,,Možda bi pomoglo promovisanju umerenosti i, na kraju, dogovora kada bismo u svakoj prilici bili voljni da sopstvenu doktrinu [Trojstva] predstavimo kao potpuno nedokučivu”.[1]

,,Na prvom mestu treba shvatiti da je Jovan, u istoj meri kao i ostali, pouzdan sledbenik fundamentalnog načela judaizma, unitarnog monoteizma (cf. Rim. 3:30; Jakov 2:19). Postoji jedan, istiniti i stvarni Bog (Jovan 5:44; 17:3): sve ostalo su idoli (1. Jovanova 5:21). Zapravo nigde Jovanovo jevrejstvo, koje se pojavljuje u svim skorašnjim istraživanjima, nije jasnije.”[2]

Bibliju, na neki način, treba proučavati kao mesto zločina. Mnogima koji idu u crkvu, a koji uglavnom ne čitaju dokumente na orignalnom hebrejskom ili grčkom jeziku, nije poznato da je u nekim prevodima na delu moćna i nepoštena pristrasnost. (Dali smo primer u našoj diskusiji o reči "obožavati" u petom poglavlju). Prevod može biti najskriveniji oblik tumačenja. Ponekad se učini da da tekst govori – u skladu sa ,,ortodoksnim” pogledima na Boga, Isusa i spasenje – ono što treba da govori na svetlu kasnije teologije. Postoji nesavestan pokušaj, od strane onih koji zastupaju većinsko mišljenje, da se tekst Svetog Pisma podupre stubovima koji podržavaju ,,ispravne” doktrine. Ali, takođe postoji stalan baraž primedbi od strane protivnika da ,,ortodoksija” u stvari nije baš ono što tvrdi da jeste. Primedbe usmerene protiv većinskog mišljenja imaju dugu istoriju. Žalbe da je crkva pogrešno protumačila Novi Zavet nisu ništa novo.[3]

Sofisticiranost savremenog proučavanja Biblije i ogromna količina lako dostupnih informacija putem interneta pomaže istraživačima da otkriju jasnu tendenciju ,,ortodoksije” da učini da se Biblija, kad god je to moguće, slaže sa postbiblijskom teologijom.[4] Umesto da priznaju da je vera iz drugog veka skrenula na pogrešan put, kada su filozofski obučeni grci postali u određenom smislu hrišćani i sa sobom doneli svoje filozofske pretpostavke, ,,ortodoksija” insistira na traženju porekla "ispravnih pogleda" neprekidnom linijom do same Biblije.

Malo detektivskog rada će otkriti neke uznemirujuće činjenice o tome šta se događalo. Jovanovo jevanđelje je upotrebljeno kako bi se ostatak Biblije, protivno smislu Svetog pisma kao celine, prisilno uklopio u kasniju teologiju crkvenih sabora. Jovan 8:58[5] se, na primer, koristi za promovisanje ideje, bez obaziranja na ostatak Novog Zaveta, da je Isus u svakom smislu jednak Bogu i da je preegzistirao kao ,,večni Bog Sin”. Velika koncentracija Jovanovih stihova se zatim potkrepljuje sa nekoliko Pavlovih stihova. Sinoptička jevanđelja – Matej, Marko i Luka – se ne tretiraju kao primarni podaci za opisivanje Boga i Isusa. Iskrivljena verzija Jovanovog jevanđelja se tada primenjuje na ostatak Biblije. Jovan je učinjen glavnim osloncem kasnije teologije o Bogu kao više osoba, i Isusu koji nije prvobitno bio čovek.

Ono što se zaboravlja u svim citiranjima Jovana je da je ,,Jovan pouzdan svedok, kao i svako iz Novog Zaveta, fundamentalnom principu judaizma, unitarnom monoteizmu... (Jovan 5:44; 17:3)”.[6] Ti Jovanovi tekstovi su trebali da pruže čvrstu prepreku svakom razvodnjavanju, modifikovanju, ili ,,proširenju” Isusovih sopstvenih izjava. Na žalost, Jovanov i Isusov unitarni monoteizam su potisnuli tekstovi izvučeni iz istog Jovanovog jevanđelja i upotrebljeni protiv njega, kako bi protivrečili njemu i Isusu – i kako bi protivrečili jasnom i detaljnom viđenju porekla Isusa Sina Božjeg i tome ko je zaista on.

Kumulativni efekat jezika o Bogu

Zaista je veoma teško u Svetom Pismu pronaći doktrinu koja govori ,,Isus je Bog” i ,,Otac je Bog” budući da se Bog hiljade i hiljade puta opisuje ličnim zamenicama u jednini (Ja, Ti, On, Njegov). Lične zamenice u jednini, ukoliko se pridržavamo istorijskog gramatičkog metoda tumačenja kao što tvrde evangelisti, ili jednostavno korišćenjem zdravog razuma, označavaju jednu osobu. Reč ,,ja” koja se stalno upotrebljava za Boga, označava jednu određenu osobu. Bog se tako stalno opisuje. Isus je isto tako ,,ja” kao posebna i određena osoba,[7] kao i svih sinova u odnosu na svoje očeve. Isus govori o svom Ocu i sebi zajednički sa ,,mi” (Jovan 14:23; 17:21). Njegov Otac je još jedan poseban svedok onoga što Isus govori (Jovan 8:17-18).

Opisi Boga u Bibliji kao jedne posebne osobe koja ima jedinstveni položaj Božanstva isključuju suprotna gledišta koja smatraju da je On više od Jednog: ,,Ja sam Gospod, i nema drugog, osim mene nema Boga” (Isaija 45:5). ,,Ti si sam Bog” (Isaija 37:16; Ps. 86:10). ,,Ja sam Gospod i nema drugog” (Isaija 45:6). ,,Nema osim mene drugog Boga, nema Boga pravednog i Spasitelja drugog osim mene” (Isaija 45:21). ,,Tebe jedinog istinitog Boga” (Jovan 17:3). Biblija koristi sav rečnik u svom cilju da obavesti čitaoca da postoji samo jedan jedini Bog i da je on jedino Božanstvo. Niko nema poteškoća da identifikuje Iliju kao jednu ljudsku osobu: ,,ja ostah sam” (1. Carevima 19:14). Upravo taj isti jezik predstavlja Boga kao jednu osobu. Ali je jednostavnost biblijske unitarne teologije postala noćna mora kompleksnosti pod pritiskom kasnije teologije koja koristi grčku filozofiju.

Ni za jedno od dvanaest hiljada pojavljivanja reči koje označavaju Boga u Bibliji ne može pokazati da označava trojnog Boga, ili Boga u tri osobe. Trojstvo kao ,,Bog“ se nikada ne pojavljuje u Bibliji. Niti se reč Trojstvo, niti i najmanja naznaka da Boga čine tri ravnopravne, večne osobe ne pojavljuju u trideset jednoj hiljadi stihova koji čine Sveto Pismo. Otac, Sin i njihov Sveti duh se često pominju zajedno u Novom Zavetu. Samo indoktrinacija iz kasnijeg doba moža navesti čitaoce da pretpostave da sva ,,tri“ čine Jednog Boga. Pavle, kada daje izjave o veri, povezuje Boga i Isusa u odnos između Boga i čoveka. ,,Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus“ (1. Tim. 2:5). Gospod Mesija je i dalje ljudsko biće, različito od Jednog Boga, svog Oca.

Očigledna činjenica da Novozavetni pisci misle na Oca, kada kažu Bog (više od 1300 puta), je prisilila neke komentatore na čudno mišljenje da se ,,Otac“ ponekad odnosi na celo Trojstvo! Svako od više od 1300 pominjanja Boga (theos) kao Oca predstavlja svedočanstvo unitarne vere Svetog Pisma. To predstavlja problem komentatorima koji očekuju da u Svetom Pismu pronađu teologiju crkvenih sabora.

Prislino unošenje Trojstva u biblijski tekst

Iz ovog razloga Stuart Olyott u The Three Are One citira Pavlovi unitarnu izjavu, ,,Ali mi imamo samo jednog Boga Oca“ (1. Kor. 8:6). On komentariše, ,,Ovde je reč `Otac` jednaka rečima `jedan Bog`. Pavle govori da postoji samo jedan Bog, i pri tome ni u kom slučaju ne misli na osobe koje čine Boga... Titula `Otac` se upotrebljava za Boga, a ne za posebnu osobu u Bogu.“[8] Njegova želja da opravda svoju veru u Trojstvo pomoću Svetog Pisma ga primorava da čita ,,Otac“ kao da označava, ne jednu od osoba, već celog trojnog Boga. Očigledno je da ga stalno izjednačavanje Boga sa Ocem u Novom Zavetu ne uverava u unitarni monoteizam Biblije. Pritisak koji ga tera da bude lojalan ,,sistemu“, čini objektivnost nemogućom.

Ogromna količina dokaza za jevrejsko hrišćanski monoteizam, sa kojima se suočavaju, je prisilila trijadologe da sakupe sve moguće ,,dokazne tekstove“ kako bi podržali svoj stav. Ponekad se pomažu tekstovima kojima je, na originalnom grčkom jeziku, manipulisano kako bi išli u prilog Trojstva. Istorija prenošenja grčkih rukopisa iz ranih vekova do sadašnjeg vremena je vrlo indikativna. Pokazuje flagrantne slučajeve ,,nameštanja“ grčkog teksta kako bi se unela ideja o trojnom Bogu i da je Sin Božji zapravo Bog.

U Verziji Kralja Džejmsa postoji pasus u 1. Jovanovoj 5:7 koji je danas univerzalno prihvaćen kao falsifikat. Dodat je rukopisu kao trijadološki dokazni tekst i skoro slučajno je uključen u Autorizovanu Verziju iz 1611. Beleške iz bilo koje savremene studije će čitaocu pružiti potrebne informacije o njegovom odsustvu iz originalnog teksta. Bruce Metzger je zaključio, ,,Sigurno je da su te reči lažne i da nemaju prava da stoje u Novom Zavetu.“[9] Još jedan primer teksta koji je izmenjen je 1. Timotiju 3:16. Ovaj stih u KJV glasi ,,Bog se javi u telu“. Savremene verzije su reč ,,Bog“ zamenile sa ,,On koji“. Promena originalnog ,,On koji“ (na grčkom Oz) je veoma lukavo izvedena tako što su neki pisari promenili O (omikron) u q (teta) što daje qz (teta sigma). Čitanje THS je skraćeni oblik grčke reči theos, Bog. Sve što treba da se uradi je da se povuče mala poprečna linija preko sredine slova O kako bi se dobilo grčko slovo teta (q). Na taj način je učinjeno da tekst zvuči trijadološki i podržava inkarnaciju ,,Bog se javi u telu“. "On koji" (Oz) je promenjeno da znači ,,Bog“ (qz).

1. Jovanovu 5:20 (,,I da budemo u istinitom Sinu Njegovom Isusu Hristu. Ovo je Istiniti Bog i Život večni“) neki komentatori smatraju indicijom da je Isus Bog. Budući da bi to poništilo Isusovu unitarnu veru, mnogi drugi komentatori, i evanđelisti i liberalni, prepoznaju da referenca ,,Istiniti Bog“ predstavlja naziv za Isusovog Oca. Tada stih postaje eho Jovana 17:3 gde Isus pažljivo pravi razliku između ,,jedinog istinitog Boga“ (Oca) i sebe, Mesije. U 1. Jovanovoj 5:20 mi smo u istinitom Sinu Njegovom Isusu Hristu. Otac je taj koji je jedan istiniti Bog, kao što je Isus rekao u Jovanu 17:3.[10] Mi smo u savezu sa jednim Bogom, Ocem, tako što smo u harmoniji sa njegovim jedinstvenim i ljudskim Sinom.

Prepisivači su pokušali da zamagle rađanje (nastajanje) Sina Božjeg u 1. Jovanovoj 5:18. Jovan govori o Isusu kao o onome „koji je rođen“, koristeći aorist glagola koji označava trenutak u prošlosti. Rađanje Sina bi bilo očigledno protivrečno trijadološkom konceptu da je Sin uvek postojao. Neki grčki rukopisi pokazuju pokušaj da se izbegne poreklo Sina kao rođenog u vremenu. Oni su zamenili „ga“ u rečenici „koji je rođen od Boga čuva ga“, sa „se“, na taj način izbegavajući pominjanje Isusa kao „rođenog“ i koji sada čuva hrišćanina. Tekstom je manipulisano kako bi mu se dao čudan smisao da hrišćanin čuva sebe. Opet, Metzger preferira očiglednije tumačenje: „Komisija je razumela da se `onaj koji je rođen` odnosi na Hrista.“[11] Ovaj stih je posebno važan zato što pokazuje da se Jovan u potpunosti slaže sa Lukom i Matejom koji takođe govore o rađanju Sina u istoriji, u utrobi svoje majke (Luka 1:35; Mat. 1:1, 18, 20).

