Biblijska činjenica i istorija protiv dogme
- Detalji
- Anthony Buzzard
,,Budući da u Novom zavetu ne stoji, toliko opširno opisano, da je Isus iz Nazareta zapravo Bog, prirodno je pitati kako je hrišćanska crkva došla do toga da uverava da on to jeste.”[1]
,,Da li je ijedan istoričar imao hrabrosti da kaže da je izraelska doktrina o Bogu u Isusovo vreme ili kasnije išta drugo do najstrožiji monoteizam?”[2]
Pavle govori hrišćanima da se udalje od bilo kakvog učenja koje nije u skladu sa rečima koje leče – pre svega rečima Gospoda Isusa Hrista:
Svako ko propoveda drugačiju doktrinu i ko se ne slaže sa čvrstim rečima našeg Gospoda Isusa Hrista i učenjem koje se odnosi na dobrotu, on ima preveliko mišljenje o sebi; budući da nema znanje i da ima nezdravu ljubav prema propitivanju i verbalnim ratovima, odakle dolazi zavist, svađa, okrutne reči i zle misli (1. Timotiju 6:3).
Ovo upozorenje ovog apostola izgleda da se dobro može primeniti na verbalne ratove koji su se događali tokom razvoja poslebiblijskih veroispovesti. Zar nije trebalo da bude dovoljno osloniti se na Isusovu veru i verovati da je niko drugi do njegov Otac vrhovni Bog? ,,Gospod naš Bog
je jedan Gospod” je predlog koji lako može shvatiti svako sa dečijim stavom prema istini, pristupom koji je Isus veoma hvalio.
Biblija za Isusa kaže da je on Apostol hrišćanske vere, ,,apostol naše veroispovesti” (Jevrejima 3:1). Isti stih ga naziva Visokim sveštenikom. Često se pominje vera apostola, koja nije u Bibliji ali koja oslikava ranu veroispovest Svemoćnog Boga i Isusa. Šta bi moglo da bude pogrešno ako bi se pozvali na veru Isusa, našeg Apostola: Ja verujem da je ,,Gospod naš Bog jedan Gospod” (Marko 12:29)? Paralela ovog stiha povučena stihom 17:3 Jovanovog jevanđelja beleži Isusov sopstveni strogi monoteizam. On je izjavio: ,,Ti, Oče, jedini si koji je Bog”. Ovo su laki predlozi koje je trebalo ostaviti u svom najčistijem obliku. Godine sukobljavanja i konfuzije mogle su biti izbegnute.
Drevni glasovi protivljenja
Proslavljeni pesnik Džon Milton je bio jedan od tri istaknuta uma sedamnaestog veka, pored Ser Isaka Njutna i Džona Loka (kao i mnogih drugih učenih disidenata), koji su se protivili trijadološkoj veri crkava. Milton nam je blagovremeno dao savet da se oslonimo samo na Bibliju:
Hajde da zanemarimo razum kada su u pitanju svete teme i da pratimo isključivo doktrinu Svetog pisma ... Najočiglednije je ... na osnovu brojnih pasusa Biblije da u stvarnosti postoji samo jedan pravi nezavisni i vrhovni Bog; i pošto se za njega kaže da je jedan (toliko da je ljudski razum i uobičajen jezik čovečanstva, i Jevreja, ljudi Božijih, oduvek smatrao njega samo jednom osobom, tj. jednim u numeričkom smislu) hajde da se obratimo svetim spisima kako bismo saznali ko je jedan pravi i vrhovni Bog. Ovo znanje bi trebalo da bude izvedeno nakon prvog čitanja Jevanđelja, jer najjasnija doktrina koja poštuje jednog Boga mora neizbežno da bude obilno i objašnjivo Otkrivenje koje se tiče Njega a koje je sam Hrist dostavio svojim apostolima, a apostoli svojim sledbenicima. Niti treba pretpostaviti da je Jevanđelje dvosmisleno ili nejasno po ovom pitanju; jer nije dato zarad promovisanja novih i neverovatnih doktrina koje se odnose na prirodu Boga i koje su u potpunosti neshvatljive za hrišćane, već je dato kako bi se objavilo spasenje nejevrejskog naroda putem Mesije, Sina Božijeg, prema obećanju Boga Avramovog. ,, Boga niko nije video nikad:
Jedinorodni Sin koji je u naručju Očevom, On Ga javi” (Jovan 1:18). Hajde da konsultujemo Sina pre svih po pitanju Boga.
Prema svedočenju Sina, njemu je na najjasniji način pokazano da je Bog jedan i da je on stvorio sve. Kada ga je jedan od pisara pitao (Marko 12:28,29,32) koja je to prva zapovest od svih, on je upotrebio stih 6:4 Pete knjige Mojsijeve, ,,Prva od svih zapovesti je ,,Čuj, O Izraele, Gospod naš Bog je jedan Gospod”, ili kako to zvuči na hebrejskom: ,,Jahve naš Bog je jedan Jahve.” Pisar se složio: ,,Postoji jedan Bog i niko drugi osim Njega.” U sledećem stihu Hrist takođe odobrava ovaj odgovor. Ništa ne može da bude jasnije od mišljenja pisara kao i od mišljenja drugih Jevreja, da se pod Bogom podrazumeva jedna osoba. Da ovaj Bog nije niko drugi do Bog Otac takođe se vidi i iz stihova 8:41,54 Jovanovog jevanđelja: ,,Mi imamo jednog Oca, Boga ... Moj Otac je taj koji mi daje čast; za koga vi kažete da je On vaš Bog.” Jovan 4:21: Veruj mi da ide vreme kad se nećete moliti Ocu ni na ovoj gori ni u Jerusalimu.” Hrist se samim tim slaže sa svim ljudima Božijim da je Otac jedan i jedini Bog. Ko može da veruje da je moguće da je prva od svih zapovesti toliko nejasna, toliko pogrešno shvaćena od strane Crkve tokom vekova da su dve druge osobe, koje imaju jednako pravo da budu obožavane, ostale u potpunosti nepoznate ljudima Božijim i da su im uskraćene božanske časti čak i dan danas? ... Sam Hrist, Sin Božiji, stoga ne uči nas ničim iz Biblije u vezi jednog Boga već ono što nas je Zakon pre toga učio, i svuda jasno ustanovljava da je On njegov Otac. Jovan 17:3: ,, Ovo je večni život i neka znaju Tebe, jedinog pravog Boga i Isusa Hrista koga si Ti poslao.” 20:17: ,,Penjem se mom Ocu i tvom Ocu, mom Bogu i tvom Bogu.” Ako je Otac Bog Hristov i ako je on i naš Bog i ako nema drugog Boga osim jednog, onda ne može biti Bog osim Oca.[3]
Nakon što je ispitao Pavlove jasne unitarijanističke izjave, Milton se osvrnuo na neverovatne poduhvate koje je crkva sprovela kako bi zamutila tako jednostavnu istinu, da je Bog jedna Osoba:
Iako je sve ovo (numerička jednina Boga) toliko očigledno da ne zahteva dodatno objašnjenje – pre svega, da je samo Otac samoegzistentni Bog i da biće koje nije samoegzistentno ne može da bude Bog – neverovatno je kakve su bespotrebne suptilnosti ili pak kakve smicalice određeni pojedinci upotrebili kako bi zavarali ili prikrili jasno značenje ovih pasusa; ne ostavivši nijedan kamen neprevrnut, lativši se svakog sredstva i iskoritivši svaki trenutak kao da njihov cilj nije da propovedaju jasnu i neizmenjenu istinu Biblije siromašnima i prostima, već da nagoveštajima posvećenosti i tvrdoglavosti održe neki apsurdni paradoks da ne padne, podmuklom upotrebom sofizama i verbalnih različitosti, pozajmljenih od varvarskog neznanja škola.[4]
Isak Njutn
Jedan od najistaknutijih naučnika svih vremena, ser Isak Njutn (1642-1727) bio je strastveni protivnik crkvenog razumevanja Jednog Boga kao tročlanog . Zbog njegovog istaknutog javnog položaja, njegovi teološki spisi, koji su obimni, suzdržani su po pitanju ,,ortodoksije”. Ipak, Njutn je bio upoznat sa antitrijadološkim delima svoga vremena i on je tvrdio kao i arijanci i socinijanci (anti-trijadolozi) XII veka da se reč "Bog " u Bibliji odnosi samo na Isusovog Oca i da povremena upotreba reči "Bog " tako da se odnosi na Isusa, istog ne čini Bogom. Čak je i Mojsije, kako Ser Isak Njutn ističe, nazvan Bogom u počasnog smislu.
