„Skoro je nemoguće izvući bilo kakve stvarne zaključke, čak i iz Jovanovog jevanđelja, u vezi dogme Trojstva.“[1]

„Govoreći o Isusu Hristu, mnogi trijadolozi ga nazivaju 'Bog Sin'. Međutim, Sveto Pismo ga nikada ne naziva Bog Sin, već Sin Božji. Ta dva izraza ni na koji način nisu ekvivalentna. Drugo je biblijska istina, dok je prvo teološka izmišljotina.“[2]

„U vezi pitanja preegzistencije u najmanju ruku se može prihvatiti preegzistencija večne Reči Božje mudrosti koja (ko?) se inkarnirala u Isusu. Ali da li je bilo koji Novozavetni pisac verovao u posebno svesno postojanje 'druge božanske osobe' nije toliko jasno.“[3]

„Hrišćanstvo se tokom neznabožačke misije pretvorilo u drugu religiju. Crkva...je zaboravila, ili je odbila da zapamti šta je Isus zaista propovedao.“[4]

Ranije poglavlje smo započeli iznošenjem nejasnog mišljenja religioznih ljudi kada razmišljaju o tome ko su Bog i Isus. Mnogi te neusaglašene ideje smatraju nerešenim logičkim problemom:

1) „Isus Hrist je Bog“; 2) „Bog je naš nebeski Otac“; 3) „Isus Hrist nije naš nebeski Otac“; 4) „Ne postoje dva Boga.“ Ipak on nikada nije razmislio o tome kako da pomiri ova svoja četiri mišljenja; verovatno se nije setio da su protivrečna jedno drugom...Prosečan Englez se ne bavi tom temom.[5]

Hrišćanska „akademija“, koja izgleda ima malo uticaja na popularnu evangelističku teologiju, je često otvorena u priznanju da je Trojstvo kao definicija Boga strano hrišćanima iz prvog veka. To mišljenje je široko zastupljeno u takozvanim liberalnim krugovima, posebno posle doba prosvetljenja. Evangelisti, umesto da priznaju veliku dozu tradicionalnog mišljenja u sistemima koje su primili, istrajavaju u veoma napetim pokušajima da nasilno ubace Trojstvo u Novi Zavet, a u nekim ekstremnim slučajevima čak i u Hebrejsku Bibliju. Čista kontradikcija među piscima različitih škola treba da navede čitaoca da ispita ko govori istinu.

Popularni komentator i pisac William Barclay pokazuje potpunu otvorenost kada se radi o njegovom poricanju da je Isus Jahve: „Nigde u Novom Zavetu se Isus ne identifikuje kao Bog.“[6] John Stott, istaknuti evangelista, misli drugačije: „prenos Božjih titula i Božjih tekstova sa Jahvea na Isusa...identifikuje Isusa kao Boga.“ Ali on takođe kaže, „Istina je da nigde u [Isusovim] učenjima nije zabeleženo da je on nedvosmisleno rekao 'ja sam Bog.'“[7]

Presuda istorije

Mnogi istoričari dogme iskreno priznaju postbiblijsko odstupanje od Novozavetnog učenja. Stvari su pošle po zlu u vekovima posle smrti apostola. Sledeći citati vodećih eksperata pričaju svoju priču:

317. godine u Egiptu je izbio novi sukob sa ozbiljnim posledicama. Uzrok tog fatalnog sukoba, koji je izazvao ozbiljne podele u hrišćanskom svetu, je bila doktrina tri osobe u Bogu, doktrina koja je u prethodna tri veka srećno izbegla znatiželju ljudskih istraživača.[8]

Kada pogledamo unazad na duge vekove vladavine [doktrine Trojstva]...možemo da opazimo da je malo drugih doktrina proizvelo toliko istinskog zla.[9]

Hristološka doktrina se nikada u praksi ne izvodi samo logičkim izvođenjem iz izjava iz Svetog Pisma...Crkva obično ne praktikuje (uprkos onome što tvrdi da radi u teoriji) da svoju hristologiju bazira isključivo na svedočanstvu Novog Zaveta.[10]

Grci su iskrivili koncept Isusovog poslanstva u ontološki entitet, stvarajući nelogični skup učenja i doktrina koje su izazvale konfuziju i teror u kasnijim generacijama hrišćana.[11]

S obzirom da je Trojstvo toliko važan deo kasnije hrišćanske doktrine, upečatljivo je da se taj termin ne pojavljuje u Novom Zavetu. Slično, razvijeni koncept tri ravnopavna partnera u Bogu, koji se nalazi u kasnijim verskim formulacijama, se ne može jasno opaziti u okviru kanona.[12]

Kako ćemo odrediti prirodu razlike između Boga koji je postao čovek i Boga koji nije postao čovek bez uništenja jedinstva Boga, sa jedne strane, ili sukoba sa hristologijom, sa druge? Ni Nikejski sabor niti crkveni oci iz četvrtog veka... ne daju zadovoljavajući odgovor na to pitanje. [13]

Usvajanje nebiblijske fraze u Nikeji predstavlja prekretnicu u razvoju dogme; Trojstvo je istinito budući da crkva – univarzalna crkva koja govori preko svojih biskupa – tako kaže, iako Biblija to ne čini!... Imamo formulu, ali šta ta formula sadrži? Nijedno dete crkve se ne usuđuje da odgovori.[14]

Neki proslavljeni evangelistički komentatori su otvoreni u svom ustupanju unitarizmu: “Samo jedan, Otac, se može apsolutno nazvati 'jedinim istinitim Bogom', ne u isto vreme i Hrit (koji čak ni u 1. Jovanovoj 5:20 nije 'Istiniti Bog'). Isus, u jedinstvu sa Ocem, deluje kao njegov poslanik (Jovan 10:30), i njegov predstavnik (Jovan 14:9,10).”[15]

Profesor C.K. Barrett u svom odlično prihvaćenom komentaru Jovana objašnjava Jovana 17:3 na očigledno unitaristički način: „Bog koga treba poznati da bi se dobio večni život je jedino biće koje se može opisati na taj način; on, i mora se dodati, samo on je zaista theos.“[16]

Poznata imena na polju hristoloških studija izgleda da podržavaju našu tvrdnju da Trojstvo nije Novozavetna doktrina: „Nijedan odgovorni Novozavetni naučnik neće tvrditi da je Isus propovedao doktrinu Trojstva, ili da su je propovedali najraniji hrišćani, ili da ju je svesno zastupao bilo koji Novozavetni pisac.“[17]

Svako ko ima osnove smisla za istoriju mora priznati da doktrina Trojstva, kao doktrina, nije predstavljala deo prvobitne poruke. Sv. Pavle nije znao za nju, i ne bi mogao da razume značenje termina upotrebljenih u teološkoj formuli, koju je crkva na kraju prihvatila.[18]

Teze koje sačinjavaju dogmu Trojstva...nisu izvučene direktno iz Novog Zaveta i ne mogu se izraziti Novozavetnim terminima. One su produkt razuma koji je spekulisao Otkrivenjem vere...One su formirane tek kroz vekove napora, razrađene pomoću zamišljanja i formulisane terminima grčke i rimske metafizike.[19]