Tertulijan je optužio gnostike da su izmenili grčki tekst kako bi izbegli pominjanje bezgrešnog rođenja u Jovanu 1:13, i to može lako biti slučaj. Čak i kada se glagol uzme u množini („koji su rođeni“), pozivajući se na vaskrsenje hrišćana, i dalje postoji paralela između našeg vaskrsenja i čudesnog rođenja Isusa Sina.

Postoji još jedan ili dva stiha u kojima trijadolozi misle da su našli reference na Isusa kao Boga. 1317 pominjanja Isusovog Oca kao „Boga“ izgleda nije dovoljno da ih uveri da je samo Otac Bog. U tih nekoliko stihova u kojima navodno postoje reference o Isusu kao „Bogu“ postoje gramatičke dvosmislenosti koje odluku ko se naziva Bogom čine nesigurnom. Povremena uporeba naziva „Bog“ za Isusa, u sekundarnom smislu, svakako ne može nadjačati obimnu i konstantnu biblijsku upotrebu reči „Bog“ samo za Oca.

Učenje bi svakako moralo biti utemeljeno na ogromnom broju nedvosmislenih dokaza da je Bog jedna osoba koji postoje u celom Svetom Pismu. Bazirati učenje na gramatički dvosmislenim tekstovima nije uopšte mudro. Možemo sa sigurnošću reći da se Isus naziva „Bog“ dva puta, u Jevrejima 1:8 u Jovanu 20:28. Za nekoliko drugih pasusa se ne mogu dati čvrsti dokazi. Titu 2:13 je primer teksta koga često koriste evangelisti kao da je jasan, dok se zapravo prevodi upečatljivo razlikuju. Prevod u KJV može lako biti tačan: hrišćani „Čekaju blaženu nadu i javljanje slave velikog Boga i Spasa našeg Isusa Hrista“.[12]

Isus se ovde ne naziva „Bog“. Kao što je Nigel Turner primetio, „Ponekad se određeni član ne ponavlja kada postoji jasna odvojenost ideja“.[13] U ovom stihu Bog i Isus su jasno odvojeni pa ne postoji potreba da se određeni član ponovi kako bi se osiguralo to razdvajanje.

Sigurno ne postoji Trojstvo u Isaiji 48:14-16. Obratite pažnju na interpunkciju u RSV:

„Skupite se svi i čujte! Ko je od njih objavio ovo? GOSPOD ga miluje; on će izvršiti volju Njegovu na Vavilonu, i mišica će njegova biti nasuprot Haldejcima. Ja, ja [GOSPOD Bog], rekoh i pozvah ga, dovešću ga [Mesiju], i biće srećan na svom putu. Pristupite k meni, čujte ovo: od početka nisam govorio tajno, otkako to bi bejah onde.“ A sada Gospod BOG posla me i Duh Njegov.

Obratite pažnju da se u RSV navodnici zatvaraju posle „bejah onde“. Novi govornik tada kaže „A sada Gospod BOG posla me i Duh Njegov.“ Mesija, ili možda prorok je ovde predstavljen kao poslanik GOSPODA (Boga). Velika većina naučnika trijadologa nikada ne bi navela ovaj pasus kao bilo kakav dokaz Trojstva. Neverovatno je da naše razumevanje toga ko je Bog treba da bude zasnovano na gramatičkim detaljima.

Rođenje znači rođenje

Dokle su trijadolozi spremni da idu da bi opravdali postbiblisjko učenje se vidi kada reč „roditi“ liše njenog stvarnog značenja i daju mu novo „teološko“ značenje koje ne priznaje nijedan leksikon.[14] Ova smicalica koliko uporno tradicija pokušava da nadjača i suzbije smisao jednostavne biblijske terminologije. Psalm 2:7 govori da je Bog rodio svog Sina: „Ti si sin moj, ja te sad rodih“. To je božansko proročanstvo koje nas usmerava na buduće pojavljivanje njegovog jedinstvenog Sina, Mesije. Budući da roditi znači stvoriti, poticati od,[15] kako se onda to može pomiriti sa dogmatskim pogledom da Sin nema početak i da je večan? Problem je veliki budući da u tekstu ne samo da je Sin rođen, već je rođen „sad“. Ovaj stih se primenjuje na Isusovo rođenje u Delima 13:33: Bog „rodi Isusa“.[16] Dela 13:34, nasuprot tome, govore o vaskrsenju (takođe videti Jevr. 1:5; 5:5; uporedi 1. Jovanova 5:18, ne u KJV).

Arhitekte Trojstva su pokazale veliku inovativnost dok su pokušavali da zaobiđu „problem“. Govorili su da kada Bog „rađa“ to mora biti događaj van vremena, budući da je Bog večan. Štaviše, za Boga je sve vreme isto, pa kada On kaže „sad“, to mora značiti „večni trenutak koji nema početak ni kraj“. Ali to znači uništavanje značenja reči i komunikacije. Olyott, koga smo već citirali, kaže, „Sin duguje svoje stvaranje Ocu“, a zatim, uništavajući reč „stvoriti“, kaže, „Taj odnos između Oca i Sina nije imao početak“.[17]

Tema kojom se bavimo u ovoj knjizi se okreće oko pitanja koliko večnih osoba postoji u univerzumu. Budući da je postbiblijska crkva odlučila da postoje tri osobe koje čine Boga, poreklo osobe Isusa je bilo neugodna tema. Sin je naposletku bio rođen. Reč roditi ima savršeno jasno značenje: razmnožiti se, učiniti da neko nastane. Štaviše, jasno je da je sin rođen u vremenu, i to u tačno određenom trenutku: „Ti si sin moj, ja te sad rodih“ (Ps. 2:7). Hrišćanstvo je na prvom mestu religija ukorenjena u istoriji. Isusova priča je u isto vreme i Božja i naša, i događa se u vremenu. Njeni veliki događaji se događaju određenih dana i u određeno vreme. U Starom Zavetu, Sin je obećan za trenutak u budućnosti, što znači da još nije postojao. Dolazak Sina, kao potomka Cara Davida, je zagarantovano u Božjem programu i u skladu sa njegovim rasporedom. Ali to nije tako u vrlo filozofski orijentisanoj doktrini Boga i Sina nasleđenoj od crkvenih sabora.

Biblijske izjave od ključnog značaja o tome kako i kada je Bog rodio, odnosno stvorio, svog Sina, se ne mogu pomiriti sa Sinom Božjim koji nema početak. Ali bez večnosti Sina, ne može postojati Trojstvo koje je preneto u Nikeji.

Šta se može učiniti? „Crkveni govor“ dolazi da pomogne i „uvredljivim“ rečima su date nove definicije nepoznate rečnicima i leksikonima. Reči iz Biblije koje se odnose na poreklo Sina Božjeg su jednostavno lišene njihovog stvarnog značenja. Zadatak objašnjavanja novih značenja i davanje teološke „perspektive“ rečima iz Biblije je poveren učenom sveštenstvu. Oni su postali zaštitnici tih ezoteričnih i neuobičajenih značenja. Obična javnost, koja tumači reči po njihovom značenju iz rečnika, je smatrana nekompetentnom da tumači „viši smisao“ koji je dat rečima od strane obrazovanih crkvenih lidera. Posledice ovog iskrivljenja jednostavnih reči se osećaju do danas. Ponekad se radoznalim ljudima u crkvi savetuje da ne opterećuju svoje glave „teološkim“ pitanjima koje je najbolje ostaviti „ekspertima“.

Nasuprot svojoj tvrdnji da u slučaju Sina Božjeg „roditi ne može značiti roditi“, isti naučnici nedosledno nastavljaju da tvrde da veruju u gramatički metod tumačenja, po kome se rečima daju njihova uobičajena leksička značenja. Ali koji leksikon ili rečnik će podržati tvrdnju da „roditi“ ne znači „doneti na svet, stvoriti“, ili da „sad“ znači „u bezvremenoj večnosti“? Dokazi ove sabotaže Biblije u ime hrišćanstva su dostupni svima.

Ta tema je lepo obrađena u radu Profesora Donalda Macleoda The person of Christ. U poglavlju o „večnom stvaranju“ on nam govori da se ta ideja „često nalazi u izjavama nikejskih otaca i njihovih naslednika.“[18] A zatim daje zapanjujuće priznanje: „Veoma je nejasno koji se sadržaj, ukoliko uopšte postoji, može upotrebiti da se potkrepi koncept.“[19] Tada možda fraze koje dominiraju raspravama o Trojstvu nemaju značenje – termini od kojih Trojstvo u mnogome zavisi nemaju značenje.

Macleod oseća potrebu da pokrije svoju nesigurnost. Večno stvaranje:

je otkriveno, ali je otkriveno kao misterija, a spisi otaca su puni priznanja neizbežnog neznanja o toj temi. Atanasije, na primer, piše: „niti je ispravno pitati...kako Bog rađa, i na koji način rađa. Čovek mora biti pored njega kako bi se upustio u te teme; budući da je ta stvar karakteristična Božjoj prirodi i poznata samo Njemu i Sinu, to on zahteva da bude objašnjeno rečima...Bolje je u neznanju biti tih i verovati, nego neverovati zbog neznanja.“[20]

Ovo je na neki način upozorenje „ne prilaziti“. Ne ispitujte pažljivo reč „roditi“. Ona ima posebno ne-značenje kada se primenjuje na mestriozna dela Boga i Trojstva. Takav utisak je prenet na laike. U isto vreme Trojstvo je smatrano obaveznim verovanjem za spasenje, a njegovo značenje se ne može i ne sme detaljno ispitati, budući da je proglašeno „misterijom“. Ono zahteva neprepoznatljiva značenja ključnih reči. Po popularnom izvoru, ono se može videti ali se ne može razumeti.

Neka savremena istraživanja Trojstva su veoma otvorena. Treba ih pažljivo čitati da bi se videlo kako zaista podrivaju tradiciju koju žele da podrže.  Millard Erickson umalo diže ruke od napora u vezi sa nemogućom pretpostavkom „večnog rađanja“ kada kaže: „Pasuse o rađanju [u Novom Zavetu] treba posmatrati kao da se odnose na zemaljsko postojanje Isusa, umesto kao neko trajno stvaranje od stane Oca.“[21]

Bez doktrine „večnog rađanja“ Sina, Trojstvo se ruši. Mora se podići snažan protest na bazi Svetog Pisma i gramatičkog istorijskog metoda kojim se mora čitati. Argumenti Atanasija i Grigorija Bogoslova za „večno rađanje“ su zasnovani na potpuno nepoznatom smislu dobro definisanih grčkih reči. Macleod se upušta u objašnjavanje gledišta crkvenih otaca ovom zapanjujućom rečenicom: On kaže da za arhitekte dogme o Sinu „roditi ne znači doneti na svet.“[22]

Ja smatram da sva konfuzija oko toga ko su Bog i Isus potiče iz te zapanjujuće tvrdnje. Primenjen je „Hampti-Dampti“ pristup rečima koji nas je lišio uvida u dragocenu istinu. Upravo je Hampti-Dampti izjavio da reči imaju ono značenje koje on izabere da imaju.[23]

U svakom rečniku grčkog ili engleskog jezika se odmah može naći da „stvoriti“ znači „roditi“, odnosno „doneti na svet“. Ali se moramo rešiti značenja reči „roditi“ kako bi poreklo Sina Božjeg postalo jasno. Kasniji katolički predstavnik crkve, Jovan Damaskin, je govorio o večnom Bogu koji „stvara…bez početka...taj Bog čiji su priroda i postojanje bezvremeni, ne mora stvarati u vremenu“.[24] Ali to znači govoriti Bogu šta on ne radi. Po ovom argumentu Sin jednostavno postoji, bez bilo kakvog nagoveštaja postajanja. Po rečima crkvenog oca Grigorija Bogoslova, Sin je „rođen bez porekla.“[25] Sin, dakle, na svetlu značenja tih reči, ima „početak bez početka“. Nije ni čudo, kako Macleod kaže, „To pitanje [o stvaranju] je Grigorija Bogoslova dovelo skoro do apopleksije. Istina je da smo izgubljeni. Mi znamo da se Sin razlikuje po činjenici da je rođen, ali mi ne znamo šta znači rođen.“[26]

Ali mi to znamo! Matej i Luka su to veoma dobro objasnili. I ponovo možemo pronaći pravi put ako napustimo lavirint konfuzne terminologije[27] koja je preplavila jednostavnu upotrebu reči „roditi“ u Svetom Pismu. Kada prihvatimo otkrivene reči iz Svetog Pisma i prestanemo sa pokušajima da ih zanemarimo, sve će biti jasno. Luka i Matej su se jako potrudili da nam detaljno objasne rođenje Sina. Sin je povezan, korak po korak, sa procesom rađanja iz 42 faze, kao potomak Avrama preko Davida.[28] Matej nam govori da nam daje činjenice o „Rodoslovu Isusa Hrista“ (Mat. 1:1). Centralni junak hrišćanske vere je predstavljen uvodnim stihom Novog Zaveta kao „Isus Hrist, sin Davida i Avrama“. 1. Jovanova 5:18 takođe govori o Isusu kao o „rođenom“ – aorist pokazuje prošli trenutak u vremenu – i ne postoji nikakva naznaka da je Jovan bio u nedoumici oko značenja reči „roditi“. To znači da je Sin tada nastao, a ne da je prenet iz jednog oblika postojanja u drugi. Sin je po Jovanu jedinorodni Sin. Njegovo poreklo je jedinstveno. Njegovo rađanje je direktna posledica Očeve intervencije.