Keren Armstrong objašnjava da netrpeljivost Ser Isaka Njutna prema imaginativnom konceptu Boga u trijadologiji:
On se u potpunosti udubio u svet logosa... Po njegovom viđenju, mitologija i misterija su predstavljale primitivne i varvarske načine razmišljanja. U naravi žestokog i sujevernog dela čovečanstva jeste da budu priklonjeni misterijama kada je u pitanju religija i iz tog razloga najviše vole ono što najmanje razumeju. Njutn je postao gotovo opsednut željom da očisti hrišćanstvo od mitskih doktrina. Postao je ubeđen da su iracionalne dogme Svetog Trojstva i ovaploćenja rezultat zavere, falsifikovanja i šikaniranja ... Lažne doktrine ovaploćenja i Trojstva dodate su veri beskrupuloznih teologa četvrtog veka. Zaista, Knjiga Otkrivenja je prorekla uspon trijadologije - "Čudne religije Zapada ", ,,kult tri ravnopravna boga”[5]
U svom delu pod nazivom Dve značajne korupcije iz 1690. godine, Njutn je predvideo da će mnogi kasniji učenjaci dokazati da su grčki rukopisi našeg Novog zaveta falsifikovani kada su u pitanju određeni stihovi kako bi se promovisala božanska priroda Isusa. [6] Njutn se zalagao za jednostavnost. ,,U diskutabilnim stihovima Biblije” on je voleo da ,,se bavi onim što razume”.[7] Njutn se zalagao za jednostavnost i protiv korupcija i komplikovanja od strane filozofije i metafizike. Njutn je verovao da je Biblija razumljiva i sastavljena na prostom jeziku. Samim tim, i očekuje se da je Biblija napisana na jasnom i razumljivom jeziku. Njutnova želja da se izbegne uvođenje hipoteza u priridnu filozofiju ide ruku pod ruku sa njegovom sumnjom u vezi uvođenja metafizike u Bibliju.” On se takođe zalagao za to da čovek treba da ,,preferira one interpretacije koje su u skladu sa bukvalnim značenjem stihova Biblije.”[8]
Karen Armstrong potvrđuje da je Njutn bio u pravu što se tiče toga da je Trojstvo iracionalno. Ona ukazuje na to da stvaraoci trijadološke dogme ne nameravaju da doktrina bude predmet razumne analize:
Na kraju ... Trojstvo je dobilo smisao kao mitsko ili duhovno iskustvo: moralo je da bude proživljeno a ne propovedano, jer je Bog dosezao van ljudskog poimanja. To nije logična niti intelektualna formulacija već imaginativna paradigma koja zbunjuje razum. Grigorije Bogoslov je ovo pojasnio kada je objasnio da je shvatanje Trojice u Jednom dovelo do dubokih i preplavljujućih emocija koje zbunjuju misao i mute jasnoću uma. ,,Čim uvidim Jednog ja sam prosvetljen veličanstvenošću Trojice; čim napravim razliku između Trojice, o njemu mislim kao o celini, i moje oči su prepune a najveći deo onoga o čemu razmišljam mi odmiče.”[9]
Jedan od glavnih arhitekata završene trijadološke dogme rekao je da tri čoveka moraju da budu shvaćena ko jedan jer su deo istog čovečanstva!
Atmosfera takvog jezika i mišljenja nema veze sa Biblijom. Sumnje dalje bivaju potvrđene kada saznajemo da je Atanasije, glavni tvorac Trojstva, pokušao da stvori veštačku vezu između svog učenja o Bogu i poznatog pustinjskog askete Svetog Antonija: ,,Atanasije je pokušao da pokaže kako njegova nova doktrina utiče na hrišćansku duhovnost.”[10] Pravi Antonije:
Deluje čovečno i ranjivo, muči ga dosada, bavi se ljudskim problemima i daje jednostavne i direktne savete... Međutim, Atanasije ga predstavlja u sasvim drugačijem svetlu. On je, na primer, pretvoren u vatrenog (trijadološki nastrojenog) protivnika arijanizma; on je već počeo da uživa u svojoj budućoj apoteozi (deifikaciji), jer deli božansku apateiju (nemogućnost da oseti bol) do neverovatnog stepena. Kada je, na primer, on izašao iz grobnice gde se dvadeset godina borio sa demonima, Atanazije kaže da telo Antonija nije pokazalo znakove starenja. On je bio savršen hrišćanin.[11]
Atanazije se nije ustručavao od prevara prilikom podržavanja trijadologije.
,,Ortodoksno sveštenstvo je opterećeno problemom izražavanja svog viđenja Boga, jer se boji da će ga pogrešno izraziti. Ovo ukazuje na strašnu kompleksnost trijadološke teorije, kada se uporedi sa nekompleksnom unitarijanističkom Isusovom verom. Anglikanski biskup Beveridge je u sedamnaestom veku napisao:
Razmotrićemo redosled tih osoba u Trojstvu opisa rečima pred nama u stihu 28:19 Jevanđelja po Mateju; Pre svega Oca a zatim Sina i Svetoga duha, od kojih su sva trojica zaista i istinski Bog. To je misterija u koju moramo da verujemo i o kojoj treba da vodimo računa kada o njoj govorimo, jer je lako i opasno pogrešiti prilikom izražavanja jedne toliko velike istine kao što je ova. Ako razmislimo o tome, koliko je teško zamisliti numerički jednu božansku prirodu u više od jedne u istoj božanskoj osobi. Ili tri božanske osobe u ne više od jedne u istoj božanskoj prirodi. Ako govorimo o njoj, mnogo nam je teško da pronađemo prave reči da je iskažemo. Ako kažem, Otac, Sin i Sveti duh su trojica, i svako od njih je zasebno Bog, to je istina. Ali ako kažem da su oni trojica i da je svako različiti Bog, to je netačno. Mogu da kažem da je Bog Otac jedan ali ja ne mogu da kažem da je Otac jedan Bog, Sin drugi a Sveti duh treći Bog. Ja mogu da kažem da je Otac začeo jednog ko je Bog ali ne mogu da kažem da je začeo još jednog Boga. A od Oca i od Sina proizilazi još jedan koji je Bog, međutim, ja ne mogu da kažem da od Oca i Sina proizilazi još jedan Bog. Sve ovo vreme, iako je njihova priroda ista, njihove ličnosti se razlikuju. Iako se njihove ličnosti razlikuju, njihova priroda je ista. Iako je Otac prva osoba u Božanstvu, Sin druga a Sveti duh treća, Otac nije prvi Bog, Sin drugi a Sveti duh treći. Toliko je teško rečima objasniti jednu toliko veliku misteriju na pravi način ili jednu toliko značajnu istinu opisati prikladnim i pravim rečima a da se ne udaljimo o iste.[12]
Biskup je nastavio da žali zbog činjenice da Kuran osuđuje to što hrišćani veruju u Trojstvo osoba u jednoj božanskoj prirodi. Pošto je svako od tih osoba Bog, doktrina je triteistična u očima Muslimana.
Jedan savremenik biskupa Beveridgea ponudio nam je ovakav opis Trojstva:
Postoji jedna božanska priroda ili suština, zajednička svim trima Osobama koje su neshvatljivo ujedinjene i neizrecivo odvojene; ujedinjene po suštinskim atributima, a razlikuju se po čudnim idiomima i odnosima; sve podjednako beskonačne u svakom božanskom savršenstvu, svaka drugačija od ostale dve po redosledu i načinu postojanja. Takođe postoji uzajamno prožimanje jedne u svima i svih u jednoj; komunikacija bez lišavanja ili umanjenja u pričesniku, večno stvaranje i večna procesija, bez prednosti ili sukcesije, bez prave kauzalnosti ili zavisnosti; Otac pruža svoj a Sin prima život Oca, a Duh se javlja od obojice bez podele ili umnožavanja suštine. [13]
Priznanje Profesora Moses Stuarta (1780-1852), jednog od najučenijih trijadologa svog vremena, pokazuje koliko su se daleko ,,ortodoksne” definicije udaljile od biblijskog originala. Što se tiče defnicija ,,osoba” ili ,,razlika” u Božanstvu, on je napisao sledeće:
Ja ih ne razumem i ne mogu da ih razumem. A ne mogu da se složim sa definicijom, a kamoli da je branim sve dok ne razumem šta ona znači. Ne oklevam da kažem da je moj um u potpunosti nesposoban da razazna ikakve upečatljive i sigurne ideje na osnovu bilo koje definicije osoba u Božanstvu, koju sam ikada ispitao.[14]
Arhiepiskop Engleske crkve John Tillotson prokomentarisao je ,,žargonski i dvosmisleni jezik” školovanih:
Ne zavidim nikome na razumevanju ovih fraza, ali meni one nemaju značenje. To su samo reči koje su izmislili besposleni i umišljeni ljudi koje bi veliki ljudi od tada razumeli. Ali ja se pitam ko može ovo da nazove objašnjenjem stvari, dok sebe i druge zabavlja i interesuje teškim rečima.[15]
Još jedan učenjak je pametno napisao: Jezik Biblije je jezik zdravog razuma; jednostavan i neumetnički jezik prirode. Zašto bi pisci usvojili takav jezik koji čini tekst nejasnim i ne samo nejasnim već neshvatljivim, toliko da se oni u potpunosti gube u čudnovatosti svoje frazeologije?[16]
Među stalnim finim priznanjima o izuzetnoj teškoći koju je sasvim nejevrejska vera crkvenih otaca prenela crkvi, postoji i ovaj primer kompleksnosti koji daje Dr. John Hey:
Kada mi je predloženo da potvrdim da ,,u uniji Božanstva postoje tri osobe, jedne suštine, snage i večnosti – Otac, Sin i Sveti duh” – bilo mi je teško! Moje shvatanje je iskompikovano, moje koncepcije izgubljene u najdebljoj tami. Pauziram, oklevam. Pitam da li je neophodno tako nešto izjaviti... Ali zar ovo ne zbunjuje sva naše koncepcije i zar nas ne primorava da koristimo reči bez značenja? Mislim da oni to čine. Tvrdim da sam zbunjen na najnedvosmisleniji način. To je ključni deo moje izjave. Da li se pretvaram da razumem šta govorim, mogao bih da budem Triteista ili neznabožac; ali ne bih u isto vreme mogao da se klanjam jednom pravom Bogu i priznajem Isusa Hrista kao Gospoda svih. [17]
Olakšanje agonije ovog doktora pružaju na jednostavan način reči koje se odnose na Isusovu veru: ,,Ti, Oče, jedini si koji je zaista Bog” (Jovan 17:3). Isus je Mesija koga je on postavio. Isus je o svom Ocu govorrio kao o ,,Ocu koji ga je postavio” (Jovan 5:37; 6:44).
U današnje vreme, javnost je izložena Svetskom najlakšem vodiču ka shvatanju Boga. Razgovor se odvija između dva vernika:
,,Sve što moraš da zapamtiš je da postoji jedan Bog”, Dan je nastavio.
,,Ah, dakle ne smatraš da je Isus bog?” Jay se ponudio.
,,O, da smatraš,” Dan je naglasio. ,,Isus je apsolutno Bog. I Sveti duh, i on je Bog takođe.”