Ta kritika ortodoksne hristologije...nije svojstvena maloj grupi ljudi…U ovom trenutku [1911.] ja ne poznajem nijednog profesora evangelističke teologije u Nemačkoj [koji želi da reprodukuje stare ortodoksne formule]. Svi učeni protestantski teolozi u Nemačkoj, iako to ne rade sa istim naglaskom, jednoglasno priznaju da ortodoksna hristologija nije pravedna prema istinski ljudskom životu Isusa i da se ortodoksna doktrina dve prirode ne može zadržati u svojoj tradicionalnoj formi. Svi naši sistematski teolozi...traže nove puteve u svojoj hristologiji.[20]

„Sin Božji“ rečnik

Studije Biblije su se na sreću udaljile od nerazumljive tvrdnje da je Sin Božji ekvivalentan Bogu Sinu:

Srž teme leži u našem razumevanju termina „Sin Božji“ i pitanja koje on postavlja o odnosu Isusa prema onome koga on naziva Otac...Neko se sa pravom može zapitati da li je termin „Sin Božji“ uopšte, sam po sebi, božanska titula. Svakako postoje mnogi primeri u biblijskom rečniku gde on definitivno nije oznaka božanstva. Adam se naziva „sin Božji“ u Lukinoj genealogiji Isusa (Luka 3:38). Osija 11:1 (koji se citira u Mateju 2:15) naziva narod Izraela Božjim sinom. U Mudrosti 2:18 pravedan čovek se naziva Božjim sinom. Natanovo proročanstvo Davidu sadrži Božje obećanje Davidovom nasledniku: „Ja ću mu biti Otac, i on će mi biti sin“ (2. Sam. 7:14; vidi Ps. 89:26-27). Ovaj pasus se takođe pojavljuje u zbirci svedočanstava u Qumran-u (4QFlor lOf.), što pokazuje da je mesijansko značenje ovog proročanstva bilo tema stalnih špekulacija u judaizmu iz prvog veka. U Psalmu 2:7 pomazanom kralju se obraća na svom postavljanju:[21] „Ti si moj sin, ja te sad rodih“ (citirano u Delima 13:33; JEvr. 1:5, 5:5, vidi 2. Pet. 1:17). Ovaj pasus je izvor identifikacije Isusa kao Sina Božjeg putem Bat Qol (glasa sa neba) posle njegovog krštenja (Marko 1:11; Mat. 3:17; Luka 3:22; cf. Jovan 1:34). Glas takođe identifikuje Isusa sa izabranim slugom koga Bog podržava (Isa. 42:1; vidi takođe Mat. 12:18-21).

Na svetlu ovih pasusa u njihovom kontekstu, titula „Sin Božji“ sama po sebi ne označava lično božanstvo niti izražava metafizičke razlike u Bogu. Zaista, da bi bio „Sin Božji“ neko mora biti biće koje nije Bog! To je oznaka za stvorenje koja ukazuje na poseban odnos sa Bogom. Ona zapravo označava Božjeg poslanika, Božjeg vice-regenta. To je oznaka kraljevstva, koja identifikuje kralja kao Božjeg sina. Stoga, ja uzimam primenu titule „Sin Božji“ na njegovom krštenju kao afirmaciju Isusa kao Božjeg Sina-kralja po vrlini njegovog pomazanja Duhom. Na sličan način C.F.D. Moule komentariše scenu suđenja: „U Marku 14:61 reči visokog sveštenika 'Jesi li ti Hristos, Sin Blagoslovenoga?' evanđelista prevashodno razume kao pitanje o mesijanskoj tvrdnji.“ Titula predstavlja izraz intimnog odnosa koji Isus kroz Duha ima sa Ocem, kao Očev pomazani poslanik, koji u jevanđelju kulminira Isusovom smrću i vapajem zbog napuštanja, „Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?“ (Matej 27:46; Marko 15:34).

Ja verujem da je to značenje koje treba pripisati terminu „Sin Božji“ na početku Markovog jevanđelja (Marko 1:1)...Niti možemo teologiju iz kasnijih vekova uneti u svedočanstvu centuriona u podnožju krsta „Zaista čovek ovaj Sin Božji beše“ (Marko 15:39; Mat. 27:54; cf. Luka 23:47 „Zaista ovaj čovek beše pravednik!“). Po mom mišljenju termin „Sin Božji“ je povezan sa terminom „Božja slika“, što se može razumeti kao Božji predstavnik, onaj u kome se nalazi Duh Božji, i kome je dat autoritet da deluje u Božje ime. Označavanje Isusa kao „Sina Božijeg Duhom svetinje po vaskrsenju iz mrtvih“ (Rim. 1:4) je potvrda tog Sina-kralja koji ima božanski autoritet, budući da je vaskrsenjem Duh ukinuo negativnu presudu Sanhedrin-a koji osuđuje Isusa na smrt kao bogohulnika koji je hteo da zavede Izrael.

Po meni je fundamentalna greška smatrati izjave o Sinu i njegovom odnosu sa Ocem iz četvrtog jevanđelja kao izraze odnosa unutar Trojstva. Ali ta vrsta sistematskog pogrešnog tumačenja četvrtog jevanđelja izgleda da stoji u pozadini većeg dela trijadološkog mišljenja. Na taj način se izjave kao „Otac i ja jedno smo“ (Jovan 10:30) i one o uzajamnom prožimanju Isusa i Oca (Jovan 10:38; 14:10-11, 20; 17:21, 23) tumače kao izjave o unutrašnjim odnosima „osoba“ u Trojstvu. Međutim, samo četvrto jevanđelje ne zahteva takvo tumačenje. Kada se pročitaju u ispravnom kontekstu, te izjave su očigledno izjave o Isusovom odnosu sa Ocem na zemlji.

Uobičajena je, ali očigledna, greška u čitanju uvoda u Jovanovo jevanđelje kao da kaže: „U početku beše Sin, i Sin beše u Boga i Sin beše Bog“ (Jovan 1:1). Ono što se ovde dogodilo je zamena reči Sin sa Reč (grčki logos), pa je na taj način Sin učinjen članom Trojstva koje je postojalo od večnosti. Ali ukoliko pažljivo ispratimo Jovanov prolog, videćemo da je Reč ta koja je preegzistirala sa Ocem od večnosti i koja je Bog.[22]

Trojstvo bez biblijskog utemeljenja

Za proučavaoce Biblije je uobičajeno da Isusa smatraju Bogom i da insistiraju na tome da je verovanje u Trojstvo tri ravnopravne, večne osobe u jednom Bogu oznaka istinske vere. Mnogi priznati naučnici, međutim, ne veruju da je Isus u Svetom Pismu nazvan Bogom, u trijadološkom smislu. Istaknuti eksperti za Bibliju, prošli i sadašnji, smatraju da se doktrina trojnog Boga ne pronalazi nigde u Bibliji.