Ceo problem se može svesti na sledeće: Po crkvenim ocima stvaranje ne znači nastajanje. Macleod priznaje očigledno, da „u ljudskom stvaranju, naravno, to jeste slučaj, ali kada je u pitanju božansko stvaranje, onda nije.“[29] Ali kakvo je to proizvoljno odbacivanje jasnog jezika? Da li Bog nije sposoban da sprovede sopstveno stvaranje i putem biološkog čuda, kroz svog Duha, začne i rodi poglavara novog stvaranja, Sina Božjeg? Zar Pavle nije rekao da je Adam „prilika“ onog koji treba da dodje? (Rim. 5:14). Ceo koncept „večnog stvaranja“, „početka bez početka“ je mitska izmišljotina koja nema potporu u bilo kom biblijskom tekstu ili bilo kakave leksičke definicije reči. On podrazumeva zanemarivanje pravog značenja reči. Jezik je pretučen do smrti. Posledice koje trpe članovi crkve i njihove vođe su haotične i zbunjujuće.

Dr. John MacArthur

Nesrećan povratak pogrešnom razumevanju reči „rađanje“ se dogodio kada je komentator i evanđelista John MacArthur odlučio da usvoji pogled na stvaranje koji je u ranijim godinama smatrao nemogućim. MacArthur se složio sa grupom istaknutih protestanata da „rađanje“ znači nastajanje i da je „večno rađanje“ jednostavna kontradikcja. U njegovom komentaru Poslanice Jevrejima, napisanoj 1983. godine, on je podržao gledište da Sin Božji nije postojao pre rođenja Isusa.[30] Napuštajući svoj pređašnji realističan pogled na značenje reči, MacArthur je kasnije napisao:

Moje je uverenje da rađanje o kome se govori u Psalmu 2 i Jevrejima 1 nije događaj koji se dogodio u vremenu...[Hrist] nije imao početak, već je bezvremen kao i sam Bog. Stoga, „rađanje“ spomenuto u Psalmu 2 i reference na njega nemaju ništa sa poreklom.[31]

Reč „roditi“ je zgodno svedena na ništa pod pritiskom „ortodoksije“. „Rađanje“ je jedan od fiksnih termina koji označavaju početak postojanja. Biblija je na tragičan način nadjačana filozofijom i gramatički metod je morao biti napušten. Ljudski Isus je zamagljen.

Neverovatni pokušaji da se izbegne rađanje Sina u vremenu

Ovo pitanje „večnog stvaranja“ navelo je neke evanđeliste na neverovatne poteze. George Zeller i Renald Showers u knjizi The Eternal Sonship of Christ: A Timely Defense of This Vital Biblical Doctrine priznaju da se reč „roditi“ upotrebljava veliki broj puta u Starom Zavetu, „i jednostavna (qal) i uzročna (hiphil) konjugacija u uobičajenom smislu koji podrazumeva stvaranje ili rođenje, kao što bi svako ko je upoznat sa Starim Zavetom i očekivao. Reč se u svom uobičajenom značenju pojavljuje dvadeset i osam puta samo u petom poglavlju 1. Knj. Mojsijeve“[32]

U ovom trenutku u njihovoj diskusiji se pojavljuje zapanjujući primer „nepoštene igre“. Autori preferiraju uzročni oblik glagola koji se pojavljuje u Psalmu 2:7 („Ja te sad rodih“). Drugim rečima, za njih je jednostavnije da se oslobode očiglednog značenja reči tvrdeći da u uzročnom obliku ona jednostavno znači „objavu sinstva“ umesto stvaranje. Problem za te autore trijadologe se sastoji u tome što kada bi dozvolili početak sinstva, to bi jednim potezom uništilo doktrinu večnog Sina, a samim tim i Trojstva. Kada bismo tekst u Psalmu 2:7 mogli jednostavno protumačiti kao „Ja proglasih tvoje sinstvo“, to bi „uklonilo [iz glagola] svaku referencu na početak.“[33]

Oni u tom slučaju prave čudnu tehničku omašku. Oni kažu neko može promeniti glagol iz jednostavnog u uzročni oblik bez promene bilo kog od hebrejskih suglasnika, samo promenom samoglasnika. Podaci su pogrešni. Uzročni oblik glagola bi zapravo zahtevao samoglasničku promenu, ne samo promenu samoglasnika. U oba slučaja to bi značilo falsifikovanje svetog teksta. Nepokolebani, autori posle mnogo muke kaključuju da „rođen“ u slučaju Isusa znači da je on nestvoreni, ravnopravni Sin Oca. „Stvoriti“, drugim rečima, ne znači stvoriti. Znači „ne stvoriti“!

Ono što je najzanimljivije u vezi ovog pokušaja oslobađanja od neželjenih podataka je da čak i promena hebrejskog glagola iz jednog oblika u drugi ne menja jednostavno značenje reči „roditi“, značenje glagola je i dalje „roditi“, „stvoriti“, što je po trijadološkoj teoriji „večnog Sina“ nemoguće. I oblik qal i oblik hiphil od reči yalad u Hebrejskoj Bobliji znače roditi.

Naveo sam ovaj primer samo da bih vam pokazao da su, umesto da napuste voljenu tradicionalnu teoriju o nestvorenom sinu, naučnici koji inače veoma cene Sveto Pismo, pre bi žrtvovali principe integriteta nego da napuste ono što je samo tradicija. Osvežavajuće je vratiti se radu drugih savremenih naučnika koji se ne odupiru tekstu kako bi podržali dugo čuvanu dogmu koja potiče iz vekova posle pisanja Novog Zaveta.

James Dunn nas vraća u stvarnost i jednostavno dobro značenje svojim opažanjem da Matejini i Lukini opisi rođenja prikazuju bezgrešno začeće kao:

Isusovo poreklo, kao rođenje (=nastajanje) Isusa kao Božjeg Sina...To je rađanje, nastajanje koje je očigledno, početak postojanja onoga koji će se zvati, i zapravo i biti Sin Božji, a ne prelazak preegzistentnog bića koje će biti duša ljudske bebe ili metamorfoza božanskog bića u ljudski fetus.[34]

„Ortodoksija“ nas ostavlja u čudu kada nam kaže da „Hristovo rođenje nije početak njegove ličnosti, već samo njegov ulazak u ljudski život“. To vodi ka čudnoj ideji da Hrist „ne bi mogao biti pasivan u momentu svog začeća kao što smo to mi...on ne bi mogao nastati na taj način, već budući da je već postojao, njegovo začeće je njegovo sopstveno delo. On je svesno i slobodno preuzeo našu ljudsku prirodu.“[35]

Ali u biblijskim opisima Isusovog porekla nema ni malo mesta za ovo zapanjujuće učenje da je Isus odgovoran za sopstveno začeće. Na sreću, isti autoritet priznaje da Matej i Luka „ne govore ništa o Hristovoj preegzistenciji, već govore kao da je prvi put nastao pri svom rođenju u Vitlejemu.“[36] To je potpuno tačno. Ali oni o tome ne govore samo „kao da“ su to činjenice. Oni daju stvarne činjenice o veoma važnom Isusovom poreklu. Oni nam na taj način daju jednostavnu definiciju ko je on. Početak postojanja Sina je istorijski događaj obeležen začećem/rođenjem. A Matej i Luka su sačinili svoja jevanđelja pošto je Pavle napisao svoje poslanice. To su sve veoma jaki dokazi da ni jevanđelja ni Pavle nisu smatrali da je Isus bio živ pre svog rođenja. Novi Zavet je jedinstven u svom svedočenju o ljudskom Mesiji. Vrlo je malo verovatno da se Luka i Pavle nisu slagali oko toga ko je bio Isus.

Odbacivanje neželjenih reči iz Biblije

Rođenje Sina je tema velike proročanske izjave u Psalmu 2:7. Za ono što je kasnije postalo „ortodoksija“ rođenje Sina je nemogući koncept. Reč „roditi“ je morala biti eliminisana putem drastičnog poricanja njenog stvarnog značenja. Rođenje Sina je od strane „otaca“ proglašeno kao bezvremeno. Ali daleko od toga da je bezvremeni događaj, što je i onako nemoguće ako reč „roditi“ zadrži svoje značenje, Božje delo iz Psalma 2:7 se dešava „sad“. Crkveni oci, a kasnije i Luter i mnogi drugi koji su ga sledili, izgleda da se nisu uopšte libili oko oduzimanja jasnog značenja rečima „sad“ i „roditi“.

Proslavljeni crkveni otac Origen se oslobodio neprijatnih podataka o poreklu Sina Božjeg:

„Ti si sin moj, ja te sad rodih“. To mu je rekao Bog za koga je svako vreme danas, jer nema večeri sa Bogom, kako ja smatram, i nema jutra, ništa osim vremena koje se proteže, zajedno sa njegovim nepočinjanjem i neviđenim životom. Danas je dan sa Njim [Bogom] u kome je Sin rođen i zato početak njegovog rođenja nije pronađen, kao ni njegov dan.[37]

Avgustin, na kome se zasniva veliki deo naše zapadne teologije, se oslobađa koncepta rođenja ili početka postojanja Sina istim proizvoljnim tretmanom biblijskog teksta. Šta on može da uradi sa neprijatnom činjenicom da Sin Božji počinje da postoji u tačno određenom trenutku? On komentariše Psalm 2:7:

Iako može izgledati da se o tom trenutku, u kome je Isus Hrist rođen u telu, govori proročki; i u večnosti gde ništa nije prošlo u smislu da je prestalo, niti budućnost kao da se još nije desilo, već postoji samo sadašnjost, budući da je sve večno, i uvek jeste; ipak, budući da ,,sad” prenosi sadašnjost, tom izrazu se daje božansko tumačenje, ,,Ja te sad rodih”, dok neiskvarena katolička vera proglašava večno stvaranje snagom mudrosti Boga, koji je jedinorodni Sin.[38]

Protestantski Smith's Bible Dictionary pod ,,Sin Božji” traži od nas, pošto ispravno definiše Sina Božjeg kao Mesiju, da verujemo da:

u još višem smislu tu titulu Bog koristi za svog jedinog Sina, rođenog večnim stvaranjem (videti Ps. 2:7), kao što je predstavljeno u Poslanici Jevrejima (1:5; 5:5), reč „sad“ u tom pasusu, koja opisuje delo Boga, za koga ne postoji juče ili sutra.[39]

Kao podrška tome citira se Luter: „U večnosti ne postoji ni prošlost ni budućnost, već večno danas“. Luterovo nekritičko kopiranje crkvenih otaca, posebno Origena, u vezi ove doktrine pokazuje u kojoj meri je reformacija bila samo parcijalna.

U trećem veku Origen je tvrdio da je Bog rodio svog Sina „večnim stvaranjem“. On nas odvraća od bilo kakvog običnog tumačenja reči „roditi“. Ljudska misao ne može shvatiti kako nerođeni Bog postaje Otac jedinorodnog Sina. On ovo stvaranje Sina naziva „večnim“ i „beskrajnim“.

Drugi crkveni oci zadržavaju agnostički pogled u vezi stvaranja Sina. Irinej „priznaje da ne razume kako je Sin `nastao` od Oca“.[40] On govori o događaju koji je „neizreciv“ i svodi reč „roditi“ na postojanje Božje karakteristike. Ili je možda rađanje Sina „emitovanje materijalne supstance“. Kasniji teolozi izbegavaju ovaj model budući da označava, kao što je i očigledno, početak u vremenu.

Hebrejska reč za „sad“ se pojavljuje u Starom Zavetu nekih 350 puta i nema nikakve veze sa večnošću. Dragoceni tekst „Sad sam te stvorio kao sina“ (Ps. 2:7) je žrtvovan potrebama postbiblijske dogme koja poriče da Sin Božji ima početak u vremenu. Na taj način je mesijanski Sin Davida i Boga (Luka 1:32-35) pretvoren u drugog člana večnog Božanstva. Mesija iz Svetog pisma koji je obećan kao Davidov potomak, pa stoga i iz plemena Judinog, je zamenjen čudnim posetiocem, koji ne pripada ljudskoj rasi.