,,U redu”, Jay je rekao sa uzdahom, ,,dakle, imamo Oca koji je Bog, Isusa koji je Bog i Svetoga duha koji je Bog. To znači da ima ...”
,,Jedan Bog”, Dan je dovršio. Jay se udario po čelu...,,Ok, možda je to zbunjujuće kao što zvuči,” Dan je priznao.[18]
Autor malo toga čini kako bi umanjio konfuziju:
Ako Trojstvo nije najzbunjujući ili pak najmanje shvaćen aspekt hrišćanske vere, onda svakako spada u prvih pet. Nije da predmet nije poznat. Većina hrišćana može da vam kaže da Trojstvo sačinjavaju Otac, Sin i Sveti duh. Van toga, međutim, stvari postaju malo zamršene.[19]
Zaista postaju zamršene. Predlog da je X Bog, Y Bog i Z Bog i da to čini jednog Boga je besmislica. Predlog X, Y i Z sačinjavaju jednog Boga može dostići neki smisao samo u drugačijem smislu. 3X nikako ne može biti jednako 1X ali 3X može biti jednako 1Y. Problem koji ostaje nerešen jeste kako išta od ovoga može biti izjednačeno sa rečima Isusa koji je izjavio da je jedan Gospod i jedan Otac pravi Bog.
Zar se ne bi sva konfuzija razrešila kada bi zajedno sa J.H.Newmanom (1801-1890) priznali sledeće: ,,Misterija doktrine Svetoga Trojstva ne predstavlja samo verbalna kontradikcija već i nekompatibilnost ljudskih ideja do kojih se dolazi ... Teško da možemo bliže da pristupimo tačnoj artikulaciji istog a da ne kažemo da je jedna stvar jednaka dvema stvarima.”[20] Isto čuđenje izrazio je i anglikanski biskup Hurd (1720-1808): ,,Pred Trojstvom razum stoji prestravljen a sama vera je napola zbunjena.” [21]
Statistika
Ni u jednom biblijskom stihu (a postoji 31.102 stiha) broj tri nije upotrebljen tako da se odnosi na reč Bog. Nigde ne stoji da je Bog brojčano tri. Nijedna od 810.677 reči Biblije ne pruža primer toga da reč ,,Bog” označava tročlanog Boga. Naravno da se Otac, Sin i Sveti duh često zajedno pominju u Novom zavetu ali nikada ni jedan pisac Biblije ne kaže da Boga treba definisati kao tri osobe. Jedno je govoriti o Ocu, Sinu i Svetome duhu zajedno, ali je sasvim drugo reći da je svaki od ove trojice podjednako Bog i da zajedno sačinjavaju jednog Boga.Takozvani trijadološki pasus u stihu 28:19 Jevanđelja po Mateju možda zvuči sličnije doktrini Trojstva koja je nastala mnogo kasnije. Ali on ne kaže da su trojica povezani i da se ta trijada svodi na jednog Boga. Niti to čini doksologija u stihu 13:13 Druge poslanice Korinćanima: ,,Neka milost Gospoda Isusa Hrista, ljubav prema Bogu i prijateljstvo Svetoga duha bude sa svima vama.” Ova izjava ništa ne govori o tome da je trijada jednaka jednom Bogu.
Pisci Biblije nikada ne misle na tročlanog Boga kada kažu ,,Bog”. Pošto se reči ,,Bog” , ,,Gospod Bog” i GOSPOD pojavljuju više od 12000 puta, one imaju oko 12000 prilika da predstave jednačinu ,,Bog=Bog od tri Osobe”, ali one to nikada ne čine.
One stalno navode da je Bog jedna Osoba i u Novom zavetu one izjednačavaju tog božanskog pojedinca sa Ocem Isusa, za koga se svuda kaže da je Očev Sin. Obimna istraživanja od strane kako protestantskih tako i katoličkih učenjaka potvrđuju da se reč Božija, upotrebljena u apsolutnom smislu, u našim novozavetnim dokumentima, odnosi na Isusovog Oca na svakoj stranici. [22] Ni u jednom slučaju, kroz čitavo Sveto pismo, reč ,,Bog” ne podrazumeva ,,Boga u tri Osobe”. Tropersonalni Bog se stoga nikada ne pominje kao takav u Bibliji. Ova činjenica svakako zahteva da bude javno ispitana.
Odsustvo tročlanog Boga kao takvog bi odbacilo svaku sugestiju da su Otac i Sin podjednako shvaćeni kao Bog. Dok ,,Bog” u Novom zavetu opisuje Oca preko 1300 puta, ista reč ,,Bog” je upotrebljena od strane Isusa dva puta zasigurno u Novom zavetu. Postoji nekoliko stihova gde je Isus možda nazvan ,,Bogom”, ali zbog gramatičke dvosmislenosti ovo ne može da se uzme kao činjenica.[23] ,,Jedan Gospod vere koju čujemo kako je Isus potvrđuje kao osnovu prave religije (Marko 12:28-34, citiranje 5.Mojsijeve 6:4) se nedvosmisleno odnosi na Boga i Oca Isusovog. Isus nikada nije nagovestio to da odstupa od čitavog svog hebrejskog nasleđa po pitanju definisanja toga ko je Bog, i uključio sebe u Božanstvo.
Reći da je on Bog a u isto vreme priznati njegovog Oca kao Boga bi očigledno stavilo publiku pred predlog da postoji dva Boga. Isus ovo nikada nije ni zamišljao. Niti je i u jednom trenutku prihvatio ijednu optužbu da se meša u veru Izraela. On nije bio optužen za raščlanjivanje monoteizma svog jevrejskog nasleđa. Nasuprot, kao što vidimo u stihu 12:29 Jevanđelja po Marku, Isus je potvrdio strogi, unitarijanistički monoteizam judaizma i od njega napravio osnovu najveće od svih zapovesti. Kako to Jovan govori o Isusovom učenju, Isus je svog Boga identifikovao kao Boga Jevreja i time je delio jevrejsku veru sa Jevrejima. Mi znamo kome se klanjamo, jer spasenje dolazi od Jevreja” (Jovan 4:22).
U kom trenutku, danas bi se neki član crkve mogao razumno zapitati, je najveća Božija i Isusova zapovest ukinuta? Da li crkve koje se okupljaju u Isusovo ime imaju slobodu da odbace srž njegove teologije o Bogu i da ponovo definišu veru? Da li one imaju slobodu da ponovo oblikuju značenje ultimativne realnosti?
Ogromna pometnja je nastala u Americi oko svetosti deset zapovesti ali koliko je ljudi uznemireno činjenicom da je crkva zaboravila najveću zapovest – Isusovu sopstvenu definiciju toga ko je Bog? Izgleda da su zažmurili na jedno oko.
Istoričar Karen Armstrong
Nema nikakve sumnje u vezi ovih istorijskih činjenica:
Hrišćanstvo je počelo u prvom veku kao jedan od pokreta koji je pokušao da pronađe način kako da bude jevrejski. Fokusirao se na život i smrt galilejskog duhovnog vođe koga su Rimljani razapeli oko 30. godine nove ere. Njegovi sledbenici su tvrdili da je on ustao iz mrtvih. Oni su verovali da je Isus iz Nazareta dugoočekivani jevrejski Mesija koji će se uskoro vratiti u slavi kako bi postavio Carstvo Božije na zemlji. On je bio ,,Sin Božiji“, što je termin koji su koristili Jevreji kako bi označili nekog kome je Bog dodelio poseban zadatak i koji je uživao u privilegijama Boga i koji je bio blizak njemu. [24]
Kratak zaključak koji je prikazala Karen Armstrong je jednako od pomoći jer ona ukazuje na sledeće:
Drevna kraljevska teologija je videla kralja Izraela kao Jahvinog sina i slugu; propaćeni sluga u drugom Isaiji, koji je bio povezan sa Isusom, takođe je ponižen od strane svojih sunarodnika i postavljen od strane Boga na izuzetno visok položaj. Isus nije imao nameru da osnuje novu religiju i bio je izuzetno jevrejski nastrojen.[25]
Ovu poslednju izjavu bi trebalo da malo modifikujemo. Isus nije samo ponovio judaizam koji je Mojsije dodelio Jevrejima.Tvrdeći da ima izuzetan autoritet kao jedinstveni predstavnik Jednog Boga, njegovog Oca, on je prevazišao Toru njegovog nasleđa u nekim aspektima.[26] On sigurno ni na koji način nije omalovažio ili promenio glavni princip njegove i izraelske vere da je Bog, njegov Otac, jedini Bog univerzuma, koji je na početku napravio ,,muškarce i žene” (Marko 10:6). Po ovom svom ubeđenju on je strogo pratio velikog proroka Isaiju koji je rekao da je Bog Izraela stvorio sve stvari sam, bez ikoga (Isaija 44:24)[27] Ni u jednom trenutku Isus nije tvrdio da je stvaralac Postanja.
Kada se mladić obratio Isusu rekavši mi da je ,,dobar učitelj”, on je odmah osporio ovaj kompliment time što je ukazao na to da ,,postoji samo jedan koji je dobar, jedan Bog” (Marko 10:17-18).
Ni u jednoj od njegovih zabeleženih izjava Isus nije rekao: ,,Ja sam Bog”. Da je on to rekao, bilo bi kao da je rekao: ,,Ja sam Otac”, pošto je stalno govorio kako je Bog njegov Otac. Na njegovom suđenju, najgore što su tužitelji mogli za njega da kažu jeste da je on tvrdio da je ,,Sin Božiji” ili ,,Mesija, kralj” (Jovan 19:7; Luka 23:2). Kada su neprijateljski nastrojeni Fariseji optužili Isusa za to što je tvrdio da je ,,jednak Bogu”, on je to odmah porekao i rekao da nije sposoban da učini išta sam (Jovan 5:18-19).On u potpunosti zavisi od Jednog Boga, Oca. Apsurdno je pomisliti da je Isus mislio da je on kao Bog zavisan od Boga i da kao Bog on uvek postupa onako kako mu Bog, njegov Otac, kaže.[28] Iznova i iznova Isus sebe izjašnjava kao Božijeg Sina i kao takav on je podređen svom Ocu kao što svaki sin treba da bude. Bilo kakvo pominjanje toga da više osoba čine Boga postaje otpisano od strane unitarijanističkog monoteizma koji vlada u našim dokumentima Novog zaveta.