Skorašnja popularna diskusija i hrišćanstvu kaže da je doktrina Trojstva „nesumnjivo jedna od biblijskih doktrina koju je najteže razumeti.“[23] Jedno od najtežih pitanja sa kojim se suočavaju trijadolozi je činjenica da u Marku 13:32 Isus, kao Sin (odnosno Sin Božji), priznaje neznanje u pogledu drugog dolaska. Kako Isus onda može biti sveznajući Bog? Zašto je Isusov Otac morao svom uzdignutom i proslavljenom Sinu da da Otkrivenje ako je Isus sve znao? (Otkr. 1:1). Mogu li trijadolozi dati iskrene odgovore na ta pitanja?

U Bibliji i jevrejskoj tradiciju Bog zna sve, uključujući i budućnost (lsa. 6:10; Zah. 14:7; vidi 4 Ezra 4:51, 52; 2. Bar. 21:8). Ljudska bića i anđeli ne poseduju takvo sveobuhvatno znanje. Marko 13:32 definitivno isključujuje Isusa iz kategorije apsolutnog božanstva, što predstavlja nepriliku za postbiblijske hrišćane. Kasniji pokušaji da se ta izreka objasni kao da znači da Isus nije obznanio ono što je zapravo već znao nisu uspeli da daju bilo kakav smisao priznanju neznanja od strane Sina Božjeg. Reći da je on govorio iz svoje ljudske prirode, na neki način suzbijajući ono što je zapravo znao u svojoj božanskoj prirodi, samo pokazuje napor komentatora da uklope kasnijeg „Boga Sina“ na stranice Svetog Pisma gde on ne pripada.

Ni u jednom tekstu Isus ne kaže da je Bog. U Marku 10:18 on pravi razliku između sebe i Boga koji je jedini blag. Ako je Isus Bog, zašto je on izolovao svog Oca kao jedinog koji je apsolutno blag?

Pošten način da se ispita pitanje ko je vrhovni Bog u Bibliji je početi sa 75% naših Biblija, koje nazivamo Stari Zavet. To su spisi na kojima je Isus vaspitan. Jedna veoma jednostavna činjenica često ne dobija pažnju koju zaslužuje: Stari Zavet opisuje Boga zamenicama u jedniniviše hiljada puta. Zamenice u jednini nam govore da je Bog jedna osoba.

Zamislite da uzmete knjigu u kojoj se otac porodice opisuje zamenicama u jednini „ja“ i „on“ stotinama puta. Ukoliko taj isti otac kaže „hajde da odemo na odmor“ da li ćete odmah pomisliti da je otac zapravo više od jedne osobe? Ili ćete pomisliti da otac poziva druge da mu se pridruže, kao jednoj osobi, u aktivnosti?

Zapanjujuće je što kada neki čitaoci Biblije dođu do 1. knj. Mojsijeve 1:26 i pročitaju da Bog kaže „Da načinimo...“ oni odmah požure sa zaključkom da je Bog više od jedne osobe. Ne postoji logičan razlog za to. Sveto Pismo stalno opisuje Boga sa „ja“, „on“. Kada Bog, u veoma retkim slučajevima kaže „Da načinimo...“ to znači da Bog, koji je jedna osoba, uključuje druge. Kako to da čitaoci Biblije zamišljaju da „Da načinimo..“ znači „Da načinimo nas trojica...“? Stih ne govori ništa o tri osobe u Bogu – ništa o Sinu i Svetom Duhu. Kada se Bog obraća svom sopstvenom duhu?

Od pomoći je beleška u NN Study Bible (o 1. knj. Mojsijevoj 1:26) koja ističe da Bog na neki način uključuje svoje anđele u stvaranje. U sličnoj izjavi (ima ih samo četiri) i Isaiji 6:8 „ko će nam ići?“ on se očigledno obraća prisutnim anđeoskim bićima.

Iz knjige Word Biblical Commentary („Od međunarodnog tima naučnika, prikaz najbolje evangelističke kritičke nauke“) dolazi jasna izjava da je ideja da 1. knj. Mojsijeva 1:26 čak i naznačava Trojsvo lažna:

Sada je opšteprihvaćeno da ovo [naznačavanje Trojstva] nije ono što je množina značila originalnom autoru...Kada se anđeli pojavljuju u Starom Zavetu, oni se često opisuju kao ljudi (npr. 1. knj. Mojsijeva 18:2). A upotreba reči „stvori“ u jednini u 1:27 zapravo govori da je Bog sam radio na stvaranju čovečanstva. „Da načinimo čoveka“ se stoga treba smatrati božanskom objavom nebeskom dvoru, privlačenje pažnje anđela na vrhunski potez stvaranja, čoveka. Kao što se u Jovu 38:4,7 kaže „Kad ja osnivah zemlju... svi sinovi Božji klikovahu“ (vidi Luka 2:13-14).[24]

Tragači za istinom treba da načine zajednički napor da ne počinju svoju potragu uz pretpostavku da Trojstvo predstavlja istinsko biblijsko učenje. Oni treba da počnu sa otvorenim umom i traže jasne dokaze. Da li takvih dokaza ima u Starom Zavetu? Mnogi su odavno napustili 1. knj. Mojsijevu kao bilo kakvu indiciju množine u Bogu. U 1. knj. Mojsijevoj ne postoji ni trunka dokaza za Trojstvo, kao ni u obliku množine Elohim.

Niti postoji bilo kakav dokaz za Trojstvo u reči „jedan“ u poznatom jevrejskom i hrišćanskom učenju (5. knj. Mojsijeva koju Isus kao hrišćanin citira u Marku 12:29). To najosnovnije učenje kaže „Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“ Leksikoni hebrejskog jezika nam ispravno kažu da „jedan“ znači „jedan jedini“. Echad se upotrebljava oko 970 puta i nikada ne postoji sumnja da znači „jedan“, a ne dva ili više. U centralnom učenju Izraela i Isusa GOSPOD se opisuje kao „jedan Gospod“, odnosno „jedan jedini Gospod“. Jedan jedini Gospod znači jedna osoba, ne tri.

Opozicija Trojstvu nije ograničena na takozvane „sekte“. To je javni mit. Ser Isak Njutn, John Locke i John Milton imaju jedno zajedničko: priznati su kao najveći umovi sedamnaestog veka. Svi su se snažno suprotstavljali doktrini Trojstva. Ti ljudi se ne mogu tek tako odbaciti kao neobavešteni ili pristrasni. Oni su imali veoma dobre razloge za ono u šta su verovali i napismeno branili. Sva trojica su bili aktivni antitrijadolozi. To je bio i Thomas Jefferson, koji je pažljivo ispitao trijadološko pitanje na svetlu Biblije. Koliko ljudi zna da je univerzitet Harvard jedno vreme izražavao netrijadološka gledišta? Sve veći broj savremenih biblijskih naučnika prepoznaju da je Trojstvo postbiblijska doktrina.

Očigledno je da pitanje o Bogu može izazvati agresivna osećanja. Dobro je podsetiti se da se jedna od najokrutnijih epizoda u istoriji crkve dogodila kada je reformator Žan Kalvin upotrebio snažnu ruku katoličke crkve da na lomači spali brilijantnog lingvistu, lekara, geografa i eksperta za Bibliju, Migela Serveta.[25] Spaljivanje ljudi zbog pitanja doktrine Biblija apsolutno zabranjuje, i može se postaviti pitanje o duhu koji podstiče takav osuđujući elan oko definicije Boga.