C.S. Lewis

Kada govori o „večnom rađanju Sina“ u današnje vreme, teologija mora da se upusti u korišćenje „dvosmislenog“ jezika kako bi izbegla očiglednu činjenicu da je u Bibliji Sin začet čudom u Mariji. „Zamislite“, kaže C.S. Lewis

Lewis se takođe upustio u objašnjavanje onoga što se obično naziva „večno stvaranje Sina“. On je napisao: „Jedno od učenja kaže da je Hrist Sin Božji `rođen, ne stvoren`...[što] nema nikakve veze sa činjenicom da kada je Hrist rođen na zemlji kao čovek, taj čovek je bio sin device“. Pre važi, „ono što Bog rodi je Bog“. Ovo negativno objašnjenje donekle razjašnjava, ali nije mnogo od pomoći. Na drugom mestu je rekao da „jedan rađa a drugi je rođen. Očev odnos prema Sinu nije isti kao sinovljev odnos prema Ocu“. Hrist kao „Sin“, opaža Lewis, „ne znači da se on sa Bogom [Ocem] nalazi u istom fizičkom i vremenskom odnosu koji postoji između potomka i muškog roditelja u životinjskom svetu“; ova doktrina podrazumeva „harmoničan odnos koji sadrži jednovrsnost“. Obično ingeniozan i prizeman Lewis ostavlja svoje čitaoce u komplikovanom svetu teološke rasprave o ovoj doktrini, ali (priznajmo) da li je iko nekada čuo jasno ilustrovano izlaganje o ovome sa propovedaonice? U još jednom pokušaju Lewis izjavljuje: „Sin postoji zato što Otac postoji; ali nikada nije postojalo vreme pre nego što je Otac stvorio Sina“. Lewis-u bi bilo najbolje da se u potpunosti kloni ove teme.[42]

Crkvi bi bilo nemerljivo bolje da se kloni svih ovih antibilijskih špekulacija i drži se Mateja i Luke kao osnove za svoju definiciju Boga i Isusa. Lewis sigurno nije dorastao zadatku, hrabro pokušavajući da odbrani „ortodoksiju“ odbacio je Novozavetno učenje o Isusu i činjenice o poreklu Sina Božjeg. Roditi ne znači samo imati „harmoničan odnos koji podrazumeva jednovrsnost“!

Jedna knjiga koja leži na drugoj nema ništa sa jednom knjigom koja rađa drugu. Analogija je neubedljiva. Roditi znači mnogo više od imati odnos; znači učiniti da neko nastane. Rađanje izaziva pojavu nove osobe. Biblija na jednostavnom jeziku dobro oslikava smisao Psalma 2:7: „Ti si Sin moj, sad sam ti podario postojanje“. Taj stih leži u pozadini činjenica o Isusovom poreklu u Mariji koje Matej, Luka i Pavle primenjuju na život Sina u Delima 13:33.[43] Jevrejima 1:5 i 5:5 takođe objašnjavaju rođenje Sina kao ispunjenje obećanja da će Bog biti otac sina Davidovog (Jevr. 1:5, u kombinaciji sa Ps. 2:7 i 2. Sam. 7:14 koji imaju isto tvrđenje).[44]

Jovan, koji treba da je glavni svedok večnog Sina Božjeg, govori o Isusu kao o onome ,,koji je rođen” (1. Jovanova 5:18): ,, koji je rođen od Boga čuva se”. Kao što smo videli, u nekim rukopisima su načinjeni pokušaji oslobađanja ovog neprijatnog stiha izbegavanjem reči „rođen“ koja opisuje Isusa, ali referenca na Sina koji je rođen očigledno preživela u savremenim prevodima, koji su zasnovani na sigurnijem čitanju rukopisa.

Zapanjujuća spremnost baratanja rečima oslikava pokušaje pisaca čija je namera opravdavanje nebiblijskog učenja koje podrazumeva „večno rođenog“ Sina. Jednom kada se izbaci jasno značenje reči, može se učiniti da Biblija govori skoro bilo šta. U slučaju Boga koji rađa svog Sina Isusa, jasno značenje je moralo biti izbačeno kako bi se Sin učinio večnim kao i Otac. Luka je bio lucidno jasan. Njegov opis objašnjava rođenje Sina koje se dogodilo božanskim biološkim čudom. Podjednako je jasno i Lukino pominjanje Svetog duha kao sredstva za Božje stvoriteljsko čudo koje je izveo u Mariji. Sveti duh navodi čitaoca da odmah pomisli na stvarateljsko delovanje duha u Postanju, isključujući bilo kakvu pomisao na nestvorenog Sina!

Jovan, poglavlje 1

Manje očigledno od pokušaja izbegavanja reči „roditi“ je umetanje velikog slova „R“ u reč „reč“ u Jovanu 1:1, čime se stvara utisak da postoje dve osobe u Bogu. Ali Jovan nije napisao „u početku beše Sin“, a Jovana 1:3 je ispravno čitati „Sve je kroz nju postalo“, kroz reč.[45] Štaviše, i u interesu „guranja“ tekta u korist tradicionalnog Isusa, NIV izgleda odlučna da ostavi čitaoca sa pogrešnim utiskom da je Isus rekao da se „vraća“ ili „ide nazad“ Bogu (Jovan 13:3; 16:28; 20:17). Ono što je Isus zapravo rekao je da on ide Bogu, ne da ide nazad ili da se vraća Njemu. On se nije mogao vratiti budući da još nije bio na nebu sa Ocem. On je to postigao tek uzdizanjem. Čitaoci NIV, NAB i NLT su navedeni da misle da je Isus otišao nazad Ocu. Ovo, međutim, nije ono što su grci rekli.

Isus iz Jovana je novi Mojsije. Teškoća se stvara jedino dodavanjem velikog slova „R“ na početak reči „reč“ u Jovanu 1:1. Kada se u Jovana nasilno ubaci druga preegzistentna osoba, dolazi do protivrečnosti sa svedočanstvima Mateja i Luke o pravom poreklu Isusa. Jovan počinje opisom stvoriteljske aktivnosti Jednog Boga. Njegova reč mudrosti je njegova božanska namera i um. Za Božje planove i namere se po jevrejskom načinu razmišljanja kaže da su „u Boga“. Jovan je kasnije, u svojoj poslanici (1. Jovanova 1:1-2), kao pojašnjenje uvoda svog jevanđelja napisao „život večni, koji beše u Oca“.[46]

Isus je taj život, koji je postao telo, božanski plan za besmrtnost koji nam je otkriven. Božji um je jedinstveno izražen u čoveku Isusu. Isus je „hodajuća mudrost“. Pavle ga naziva „Božja premudrost“ (1. Kor. 1:24).

Jevreji, kao što je Filon, mogu govoriti o Mojsiju „u sladu sa Božjom promisli o logičnom i otelotvorenom Zakonu“.[47] Kada je reč postala telo kroz Isusa, te je, kako piše Jovan, ekvivalent „blagodati i istini“ koja postade od Isusa (Jovan 1:17). Isus je otelotvorenje Božje divne namere, baš kao što je Mojsije pre njega bio otelotvorenje Zakona (Tore). Ni u jednom slučaju nije neophodno pretpostaviti da su ti stubovi Božjeg plana bili živi pre svog rođenja, što stvara komplikaciju koja je dovela do spora koji nije razrešen vekovima.[48]

Neki vodeći naučnici dobro razumeju koncept preegzistentne namere. C.B. Caird u svom radu „Razvoj Hrista u Novom Zavetu“ govori o jevrejskoj pozadini Jovana 1: „Jevreji su verovali samo u preegzistenciju personifikacije, bilo božanskog atributa ili božanske namere, ali nikada osobe“.[49] Potpuno je nepotrebno pretvarati Božju nameru u drugu osobu koja postoji u večnosti. Sin je čovek koji je obećan kao Davidov potomak, i stoga je on namera Boga „određen...a javio se“ (1. Petrova 1:20). Ne postoji večni Sin koji „uzima“ ili „oblači“ telo. Umesto toga reč „počinje sa postojanjem, otelotvoruje se“,[50] ljudska osoba začeta u Mariji kao „Jedinorodni Sin pun blagodati i istine“ (Jovan 1:14), čovek koji savršeno odražava Božju volju za sve nas.

Kumranski savremenici Jovana su koristili skoro isti jezik kako bi opisali Božju večnu nameru. Jovan ima isti način razmišljanja koji se nalazi u dokumentima iz svitaka sa Mrtvog mora. „Sve postade kroz nju [logos, reč], i bez nje ništa nije postalo što je postalo“ piše Jovan (1:3). Uporedimo ovaj stih sa izjavom u 1 QS xi 11: „Njegovom voljom je sve postalo, On je sve uspostavio svojom voljom, i bez Njega ništa nije učinjeno“. Jovan i kumranski pisci su delovali u okviru zajedničkog hebrejskog nasleđa, Jovan nam, naravno, govori da je Božja velika namera bila ,,sa” njim od početka, a postala je konkretna stvarnost u čoveku Mesiji Isusu (Jovan 1:14). Jov je govorio o Božjim planovima i namerama koje su ,,sa” njim, misleći da su skrivene u njegovom srcu: ,, I sakrio si to u srcu svom; ali znam da je uTebe” (Jov 10:13). ,, I izvršiće šta je naumio za me; i toga ima u Njega mnogo” (Jov 23:14). ,, U Njega je mudrost i sila, u Njega je savet i razum... U Njega je jačina i mudrost” (Jov 12:13,16).

Nema potrebe pisati „reč“ iz Jovana 1:1 velikim slovom, prisiljavajući na taj način čitaoce da pretpostave da je druga osoba postojala kao Bog od večnosti i na taj način rušeći prvi princip ispravne teologije da je Bog jedna osoba, ne dve ili tri, kao što je Isus jasno rekao u Jovanu 17:3.

Jovan 1 prenosi Božju reč mudrosti kao njegovo izražavanje i njegovo stvoriteljsko delovanje. 1. Knj. Mojsijeva daje Jovanu način za uvođenje novog stvaranja kroz Isusa. Božja reč je puna života, a svetlo i tama „je nisu obuzeli“ (ne „njega“ st. 5). Jovan zatim opisuje istorijski događaj dolaska Jovana Krstitelja koga „posla Bog“ (st. 6). On je bio svedok istinskog svetla koje je, kada je došlo na svet (st. 9) postalo Sin. Jovan 1, od stiha 6, opisuje pojavljivanje Jovana i Isusa, Sina Božjeg. Svetlo koje dolazi na svet se sada opisuje kao „on“ (auton, st. 10), a ne „ono“ (auto, st. 5). Stih 14 nastavlja opisivanje istorijskog Sina i po prvi put uvodi titulu „jedinorodni Sin od Oca“ (baš kao što je i Jovan takođe bio „od Boga“, st. 6). Stih 13 nas podseća na čudesno rođenje Sina, verovatno poređenjem sa hrišćanskim preporodom. Jovan nije u sukobu sa jasnim opsisima Mateja i Luke o nastajanju (Mat. 1:1,18) Sina.

Jovan 17:3: Jedan i samo Jedan Bog, Otac

Jasni dokazi da je Bog iz Svetog Pisma jedna osoba, u vidu stalnog upotrebljavanja ličnih zamenica u jednini, su odbačeni od strane teologa koji su težili više filozofskom pogledu na Boga. Ovaj pohod u svet filozofije je imao svoju cenu. Teško je boriti se protiv ličnih zamenica u jednini i drugih podjednako jasnih i razumljivih reči koje opisuju Boga i Isusa. Smatram da se dogodilo sledeće: morao je biti izmišljen potpuno novi rečnik „crkveni govor“, kako bi se dao kredibilitet konceptu da je legitimno udaljiti se od Isusovog unitarnog učenja.

Revidirani rečnik je ovakav: Bog nije osoba. On je suština ili supstanca. On večno deli jedinstvo suštine sa još dve osobe u božanstvu. Isus nije znao ništa o tom učenju. Crkva ovo opravdava pomeranjem „u okviru biblijskog monoteizma...od unitarnog monoteizma Izraela do trijadologije sabora u Halkedonu.“[51] Ali Isus nije odobrio to pomeranje. Daleko od toga. On je izjavio da je suština večnog života u znanju da „Tebe [Oca, st. 1] jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista“ (Jovan 17:3).