Više dokaza od standardnih autoriteta
Standardni rečnici Biblije u potpunosti podržavaju Isusov monoteizam. Hastingsov Rečnik Bibliije kaže:
U Jevanđelju po Marku, od 20 citata, od kojih sve sem jednog izgovara naš Gospod, 16 su bilo tačni, bilo malo promenjeni citati LXX (Grčke verzije starog zaveta)... Stihovi 12:29-30 Jevanđelja po Marku (Peta Mojsijeva 6:4-5) je velika Šema, koju su zbog česte upotrebe grčki Jevreji poznavali u hebrejskom obliku.[29]
Isus je jednostavno ponavljao veliku versku izjavu svog nasleđa i nadao se da će je preneti svojim sledbenicima.
Rečnik o Hristu i Jevanđeljima pod ,,Trojstvom” kaže:
Nikada ne smemo da zaboravimo da je hrišćanstvo izgrađeno na osnovama jevrejskog monoteizma. Duga predostrožna disciplina je očuvala jevrejskom narodu njihovo veličanstveno nasleđe vere u Jednog i Jedinog Boga. ,,Čuj, O Izraele, Jahve naš Bog je jedan Jahve...” Ovo je prekretnica izraelske religije. Ovo su možda najpoznatije svete reči za pobožne Jevreje. One su stalno recitovane. Naš Gospod ih je često imao na svom umu (Matej 22:37; Marko 12:29,30; Luka 10:27). To da je on o Bogu uvek mislio kao o Jednom koji je Vrhovni je neprikosnoveno.[30]
Ali zašto crkva ne sledi njega po pitanju vere i definicije Boga? Tvrdnja da je hrišćanstvo zapravo sagrađeno na jevrejskom monoteizmu može da se ispostavi potpuno netačnom.
Nemački profesor Biblije, Hans, Heinrich Wendt,[31] napisao je sledeće u svom delu pod nazivom Isusovo učenje:
Isus nije propovedao novu doktrinu o Bogu ... Bog o kome Isus govori je jedan Bog Izraela (Marko 12:29), Bog Avrama, Isaka i Jakova. Isus je zasnovao svoje viđenje na starozavetnom otkrovenju Boga i znanju o prirodi Boga, izvedenom na osnovu ovog otkrovenja koje je on prihvatio kao važeće. Ni na jednom mestu mi ne možemo da pronađemo kako Isus govori ili propoveda išta o prirodi Boga što nije moguće ukoliko se uzme u obzir religija Starog zaveta... Kada je potvrdio da niko nije blag osim Boga (Marko 10:18) ... on nije pokušao da otkrije novo viđenje Boga koje bi u jevrejskom umu zahtevalo posebno objašnjenje i novu osnovu. Ali on se pozvao na one karakteristike božanskog karaktera čije priznanje je on mogao da uzme zdravo za gotovo ... On uvodi ime Otac tako da ono označava Boga.[32]
Označiti Boga kao Oca i nazvati ga jedinstvenim Bogom je naravno izjava unitarijanizma. Nemoguće je zamisliti kako Isus na bilo koji način promoviše čudnog trijadološkog Boga. Lojalnost Isusu podrazumeva da se složimo sa njim oko toga ko je Bog i koliko ima Njega.
Proslavljena Peakeova kritika Biblije nam govori: ,,Šemu svakodnevno ponavljaju Jevreji. To je stih koji predstavlja osnovu njihovog monoteizma.”[33] Zašto bi postojala ikakva potreba da se odstupi od Isusa?
Nedavno, svetski poznat teolog N.T. Wright je napisao:
Odgovor koji je Isus dao (na pitanje koja je najveća od svih zapovesti) u potpunosti nije sporna jer citira najpoznatiju jevrejsku molitvu (,,Čuj O Izraelu, YHVH naš Bog, YHVH je jedan”).Šema, molitva koja počinje ovim rečima, bila je od ključne važnosti za judaizam tada kao što je i sada, a i njeno spajanje sa zapovesti da treba voleti bližnjeg svog takođe nije bilo strano ... Pisar od Isusa dobija pohvalu.[34]
Ali zašto bi Isus slavio udaljavanje crkve od svoje vere? Zašto Isusova vera nije ostala netaknuta kao svedočenje o najsvežijoj i ujedinjujućoj istini univerzuma?
Zašto ova velika zapovest nije shvaćena sa najvećom ozbiljnošću od strane današnjih Isusovih sledbenika? Niko ne bi osporio Isusovo učenje o ljubavi prema bližnjem svom i prema Bogu. Ali hrišćani izgleda da ne prihvataju Isusovu definiciju toga ko je Bog i koga treba svim srcem voleti. Ovo je zbunjujuće i nekonzistentno.
Najnovije delo u evanđelijskom školstvu je Kritika biblijske reči : ,,Isusova potvrda Šeme nije ni izuzetna niti naročito hrišćanska.” Ovo zapažanje stvarno predstavlja Otkrivenje – Isusovo učenje nije naročito hrišćansko. Uzdizanje jevrejskog zakona teško da je nešto što bi se od ranog hrišćanina očekivalo ...Ako je razmena (između Isusa i Jevreja) u potpunosti jevrejska u prespektivi i ako nije dovela do napretka ranih crkvenih distinktivnih tvrdnji, zašto je onda tradicija očuvana?”[35]
Zašto je očuvana? Zato što je Isus rekao da je to najvažnija duhovna istina u univerzumu! ,,Pisareva potvrda bi bila ohrabrujuća i od apologetske važnosti.” Potvrda je zaista sama vera Isusova. ,,Kada smo došli do trenutka kada smo se složili oko Isusovog odgovora, pisar se sada približava Carstvu,”[36] tj. spasenju.Šta je teško razumeti u vezi ovoga? Zašto jednostavno ne može da to bude istina i najvažniji zaključak celokupne istine? Zar Marko nije bio evanđelista prave vere koji se obraćao svima i koji je svog voljenog heroja predstavio kao odlučnog vernika u Jednog Boga Izraela?
Potvrda da je ,,Gospod naš Bog jedini Gospod” je implicitno naređenje da treba da se prepozna i sluša jedini Bog. Jedini Bog je označen kao YHVH. Zapovest koja sledi podrazumeva ovaj identitet. Komentar koji iznosi Josif oslikava slično razmišljanje: ,,...Prva koja predvodi (sve zapovesti) tiče se Boga” ... Isusova potvrda stihova 6:4b-5 Pete knjige Mojsijeve je u potpunosti Jevrejska i, kako je već rečeno, neprikosnovena ... Isusov zaključak koji uključuje dve zapovesti Zakona postavlja ga u sam centar jevrejske pobožnosti.[37]
Ko nam je dao za pravo da uklonimo Isusa iz centra jevrejske pobožnosti? Šta ovo govori o hrišćanima koji izgleda da su prilično nezainteresovani za Isusovu veliku zapovest? Da li je Isusova vera zaista ,,izuzetna“ po pitanju viđenja činjenice da su njegove reči kasnije zamenjene verom koju on nije poznavao? Ono što je izuzetno jeste činjenica da Isus nije bio Trijadolog. On je takođe predvodnik novog stvaranja, kome hrišćani tvrde da pripadaju kao članovi crkve.
,,Isus ne predstavlja Izraelu neku novu i stranu doktrinu.“[38] Ali crkva upravo to čini. Ona tvrdi da ju je Isus odobrio tu čudnu novu doktrinu o Bogu, dok Isusove reči govore suprotno, a zatim se obrušava na svakog sledbenika Isusovog koji se usudi da ospori istu. Istorija stalno pokazuje da su ,,jeretici“ spaljivani i ubijani na svaki zamisliv način. Isus, međutim, nije ubio nikog, već je dozvolio da sam bude ubijen.
Gubitak prvobitne istine
U svom Uvodu u hrišćansku doktrinu, John Lawson piše:
Primitivna crkva je pred svetom pripovedala dva imperativna religijska interesa – da na osnovu jevrejskog nasleđa datog Biblijom, postoji jedan suvereni Bog; i da je na osnovu svog iskustva o spasenju Hrist božanske prirode. Kako je i kada je crkva razvijala ovaj talenat i običaj intelektualnog razmatranja, postalo je jasno da postoji izvesna tenzija između ova dva interesa. Kako to da su oba očuvana? Samim tim, očevi crkve su morali da stvore doktrinu o Bogu koja bi im omogućila da kažu da je njihov Gospod božanski Spasitelj, u punom i pravom smislu reči, i u isto vreme učini jasnim to da postoji samo jedan Bog. Plod ove doduše iziskujuće intelektualne potrage je doktrina Trojstva.[39]
Rezultat ovog bolnog napora bio je da se napuste Isusove reči u ime ,,iskustva“. Ali ko je odobrio ideju da je ,,iskustvo“ krajnji kriterijum istine? Ono to nije. Reči i učenja Isusa jesu. Ko je ovlastio crkvene oce ,,da izgrade doktrinu o Bogu“, kada su Isus i Biblija pružili jasnu veroispovest? Tragična činjenica je da je najvažnije učenje od svega, voleti jednog Boga Hebrejske Biblije, ugroženo. Ljudski Mesija je uzdignut od Sina Božijeg do Božanstva. Božanstvo je samim tim napadnuto, a osnovno jedinstvo Boga prikazano od jednog kraja Biblije do drugog, sabotirano.
Da li je moguće da su Marija i kasniji mrtvi ,,sveci“ unapređeni do statusa sa koga je Isus nepravedno uklonjen? Teologijom, Isus je pomeren na mesto koje je rezervisano u Bibliji samo za Jednog Boga. Marija je zatim morala da ispuni Isusovu ulogu posrednika.
