knjizi Brojeva je sela. Na šta je Pavle mislio kada je tvrdio da su,,oni pili sa duhovnog kamena koji ih je pratio?” Očigledno kamen iz knjige nije bio sa Izraelom u divljini. Bolji odgovor je taj da Pavle koristi jezik iz hrišćanskog iskustva i da u skladu sa tim jezikom tumači slova Starog zaveta. Ovo se jasno vidi kada govori o krštenju na početku svoje diskusije. Stanovnici Izraela nisu bukvalno kršteni. Zapravo, nama je rečeno da voda nije došla blizu njih; oni su išli žedni kroz Crveno More. Ali njihovo iskustvo je dovoljno za Pavla da kaže da su oni ,,kršteni kroz Mojsija”. Slično tome, kamen ih nije bukvalno pratio. To je jednostavno bio ,,model”  Hrista koji je hrišćane pratio tokom života. Upravo nas u ovo sam Pavle uverava: ,,A ovo se nijma događaše kao primer” (1 Kor. 10:11 LB).

Dokaz je mnogo slab da podrži ideju da je Pavle pokušao da predstavi novu dogmu o preegzistentnom Bogu/čoveku. Ovo se ne podudara sa njegovim tvrdnjama koje je izneo na drugim mestima u vezi sa tim kako je Hrist postao čovek. Ako je on predložio da je Mesija bio osoba jednaka Bogu, tako radikalno odstupanje od njegovog Jevrejskog nasleđa bi zahtevalo mnogo više detaljisanja.

Moramo paziti da ne načinimo greške time što ćemo Hebrejsku literaturu iz prvog veka tumačiti uz pomoć kasnije trijadološke tradicije. Istina o Isusovom identitetu i postanku mora biti bazirana striktno na informacijama dostupnim iz spisa rane Crkve, kako je to zabeleženo u Bibliji. Lako je upasti u zamku i čitati Bibliju kroz sočiva zamućena doktrinama koje su formirane od drugog do petog veka nove ere.

Postoje posebna proročanstva koja se odnose na Isusa u Starom Zavetu, ali nijedno ga ne uzima van granica ljudskog roda. Većina će se složiti da se prvo proročanstvo u vezi sa dolaskom Spasitelja pojavljuje u Prvoj knjizi Mojsijevoj kada Bog govori zmiji: ,,I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvog i semena njenog; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati” (1 Moj. 3:15). Jasno je bilo to da će ljudski potomak Eve pokoriti zmiju ili Satanu. Jevreji i Hrišćani veruju da će ovo proročanstvo biti upotpunjeno Mesijom, ali niko ne nalazi ništa u ovom tekstu u vezi sa tim da je Mesija već bio živ.

Kada čujemo Pavlovo propovedanje nejevrejskom svetu koga predstavljaju Atinjani, njegove reči podsećaju na reči proroka Starog Zaveta. Misleći na Jednog Boga Izraela Pavle kaže: ,, Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, On budući Gospodar neba i zemlje, ne živi u rukotvorenim crkvama” (Dela 17:24). Ovo je slično Isaiovoj tvrdnji: ,,Ja Gospod načinih sve: razapeh nebo sam, rasprostreh zemlju sam sobom” (Isa 44:24). Mešati se u njegov fundamentalni Jevrejski monoteizam i predstaviti još jedno nestvoreno biće kao aktivnog činioca pri Stvaranu je uvredljivo za Pavlovo očigledno verovanje u osnovna načela Jevrejske teologije, prvenstveno u njen nepokolebljiv unitaran monoteizam.   

Tek nakon četvrtog veka, preko tri stotine godina nakon smrti osnivača hrišćanstva, zvaničnici crkve su ustanovili da je neophodno zvanično formulisati Trijadološku dogmu i nametnuti vernicima kao formalni uslov za pripadanje Crkvi i spasenje.

Moramo se pitati kako i zašto se ovo dogodilo. Mnogi današnji vernici su vrlo malo bili izloženi priči o razvoju Trijadološkog koncepta. Ako ni Isus ni Pavle nisu napustili verovanje u koncept Starog Zaveta da je Bog jedna osoba, kako je onda nastalo verovanje u Božanstvo sačinjeno od dva ili tri bića? Priča o pojavljivanju ovog novog, stranog i masivno uticajnog sistema verovanja je izuzetna.