Pregled ključnih stvari koje treba uzeti u obzir

Doktrina Trojstva zavisi od veoma nebiblijske ideje: da je Sin „rođen u večnosti“. Trojstvo tvrdi da Sin Božji nema početak. On je večno, nestvoreno, biće. Bez „Sina rođenog u večnosti“ nema Trojstva. Da li Biblija podržava ideju da je Sin Božji „rođen u večnosti?“

Neki autoriteti očekuju da će javnost progutati veliki komad obmane. Oni će reći da postoji „razgovor između dve osobe u Bogu“[26] u Psalmu 2 i Psalmu 110:1. Oni koji tragaju za istinom treba pažljivo da pogledaju ta dva pasusa. Psalm 2:7 govori o jednom Bogu, Jahveu (GOSPODU) koji se obraća Sinu , Mesiji. Otac kaže „Ja te sad rodih“. Roditi znači postati otac deteta. „Sad“ očigledno znači sad. Sad nije večnost. U Psalmu 2:7 ne postoji nikakva osnova za Trojstvo. Bez „večno rođenog“ Sina ne može biti Trojstva. Psalm 2:7 se suprotstavlja Trojstvu i govori nam da je postojalo vreme pre rođenja Sina. Luka 1:35 nam govori kada je Sin rođen. To je bilo pre nekih dve hiljade godina u Palestini. Kada je Božja moć sišla na Mariju, nastao je Sin Božji kao rođeni Sin Oca (videti Luka 1:35; Mat. 1:20: „rođen“).

Psalm 110:3 u Septuaginti (LXX) glasi: „Iz utrobe pre zvezde te rodih“. Naš Stari Zavet kaže drugačije, ali mnogi hebrejski rukopisi, uključujući Peshitta (Syriac) iz drugoga veka i hebrejski tekst koji je upotrebio crkveni otac Origen, sadrže verziju koja se slaže sa Septuagint-om. Da li je moguće da su mudraci tražili zvezdu koja će označiti rođenje Mesije na osnovu proročanstva iz Psalma 110:3? „Pre zvezde“ se može uzeti u prostornom smislu, u značenju „u prisustvu zvezde“. Ukoliko je to tako, mudraci su očekivali da pronađu mesto rođenja Mesije označeno posebnom zvezdom (Mat. 2:9).

Dogodile su se fascinantne izmene Psalma 110:3 u nekim hebrejskim rukopisima. „Izmena“ podrazumeva ubacivanje nove grupe samoglasnika sa suglasnicima, čime se menja značenje teksta. Hebrejski tekst, sa koga su prevedene naše biblije glasi „Kao rosa zori iz utrobe, takva je u Tebe mladost Tvoja“ (NRSV). „Mladost Tvoja“ sadrži ovu grupu hebrejskih suglasnika: Y L D T C H. Jedna grupa suglasnika daje „mladost tvoja“. Ali isti suglasnici, sa drugim samoglasnicima nam daju „ja te rodih.“[27] Upravo taj izraz se nalazi u svim hebrejskim rukopisima Psalma 2:7: „Ja te danas rodih“.

Budući da Septuagint glasi „Iz utrobe pre zvezde te rodih“, to vrlo lako može biti prvobitna originalna verzija, a ukoliko je to tako, ona nam daje ključnu referencu o rođenju Sina u istoriji. Svakako je jasno da Psalm 110 ne daje nikakve podatke o „večno rođenom Sinu“. To je izum postbiblijskih crkvenih otaca i odvlači pažnju sa istorijskog rođenja, odnosno postanja, mesijanskog Sina Božjeg.

U Psalmu 110:1 definitivno ne postoji razgovor između osoba u Bogu. U tom Psalmu Gospod govori „mom gospodu“. „Gospod“ o kome se govori nije GOSPOD (Jahve) već adoni („moj gospod“). Adoni u svakom od 195 pojavljivanja u Starom Zavetu ne označava Boga – Adonai – što je naziv za Boga u svih 449 ponavljanja. Adonai i adoni nam pokazuju biblijsku razliku između Boga i čoveka. Mesija je u Psalmu 110:1 oslovljen ljudskom, a ne božanskom titulom. Zato je Pavle napisao „mi imamo samo jednog Boga Oca“ (1. Kor. 8:6). „Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus“ (1. Tim. 2:5). Isus je Gospod Mesija (Luka 2:11; Mat. 16:16), a ne Gospod Bog.

Dokazi standardnih autoriteta

Sledeća svedočanstva priznatih standardnih autoriteta pokazuju da je tvrdnja da je „Isus Bog“ i da Biblija propoveda trijadološkog Boga često više propaganda nego stvarna činjenica. Dok veći deo popularnog hrišćanstva nastavlja da grubo postupa sa netrijadolozima, ovi drugi traže utehu od mirnijih i pribranijih umova, evangelističkih i drugih. Sledeća izjava se pojavljuje u delima istaknutih eksperata na polju proučavanja Biblije:

„Reč Trojstvo se ne pojavljuje u Bibliji i...nije formalno našla svoje mesto u crkvenoj teologiji sve do četvrtog veka.“[28]

Trojstvo „nije direktna i neposredna Reč Božja.“[29]

„U Svetom Pismu ne postoji nijedan izraz koji zajednički označava tri božanske osobe. Reč trias (čiji prevod na latinski glasi trinitas) se prvi put pojavljuje kod Teofila Antiohijskog, oko 180. godine...Posle se pojavljuje u latinskom obliku trinitas kod Tertulijana.“[30]

„Ishitreni zaključci se ne mogu izvući iz upotrebe budući da [Tertulijan] ne primenjuje reči [koje se kasnije koriste u trijadologiji] na trijadološku teologiju.“[31]

Ima li Trojstva u Starom Zavetu?

„U Starom Zavetu ne postoje nikakve indikacije unutrašnjih podela u Bogu; anahronizam je pronaći bilo doktrinu inkarnacije, bilo doktrinu Trojstva na njegovim stranama.“[32]

„Današnji teolozi se slažu da Hebrejska Biblija ne sadrži doktrinu Trojstva.“[33]

„Doktrina Trojstva se ne propoveda u Starom Zavetu.“[34]

Stari Zavet nam ne govori ništa eksplicitno, ili po nužnoj implikaciji, o trojnom Bogu koji je Otac, Sin i Sveti Duh...Ne postoje nikakvi dokazi da je bilo koji sveti pisac ikada pomislio na postojanje [Trojstva] u Bogu...Čak i videti naznake ili predskazanja ili „skrivene znake Trojstva osoba u Starom Zavetu znači ići van okvira reči i namera svetih pisaca.“[35] Stari Zavet je strogo monoteističan. Bog je jedno lično biće. Ideja da se tu može naći Trojstvo je u potpunosti neosnovana. Ne postoji jaz između Starog i Novog Zaveta. Monoteistička tradicija se nastavlja. Isus je bio Jevrejin, vaspitan od strane jevrejskih roditelja na Starozavetnim spisima. Njegova učenja su jevrejska do srži; svakako novo jevanđelje, ali ne i nova teologija...A on je kao svoje verovanje prihvatio veliki tekst jevrejskog monoteizma: Čuj, Izrailju, Gospod je Bog naš jedini Gospod.[36]

Stari Zavet se retko kad može upotrebiti da potkrepi postojanje podela unutar Boga. Upotreba reči „mi“ od strane božanskog govornika (1. knj. Mojsijeva 1:26; 3:22; 11:7) je neobična, ali je možda posledica njegove svesti da je okružen drugim bićima višeg statusa od ljudi (lsa. 6:8). [37]

Od Filona pa na dalje, jevrejski komentatori su uglavnom smatrali da je množina [1. knj. Mojsijeva 1:26 „Da načinimo...“] upotrebljena zato što se Bog obraćao nebeskom dvoru, odnosno anđelima (vidi Isa. 6:8).[38]...Iz Barnabine Poslanice i Justina Mučenika, koji je množinu video kao referencu za Hrista, hrišćani tradicionalno ovaj stih smatraju naznakom Trojstva. Danas je opšteprihvaćeno da to nije ono što je množina značila originalnom autoru.[39]

Ima li Trojstva u Novom Zavetu?