U principu ako odbijemo jedan deo Biblije, u ovom slučaju njenu primarnu doktrinu, svedeni na sopstvena sredstva i posledice koje ćemo snositi, vredi zapitati se šta se desilo jevrejskom Isusu. Na minijaturan način ovaj princip je ilustrovan onda kada je Zaharije odbio da veruje u reči Božije kroz anđela. Proglašen je glupim. Odbijanje verovanja ima svoje posledice: ,,Jer ljubav prema istini oni nisu prigrlili kako bi bili spaseni, Bog im je predao duh zavaravanja kako bi verovali u ono što je lažno“ (vidi 2. Solunjanima 2:10-11).
John Lawson priznaje: ,,Hrišćanska teologija govori o Bogu kao o Njemu a ne kao o Tome.“ [40]Ali da li je tročlani Bog zaista Osoba? C.S. Lewis kaže sasvim suprotno: ,,Mi moramo da se potsetimo da hrišćanska teologija ne veruje da je Bog osoba. Ona veruje da je On takav da je u Njemu trojstvo osoba konzistentno sa unijom Božanstva.“[41] Dok Isus govori o Bogu kao o Osobi, njegovom Ocu, oformljena trijadologija je pomerila značenje Boga na suštinu ili supstancu. Stvaralac Trojstva, crkveni otac Vasilije Veliki napisao je: ,,Mi verujemo u jednog Boga ne po broju nego po prirodi.“[42] Ali Isus je tvrdio da postoji jedan Bog prema broju, ,,jedan Gospod“. Hebrejska reč za taj broj jedan je echad i ona se javlja 970 puta u Hebrejskoj Bibliji i ima značenje ,,samo jedan, jedinstven, sam, numerički jedan, jedan jedini.“[43]
Neosporno je da Isus nikada nije zamišljao jednog Boga kao Oca, Sina i Svetoga Duha. On bi se uvredio takvim odstupanjem i krivljenjem biblijskog učenja o Bogu, koje deli sa svojim sunarodnicima Jevrejima.
Rečnik Hrista i Jevanđelja u svom članku o ,,monoteizmu“ kaže da je patnja Izraela i učenje proroka ,,nepomično postavila u svest i ubeđenje čitave nacije veru da je Jehova jedan Bog čitave zemlje.“ Novi zavet govori o:
Jedinstvenoj obavezi da se klanja i služi jednom i jedinom Bogu (Matej 4:10; Luka 4:8); u nedvosmislenoj potvrdi zajedničkog Očinstva i Božanstva (Jovan 20:17; 8:41) (ali on govori o sveznajućem Sinu) ... Takođe postoje pasusi u kojima se epitet ,,jedan“ ili ,,jedini“ direktno odnosi na Božanskog Vladara, samim tim dodeljujući mu jedinu vlast i jedino pravo da bude vladar, uz manji ili veći naglasak. ,,Gospod naš Bog je jedan Gospod“ (Marko 12:29: iz Pete Mojsijeve 6:4, vidi stih 32). Bog koji oprašta grehove je eis (jedan) (Marko 2:7), ili monos (sam) (Luka 5:21).On je jedinstven u dobroti (Matej 19:17; Marko 10:18, Luka 19:19); sam Otac (Matej 23:9) i jedini Bog (Jovan 5:44)...
Štaviše, u pasusu (jovan 17:3) postoji jedna savršeno izražajna i neoboriva rečenica koja potvrđuje monoteističku doktrinu; večni život podrazumeva dobijanje znanja o jednom pravom Bogu. Druge fraze, manje određene ili shvatljive moraju jasno da budu primljene i protumačene u ovom smislu, ako postoji želja da se dostigne Otac adekvatnim shvatanjem Hristovog učenja ... Celina treba da bude protumačena najlakšim i najrazumnijim izjavama o doktrini, a ne rečenicama koje mogu da budu nejasne ili karakteristične.
Zaključak je stoga da se monoteističko verovanje podrazumeva svuda u Jevanđeljima, i ako je retko formulisano, razlog treba tražiti u univerzalnoj saglasnosti kojom je i primljeno.Hrist nije morao da propoveda sa određenošću i ponavljanjem kao da je u pitanju nova istina da postoji samo jedan Gospod raja i zemlje. Ovo verovanje je zajedničko Njemu i Njegovim slušaocima a formiralo je čvrst i prihvatljiv temelj njihove religijske vere.[44]
Danas, taj unitarijanistički monoteizam se smatra jeretičkim a Isus strancem jer nije uspeo da prihvati Boga kao trojicu u jednom.
Sva ispitivanja problema oko toga ko je Bog Biblije treba da počnu sa Božijim rečenicama a posebno onim rečenicama koje se direktno bave ovim pitanjem vere. Isusova vera bi trebalo da bude jedini legitimni početak. Vera pokazuje da Mesija čvrsto zastupa Hebrejsku Bibliju i Boga koji je tim Svetim pismom otkriven.Tek kada se definicija Boga izvede iz tih primarnih tekstova mi možemo da postavimo Isusa na mesto pravog unitarijanističkog monoteizma koje je on sam obezbedio.
U svojoj Misiji i poruci Isusa Major, Manson i Wright o Isusovom susretu sa pisarem kažu sledeće: ,,Pisar veoma ceni Isusovo učenje i Isus toplo pohvaljuje pisarev uvid.” [45] Isusova vera je ukorenjena u Jednom Bogu Izraela. Isus je bio unitarijanistički monoteista a to je bio i pisar koji mu je postavljao pitanja.
Ian Wilson u delu pod nazivom Isus: Dokazi piše sledeće:
Ukoliko uzmemo u obzir sve što znamo o Isusu, da li je moguće da je on sebe smatrao Bogom? Odgovor koji stoji u jevanđeljima je jasan. U Jevanđelju po Marku, koje je najkonzistentnije kada je u pitanju opisivanje Isusove ljudske prirode, prikazan je Isus koji trči ka Isusu i obraća mu se rečima: ,,Blagi Gospodaru”. Isusov odgovor čvrsto stavlja do znanja da mu se ovaj čovek pogrešno obratio: ,, Zašto me zoveš blagim? Niko nije blag osim Oca” (Marko 10:18) ... Ako je Isus želeo da postavi formulu religije koju je propovedao, postoji jedan trenutak u Jevanđelju po Marku koji bi mu to omogućio. Rečeno je da ga je pisar pitao: ,,Koja je prva od svih zapovesti?” To je bila prilika kada je Isus mogao da unese jedan od svojih karakterističnih preokreta i da unese nešto novo, nešto što uključuje i njega samog ako je od nas želeo da verujemo da je on član Trojstva ili da je na jednakom položaju kao Bog, Otac.
Umesto toga, on nije oklevao da se osvrne na svoje jevrejske korene: ,,Ovo je prva: Čuj Izraele, Gospod naš Bog je jedan Gospod i ti moraš voleti Gospoda svog Boga svim srcem, dušom i umom i svom snagom” (Marko 12:29, 30) ... Isus je na najprecizniji način potvrdio da je jevrejska vera osnov njegovog verovanja. Citat ne predstavlja samo stihove 6:4-5 iz Pete knjige Mojsijeve. To je velika Šema Izraela (,,Čuj Izraele”), priznanje vere koje svaki Jevrejin recituje svako jutro i veče čitavog svog života, priznanje koje je ustanovio Mojsije pod ovim uslovima ... Samim tim je teško verovati da je Isus imao na umu komplikovane i nejevrejske formulacije ,,vere” koje su Nikejski i ostali sabori osmislili u Isusovo ime i koje i dan danas predstavljaju način na koji bi današnji hrišćani njega trebalo da razumeju.
(Za jednog vodećeg jevrejskog učenjaka, Dr. Geza Varmes) jedna od izuzetno velikih prepreka za Jevreje predstavlja Nikejska odluka. Prema njegovom viđenju, Isus sigurno nikada nije zamišljao da je Bog. Jednom pobožnom palestinskom Jevrejinu njegovog vremena, sama ideja bi bila neshvatljiva i predstavljala bi čisto bogohuljenje.[46]
Dokaz iz dvanaestog poglavlja Jevanđelja po Marku nas uči da od kada su ustanovljene veroispovesti u četvrtom i petom veku, hrišćani su izdali svog Gospoda i Vladara na najfundamentalnijem nivou, po pitanju definicije toga ko je Bog. Oni su namamljeni u nejevrejsku veru promovišući tročlanog Boga, Boga koji kao takav nikada nije bio pomenut u Bibliji i Bog o kome Isus ne zna ništa. Ovo izgleda predstavlja poziv za hitnu istragu uslova pod kojima je on propovedao a koju treba da izvrše svi oni koji vole Mesiju i koji se nadaju da će dobiti njegovo odobrenje, tj. da inteligentno saslušaju Božiju volju i postupe prema istoj praćenjem Isusovog propovedanja i verovanjem u Carstvo Boga Jevanđelja (Marko 1:14.15) i u njegovu smrt i vaskrsnuće. Može li crkva da sebi priušti da ostane i minut duže ne slušajući Isusovu izjavu u vezi sastava univerzuma, pravog Boga i o jedinoj čvrstoj osnovi za obožavanje Boga? ,,Gospod naš Bog” , kaže Gospod Isus Mesija, ,,je jedan Gospod”. To je najvažniji od svih predloga koje treba prihvatiti i koji promovišu svi koji vole Isusa.