Upravo se u vezi ovog stiha dogodila jedna od najgorih manipulacija tekstom Svetog Pisma. Proslavljeni Avgustin, budući da nije mogao da nađe svoje voljeno Trojstvo u Isusovim rečima, odlučio je da promeni Isusovo svedočanstvo kako bi se uklopilo u učenje o kome Isus nije ništa znao. Evo kako on tretira Jovana 17:3 u svom delu Propovedi o Jovanu: „`A ovo je`, On [Isus] dodaje `život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista`. Pravi redosled reči je `Da poznaju Tebe i Isusa Hrista, koga si poslao, kao jedinog istinitog Boga.`“[52]

Zaprepašćen onim što je crkveni otac uradio ovde, trijadolog i istaknuti komentator grčkog Novog Zaveta Henry Alford piše:

Latinski oci, Avgustin, Ambrozije, Hilarion, u želji da izbegnu smetnju Hristovom božanstvu koju neki nalaze u ovom stihu, čitaju „Da poznaju Tebe i Isusa Hrista, koga si poslao, kao jedinog istinitog Boga“. Drugi, Hrizostom, Jevtimije...smatraju da je Isus Hrist uključen u rečima „jedini istiniti Bog“. Ali sve takve izmene teksta su nepotrebne.[53]

One zapravo predstavljaju napad na Sveto Pismo. Alford zatim nastavlja i daje sledeću izjavu:

Sama jukstapozicija Isusa Hrista sa Ocem ovde i znanje da obojicu karakteriše večni život je po implikaciji dokaz Hristovog božanstva. Znanje da Bog i stvorenje ne mogu imati večni život znači da njihova jukstapozicija ne bi bila moguća.[54]

Taj isti Henry Alford je bio prisiljen da napusti svoju uobičajenu iskrenost u vezi reči iz Biblije kada se bavio sa reči „roditi“:

Kada primenjujemo Psalm 2:7 na našeg Gospoda, mi želimo drugačiji i viši smisao obe reči, „rodih“ i „sad“ koje se mogu primeniti na njega, smisao za koji ću biti slobodan da kažem da se reči moraju uzimati u punoći značenja, a zanemariti i praktično uništiti njihovo niže značenje.[55]

Čitalac će primetiti priznanje da se uobičajeno značenje reči „rodih“ mora uništiti! Mora se izmisliti „viši“ smisao, kako bi se pokrilo udaljavanje tradicije od istorijski rođenog Mesije iz Svetog Pisma. Ali taj „viši“ smisao eliminiše obično i stvarno značenje reči „roditi“. Takav proizvoljni postupak u pogledu definisanja reči svakako nije osobina Henry Alford-a. Ali je njega „sistem“ naveo na to u slučaju Psalma 2:7. Reč ne dobija „više“ značenje kada joj se oduzme pravo značenje.

Takav uticaj ortodoksna definicija Sina Božjeg ima i na druge komentatore čistih pogleda. Bog se, on kaže, ne može usklađivati sa stvorenjem. Ali ko ima pravo da kaže sta Bog može da uradi? Da li on nema pravo da nam da Spasitelja „čoveka Mesiju“ Isusa, i izabere ga da bude naš zastupnik pored njegovog prestola, na uzvišenom položaju kod desne ruke Boga? Pavle ne vidi nikakve teškoće u vezi toga, i ,kao da predviđa i otklanja svaku zabunu u vezi Boga i Isusa, on pred kraj svoje karijere piše: „Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus“ (1. Tim. 2:5).[56] Ovo je ključni deo Novozavetnog otkrovenja. Čak i kada Pavle govori o uzvišenom Isusu kome je data vrhovna pozicija ili „ime“ (Fil. 2:9), to je sve „na slavu Boga Oca“ (st. 11). „Da se u [a ne “pred”] ime Isusovo pokloni svako koleno“ (st. 10). Bog je još uvek Isusov Otac. Umesto da izmeni monoteizam iz Filipljana 2:5-11, Pavle zaključuje tako što ga potvrđuje.

Avgustinova naklonjenost tradiciji ga je navela da izmeni reči Isusa i Svetog Pisma u Jovanu 17:3, i do zapanjujućeg zaključka da „Su Sina poslali Otac i Sin“.[57] On je opisao „mehaizam“ Inkarnacije: „Čovek mu je [preegzistentnom Sinu] dodat, nije izgubio božanstvo...on se ispraznio, ne tako što je izgubio ono što je bio, već uzevši ono što nije bio“.[58]

U ovoj zapanjujućoj slici, Sin je stariji od samog sebe! Isus je imao dve različite „komponente“ – on je bio osoba koja je omogućila sopstveno rođenje, a zatim sebi dodala novu komponentu. On je sebi dodao ono što nije bio! Sin koga je rodila Marija je došao opremljen sopstvenom preegzistentnom ličnošću. To su zahtevi sistema koji je nasledio Avgustin. Avgustin je takođe ozloglašen zbog proizvoljnog tretiranja reči iz Biblije u vezi sa milenijumom. On je tvrdio da je hiljadugodišnja vladavina Hrista zapravo neograničeni period koji počinje na krstu. „Prvo vaskrsnuće“ zapravo nije bilo uopšte vaskrsnuće. Peake's Commentary on the Bible na pravi način opisuje Avgustinov tretman reči iz Otkrovenja 20 kao „neiskreno poigravanje“, „prosta igra izrazima“.[59]

Isto se može reći i za trijadološki tretman veoma uobičajene biblijske reči „roditi“. Mi se ne usuđujemo da izbrišemo njeno značenje i da se pravimo da jednostavno znači biti u odnosu sa nekim. Ona znači „započeti postojanje“. U slučaju Sina „roditi“ je povezano sa određenom trenutkom u vremenu, „sad“. Taj čudesni trenutak se dogodio pre oko dve hiljade godina kao ispunjenje Božjeg obećanja da će dati Sina u plemenu Davidovom.

Istorijski podaci o Isusovom početku (rođenju)

Znajući za obećanje iz Hebrejske Biblije, Matej govori o rođenju Sina Božjeg direktnom Božjom intervencijom putem svog duha koji je izveo biološko čudo u Mariji. Matej govori o „rođenju“ (genesis) Sina (Mat. 1:18). To je trenutak kada Sin počinje da postoji. Anđeo govori sa Josifom i uverava ga da je „ono što se u njoj začelo“ (st. 20) od Svetog duha, božanskog delujućeg prisustva i moći. Tako rođeni Sin se ispravno naziva „Moj [Božji] Sin“ koji je doveden iz Egipta (Misira) baš kao i Izrael (2:15). Isus je Božji novi „Izrael“ i on deluje kao što bi nacija trebala da deluje, obasjavajući svetlo istine na ostatak sveta.

Luka, kao što smo primetili, u želji da potvrdi činjenice o very, u kojoj je Teofil obučavan, obaveštava Mariju da je „ono što će se roditi“ od Svetog duha (1:35). Na osnovu čuda koje se dogodilo u Mariji, sveto dete koje je rođeno, ili „koje će se roditi“, ima pravo da se „zato“ zove „Sin Božji“. Pavle, u Rimljanima 1:3-4 govori o Božjem Sinu koji je „rođen“ iz semena Davidovog po svom ljudskom poreklu. On je kasnije proglašen Sinom Božjim javnom demonstracijom moći, kada je vaskrsao i uzdigao se do desne ruke Oca. Pavle propoveda o istoj činjenici u Delima 13:33, za šta je dokazni tekst Psalm 2:7, „ja te sad rodih“, kako bi opisao ustajanje, odnosno pojavljivanje, Sina kao što je obećano u Svetom Pismu (Dela 13:23). Pisac Poslanice Jevrejima se oslanja na isti Psalm 2:7, „ja te danas rodih“ kao drugi svedok predviđanja i obećanja koje je dao Natan u 2. Samuilovoj 7:14 (Jevr. 1:5). Bog je uverio Davida da će On biti Otac Mesije i da će Mesija biti Sin Božji. U oba Starozavetna stiha je data dragocena istina o poreklu Sina u tačno određenom vremenskom trenutku, kao direktnog potomka tačno određene jevrejske porodice.

Poreklo Mesije kao Božjeg Sina i sina Davidovog, sa Marijom kao njegovom biološkom majkom ima za cilj da potpuno jasno odredi trenutak početka i prirodu jedinog Sina Božjeg. Ta priča je pretrpela težak udarac kada su spekulativno orijentisani, filozofski obrazovani, crkveni oci pomerili prvobitno rođenje Sina iz poznate istorije unazad u preistorijska vremena, a posle i u večnost. Na taj način je stvoren Sin koji je „rođen u večnosti“ i koji predstavlja mitološku zamenu za istorijskog Sina Božjeg i sina Davidovog. Kako je Martin Werner primetio, to je potez „iza koga je istorijski Isus potpuno nestao.“[60] On dodaje da je Isusova poruka „falsifikovana kada je bila interpretirana na svetlu kasnijih crkvenih dogmi trojstva, dve prirode... Na taj način je `Religija Hrista` okrenuta protiv `Hrišćanske Religije` kao nešto što je suštinski drugačije“. Werner zaključuje:

Dok je odnos između primitivnog hrišćanstva i ranog katolicizma ostao potpuno mračan do ranog protestantizma, istorijska istraživanja su sada u prilici da pokažu oblik doktrine rane crkve kao suštinsko odstupanje od sadržaja učenja Isusa i primitivnog apostolskog hrišćanstva.[61]

Marija je začela i rodila dete

Ukoliko je Marija zaista u sebe primila biće koje prolazi kroz transformaciju iz duhovnog bića u ljudsku osobu, Luka i Matej nas obmanjuju. U njenoj utrobi nema mesta za dve osobe, od kojih je jedna dodata drugoj. Da li bi to bili nekakvi blizanci? Marija nije rodila osobu koja je dva „cela“, potpuno Bog i potpuno čovek. Ona nije rodila „dvostruku osobu“, preegzistentnu duhovnu osobu koja je sebe dodala ljudskom biću. Biblijsko viđenje rođenja Isusa je mnogo jednostavnije. Marija je rodila krvnog naslednika Davida, jednu osobu, obećanog Mesiju, čije je nastajanje obećano u određenom trenutku u istoriji. Marija je zatrudnela šest meseci posle njene rođake Jelisavete. Ona nije primila i transformisala osobu u fetus.

Do trenutka kada su crkveni sabori završili sa njihovim novim viđenjem Sina Božjeg, Sin je presečen na dva dela. Za njega je rečeno da je postojao pre nego što je postao. Njegovo pravo poreklo, rečeno je, je od pre Postanja. To je bilo viđenje Arija i kasnijih neo-Arijanaca i Evnomija.[62] Ono što je postalo stalno ortodoksno gledište je ono za koje se zalagao Atanasije, da je Isus rođen u bezvremenoj večnosti. Borba između ta dva pogrešna mišljenja je trajala decenijama i crkva se na kraju odlučila za Isusa iz Halkedona, sa dve prirode, njegov stvarni ego je da je on drugi večni član trojnog Božanstva. Ali šta se dogodilo sa istorijskim potomkom Davida koji je čudom nastao u Mariji? Šta je ostalo od pažljivo sastavljenih viđenja Mateja i Luke o tome ko je zaista bio Isus?

Izgleda da niko ne primećuje da bezgrešno rođenje, nastanak Sina Božjeg, isključuje svaku pomisao na dvostruko poreklo. Sin nije rođen (nastao) dva puta, jednom u večnosti i drugi put u istoriji. Njegovo istorijsko poreklo kao Davidovog potomka je potpuno dovoljno da garantuje njegovu pretenziju da bude Mesija. Sin Božji čije poreklo je uklonjeno iz biološkog lanca je neobično i ne odgovara božanskom obećanju koje kaže da je Mesija potomak Davida, kao i rođeni Sin Božji.

Svici sa Mrtvog mora

Sada je dobro poznato da Svici sa Mrtvog mora oslikavaju mnogo mesijanskih tema iz Novog Zaveta. Kumranska sekta je očekivala dolazećeg Mesiju. Tekstovi kao što je Patrijarhov blagoslov očekuju „dolazak pravednog Mesije, potomka Davidovog.“[63] Mi čitamo o „dolasku Mesije od Aarona i Izraela“ u Damaskom dokumentu.[64] Paralelno Starom Zavetu, Mashiach (Mesija) se takođe očekuje kao prorok. Svici sadrže mnoštvo biblijskih titula za dolazećeg Mesiju: „grana Davidova“, „skiptar“ i „zvezda“.

Najznačajnije ćitamo u 1 QSa 2:11 (Vlast zajednice) o vremenu „kada će Bog roditi Mesiju“ i o Mesiji kao o Božjem prvorođenom Sinu.[65] Mesija će imati moć da podiže mrtve.[66] Ništa se ne govori o Sinu Božjem koji nema početak, ili koji je „stvoren u večnosti“. Pisac Poslanice Jevrejima takođe govori o Bogu koji dovodi svog prvorođenog u naseljeni svet (Jevr. 1:6).

Novi Zavet je deo intelektualnog sveta Jevreja. Svici koji pominju Božjeg Sina i njegovo nasleđe „nam pomažu da razumemo zašto su evanđelisti Matej i Luka zainteresovani da nam Isusovo rođenje predstave u takvom svetlu“.[67] Još jednom okruženje Novog Zaveta pokazuje da je hrišćanstvo iz prvog veka mesijanska vera, koja ima zajedničko verovanje sa Jevrejima da će Bog doneti na svet Mesiju, Sina Božjeg.