„Nijedan apostol ni u snu ne bi pomislio da postoje tri božanske osobe.“[40]

„Teolozi se slažu da ni Novi Zavet ne sadrži eksplicitnu doktrinu Trojstva.“[41]

„Novozavetni pisci...nam je pružaju formalnu ili formulisanu doktrinu Trojstva, niti eksplicitno učenje da u jednom Bogu postoje tri ravnopravne božanske osobe...Nigde ne pronalazimo bilo kakvu trijadološku doktrinu o božanskom životu i delovanju u okviru istog Boga.“[42]

„Takođe se ni reč Trojstvo, niti eksplicitna doktrina ne pojavljuju u Novom Zavetu.“[43]

„Što se Novog Zaveta tiče, u njemu se ne može naći stvarna doktrina Trojstva.“[44]

„Novi Zavet ne sadrži razvijenu doktrinu Trojstva.“[45]

„U Bibliji nema eksplicitnih izjava da Otac, Sin i Sveti Duh imaju istu suštinu.“[46]

„U velikoj meri pretenciozna intelektualna spekulacija o Trojstvu je izgrađena na bazi provitno jasnih trojskih verskih izjava...Iako postoji mnogo trojskih izjava o Ocu, Sinu i Duhu u Novom Zavetu, ni u Jovanovom jevanđelju, niti u kasnijim apostolskim učenjima ne pronalazimo bilo kakvu trijadološku doktrinu Boga u tri osobe.“[47]

„Isus Hrist nikada nije pomenuo takav fenomen i nigde u Novom Zavetu se ne pojavljuje Trojstvo. Tu ideju je crkva usvojila tri stotine godina posle smrti našeg Gospoda.“[48]

„Primitivno hrišćanstvo nije imalo eksplicitnu doktrinu Trojstva kakva je kasnije razrađena u učenjima.“[49]

„Rani hrišćani, međutim, u prvo vreme nisu pomišljali da primene ideju Trojstva na svoju veru. Oni su svoje obožavanje davali Bogu Ocu i Isusu Hristu, Sinu Božjem i priznavali su...Svetog Duha; ali nije postojala pomisao da su ta tri bića stvarno Trojstvo, ravnopravno i sjedinjeno.“[50]

„U početku hrišćanska vera nije bila trijadološka...Ona to nije bila u apostolsko i sub-apostolsko vreme, kao što se može videti u Novom Zavetu i drugim ranohrišćanskim delima.“[51]

„Formulacija 'jedan Bog u tri osobe' nije bila čvrsto uspostavljena, a svakako ne u potpunosti prihvaćena u hrišćanskom životu i veroispovesti, pre kraja četvrtog veka...Među apostolskim ocima nikada nije postojalo ništa ni nalik na takav mentalitet ili perspektivu.“[52]

„Trijadologija iz četvrtog veka ne prenosi na pravi način ranohrišćanska učenja u vezi prirode Boga; ona, naprotiv, predstavlja odstupanje od tog učenja.“[53]

„Novi Zavet ne daje nikakve naznake učenju iz Halkedona. Taj sabor, ne samo što je drugim jezikom reformulisao Novozavetne podatke o Isusovom statusu, već ga je takođe rekonceptualizovao na svetlu tadašnje grčke filozofske misli. Ta rekonceptualizacija i reformulacija u velikoj meri odstupaju od Novozavetnih podataka.“[54]

Da li reč Elohim (Bog) znači da postoji više od jedne osobe u Bogu?

„Čudna ideja da [Elohim] označava Trojstvo osoba u Bogu sada među naučnicima teško nalazi i one koji će je podržati. To je ili ono što gramatičari nazivaju množina veličanstva, ili označava punoću božanske snage, zbir moći  koje pokazuje kao Bog.“[55]

„Pronalaženje doktrine [Trojstva] u obliku množine 'Elohim' je štetna, ako uopšte i pobožna, egzegeza.“[56]

„Elohim se pre treba objasniti kao intenzivni plural koji označava veličanstvo.“[57]

Rane dogmate su zastupale mišljenje da doktrina koja je toliko važna, kao Trojstvo, nije mogla biti nepoznata ljudima u Starom Zavetu

Međutim, nijedan savremeni teolog...više ne može zastupati to gledište. Samo netačna egzegeza, koja previđa neposrednije načine tumačenja, može videti referencu za Trojstvo u obliku množine božanskog imena Elohim, upotreba množine u 1. knj. Mojsijevoj 1:26, ili liturgijskim frazama kao što je ona o tri člana u Aronovom blagoslovu iz 4. knj. Mojsijeve 6:24-26 i trisagionu (Trisveta pesma) iz Isaije 6:3.[58]

Oblik množine imena Boga, elohim, u Hebrejskom Svetom Pismu se često navodi kao dokaz množine osoba u Bogu...Takva upotreba Svetog Pisma teško da služi interesima istine, ili je profitabilno kao doktrina...Množina reči elohim može isto tako označavati množinu božanskih potencijala u božanstvu koje ima tri lične osobine, ili se može objasniti kao množina veličanstva i ekselencije. Takvi oblici izražavanja su podložni suviše velikom broju objašnjenja da bi se uzeli kao validni dokazni tekstovi za Trojstvo.[59]

Da li je Isus Bog?

Isus nikada nije rekao „ja sam Bog“. On je uvek tvrdio da je Mesija, Sin Božji.