Biskup N.T. Wright u delu pod nazivom Značenje Isusa iznosi sledeće zapažanje:
Isus je pripadao svetu gde (ono što mi nazivamo) teologija i politika idu ruku pod ruku ... Teologija je bila jevrejski monoteizam ... Jevreji su verovali da je njihov Bog, JHVH, jedini bog i da su svi ostali idoli, bilo konkretno stvoreni ljudskim rukama ili apstraktna stvaralaštva ljudskih umova. Isus je delio verovanje da je Bog Izraela jedini pravi Bog.[47]
Da, on je definisao to verovanje u Jednog Boga Izraela pre svega time što je potvrdio veru Izraela koja je objavila tu činjenicu a zatim se obraćao Ocu kao ,,jedinom koji je istinski Bog” (Jovan 17:3). Na isti način, Isus je sebe postavio na položaj koji se razlikuje od položaja Jednog Boga, jer je sebe definisao kao postavljenog Mesiju. Wright zatim kaže: ,,Prvi potez rukom na mojoj istorijskoj skici Isusa kao palestinskog Jevrejina iz prvog veka je sledeći: Isus je bio jevrejski prorok iz prvog veka.”[48]
Wright ponavlja: ,,Klasični jevrejski monoteizam je podrazumevao da postoji jedan Bog koji je stvorio raj i zemlju i koji je ostao u bliskom i dinamičnom odnosu sa svojim stvaralaštvom; a kao drugo, ovaj Bog je Izrael proglasio svojim posebnim narodom.”[49]
Kako onda Wright može da revidiranjem Isusove veroispovesti usaglasi ove čvrste istorijske dokaze sa onim što je poslebiblijska crkva uradila? On misli da je Pavle postigao ovu reviziju definicije Boga:
U stihu 8:6 Prve poslanice Korinćanima, u specifično jevrejskom stilu monoteističnog argumenta, (Pavle) je adaptirao Šemu (Isus nije!) i stavio Isusa unutar iste: ,,Za nas postoji jedan Bog – Otac, od kog potiču sve stvari i mi, i jedan Gospod, Isus Hrist, od kog potiču sve stvari i mi.”[50]
Zašto Wright jednostavno ne uporedi Pavla sa Isusom i ne dozvoli Pavlu da sledi Isusa? Isus je govorio o tome ko je Bog. On je recitovao unitarijanističku monoteističku veru Izraela (Marko 12:28-34) a zatim je govorio o sebi kao o ,,Gospodu”. Ali u kom smislu ,,Gospod”? Isus je definisao svoj položaj Gospoda kroz Psalm 110:1 (Marko 12:35-37) baš kao što je to i Petar učinio u stihovima 2:34-36 Dela apostolskih. Petar je rekao da je Isus Gospod u istom smislu recitujući isti Psalm. Kakva savršena usaglašenost i kakav neverovatni primer jednog uma što se tiče pitanja o Isusovom statusu Gospoda.
Pavle je sopstvenim rečima rekao da služi Bogu koji pripada nasleđu njegovih predaka, ,,Bog ovog izraelskog naroda” (Dela 13:17), koji nije bio trijadološki Bog. Pavle je javno rekao da ,,se klanja Bogu naših očeva, verujući u sve u skladu sa Zakonom i onim što su napisali Proroci” (Dela 24:14).On je takođe služio Gospodu Mesiji, definisanom kao ,,moj gospod” u Psalmu 110:1. Jednostavno je neverovatno to da bi Pavle mogao da opiše Boga svojih očeva kao tročlanog Boga, i da jedan takav Bog može da se pronađe u Zakonu i kod proroka. Zamisliti ovako nešto znači udaljiti se od bilo kakvog čvrstog pristupa istoriji i biblijskoj istini. Štaviše drevni vapaj hrišćana prvoga veka, maranatha, ,,dolazak našeg Gospoda”, na demonstativan način definiše Isusa kao našeg Gospoda, što je titula koju je iz svakog ugla nemoguće pripisati reči Yahweh, koji nikada nije ,,naš Jahve”.
Zašto Pavle ne bi pratio Isusa i Petra u svojoj definiciji Isusa kao Gospoda? Očigledno da ga je pratio. Nakon što je definisao Oca kao Jednog Boga, pored kog nema nikog drugog, na sasvim jevrejski način (Peta Mojsijeva 6:4; Marko 12:28-34), Pavle zatim odlazi dalje i kaže da je Isus jedan Gospod Mesija. Ovo je upravo ono što su Isus i Petar uradili. Oni su upotrebili jedno izuzetno važno proročanstvo Psalma 110:1 kako bi definisali šta to znači za Mesiju da bude gospod. To je bio položaj dodeljen Isusu ne zato što je on bio Jedan Bog već zato što je Jedan Bog unapredio Isusa do položaja sa svoje desne strane kao nekog ko je adoni, ,,moj gospod” u Psalmu 110:1, Gospod Mesija.Adoni u Psalmu 110:1 predstavlja titulu koja se na svim od 195 mesta na kojima se javlja nikada ne odnosi na Boga već na nekoga ko je nebožanski nadležni.
Ovde se čini da standardna dela izgleda nisu svesna ključne razlike između dva gospoda u Psalmu 110:1. Wycliffeova kritika Biblije o stihu 12:36 Jevanđelja po Marku zamišlja da Psalm 110:1, protiv svih dokaza Starog zaveta, podrazumeva i drugog člana Trojstva: ,, (Hristova) svrha upotrebe Davidovih reči bila je da se na osnovu samog Svetog pisma shvati istina o božanskoj prirodi Mesije.“ [51] Ali on nije uradio ništa slično. On je definisao sopstveni status rekavši da je postavljen sa desne strane Boga u skladu sa Davidovim proročanstvom. On je adoni (moj gospod) Davidov, a sigurno ne Adonai, Gospod Bog.
U knjizi pod nazivom Odgovori na 1001 Biblijsko pitanje, Pettingel i Torrey padaju i istu zamku misleći da Psalm 110:1 govori o dvojici koji su Bog: ,,Šta onda mora učitelj da prizna o Isusu iz Nazareta? Odgovor je da on mora da prizna da je Isus iz Nazareta Hrist iz Biblije. Biblija zahteva i kaže da je sam Hrist Bog.“[52] Među stihovima koji su citirani kao dokaz Isusove božanske prirode, nama je ponuđen Psalm 2:7, 2. Samuilova 7:14 i Psalm 110.1. Ali Psalm 110:1 govori o Jednom Bogu Jahvi i čoveku gospodu Mesiji, koji je adoni, a ta reč, da ponovimo, ni u jednom od 195 javljanja se ne odnosi na Boga.
Naravno da je Luka već objasnio šta za Isusa znači da bude Sin Božiji, onaj koji je začet čudom (Luka 1:35). Luka je zatim nazvao Isusa ,,Gospodom Mesijom“ (2:11) i rekao da je Jelisaveta za Isusa rekla da je ,,njen gospod“ (1:43) i time nas ponovo podsetila na Psalm 110:1 (,,moj gospod“) koji ima ulogu da natkriva čitav Novi zavet. Psalm 110:1 je stih uzet iz Starog zaveta koji je citiran na više mesta nego bilo koji drugi stih.
Dosta konfuzije se javilo kada su autoriteti koji su sastavljali Encyclopedia Americana, smelo pogrešno predstavili hebrejsku reč za drugog gospoda u Psalmu 110:1:
U Psalmu 110:1 ,,Jahve je rekao Adonaiu: Sedi sa moje desne strane.“ Ovaj pasus je Hrist citirao kako bi dokazao da je on Adonai koji je postavljen sa desne strane Jahve (Matej 22:44). Ali Adonai, moj Gospodar, kao lično ime je upotrebljavano isključivo kada se govori o Božanstvu, bilo da je samostalno ili u frazi Jahve Adonai; umesto neizrecivog imena Jahve, pobožni Jevrejin je pročitao Adonai. Jasno je da u ovim stihovima Jahve se obaća Hristu kao različitoj Osobi a opet identičnoj u Božanstvu.[53]
Neverovatno, čitav argumet je pogrešan, sagrađen na pogrešnom tumačenju hebrejskog teksta. Hebrejska reč u ovom ključnom i važnom Psalmu uopšte nije Adonai. Da jeste, Bog bi govorio Bogu. Reč koja u pitanju jeste adoni, a ne Adonai. Adoni ni u jednom od 195 javljanja se ne odnosi na Božanstvo. U pitanju je oblik adon (gospod) [54] koji označava svakoga ko nije božanstvo!
Vodeći evanđelijski pisac, dr Michael Green, naglašava Psalm 110:1 kao ,,najviše upotrebljavani“ pasus Starog zaveta a zatim objašnjava da nas reč ,,gospod“ koja se odnosi na Isusa vraća na Psalm 110:1. On svoje mišljenje da je Isus Bog gradi na tvrdnji da ,,razapeti seljak ima pravo na ime Adonai, Gospod.“[55] Međutim, titula koja je dodeljena uzdignutom Isusu kao ,,Gospodu“ vernika Novog zaveta nije božanska titula Adonai , već titula nebožanstva adoni (Psalm 110:1). Gosod Bog i Gospod Mesija su pomešani u umu evanđelista a često pogrešno tumačenje hebrejske reči u Psalmu 110:1 ukazuje na taj problem.
Gubitak jednostavnosti vere
Biblijski jednostavni unitarijanistički monoteizam i mesijanizam pretvoren je u haos kasnijom teologijom koja je svu svoju energiju utrošila na rasprave oko definicija koje se tiču Boga i Isusa u smislu koji je potpuno stran Bibliji. Oni su krunisali ovaj žalosni pokušaj nametanjem svog viđenja vernicima da je Jedan Bog jedna ,,suština“ a da je u isto vreme na misteriozan način tri večne Osobe. Unitarijanističko lični Bog Biblije uklonjen je sa svog jedinstvenog položaja (bar u umovima teologa). Dragocena definicija Boga data Isusu morala je da poploča put drugačijem Bogu koji je misteriozno jedna apstraktna ,,suština“ sastavljena od tri ,,postojanja“. Članovi crkve ne znaju kako da artikulišu šta su ta tri postojanja ili hipostaze. Ostavljeni su sa zbunjujućim predlogom da je svaki član Trojstva u potpunosti Bog i da je opet to jedan Bog. Nema analogije za ovo u našoj uobičajenoj upotrebi jezika. ,,Ovo je knjiga, ovo je knjiga i ovo je knjiga, To znači da ima jedna knjiga!“ Ovo je besmislica. Problem se svodi na postavljanje tri bilijarske kugle na isto mesto, nemoguće je.