Mesija koji je jednom došao dolazi opet da vlada svetom u Carstvu Božjem, koje je obećano u Svetom Pismu i pominje se u molitvi na dobro poznat način „Neka bude Carstvo Tvoje“. Ista molitva se pominje u zahtevu maran ata „neka dođe naš Gospod“ (1. Kor. 16:22). „Naš Gospod“ je Gospod Mesija, proročki označen kao „Gospod moj“ u Psalmu 110:1. Taj dragoceni stih je ključ Isusovog identiteta u odnosu na Jednog Boga.

Više o preegzistenciji

Kada je Psalm 110:1 napušten od strane učenja koja više nisu mogla da prepoznaju razliku između Gospoda Boga (Jahvea) i Gospoda Mesije („gospod moj“, adoni), Isusova ličnost je u mnogome zamagljena. Najbolje što su članovi crkve mogi da urade je da govore o Isusovoj „preegzistenciji“. Ali šta znači reč „preegzistencija“?

Vodeći rimokatolički naučnik, Luke Timothy Johnson, je 2003. u delu The Creed: What Christians Believe and Why It Matters pitao: „Kako neko može postojati pre postojanja? Kako `Isus Hrist` može postojati pre svog rođenja u Vitlejemu?“[68]

To pitanje pokreće veliku lavinu preispitivanja, prisećanja i razmišljanja među mislećim posetiocima crkvi. Odgovor glasi da niko ne može preegzistirati samog sebe! Preegzistencija je lukavi termin koji pokriva „dva postojanja“, pa stoga i dve odvojene ličnosti. Jedna je dodata drugoj, a termin „preegzistencija“ treba da nam pomogne da pređemo preko činjenice da prva „preegzistirajuća“ osoba ne može biti ista kao i druga osoba. Jedna osoba ne može biti starija od sebe same. Ista osoba ne može početi isti put u dva različita vremena. Budući da je Isus, Sin Božji, nastao, rođen je, u Mariji, to označava trenutak njegovog nastajanja. Matej nas izričito obaveštava o „rođenju Isusa Hrista“ (1:1,1:18). Ono što je postojalo pre njega je neko drugi, koji pokušava da se poveže sa stvarnim Isusom. Po toj teoriji, stvarni Isus nastaje opterećen čudnom drugom osobom koja ga prati i koju mešaju sa njim. „Preegzistancija“ je izglada način prikrivanja očiglednih pukotina u teoriji da jedna osoba može preegzistirati samu sebe. Luka 1:32 nas informiše da se ličnost Sina Božjeg sastoji iz dva elementa. On je sin Božji („Sin Najvišega“) i sin Davidov („Davida oca Njegovog“), i na taj način je čudom uvršten u ljudski biološki lanac. Nikakve dalje komplikacije nisu potrebne.

Luke Timothy Johnson, umesto da se suoči sa odgovorom na svoje odlično pitanje o „preegzistenciji“, daje izgovor za termin pozivajući se na to da smo mi ljudi prinuđeni da govorimo o stvarima koje su van naših moći poimanja:

„Preegzistencija“ je nesrećan izraz., ali je razmljiva posledica stvorenja koja žive u vremenu i koja pokušavaju da govore o Bogu koji je van vremena... Takav rečnik ima za cilj da izrazi, na način koji mi možemo da razumemo, da je, nekako, Bog bio u onome koga nazivamo Isus od početka do kraja.[69]

Da, ali zašto počinje sa pretpostavkom, nepotvrđenom u Svetom Pismu, da je Bog rodio Sina van vremena? Luka govori da je Marija zatrudnela šest meseci posle Jelisavete.

Srećom, Bog nije toliko ograničen jezikom. On je stvorio jezik, On nam daje jasan koncept vremena i govori sa nama na taj način. On je namerno dopustio da istorijsko vreme protekne pre nego što je odlučio da, u skladu sa sopstvenim obećanjima, na svet donese svog „dragog Sina“ ili „Sina ljubavi svoje“ (Kol. 1:13). On je taj događaj namenio tačno određenom geografskom mestu u određenom trenutku u vremenu. Štaviše, on je detaljno zabeležio geneološku liniju koja povezuje pretke Spasitelja, ne u bezvremenost, već nazad u istoriju izraelskog naroda (zapravo, nazad do Adama, kako nam Luka govori u 3:38). Isus, Sin Božji, je stoga jedna osoba sa jednim istorijskim poreklom, koji je bio pod uticajem biološkog čuda koje garantuje da mu je Bog otac, dok su mu preci ukorenjeni u Izraelu. On nije stariji od samog sebe ili stariji, a u isto vreme mlađi, od svog rođaka Jovana, koji je rođen šest meseci pre njega. Ovde ne postoje nerešive zagonetke i misterije, samo istorijski prikaz odlučnosti Jednog Boga da stvori glavu Novog Stvaranja, drugog Adama i Mesiju, Sina Božjeg. Sve ovo je Luka detaljno istražio i opisuje kao srž i temelj hrišćanske vere koju preporučuje.

U savremeno vreme se ekstremna nelogičnost „preegzistencije“, pretpostavke da jedna osoba može početi da postoji dok već postoji, opisuje na sledeći način:

Koncept preegzistencije je pokušaj objašnjavanja (fundamentalno iracionalnog) odnosa između bića za koje se empirijski zna da postoji i drugog bića čije je postojanje odvojeno od empirijskog i vremenskog sveta (odnos koji se racionališe idejom inkarnacije)... Isusovo shvatanje je drugačije. Ideja o preegzistenciji nije u njegovim mislima. Ta ideja stavlja postojanje, život, u (paradoksalan) odnos sa bićem koje je oduvek postojalo.[70]

Za čitaoce Biblije je važno da se prisete dragocenih učenja Mateja i Luke o poreklu (rođenju, Mat. 1:1,18) Sina Božjeg. To poreklo nam govori ko je on. Kao što je francuski profesor istorije religije napisao:

Misli o preegzistenciji i inkarnaciji ne postoje u [Matejinim i Lukinim] umovima [sa čudotvornim rođenjem]. Činjenica je da se te dve ideje ne mogu pomiriti. Preegzistentno biće koje postaje čovek, spušta sebe na nivo ljudskog embriona; ali on nije začet [kao što kažu opisi rođenja] delovanjem koje je van njega u utrobi žene. Začeće je trenutak u kome se formira osoba koja nije postojala pre toga, bar ne kao osoba.[71]

Kada eksperti govore o preegzistenciji, bez koje nema Trojstva, oni se suočavaju sa zbunjujućom teškoćom. Oni priznaju da je Starozavetno očekivanje da je Mesija „kralj iz plemena Davidovog, rođen kao čovek (Jer 30:21), iako je natprirodno obdaren i blagosloven“. Oni nastavljaju i kažu da je „više začeće“ pomenuo „svemoćni Bog“ i „Otac večnosti“[72] u Isaiji 9:6. Dictionary of Christ and the Gospels ne može naći nikakvu sigurnost da se u Hebrejskoj Bibliji  misli da Mesija bukvalno postoji od starih vremena. Oni se slažu da su proroci možda mislili i postojanju Mesije samo „u večnom Božjem umu“. Rečnik je podjednako neodlučan u vezi bilo kakve stvarne preegzistencije u sinoptičkim jevanđeljima. Ne postoji čvrst temelj za pronalaženje preegzistentnog Mesije. Postoji „samo nekoliko naznaka“. Psalm 110:1 „izgleda da nagoveštava...“ „Sličan zaključak se može izvesti...“ „možda...“. Takođe se slaže da se propovedi u knjizi Dela „ograničavaju na istorijsko predstavljanje Isusa Hrista“.[73]

„Preegzistencija“, kaže Dictionary of the Apostolic Church, „ne pripada primarnim podacima hrišćanske vere o istorijskom i uzvišenom Isusu... Ona nije element primitivne doktrine zabeležene u uvodnim poglavljima Dela“.[74] U rečniku se dodaje da je ona „nužna posledica te vere“. Ali postoje teškoće:

Ovde se suočavamo sa problemom. Misao Apostolske crkve je napredovala [kroz Pavla] od pozicije koja se vidi u prvim poglavljima Dela, u kojima nema ni naznaka preegzistencije, do one koja se pretpostavlja čak i u ranijim Pavlovim poslanicama, gde se njeno prisustvo i aktivnost u potpunosti pretpostavljaju.[75]

Ali kako se dogodila ova neverovatna tranzicija? „Proces razvoja je toliko postepen, tih i nesvestan da ne ostavlja traga i veza između Pentekostalnih govora i Kološana“. Ali rečnik priznaje da se „u 1. Petrovoj koncept preegzistencije pojavljuje malo ili ni malo“.[76] Dakle, Petar ne zna ništa o neobičnom „novom“ pogledu na Isusa kao preegzistentnog Sina. Petar zapravo govori o Isusu kao određenom (1. Pet. 1:20), [77] što isključuje preegzistenciju.

Pokušaj rečnika da opravda kasniju doktrinu Sina koji nije nastao u majčinoj utrobi se završava tako što se govori samo o „nužnosti misli“ kao osnovi za „neverovatan preobražaj“[78] od Isusa iz Dela i Petra do onoga što Pavle u svojim kasnijim poslanicama navodno govori o preegzistentnom Sinu. Međutim, preobražaj je umišljen. Pavle je znao da je „stena koja iđaše“ za Izraelom (1. Kor. 10:4) vrsta Hrista, a ne sam Hrist koji je doslovno preegzistentan (on upotrebljava reč „ugledi“ dva puta u 1. Kor. 10:6,11). Pavle zapravo govori o Sinu koji „je rođen“[79] od žene (Gal. 4:4) što isključuje prethodno postojanje. Činjenica da je Sin „poslat“ ne dokazuje ništa o prethodnom životu Sina. Svi Božji proroci i poslanici su „poslati“.

Ako Sin Božji počinje da postoji u istoriji, kao što kažu jevanđelja, on nije mogao takođe postojati i pre toga. Priča o „preegzistenciji“ kamuflira ono što je zapravo uvođenje novog Isusa koji preegzistira istorijskog Isusa. Hrišćani se u Novom Zavetu podstiču da prepoznaju, veruju i prate stvarnog Isusa iz istorije, ne neko drugo biće koje je postojalo pre nastanka stvarnog Sina.

Više o Jovanovom jevanđelju

Zagovornici Trojstva svoje argumente u najvećoj meri uzimaju iz četvrtog jevanđelja. To samo po sebi treba da pobudi sumnju. Da li je samo voljeni sledbenik u devedesetim godinama nove ere osetio potrebu da pokaže kako se vera Izraela sada proširila kako bi obuhvatala dve ili tri osobe? Da li potvrdu vere Izraela od strane Isusa u Marku 12:28-34 (Marko je pisao verovatno oko 65. godine) sada treba odbaciti ili promeniti? Da li se doktrina o Bogu može tako radikalno promeniti, bez ove kolosalne promene, ukoliko se tako nešto zapravo i može dogoditi?

Jovan, koji je nesumnjivo bio upoznat sa radom Mateja, Marka i Luke, i svakako nije imao nameru da im protivreči, isto tako podržava Isusov jevrejski stav da je Bog jedna osoba, kao i svaki Novozavetni pisac. On je napisao celu knjigu kako bi nas uverio da u Isusa treba verovati kao u „Mesiju, Sina Božjeg“ (20:31), na taj način potvrđujući svoje potpuno slaganje sa Petrovom ispovesti, koju tako snažno podržavaju Isus i Matej 16:16-18. Tokom Isusovih dugih propovedi kako ih je zabeležio Jovan, Isus stalno insistira da može da deluje samo u saradnji i u suberninaciji sa Ocem koji mu daje naređenja. Isus iz Jovana naziva Boga „moj Bog“ (20:17) i empatično izjavljuje da ništa ne može da uradi sam (5:19), već samo po naređenju svoga Oca, koji je Jedan Bog „jedini istiniti Bog“ (17:3).

Jovan Krstitelj je istakao da je Isus ispred njega „jer pre mene beše“ (1:15,30).[80] Isus je priznao da je bio viđen u viziji kao Sin Čovečji u Danilu 7, ljudsko biće koje je živo kod Boga i čija je sudbina da primi buduće Carstvo Božje (6:62).[81] U Jovanu 17:3 Isus uspostavlja veru u unitarni monoteizam osnovom istinske vere: Otac je „jedini stiniti Bog“.[82] Bilo koji Jevrejin će to potvrditi. Isus se povezuje sa Jednim Bogom koji je Otac, ali je u isto vreme numerički različit. U Jovanu 17:5 Isus traži da kao nagradu za svoje ostvareno propovedanje primi slavu „koju imadoh u Tebe [Oca] pre nego svet postade“. To je moguća slava, slava koja je obećana unapred. On ne govori ništa o ponovnom dobijanju slave koja mu je privremeno oduzeta, već o dobijanju te slave po prvi put.