„Isus nije Bog, već Božji poslanik i, kao takav, on u potpunosti deluje u Božje ime i stoji umesto Boga pred svetom... Jevanđelje [po Jovanu] jasno kaže da Boga i Isusa ne treba shvatati kao identične osobe, kao u 14:28, 'Otac moj veći je od mene'.“[60]

„Očigledno je da Pavle nije nazvao Isusa Bogom.“[61]

„Pavle po navici razlikuje Hrista od Boga.“[62]

„Pavle nigde nedvosmisleno identifikuje Isusa kao Boga.“[63]

„Pavle Hristu nikada ne daje ime ili opis Boga.“[64]

„Kada Novozavetni pisci govore o Isusu Hristu, oni o njemu ne govore, niti o njemu misle kao o Bogu.“[65]

„Karl Rahner [vodeći rimokatolički glasnogovornik] sa velikim akcentom ističe da se Sin u Novom Zavetu nikada ne naziva ho theos [jedan Bog].“[66]

„Jasni dokazi [iz Jovana] pokazuju da Isus odbija da tvrdi da je Bog... a u isto vreme odlučno poriče bogohuljenje da je Bog ili njegov zamenik.“[67]

„U svom nebeskom životu posle vaskrsenja Isus je predstavljen kako zadržava svoju ličnu individualnost koja je isto toliko različita i odvojena od ličnosti Boga kao što je to bio slučaj tokom njegovog života na zemlji kao zemaljskog Isusa. Pored Boga i u poređenju sa Bogom, on izgleda kao još jedno nebesko biće u Božjem nebeskom dvoru, kao što su to i anđeli – iako, kao Božji Sin, on pripada drugoj kategoriji i ima viši rang od njih.“[68]

„Ono što je, međutim, rečeno o njegovom životu i službi kao nebeskog Hrista niti znači, niti implicira da po božanskom statusu on može da parira Bogu i da je potpuno Bog. Naprotiv, u Novozavetnoj slici njegove nebeske ličnosti mi vidimo figuru koja je kako različita, tako i potčinjena Bogu.“[69]

„Moramo se suočiti sa činjenicom da je proučavanje Novog Zaveta tako, recimo, poslednjih trideset ili četrdeset godina dovelo sve veći broj uglednih Novozavetnih naučnika do zaključka da Isus...sigurno nije za sebe verovao da je Bog.“[70]

„Kada [hrišćani iz prvog veka] pripisuju Isusu takve počasne titule, kao što je Hrist, Sin čovečji, Sin Božji i Gospod, to su načini da kažu, ne da je on Bog, već da radi Božji posao.“[71]

„Ljudi u antičko vreme su pogrešno upotrebili [Jovana 10:30: „Otac i ja jedno smo“] kako bi dokazali da Hrist ima istu suštinu kao i Otac. Jer Hrist ne govori o jedinstvu supstance, već o sporazumu koji ima sa Ocem.“[72]

„Pavlov Hrist koji vrši posao spasenja je osoba koja je i ljudska i nadljudska, ne Bog, već Sin Božji. Ovde ideja o dve prirode, koja će biti razvijena kasnije, nije prisutna.“[73]

„Isus nikada nije simpliciter [apsolutno] identifikovan sa Bogom, budući da je za rane hrišćane bilo malo verovatno da će pomešati Isusa sa Bogom Ocem.“[74]

„Da bi neko bio Sin Božji, on mora biti biće koje nije Bog!“[75]

Da li je Sveti Duh treća osoba?

Potpuno je pogrešno u Bibliju ubacivati treću osobu, Sveti Duh. Ilijin duh (Luka 1:17) nije posebna osoba u odnosu na Iliju. Niti je Duh Božji odvojena osoba od Oca. Sveti Duh je delujuće prisustvo Boga, njegov um i karakter. Upravo je Bog (a u Novom Zavetu Isus) taj koji utiče na stvaranje svojim kreativnim uticajem. Zanimljivo je da Duh nikada ne šalje pozdrave i ni u jednom stihu u Bibliji se Duh ne obožava i ne upućuju mu se molitve. Pavle izjednačava Duha sa podignutim Isusom kada kaže „kao od Gospodnjeg Duha“ (2. Kor. 3:18, ESV).

Božji um i Božji duh su prelepo izjednačeni u 1. Korinćanima 2:16 gde Pavle pominje „um Hristov“, citirajući iz Isaije 40:13 koji pominje Božji Duh. U hebrejskom tekstu piše „duh“. Um, srce, duh i reč su pojmovi koji su veoma blisko povezani u Bibliji. Proglašavanje duha trećom osobom je unelo veliku količinu konfuzije.

Sledeći citati govore sami za sebe kao svedočanstvo protiv ubacivanja zaključaka postbiblijskih učenja u Bibliju.

„Iako se duh često opisuje na lični način, izgleda prilično jasno da sveti pisci [Hebrejskog Svetog Pisma] nikada nisu zamišljali ili predstavljali tog duha kao posebnu osobu.“[76]

„Nigde u Starom Zavetu ne nalazimo nikakve jasne indicije za postojanje treće osobe.“[77]

„Jevreji nikada nisu smatrali duha osobom; niti postoje bilo kakvi čvrsti dokazi da je bilo koji Starozavetni pisac zastupao to gledište...Sveti Duh se obično u siniptičkim jevanđeljima i Delima predstavlja kao božanska moć. “[78]

„Stari Zavet definitivno ne zamišlja Božji duh kao osobu...Božji duh je jednostavno Božja moć. Ukoliko se ponekad predstavlja kao odvojen od Boga, to je zato što Jahveov dah deluje van njega...Većina Novozavetnih tekstova otkriva Božji duh kao nešto, a ne neko; to se posebno vidi u paralelama između duha i moći Boga.“[79]

„Novi Zavet u celini, kao i Stari, govori o duhu kao božanskoj energiji ili moći.“[80]

„Treća osoba je potvrđena na Saboru u Aleksandriji 362. godine...a konačno u Konstantinopolju 381. godine.“[81]

„U Novom Zavetu nedostaje gramatičkih osnova za ličnost Svetog Duha, a ipak je ona često, ako ne i redovno, prva linija odbrane doktrine kod mnogih evangelističkih pisaca. Ali ako se gramatika ne može legitimno upotrebiti da podrži ličnost Duha, onda mi možda treba da preispitamo ostatak naših osnova za ovaj teološki stav.“[82]

Više o Duhu i Trojstvu

Matej 28:19 dokazuje samo da postoje tri imenovana subjekta...ali, sam po sebi, ne dokazuje da sva trojuca nužno imaju božansku prirodu i poseduju jednaku božansku čast...Taj tekst, uzet sam po sebi, ne može odlučno dokazati kako ni ličnost tri pomenuta subjekta, tako ni njihovu ravnopravnost ili božanstvo.[83]

Sveti Pavle nije posedovao doktrinu Trojstva. Duh Božji, ili Sveti Duh, je za njega bio (osim identifikacije sa vaskrslim Hristom) energije božanske prirode, univerzalna u svom delovanju, koja utiče na volju i inteligenciju ljudi, izvor sedmostrukih darova opisanih u Isaiji 11:2.[84]

„Ne postoje jasni dokazi da je Duh o kome se govori u Starom Zavetu bio prepoznat bilo kao oblik božanskog postojanja, bilo kao jedna od osoba u Trojstvu u božanskoj suštini.“[85]

„U Starom Zavetu duh nije lično biće. To je princip delovanja, ne subjekat. On pripada isključivo Jahveu.“[86]