Čitava patristička borba oko vere, predvođena saborima održanim 325., 381. i 451. nove ere, je svetlosnim godinama udaljena od jezika i tona izuzetno lucidnih definicija Boga i Isusa datih u Bibliji.
Biskup N.T.Wright kaže da Pavle u stihu 8:6 Prve poslanice Korinćanima ,,prilagođava Šemu i smešta Isusa unutar iste.“[56] Ako je to tako, onda je on promenio značenje Šeme, na užasavanje Jevreja a čovek bi se ponadao i hrišćana. Ali Pavle ništa slično nije uradio. On je strogo jevrejski monoteista. ,,Za nas postoji jedan Bog, Otac i niko drugi nije Bog osim Njega.“ Upravo je to jevrejski pisar ponovio Isusu, složivši se sa njim oko unitarijanističke vere Izraela. Pavle ponavlja isto viđenje Boga kao jedne Osobe: ,,Postoji jedan Bog i jedan posrednik između Boga i ljudi, Mesija Isus“ (1. Timotiju 2:5). ,,Bog je jedna osoba“ (Galatima 3:20). Bog je na grčkom eis, jedan, muški rod, tj. jedna osoba, baš kao što je i Isus jedno seme, jedna (eis) osoba koja je seme (Galatima 3:16), i jedan (eis) učitelj vernika (Matej 23:8).
U nadi da će se opravdati kasnije odstupanje od Isusove vere, danas je popularno reći da Pavle opisuje Isusa kao ,,jednog Gospoda“. Samim tim, od nas se traži da verujemo da je Pavle sada prosledio veru koja definiše jednog ,,Gospoda našeg Boga“ kao Boga Oca i Gospoda Isusa. Ako ,,niko drugi do Otac“ isključuje Isusa iz Božanstva, onda, argument se nastavlja, zar ne bi Isus, s obzirom da je ,,jedan Gospod“, isključio Oca iz statusa Gospoda?
Greška je očigledna. Pretpostavlja se da su Bog i Isus obojica u istom smislu. Ovo je prilično netačno. Pavle je pažljiv kada kaže da postoji ,,jedan Gospod Isus Hrist.“ Pre svega postoji jedan Bog, Otac koji je Gospod Bog u Šemi. Onda postoji jedan Gospod Hrist koji je Isus, sada uzdignut do mesta sa desne strane Bog. Postoje dva gospoda ali samo jedan Bog. Drugi Gospod ne može takođe biti Bog. On je Gospod Mesija i on je određen od strane anđela u trenutku rođenja: ,,Danas ... vama je rođen Spasitelj, koji je Gospod Hrist“ (Luka 2:11) – ne Gospod Bog. Taj ,,Gospod Hrist“ je otac opisan kao ,,Gospodov Hrist“ (Luka 2:26). Gospod Hrist pripada jednom Gospodu Bogu. Isus je Gospod Mesija, ili miropomazan od strane Gospoda.
Ništa od ovoga nije ni na koji način problematično ukoliko se poznati mesijanski Psalm 110:1 ima na umu, pored čitavog unitarijanističkog monoteističnog nasleđa Starog zaveta. Psalm 110:1, o kome je Isus diskutovao odmah nakon što je postavio Šemu Izraela kao osnovu pravog klanjanja (Marko 12:28-34), govori o dva različita gospoda. Prvi je Jahve, Bog Izraela. Drugi,,moj gospod“, adoni je bio Mesija oko čega su se složili i rabini i Isus. Taj Mesija nije drugi ,,Bog“ u Trojstvu, već privilegovano ljudsko biće, ,,moj gospod“ uzidgnut na najviši položaj u univerzumu pored Boga. Na tom položaju on prima autoritet samog Jahve, a da naravno on pri tom nije Jedan Bog.
Da je Pavle proširio Izraelsku veru i dozvolio da se doda još jedna osoba, on bi predložio dva večna bića, a to nije monoteizam. Pavle se nije suprostavio Šemi, niti ju je na bilo koji način proširio. To bi značilo promenu Isusovog učenja po pitanju otkrivene Božije definicije toga ko je On. Ni Pavle a ni Isus ne bi se usudili da Boga kao jednu Osobu opisanog u Bibliji pretvore u dvostrukog ili trostrukog Boga kao jednu Suštinu, što je jedna sasvim drugačija ideja. Jevreji su do dana današnjeg ozlojeđeni zbog ovakvog prelaza, i trebalo bi da zapamtimo da je Isus ,,isti juče, danas i zauvek“ (Jevrejima 13:8). On nije zaboravio niti je ukinuo njegovu klasičnu izjavu upućenu Izraelu o tome ko je Bog o kome se govori u stihovima 12:28-34 Jevanđelja po Marku i svuda u njegovom učenju – kao i kroz ceo Novi zavet, uključujući i Jevanđelje po Jovanu.
Nama se čini verbalnom zavrzlamom to što Profesor Richard Bauckman mora da govori o tome kako Pavle ne ,,dodaje“ Isusa Šemi već ga ,,uključuje“ u istu.[57] U svakom slučaju, Pavle bi se mešao u veru jevrejskog nasleđa. Uključivanje Isusa kao Jednog Boga bi zapravo značilo dodavanje Božanstvu, što bi bilo nezamisliva ideja. Položaj Boga Izraela nije ni na koji način ugroženo Njegovim izborom da uzdigne sopstvenog bezgrešnog ljudskog Sina na položaj autoriteta pored božanskog prestola. Psalm 110:1 pruža inspirativno proročanstvo u vezi ove paradigme.
Naučnik koji se bavio Novim zavetom na Kembridžu, J.A.T. Robinson tačno je uvideo u svom delu pod nazivom Još 12 studija Novog zaveta da:
Jovan je svedok kao i svaki drugi koji u Novom zavetu ne odstupa od fundamentalnog principa judaizma, niti od unitarijanističkog monoteizma (vidi Rimljanima 3:30, Jakovljeva 2:19). Postoji jedan, pravi i jedini Bog (Jovan 5:44; 17:3): sve su ostalo idoli (1. Jovanova 5:21). Zapravo nigde se više Jovanovo jevrejsko poreklo, koje se javilo i u nedavnim studijama, ne vidi jasnije.[58]
Kao što to A.J.Maclean primećuje, čak i drevna dokumenta beleže jasnu razliku između Boga i Njegovog ljudskog Sina, koju su napravili Isus i Apostoli, što je poenta koju ističu i Arijanci a koja se odnosi na to da Sin Božiji ne može biti u najvišem smislu ,,Bog“.
Propovedanja Petrova (za koja se misli da potiču iz drugog ili trećeg veka, ali se danas obično pripisuju četvrtom veku,[59] prave istu razliku između Boga i Sina Božijeg). Sveti Petar kao da govori: ,,Naš Gospod ... nije tvrdio da je On Bog već je On razumom proglasio blagoslovenim njega koji je Njega nazivao Sinom tog Boga koji je stvorio univerzum.“ Simon (Magus) odgovara da je onaj koji dolazi od Boga Bog; ali Sveti Petar kaže da to nije moguće; oni to nisu čuli od Njega (Isusa). ,,Ono što je ovaploćeno ne može da se uporedi sa onim što je neovaploćeno ili samo-ovaploćeno.“ Sanday govori o ovom pasusu kao o izolovanom fenomenu; ali sada kada je knjiga sa velikom verovatnoćom pripisana kasnijem datumu mi možemo da kažemo da se za učenje koje je upravo citirano nije čulo, kao što pokazuju dokazi, sve do četvrtog veka.[60]
Kako je onda Bog kao jedna Osoba postao Bog sastavljen od tri Osobe? Teolozi priznaju da je crkveno ,,prepravljanje“ Boga u tri Osobe dovelo do beskrajne diskusije oko toga kako su tri člana Božanstva diskutovali međusobno u večnosti. Bila je to primena ,,pobožne“ mašte bez biblijskog osnova. Kada se govori o večnim odnosima unutar samog Božanstva ponovo dolazimo u sferu nedokučivog gde jedina istina za nas ima oblik mita ili analogije,“ napisao je Oliver Quick, profesor teologije na Oksfordu 1938. godine. On donosi zaključak o Bogu i Hristu iznoseći izuzetno zapažanje: ,,Unija Boga se ne može najbolje iskazati izjavom da je Bog jedna osoba.“[61] On tvrdi da Jovanovo jevanđelje podržava to njegovo mišljenje i izgleda da nije svestan svog direktnog protivljenja Isusu i Jovanu. On je raskomadao veru Izraela i Isusa. Kada Jovan govori o svom Sinu kao o nekom ko je u grudima Oca (Jovan 1:18), profesor to jednostavno tumači kao da se radi o preegzistentnom Sinu i ne zamišlja da je istorijski Isus u najbližoj vezi sa Jednim Bogom.
Ako je ono što profesor kaže tačno, onda je Isus grdno pogrešio. Ali što se vernika tiče, Isus je potvrdio najbolje moguće razumevanje Boga kada je objavio da je ,,Gospod naš Bog jedan Gospod,“ a po tome što Jovan kaže, Otac je ,,jedini koji je zaista Bog“, za razliku od Mesije koji je postavljen (Jovan 17:3). Što se tiče Isusa i čitave Biblije, Bog je jedna božanska Osoba. Ako kažemo da je Isus osnov hrišćanske vere, hrišćanstvo mora da ponovo bude ustanovljeno na svom prvobitnom i strogo monoteističkom temelju. Trebalo bi da se zasniva na monoteizmu koji pokazuju same Isusove reči. Rečenicu ,,Gospod naš Bog je jedan Gospod“ nije teško razumeti. Nema nagoveštaja misterije što se tiče značenja reči ,,jedan“. Eis na grčkom (poput echad na hebrejskom) znači ,,jedan, jedini“. Da li iko ima imalo teškoća da razume da je ,,Bog jedan Gospod“?