Upravo u tom kontekstu je Isus obećao tu istu slavu svojim sledbenicima koji još nisu živi, kada izgovara ove reči: Ja se molim „za one koji mi veruju kroz njihove [apostolske] reči radi“ (st. 20). „I slavu koju si mi dao ja dadoh njima“ (st. 22). To je slava koja je obećana, ali još nije data. U Novom Zavetu nagrade se često obećavaju kao da sada postoje na nebesima, kao blago koje se čuva za budućnost.  „Pazite da pravdu svoju ne činite pred ljudima da vas oni vide“, rekao je Isus u Mateju (6:1), „inače platu nemate[83] od Oca“, odnosno onu koju Otac čuva za budućnost. Sve stvari iz budućnosti su sada kod Boga. Slava koju je Isus tražio za sebe u Jovanu 17:5 je buduća obećana slava. On ju je posedovao u Božjem obećanju i sada je vreme da je primi. Zahtev nas podseća na izjavu „primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta“ (Mat. 25:34). Samo Carstvo se nalazi u budućnosti, ali je obećano od početka. To je slučaj i sa slavom koju je Isus zatražio da primi kao rezultat svog obavljenog posla. Kontekst Jovana 17:5 ne treba prevideti u stihovima 20 i 22.

Baš kao što je Pavle mogao da kaže da hrišćani „imaju“ telo pripremljeno na nebu (2. Kor. 5:1), iako ga još nemaju, tako je Isus zatražio od Boga da mu da slavu koju je Bog pripremio za njega, koju je „imao“ kod Boga, u Božjoj nameri. Ne postoji potreba da ovaj jedan stih pokreće problem druge večne osobe. Stihovi 22 i 24 iz 17. poglavlja Jovana definišu slavu kao obećanu, moguću, slavu kao nagradu u budućnosti.

Istaknuti trijadolozi Avgustin i Kalvinov kolega Theodore Beza razumeju Jovana 17:5 kao slavu koja je određena pre postanka sveta, paralelno sa Jovanovom kasnijom izjavom da je Isus „Jagnje, koje je zaklano od postanja sveta“ (Otkr. 13:8). Nemački komentator J.G. Rosenmuller je bio ubeđen da je slava iz Jovana 17:5 ista ona koju je Isus dao svojim prijateljima (st. 22). Anglikanski biskup Samuel Pareker (1640-1687) je među mnogima koji smatraju da u Jovanu 17:5 ne postoji ništa što bi protivrečilo zabeleženom poreklu Sina Božjeg:

To je oblik govora u formi izreke koji se koristi među Jevrejima za izražavanje stvari od velikog značaja, koje se rešavaju samo u božanskoj mudrosti, kao da stvarno postoje. Zato oni kažu da je Mesija stariji od sunca, a mozaički poredak stariji od sveta, ne zato što ih stvarno razumeju kao takve, već da izraze njihovu apsolutnu korisnost i neophodnost... Slava za koju se Isus molio u Jovanu 17:5... je ta čast koju je Bog čuvao čitavu večnost kako bi odlikovao Mesiju.[84]

Profesor Wendt o Jovanu 8:58 i 17:5

Postoji stalan protest protiv čitanja Jovana protivno drugim jevanđeljima i činjenja da on daje suštinski neljudskog Isusa. To je lažni metod koji promoviše samo jedno od četiri jevanđelja kako bi se podržao Isus koji je nepoznat sinoptičkim jevanđeljima i pripremama za Mesiju u obećanjeima Hebrejske Biblije. Ono što Jovan nije uradio je promena Isusove unitarne vere. Jovan 17:3 je veoma jasan u tom smislu. Jovan 8:58 i 17:5 se moraju čitati na svetlu Jovana 17:3 i ostatka Biblije. Profesor Wendt krajem 19. veka piše:

Jasno je da Jovan 8:58 i 17:5 ne govore o stvarnoj preegzistenciji Hrista. Ne smemo posmatrati te stihove izolovano, već ih treba razumeti u njihovom kontekstu. Izjava iz Jovana 8:58 „Ja sam pre nego se Avram rodio“ je bila podstaknuta činjenicom da su se Isusovi protivnici suprotstavili njegovoj izjavi iz stiha 51 govoreći da Isus nije veći od Avrama i proroka (st. 53). Budući da je Mesiju poslao Bog, Isus je svestan da je zapravo superiorniji od Avrama i proroka. Zato on odgovara da Avram „vidi dan moj“, odnosno stupanje Isusa na istorijsku pozornicu i „vide, i obradova se“ tom danu. Isus pojačava svoj argument dodavanjem izjave, koja je Jevrejima delovala neobično, da je on bio čak „pre nego se Avram rodio“ (st. 58).

Ova poslednja izjava se mora razumeti u vezi sa stihom 56. Isus u stihovima 55, 56 i 58 govori kao da se njegova sadašnja služba proteže do vremena Avrama i ranije. Njegove reči su Jevreji razumeli u tom smislu i odbacili kao besmislice. Ali Isus očigledno (u st. 56) nije mislio da je Avram zaista prisustvovao Isusovom pojavljivanju na zemlji i da ga je doslovno video. Isus govori o Avramovoj duhovnoj viziji njegovog pojavljivanja na zemlji, kojom je Avram, na Isakovom rođenju, u isto vreme predvideo obećanog Mesiju i radovao se buduće, pojavljivanju velikog (Mesije) koji će biti potomak Izraela. Isusovo pominjanje svog postojanja pre Avramovog rođenja se mora razumeti u istom smislu. Ovde ne postoji iznenadna nebeska preegzistencija Mesije: pominjanje se opet očigledno odnosi na njegovo zemaljsko postojanje. A to zemaljsko postojanje je upravo postojanje Mesije. Kao takav, on ne samo da je bio prisutan u Avramovom umu, već i pre toga, kao predmet Božjeg predskazanja. Ta vrsta preegzistencije koju Isus ima na umu je „idejna“ [u svetu ideja i planova]. U skladu sa svojom svesti da je Mesija koji je predodređen od početka, Isus zaista može da tvrdi da je veći od Avrama i proroka (Jovan 8:58).

U Jovanu 17:5 Wendt je uhvatio hebrejski smisao Isusovih i Jovanovih reči:

Isus traži od Oca da mu sada da nebesku slavu koju je imao kod Oca pre početka sveta. Zaključak da to što je Isus imao preegzistentnu slavu na nebu, znači da je takođe morao lično preegzistirati na nebu, je suviše nagao. To dokazuje Matej 6:20 (“sabirajte sebi blago na nebu”), 25:34 (“hodite blagosloveni Oca mog; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta”), Kološanima 1:5 (“Za nadu ostavljenu vama na nebesima, za koju napred čuste u reči istine jevanđelja”), i 1. Petrova 1:4 (“nasledstvo nepropadljivo, koje neće istruhnuti ni uvenuti, sačuvano na nebesima za vas”). Dakle, nagrada se takođe može smatrati preegzistentnom na nebu. Takva nagrada je određena za ljudska bića i već se čuva kako bi im se dodelila na kraju njihovog života. To je slučaj i sa nebeskom slavom koju Isus traži. On ne traži povratak[85] u ranije nebesko stanje. Umesto toga, on traži od Boga da mu da sada, ne kraju svog rada kao Mesije na zemlji (st. 4), nebesku nagradu, koju mu je Bog namenio u večnosti, kao Mesiji. Kao Mesija i Sin, on zna da je voljen i predodređen od strane Oca od večnosti (st. 24). I Jovan 8:58 i 17:5 se bave Božjim predodređenjem Mesije.[86]

Isus u sva četiri jevanđelja tvrdi da je Mesija Izraela i tu tvrdnju u potpunosti podržava Jovanova izjava posebne namene da je njegovo jevanđelje namenjeno da pokrene verovanje u Isusa kao Mesiju, Sina Božjeg (20:31), a svakako ne u drugog Boga iz proširene šeme. Mesijanska tvrdnja ,,Ja sam on”, ,,ja sam taj” teče kao zlatna nit kroz opise Jovanovog jevanđelja. Osnova za to je postavljena u razgovoru sa ženom na bunaru. „Znam da će doći Mesija... Ja sam koji s tobom govorim“ („Ja sam, taj koji govori sa tobom“, 4:25,26).

Kao Mesija, Isus je taj u koga moramo verovati, da ne bi pomrli u gresima svojim (8:24), i 8:56, Mesijanstvo Isusovo je predvideo Avram koji se radovao Isusovom vremenu. Čak i pre nego što se Avram rodio, „ja sam“ (8:58).[87] Grčki jezik je ovde identičan kao u izrazu iz 4:26 i 8:24 i paralelan je Isusovim velikim izjavama, „Ja sam pastir dobri“ (10:11), „Ja sam put i istina i život“ (14:6). On je jedini put do Oca (14:6).

Mesija je ključ stvaranja sveta. Njegovo raspeće se „dogodilo“ u Božjem umu pre stvaranja sveta – on je bio jagnje koje je već bilo zaklano „od postanja sveta“ (Otkr. 13:8) – zato što je „u njemu“ (ne „od strane njega“ kao što je pogrešno prevedeno u velikom broju verzija) sve načinjeno (Kol. 1:16). Sve stvari zaista prolaze „kroz“ Mesiju i sa njim na vidiku (Kol. 1:16). Ali ovaj predlog „kroz“ ne znači kontradikciju sa velikim brojem tekstova koji kažu da je Bog sam stvorio nebo i zemlju (lsa. 44:24). Hrišćani iz svih vremena su zaista bili u Hristu pre stvaranja sveta (Efes. 1:4), ali to ne znači da su bili svesni i živi. Za Jevreje je uobičajeno da govore o svetu kao da je stvoren zbog Izraela. On je stvoren sa Isusom, Sinom Božjim, na umu.

Isus je zaista „sišao sa neba“ (Jovan 6:38). Ali Bibliji treba dozvoliti da tumači sopstvene izjave. Jakov kaže da svaki dobri dar dolazi sa neba (Jakov. 1:17; 3:15). Isus je takođe došao sa neba; odnosno on je Božji dar svetu (Jovan 3:16). Treba da primetimo da je Isus o sebi govorio kao o hlebu koji dolazi sa neba. Niko ne misli da je on doslovno preegzistentna vekna. Pre da je „hleb“ koji je došao u njegovom „telu“ (Jovan 6:51). Upravo je čovek Isus taj koji je „sišao sa neba“, ali to nije ono što nam govori Trojstvo. Ono smatra da je večni Sin Božji postojao na nebu pre svog rođenja. Silazak Isusa sa neba je jednostavno jevrejski način za izražavanje Božje ogromne mudrosti, a Sin je konačni poklon jednog Boga za spasenje čovečanstva.

Sin kao svrha Božjeg stvaranja

Pavlovo shvatanje sudbine sveta je da su sve stvari usmerene ka Isusu. On je predmet velikog plana koji je davno stvorio jedan Bog. “Po naredbi vekova, koju učini u Hristu Isusu, Gospodu našem” (Efes. 3:11). Za Pavla Isus predstavlja mudrost Božju (1 Kor. 1:24). On je ono što je mudrost postala, ali sama mudrost je mudro razmišljanje jednog Boga, a ta mudrost iz reči (Jovan 1:1) se u jednom trenutku prikazala u rođenom Sinu Božjem.

Ni Pavle ni Jovan ne protivreče obećanju Hebrejske Biblije da će se Sin roditi u Izraelu (Isa. 9:6), prorok iz izraelske porodice, kao Mojsije (1. knj. Mojsijeva 18:15-19). Lukino i Matejevo viđenje porekla Sina Božjeg su osmišljeni da naprave neprobojnu prepreku svakoj špekulaciji o drugačijem postojanju Sina. Jovan i Pavle su, nažalost, upotrebljeni, a ponekad i pogrešno prevedeni, kako bi zapravo protivrečili Mateju i Luki.

Pretpostaviti da je Jovan predstavio Isusa kao samog Boga bi značilo optužiti ga za nepromišljenost. Naprotiv, Isus iz Jovana je rekao svojim tužiteljima da nije Bog, već ovlašćeni „Sin Božji“, vrhunski primer onoga što Božji poslanik može biti. Zar oni nisu nazivani „bogovima“ u Starozavetnom periodu? Koliko je on, kao poslednji i glavni Božji poslanik, ovlašćen da bude prepoznat kao „Sin Božji“, što je ekvivalent Mesiji u Novom Zavetu? (Jovan 10:34-36). A Isus u Jovanu daje snažnu izjavu šeme, kao što to čini i u Marku, kada definiše hrišćanskog Boga kao Oca koji je „jedini istiniti Bog“ (17:3) i „jedan Bog“ (5:44).