Kada se o Svetom Duhu govori kao o osobi u Jovanovom oproštajnom delu, i kada se na primer za njega kaže, „Jer neće od sebe govoriti, nego će govoriti šta čuje, i javiće vam šta će biti unapred. On će me proslaviti, jer će od mog uzeti, i javiće vam“ (16:13,14), to predstavlja samo slikovitu personifikaciju, koja odgovara predstavljanju Duha kao još jednog zastupnika (u Oca) na Isusovom mestu; dok sam evanđelista u svojoj Prvoj Poslanici taj isti duh tretira nelično sa chrisma (pomazanje), 1. Jovanova 2:26,27. Sveti Duh „čuje“ putem duhovnih ušiju onih koji ga imaju. On proglašava kroz usta proroka, baš kao kada se on moli i viče „Ava“ iz srca vernika (Rim. 8:15,26).[87]

Veoma je malo verovatno da su Novozavetni pisci pripisali [posebnu] ličnost Duhu. Svi antički mislioci su imali naviku da o apstrakcijama govore na ličan način i da ponekad zaborave da koriste metaforu. Moćima i osobinama je podaren odvojeni život i oni deluju po svojoj volji, kao lična bića. Dakle, kada se Duh opiše kako upozorava, teši, vodi, interveniše, mi moramo biti oprezni da ne tumačimo tekst suviše bukvalno. Starozavetni koncept božanske energije, koja poseda ljude, je tako čvrsto uspostavljen da nikakvo radikalno odstupanje nije moguće i bliže ispitivanje pokazuje da se takvo odstupanje nije dogodilo.

Pavle pravi kontrast između duha i tela, kao nečega što pripada istom redu, iako duh pripada višoj sferi. Opšta Novozavetna ideja, čak i kada se o Duhu govori lično, uvek govori o natprirodnoj moći...U isto vreme koncept Duha kao treće osobe u Bogu se nalazi potpuno izvan opsega spekulacija Novozavetnih pisaca. Oni su jednostavno mislili o moći koja dolazi odozgo, koja se manifestuje u životima hrišćana.[88]

Verovanje u Svetog Duha kao treće osobe u Bogu je uspostavljeno dugo posle biblijskih vremena, U Nikeji 325. godine, sabor nije išao dalje od izjave da „mi verujemo u Svetog Duha“. Stoga je nemoguće tvrditi da se za Svetog Duha verovalo da je treća božanska osoba od Novozavetnih vremena, pa na dalje. Grigorije Nazijanski, konstantinopoljski biskup, 380. godine piše: „Od nas mudrih ljudi, neki su ga [Sveti Duh] zamislili kao delovanje, neki kao stvorenje, a neki kao Boga; a neki su bili nesigurni kako da ga nazovu iz poštovanja prema Svetom Pismu, oni kažu, kao da ono nije učinilo da je stvar jasna.“[89]

Na osnovu ovog citata je nemoguće zaključiti da je doktrina o tri ravnopravne osobe u jednom Bogu postojala pre kraja četvrtog veka. Ukoliko ortodoksno Trojstvo nije bilo uspostavljeno tri stotine godina posle novozavetnih vremena, kako onda protestanti mogu da tvrde da je to nezamenljiva hrišćanska doktrina?

„Ideja Svetog Duha ili Duha Božjeg je izvedena iz judaizma. Rani hrišćani su ga obično smatrali, ne individuom ili osobom, već božanskom moći koja deluje na svetu, a posebno u crkvi.“[90]

Jovan 1

Ni u jednom od ovih slučajeva [uključujući Jovana 1:1] reč theos [Bog] nije upotrebljena na takav način da identifikuje Isusa sa onim koji se svuda u Novom Zavetu oslovljava sa o theos, odnosno, vrhovnim Bogom...Da su Novozavetni pisci verovali da je od vitalnog značaja da vernici misle da je Isus „Bog“, kako onda objasniti skoro potpuno odsustvo tog oblika ispovesti u Novom Zavetu?[91]

Kada je profesor Hort napisao svoju raspravu o Jovanu 1, on je primetio ove jednostavne činjenice. „Jedinorodni Sin“ je ispravan prevod monogenes. Skorašnji savremeni pokušaji da se reč liši ideje rođenja nisu uspeli, zato što je koren reči baziran na glagolu ginomai koji označava nastanak. Crkveni oci koji su dobro poznavali grčki jezik su na taj način razumeli reč. U svakom slučaju, svako u Bibliji „jedinorodnog“ smatra sinom, a svi sinovi potiču od svojih očeva. Hort insistira da monogenes theos („jedinorodni Bog“) iz Jovana 1:18 (ukoliko je to tačno napisano, što je sumnjivo) opisuje „najviši oblik izvedenog bića.“[92] On priznaje da „ideja o ancedentnom [pre-egzinstentnom] očinstvu i sinstvu u okviru Boga, koji se razlikuju od manifestovanog sinstva iz inkarnacije...nigde jasnim rečima nije naznačena od strane Jovana.“[93]

Reč u Jovanu 1:1

O „reči“ Božjoj se [u Starom Zavetu] često govori kao o nečemu što ima objektivno postojanje, i poseduje urođenu moć samospoznaje. „Mudrost“ Božja u nekim pasusima više nije Božja osobina, već personifikacija njegove misli. U Izrekama 8 „mudrost“ Božji plan ili koncepcija, artikulisani okvir univerzuma kao moralnog organizma. Njegovo stvaranje je prvo spoljašnje delovanje božanskog uma. Budući da je projektovana van Božjeg uma, ona postaje predmet njegovog razmišljanja; ona je „u“ Boga [vidi Jovan 1:1: "reč beše u Boga," što ne znači da je reč bilo druga osoba].[94]

Engleski prevodi Grčke Biblije pre KJV tumače Jovana 1:3-4: „Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo. U njojbeše život, i život beše videlo ljudima“. Na sličan način veliki broj savremenih nemačkih i francuskih prevodilaca opisuju reč kao „ona“, ne „on“. Stoga ne postoji razlog da se o reči razmišlja kao o osobi, sve dok se ne otelotvori u Isusu u Jovanu 1:14.[95]

Setite se da „reč“ u Hebrejskoj Bibliji, osnovi Novog Zaveta, ne označava osobu ni u jednom od svojih 1455 pojavljivanja. U Starom Zavetu ne postoje indicije da je Mesija bio osobe pre svog začeća. Upravo suprotno se kaže: Mesija izričito nije svemoćni Bog, [96] već jedinstveni, konačni, prorok kao Mojsije, koji nastaje u izraelskoj porodici (videti 5. knj. Mojsijeva 18:15-19; Dela 3:22; 7:37).

Većini čitalaca Biblije se dogodi zanimljiva „promena“ kada dođu do uvodnog stiha Jovana: „U početku beše Reč, [ovde oni pretpostave da je značenje, da u početku beše Sin Božji, drugi član Trojstva] i Reč [koja se shvata kao Sin] beše u Boga [Bog se ovde shvata kao Otac]“ – a šta dolazi posle? i „Bog [Otac] beše Reč [Sin].“ „Sin je bio Otac“ je očigledna greška. Ali kako bi se ovo izbeglo, reč „Bog“ u Jovanu 1:1 trijadolozi usred rečenice menjaju iz „Otac“ u „osoba u Bogu.“ Svakako da je to nezadovoljavajuće i podrazumeva ubacivanje mnogo kasnije teologije u Jovana.