Čim se jedan Gospod Bog prihvati kao Bog Biblije i Isusa, neće više biti potrebe da se ,,proširi“ ili ,,modifikuje“ Biblijska ujedinjujuća monoteistička istina. U hiljadama dela o hristologiji, stalno se ponavlja da je karakteristično bilo da se za Isusa kaže da je ,,gospod“. To ga ne čini Bogom! Titula ,,gospod“ potiče od najranije jevrejske hristologije baš kao što to i pokazuje molitva Isusu: ,,Maranatha! Dođi, naš Gospode.“ Isus je Gospod Mesija i definitivno nije Gospod Bog.
Kao ,,naš Gospod“ Isus ima kraljevsku titulu koja je prikladna Božijem vice-vladaru i savršenom zastupniku. Hebrejska Biblija nikada ne govori o Jahvi kao o ,,našem Jahvi“. To je nemoguće. Međutim, bio je običaj da se kralju i drugim ljudskim nadležnim organima obraća sa ,,moj gospode“ ili ,,naš gospode“. Ovo je fiksirana osnova i poreklo primene titule ,,gospod“ na Isusa. On je naš gospod kralj, naš Gospod Mesija. On je od samog početka predstavljen kao Jelisavetin ,,gospod“ (Luka 1:43) i kao ,,Mesija Gospod“ (Luka 2:11). Kao ,,moj gospod“ u Psalmu 110:1 Isus dobija vrhovni položaj i seda sa desne strane Oca. Petar ovo jasno stavlja do znanja u svojoj konačnoj izjavi o uzdizanju Isusa. ,,Bog je učinio njega (Isusa) i Gospodom i Mesijom” – i kao dokaz i na isti način on je upravo citirao Psalm 110:1 kako bi tome dao potporu (Dela 2:34-36). Upravo u smislu koji pruža taj ključni dokazni tekst, Isus je ,,gospod” i samim tim ,,Gospod Isus Hrist”. Ali značenje toga nije ,,Gospod Jahve”, već Mesija i ljudski gospod Mesija. Kada se ponovo uspostavi ova osnovna istina, Šema će dobiti pravi značaj i Isus će biti slavljen kao jedinstveni ljudski Mesija a svakako ne sam Bog, što bi činilo dva Boga.
[1] Peter Hinchliff, "Christology and Tradition," in God Incarnate: Story and Belief, A.E. Harvey, ed., SPCK, 1981, 81.
[2] Pastor William Wachtel, "Christian Monotheism: Reality or lllusion," The Restitution Herald, April, 1985,7.
[3] John Milton, "On the Son of God and the Holy Spirit," rep. A Journal from the Radical Reformation, 5:2, 1996, 56-58.
[4] Isto, 60.
[5] Karen Armstrong, The Battle for God, Ballantine Books, 2001,69.
[6] Vidi na primer Bart Ehrman, The Orthodox Corruption of Scripture, Oxford University Press, 1993.
[7] Stephen Snobelen, "'God of gods and Lord of lords': The Theology of Isaac Newton's General Scholium to the Principia," Osiris 16, 2001, 198.
[8] Isto,199.
[9] Karen Armstrong, A History of God, 117.
[10] Isto, 113.
[11] Isto, 113.
[12] William Beveridge, koga je citirao Charles Morgridge, u delu pod nazivom The true believer’s defence, 1837, ponovo pušteno u štampu od strane Christian Educational services, 1994, 13-14.
[13] Barrow's Works, cited in The True Believer's Defence, 15.
[14] Citirano The True Believer's Defence, 15.
[15] Tillotson's Works, citat iz The True Believer's Defence, 16.
[16] Dr. Dwight, citat iz The True Believer's Defence, 16.
[17] Citirano u John Wilson, Unitarian Principles Confirmed by Trinitarian Testimonies, rep. University of Michigan, 2005,322.
[18] Randy Southern, The World's Easiest Guide to Understanding God, Northfield, 2003, 84, 85.
[19] Isto, 84, 85.
[20] Select Treatises of St. Athanasius, 515.
[21] Citat Andrews Norton, A Statement of Reasons for Not Believing the Doctrines of Trinitarians, 1833, rep. University of Michigan, 2005, 82.
[22] Postoji jedan vrlo redak izuzetak, Dva puta zasigurno termin Bog se odnosi na Isusa. Ali treba zapamtiti to da su i izraelske sudije mogle biti nazvane bogovima (Ps.82:6) i da se za Mojsija reklo da je Bog Faraonu (2. Knjiga Mojsijeva 7:1). Rimski vladar Isusovog vremena je takođe mogao da bude nazvan Gospodom i Bogom.
[23] 1. Jovanova 5:20; Rimljanima 9:5. 1 Jovanova 5:7 u Verziji Kralja Džejmsa su stihovi koji su svim kritičarima poznati kao falsifikati koji ne pripadaju originalnom tekstu.
[24] Karen Armstrong, The Great Transformation, Alfred A Knopf, 2006, 382, 383.
[25] Isto, 383.
[26] Stih 7:19 Jevanđelja po Marku pruža nešto što verovatno predstavlja lektorski komentar a koji se odnosi na to kako je Isus modifikovao Toru po pitanju zakona o hrani (Rim.14:14,20 gde Pavle govori kao ubeđeni jevrejski Hrišćanin). Pavle nije potvrdio zakon o obrezivanju koji su zahtevali svi koji su želeli da budu deo Starog zaveta (vidi Postanje 17:10-14; cf. I Kor. 7:18, 19; Gal. 5:2).
[27] Postoji najmanje 50 stihova u Bibliji koji kažu da je Bog a ne Isus stvorio nebesa i zemlju. On je sam to učinio (Isaija 44:24), Njegove ruke su sve napravile i On (Bog) se odmorio na sedmi dan nakon što je završio svoje stvaranje (Jevrejima 4:4).
[28] Po pitanju Jovan 8:28 C.K.Barret piše, ,,Jednostavno je nepodnošljivo zamisliti da bi Isus rekao: ,,Ja sam Bog, vrhovni Bog Starog zaveta i kao Bog ja postupam kako mi se kaže,” i u Jovan 13:19: ,,Ja sam Bog i ja sam ovde jer me je neko poslao.” (Essays on John, SPCK, 1982, 12).
[29] James Hastings, ed., A Dictionary of the Bible, Charles Scribner's Sons, 1902,4:186.
[30] ,,Trinity," A Dictionary of the Christ and the Gospels, 2:761.
[31] profesor teologije na Hajdelbergu a kasnije na Jeni.
[32] Wendt, Teaching of Jesus, 184, 185.
[33] Thomas Nelson and Sons, 1919, 695.
[34] Jesus and the Victory of God, Augsburg Fortress, 1997, 305.
[35] Craig A. Evans, Word Biblical Commentary: Mark 8:27-16:20, Thomas Nelson, 2001, 261.
[36] Isto, 262, 263.
[37] Isto, 263-265, dodat akcenat
[38] Isto, 267.
[39] John Lawson, Introduction to Christian Doctrine, Francis Asbury, 1980, 11.
[40] Isto, 11
[41] Christian reflections, 79
[42] Poslanica 8:2
[43] Emst Jenni , Claus Westermann, Theological Lexicon of the Old Testament, Hendrickson, 1997, 1:78-80. Brown, Driver and Briggs, Hebrew and English Lexicon of the Old Testament, Oxford University Press, 1968, 25. Koehler-Baumgartner, Hebrew and Aramaic Lexicon of the Old Testament, Brill, 2001, echad.
[44] "Monotheism," A Dictionary of Christ and the Gospels, 2:201, 202.
[45] H.D.A. Major, T.W. Manson and C.J. Wright, The Mission and Message of Jesus, E.P Dutton and Co., 1953, 152.
[46] Ian Wilson, Jesus: The Evidence, Harper & Row, 1984, 176, 178.
[47] Marcus Borg and N.T. Wright, The Meaning of Jesus: Two Visions, Harper Collins, 2000, 31.
[48] Isto, 33
[49] Isto, 159
[50] Isto, 161.
[51] Charles Pfeiffer and Everett Harrison, eds., Moody Bible Institute, 1990, 1015.
[52] William Pettingill and R.A. Torrey, 1001 Bible Questions Answered, Inspirational Press, 1997, 325.
[53] Encyclopedia Americana, 1949, 6:624.
[54] Oblik adon (gospod) je upotrebljavan i za Boga i za čoveka. Ista reč sa sufiksom, adoni, ,,moj gospod” nikada nije upotrebljena tako da se odnosi na Božanstvo. Govori nam da je onaj koji je tako nazvan čovek (povremeno i anđeo) ali ne i Bog, koji je 449 puta Adonai, Gospod. Više o ovoj važnoj razlici nalazi se u poglavlju 7.
[55] Evangelism Now and Then, Intervarsity Press, 1979, 65, 75, 60.
[56] ''The Divinity of Jesus," Marcus Borg i N.T. Wright, The Meaning of Jesus: Two Visions, 161.
[57] God Crucified: Monotheism and Christology in the New Testament, Eerdmans, 1999, 40.
[58] SCM Press, 1984, 175.
[59] JTS 10, 1908-09, 457.
[60] Dictionary of the Apostolic Church, Charles Scribner's Sons, 1916, 1:462.
[61] Doctrines of the Creed, Nisbet, 1938, 139. Koliko je neverovatno kontradiktorno ovo ,,ortodoksno” viđenje vidi se jednostavnim čitanjem dela L.L.Painea, profesora crkvene istorije, koji iznosi zapažanje da je u SZ ,,Bog jedno lično biće” i da Isus nije došao da uništi zakon ili proroke i da je on kao sopstveno verovanje prihvatio tekst jevrejskog monoteizma u stihu 6:4 Pete knjige Mojsijeve (Ključna istorija evolucije trijadologije, 4)