Ograničenja monoteizma

Edith Schaeffer, supruga proslavnjenog Francis Schaeffer-a, daje jednostavno i nedvosmisleno mišljenje u svojoj knjizi Christianity Is Jewish.[88] To je jednostavna istorijska činjenica, koju nikada ne treba zaboraviti, da hrišćanska vera svoje korene ima u judaizmu i u jevrejskom narodu. Sa mogućim izuzetkom Luke, svi Novozavetni pisci su bili Jevreji. Pavle je bio Jevrejin. Može se sa pravom reći da je „jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus“ (1. Tim. 2:5) i dalje Jevrejin. Budući da je rođen kao Jevrejin, to je i dalje njegov identitet. On je, naravno, takođe proslavljeni poglavar nove rase ljudskih bića. Njegov Otac, Bog, mu je poverio sav autoritet na nebu i zemlji (Mat. 28:18).

Koncept Isusovog žrtvovanja zbog greha je jevrejski, a ceo koncept Isusa kao Mesije, Sina Božjeg, je izgrađen na jevrejskim definicijama tih titula, izvedenih iz kraljevskog mesijanizma Hebrejske Biblije, posebno Psalma 2, koji definiše „Gospoda Mesiju“ (pomazanika) kao Sina Božjeg i vladara budućeg Carstva Božjeg (st. 2, 6, 7). On će vladati svetom iz Jerusalima. Psalm 2 se citira 18 puta u Novom Zavetu, a dragoceno proročanstvo iz Psalma 110:1 Novozavetni pisci pominju 25 puta. Jevanđelje koje je propovedao Isus se tiče budućeg Carstva Božjeg. To je takođe jevrejski Starozavetni koncept i ne sme se izbacivati iz svog jevrejskog koncepta, kako bi služio interesima savremenih teologa.

Crkva očajnički treba da se poveže sa svojim jevrejskim korenima.[89] Crkva danas nije okrenuta tim jevrejskim korenima, već ogromnom grčkom teološkom sistemu, koji naše čitanje Biblije čini konfuznim i neefikasnim. E.F. Scott, u odličnoj studiji Carstva Božjeg u hrišćanskom jevanđelju, stavlja primedbu zbog:

dugog i ogorčenog sukoba koji je doveo do definicije, u metafizičkim terminima, dvostruke prirode Hrista. Ništa se ne čini daljim od stvarnosti hrišćanske vere, od tog žalosnog sukoba, ali je grčki um sve uložio u njega...Ne iznenađuje da su ti savremeni pisci pronašli da se hrišćanstvo, tokom neznabožačke[90] misije, transformisalo u novu religiju. Crkva je, iako se i dalje naziva Isusovim imenom, zaboravila, ili odbija da se priseti, šta je on zaista propovedao.[91]

Crkva se ponela izdajnički prema svom majčinskom judaizmu – u pogledu definisanja Boga. Ona je u nekom smislu postala prostitutka dozvoljavajući svom sistemu verovanja da, u svom srcu, bude inficiran stranom doktrinom Boga. Pored ulaska u „Konstantinov konkubinat“, zbunjujući crkvu i svet, crkva je razvila pogled na Boga koji Isus ne bi prihvatio. „Gospod je Bog naš Gospod jedini“ (Marko 12:29) nije ekvivalent „Bog je tri osobe sa jednom suštinom“. Ta razlika se mora prepoznati. Rezultat tog prepoznavanja će imati dalekosežne posledice na budućnost sveta religije.

Hrišćanstvo je izgubilo svoj identitet

Pravi način za traženje identiteta Boga iz Biblije je početi sa „Božjim“ tekstovima. Pogrešno je početi sa tekstovima o Sinu Božjem i jednostavno ih čitati kao da piše Bog Sin. Neko može dati izolovane tekstove iz Jovanovog jevanđelja, koji mogu indirektno govoriti da je Isus Bog. Ali ništa se ne sme zaključivati iz tih tekstova pre nego što se mišljenje ukoreni u unitarni monoteizam Isusovog sopstvenog učenja, koje je ponovljeno u Jovanu, u poglavlju 17:3. Ovde Isus ponavlja veru Izraela pominjući Oca kao „jedinog istinitog Boga“. Isus se nigde ne identifikuje sa Bogom, iako deluje kao Božji poslanik i savršeno poslušni Sin. Nazivanje Isusa Bogom promoviše verovanje u dvojicu koji su Bog, odnosno u dva Boga. Isus se uvek razlikuje od onoga koga naziva Bogom i Ocem, „jedan Bog“ (Jovan 5:44) i „jedini istiniti Bog“ (Jovan 17:3). Ta čuvena Isusova izjava samo potvrđuje jasnu činjenicu da je on verovao da je Bog jedna osoba. Jovan 17:3 je izjava čistog unitarizma. Samo Otac je Bog. Niko drugi nije istiniti Bog. Otac je jedini Bog. To je jezik unitarizma. Korišćenje drugih, manje jasnih, izjava znači okretati Bibliju protiv sebe same. Sekundarne izjave se moraju uskladiti sa primarnim „Božjim“ tekstovima koji ga eksplicitno definišu i na taj način čine hrišćansko učenje. Na stranicama Novog Zaveta Otac je jedini koji je Bog. Isus se nikada ne naziva „jedan Bog“ ili „jedini istiniti Bog“. A nijedan od hiljada „Božjih“ tekstova nikada ne pominje trojnog Boga. Taj argument treba da bude odlučujući u borbi protiv verovanja da je Trojstvo bilo u umovima autora Biblije.

Na osnovu dokaza iz Novog Zaveta i jevrejske istorije je nemoguće učiniti Isusa vernikom u sebe kao ravnopravnog Boga. Oksfordski teolog A.E. Harvey, dajući predavanje u Bamptonu 1980. godine, ističe da je Isus bio ograničen unitarnom teologijom svog jevrejskog nasleđa. Harvey kaže:

Sada moram pomenuti još jedan primer tih istorijskih ograničenja koja, po meni, pružaju definiciju i sadržaj osnovnim opštim izjavama koje čine glavni deo pouzdanih podataka o Isusu koje imamo. To je ograničenje instinktivnog i strastvenog monoteizma, koji leži u srcu jevrejske religije i (bar u očima pagana) čini veliki deo njenog identiteta. „Gospod je Bog naš jedini Gospod“: tako počinje molitva (šema) koju svakodnevno izgovara svaki Jevrejin; „Nećeš imati drugih bogova osim mene“, tako počinje deset Božjih zapovesti koje su, u Isusovo vreme, svaki dan recitovane tokom javne molitve. Verovanje da postoji samo jedan Bog, i da je on Gospod svih, je fundamentalno za jednu religiju u antici koja je pružila odlučan i bezkompromisan otpor tolerantnom politeizmu paganskog sveta. Upravo je u toj kulturi, snažno označenom tim monoteizmom, Isus živeo, umro i bio obznanjen. Upravo je u okviru tih ograničenja on morao da prenese svoja uverenja o božanskom poslanstvu, a njegovi sledbenici su morali da pronađu način za izražavanje njegovog jedinstvenog statusa i značaja...

U okviru jevrejske zajednice, moć monoteističke veroispovesti se možda najbolje vidi u krivičnom zakoniku: najteži prekršaji su oni koji na bilo koji način umanjuju jedinstveno veličanstvo Boga...Štaviše, svako intelektualno ili religijsko mišljenje koje je uspostavljalo drugo nebesko biće, osim jednog Boga, je snažno anatemisano...Od proročkih odbacivanja idolopoklonstva do oštrih reakcija helenističkog judaizma na svaku manifestaciju paganizma, vera u isključivo jedinstvo Boga je viđena kao potpuno nekompatibilna sa prihvatanjem bilo kog drugog božanskog bića...

Sam Isus je prihvatao standard jevrejske ispovesti monoteizma (Marko 12:29). (Justin [Mučenik] citira Isusa kao učitelja tradicionalnog jevrejskog monoteizma. 1. Apol. 13.) [Isus] je prihvatio zabranu koja se odnosi na svako moralno poređenje njega i Boga (Marko 10:18); štaviše, on u četvrtom jevanđelju odlučno poriče optužbu da smatra da je jednak i nezavistan od Boga. (Najotvorenije u Jovanu 10:33: Isusov odgovor odražava semantički stav da u njegovoj kulturi postoji presedan kod upotrebe reči theos za bića koja nisu jedan Bog; ali najveći teret njegovog odgovora, kao i u celom jevanđelju, je da on nije drugi ili drugi rival Bogu, već potpuno zavistan i ujedinjen sa ocem.)[92]

A on svog Oca naziva „jedinim Bogom“ (Jovan 17:3).

Profesor Harvey zatim kaže:

Novozavetni pisci na sličan način insistiraju na apsolutnom jedinstvu Boga, i ne pokazuju nikakvu tendenciju da Isusa opisuju kao božanstvo: nekoliko očiglednih izuzetaka su gramatički ili tekstualno nesigurni, ili imaju objašnjenja koje...ih vraća u okvire ograničenja jevrejskog monoteizma. Tek kada se nova religija raširila daleko izvan ograničenja izvornog judaizma je postalo moguće narušiti to ograničenje i opisati Isusa kao božanstvo. (Prvo nedvosmisleni slučaj je Ignjatije Antiohijski, koji je pisao oko 110. godine.) Značajno je pomenuti da su jevrejsko hrišćanske crkve, koje su odbile da načine taj korak, postojale još najmanje jedan vek...

Isusovi neposredni sledbenici su bili strogo ograničeni tim monoteizmom koji su, kao Jevreji, instinktivno ispovedali, a njihovi pokušaju da objave ko je Isus su se zaustavljali mnogo pre njegovog opisivanja kao „božanskog“. Ali, u isto vreme, značaj koji su pridavali tituli „Sin Božji“, govori da kada su se složili da je Isus takva osoba, oseća se da se podrazumeva istina tih tvrdnji božanskog autoriteta, koji je karakterističan za njegov celokupni stil delovanja i izražavanja: Isus je zaista pokazao tu apsolutnu poslušnost Bogu, govorio je o Bogu sa intimnim autoritetom i delovao je sa jedinstvenim ovlašćenjem koje pripada Božjem poslaniku na zemlji, i koje je karakteristično za onoga koji je (u smislu koji se obično pripisuje „sinstvu“ u antici) istinski „Sin Božji.“[93]

Dodao bih da je to jedinstveno Sinstvo, koje ga označava kao poglavara i, u određenom smislu, začetnika potpuno nove rase ljudi, osvećeno preinačenjem koje je izveo Bog, njegov Otac – njegovim vaskrsenjem iz mrtvih.

Harvey primećuje da „ne postoje nikakvi dokazi da je [Isus] govorio ili delovao kao da je za sebe verovao da je 'bog' ili 'božanstvo'.“ Napadi od strane Jevreja su smetnje kojima se „suprotstavljao pokazujući da je, daleko od uzurpiranja Božjeg autoriteta i moći, Isus bio potpuno ovlašćen kao Božji poslanik.“[94]

On je dobio ovlašćenje da ljudima objavi Božju volju i da deluje u skladu sa tom voljom, što nikada nije tvrdila nijedna figura u istoriji jevrejske religije... Opisivanje sebe... kao „Sina Božjeg“ je bio način... da tvrdi da posedije to božansko ovlašćenje bez presedana, a da u isto vreme održi netaknutim to poštovanje nedeljivog jedinstva Boga koje je instinktivo usađeno u svakog religioznog Jevrejina.[95]

Otvorena priznanja trijadologa i crkvenih otaca

Istorija beleži neka neverovatna priznanja crkvenih autoriteta da nešto radikalno nije u redu sa primljenom doktrinom Trojstva:

Istočni teolog Jovan Damaskin...odgovara na kritiku da su ikone nebiblijske priznajući tu činjenicu, i dodajući da se u Svetom Pismu ne nalazi ni Trojstvo ni [jedna supstanca] ili dve prirode Hrista. Ali mi znamo da su te doktrine istinite. Priznajući da su ikone, Trojstvo i inkarnacija inovacije, Jovan podstiče čitaoce da ih se pridržavaju kao važnih tradicija koje su nam dali oci. Ako one budu izgubljene, celo jevanđelje će biti ugroženo.[96]

Teodor Studit (759-826) je usvojio argumente Jovana Damaskina da se Trojstvo treba prihvatiti samo kao tradicija. Profesor Don Cupitt komentariše: „To ističe neobičnu osobinu hrišćanstva, njegovu promenljivost i brzinu sa kojom se inovacije prihvataju sa takvim religioznim žarom da svako ko ih dovede u pitanje sam dolazi u situaciju da bude smatran opasnim inovatorom ili jeretikom.“[97]