To možemo prikazati na sličan način menjajući „Isus“ umesto „Reč“:

Jovanovi hebrejski slušaoci nisu propustili vezu koju Jovan čini sa prve tri reči – koje su identične rečima kojima počinje 1. knj. Mojsijeva. U Novom Zavetu, kada vidite reč „Bog“, ona se odnosi na Boga Oca. To se ponavlja preko hiljadu puta u Novom Zavetu. Samo je u dva slučaja sigurno da se „bog“ odnosi na Isusa (Jevr. 1:8; Jovan 20:28).

Bog = Otac. Ako primenimo tu činjenicu da Bog znači Otac, stih glasi „U početku beše Reč, i Reč beše u Oca, i Otac beše Reč.“ Ko ili šta je Reč? Ukoliko je Reč = Isus, onda dobijamo „U početku beše Isus, i Isus beše u Oca, i Otac beše Isus.“ Isus je bio Otac?!

Ukoliko je Reč = Sin, onda znači „U početku beše Sin, i Sin beše u Oca, i Otac beše Sin.“ Sin je bio Otac?!

To je konfuzija. Kada pretpostavite da je „Reč“ osoba (pod imenom Isus ili Sin), dobijena kontradikcija (Sin je bio Otac) pokazuje da je takva pretpostavka netačna. „Reč“ o kojoj Jovan govori je upravo ti: izgovorena reč Boga Oca, koji je u Hebrejskom Svetom Pismu poznat pod imenom JHVH, Stvoritelj. Reč u Jovanovom prologu nije osoba, već izgovorena reč Stvoritelja, kojom je sve stvoreno.[97]

Tek kada se Jovan pogrešno pročita kao da znači „U početku beše Sin“ dolazi do remećenja biblijskog monoteizma, protivreči se biblijskim opisima rođenja i ljudski Isus se zamenjuje. Ako je Sin postojao od početka umesto reči obećanja Božje namere, tada se Isus identifikuje kao Jahve, pa imamo dva Jahvea, odnosno dva Boga. Ali kao što je učeni profesor primetio „Za apostole je nemoguće da identifikuju Isusa kao Jahve. Psalm 110:1 i Malahija 3:1 to sprečavaju.“[98]

Dr Colin Brown, glavni urednik The New International Dictionary of New Testament Theology, piše: „Uobičajena je, ali očigledna greška čitati uvod u Jovanovo jevanđelje kao da piše 'U početku beše Sin, i Sin beše u Boga, i Bog beše Sin' (Jovan 1:1). Ono što se ovde dogodilo je zamena reči Sin umesto Reč.“[99]

U Marku 10:18 Isus kaže „Niko nije blag osim jednog Boga.“ To je ključna izjava... Ovaj tekst pravi jasnu razliku između Isusa i Boga... Iz ovog teksta niko ne može zaključiti da je evanđelista [ili Isus!] Isusa smatrao Bogom.[100] Postoji istina u ovoj izjavi: „Hrišćani su se udaljili od hrišćanstva, a da toga nisu ni svesni.“[101]

Masivni statistički dokazi

U Bibliji se reči koje znače „Bog“ pojavljuju dvanaest hiljada puta (Elohim, Yahweh, Adonai, Theos). Ni jednom u tim pojavljivanjima reč „Bog“ ne označava Boga u tri osobe ili trojnog Boga. Nijedan pisac Biblije nikada nije govorio o trijadološkom Bogu. Strong's Concordance veoma pogrešno daje „Trojstvo“ kao jednu od definicija Boga (theos). Ne navodi nijedan primer iz Biblije, budući da ne postoje. To treba da navede čitaoca da zastane i razmisli. Da li je tradicionalno viđenje Boga zaista bazirano na Svetom Pismu, ili predstavlja odstupanje od biblijskog učenja i biblijskog Isusovog učenja?

Napuštanje prave istine

Istaknuti savremeni naučnici razmišljaju i problematičnoj mešavini Biblije i filozofije koja predstavlja nasleđe većine današnjih crkava. Rešenje problema, kako naglašavaju, je povratak učenju samog Isusa:

U stepenu u kome se hrišćanstvo odvojilo od svojih hebrejskih korena i poprimili helenističku i rimsku formu, ono je izgubilo svoju eshatološku nadu i predalo svoju apokaliptičnu alternativu „ovom svetu“ nasilja i smrti. Ono se utopilo u gnostičku religiju iskupljenja iz kasne antike. Od Justina, pa na ovamo, mnogi su smatrali Platona „hrišćaninom pre Hrista“ i veličali njegov osećaj za božansku transcedentnost i vrednosti duhovnog sveta. Božja večnost je zauzela mesto Božjoj budućnosti, raj je zamenio dolazeće Carstvo...besmrtnost duše je zamenila vaskrsenje tela...svi grčki i latinski oci su morali da se bore protiv te savremene gnostičke religioznosti, a mnogi su joj podlegli...Gnostička duhovnost, zapravo, zamenjuje prvobitnu jevrejsku i hrišćansku vitalnost ponovo rođenog života iz Boga stvoritelja.[102]

Izazov crkvi

Profesor J. Harold Ellens je dao izazov crkvi da nastavi sa nedovršenim poslom reformacije i obnovi Isusovo učenje i hristologiju.

Izgleda kao potpuna istina da agenda ekumenskih sabora hrišćanske crkve tokom četvrtog i petog veka, koja je trajno oblikovala dogmatsku tradiciju hrišćanske vere definišući prirodu božanske ontologije [ko je Bog] i operativnu hristologiju, nije bila biblijska agenda. To je bila posebna vrsta helenističke i neoplatonističke agende. Zaista, pokazuje se da je to modifikovana verzija Filonove agende helenističkog judaizma, sprovedena kroz teologe iz Aleksandrije i njihove verske škole. Cilj te agende, kao i Filonova ambicija, je racionalizacija tradicije biblijskog monoteizma u hristijanizovanu grčku filozofsku teologiju, oblikovanu kroz jezik, konceptualne kategorije i kulturološki kontekst aktuelan u vreme i na mestu tih teoloških debata, kroz Filonov srednji platonizam i kasniji neoplatonistički rečnik, kategorije i hijerarhijske modele božanstva.[103]

J. Harold Ellens potvrđuje naše stanovište na osnovu jasnog svedočanstva o onome što je crkva učinila sa svojom centralnom figurom:

Vreme je, dakle, da hrišćanska crkva prizna da poseduje veoma posebne vrste materijala koji čine njenu versku tradiciju. To nije verska tradicija biblijske teologije. To nije jedinstvena, nadahnuta i autoritativna Božja reč. To je pre posebna vrsta grčke religijsko-filozofske mitologije... Crkva otvoreno treba da prizna da njeni koreni ne leže u Isusu iz Nazareta niti u centralnoj tradiciji biblijske teologije...Njeni koreni su u Filonovom helenističkom judaizmu i hristijanizovanom neoplatonizmu od drugog do petog veka. Budući da je to tako, crkva treba da prizna svetu ljudi koji traže istinu i svetu drugih religija da hrišćanska crkva govori samo kroz sopstveni istorijski i filozofski autoritet, a ne kroz božanski autoritet niti jedinstveno Otkrivenje Isusa Hrista ili Boga.[104]