Crkveni oci od drugog veka na ovamo, počevši verovatno sa Justinon Mučenikom, počinju da pomeraju istoriju Sina Božjeg nazad u preistoriju kriveći i zaklanjajući njegov stvarni identitet. Oni su mu oduzeli status vođe novog ljudskog stvaranja, Drugog Adama. Oni su umanjili njegovu stvarnu istoriju i izmislili kosmičku preistoriju za njega. Ovo je uništilo njegov identitet kao "čoveka Mesije Isusa." Kasnije je Origen izmislio novo značenje za reč "začet" ili "stvoren." On je nazvao Isusa "večno stvorenim" Sinom - što je koncept bez značenja koji je kontradiktoran Novozavetnom pogledu na stvarno "začinjanje" ili "stvaranje" Sina oko 2. godine n.e.

 

Ovo fundamentalno pomeranje paradigme koje je uzrokovalo strašan "problem Trojstva" su "obnovitelji" uspeli da tačno pripišu prenikejskim ocima koji su, koristeči srednje-platonski model, počeli da projektuju istorijskog Isusa, mesijanskog Sina Božjeg, u preistorijske dane pre postanka sveta. Oni su proizveli metafizičkog Sina koji je zamenio mesijanskog Sina/Kralja opisanog u Bibliji - mesijanski Sin čije je postojanje još uvek bilo budućnost kada je bio predskazan kao obećani kralj u savezu načinjenom sa Davidom (2. Sam. 7:14, “on će biti Moj [Božji] Sin”). Poslanica Jevrejima 1:1-2 izričito kaže da Bog nije govorio kroz Sina u Starozavetna vremena. To je zato što još uvek nije postojao mesijanski Sin Božji.

 

Profesor Loofs je opisao proces ranog iskrivljenja biblijskog hrišćanstva:

"Apologeti [‘crkveni oci’ kao Justin Mučenik iz sredine 2. veka] su postavili temelje za kvarenje/korupciju (Verkehrung) hrišćanstva u smeru otkrivenog [filozofskog] učenja. Njihova hristologija je imala katastrofalan uticaj na dalji razvoj. Uzimajući zdravo za gotovo transformaciju koncepta Sina Božjeg u preegzistentnog Hrista, oni su bili uzrok hristološkog problema iz četvrtog veka. Oni su izazvali pomeranje početne tačke hristološkog razmišljanja - udaljivši je od istorijskog Hrista u pitanje preegzistencije. Oni su time odvukli pažnju sa istorijskog života Isusa, gurajući ga u senku i umesto toga promivisali inkarnaciju [odnosno preegzistentnog Sina]. Oni su vezali hristologiju za kosmologiju a nisu je mogli vezati za soteriologiju. Učenje o Logosu nije `viša` hristologija od uobičajene. Ona zapravo zaostaje daleko iza stvarnog razumevanja Hrista. Po njihovom učenju Bog nije više taj koji se otkriva u Hristu, već Logos, inferiorni Bog, Bog koji je podređen najvišem Bogu (inferiorizam ili subordinacija).

 

"Štaviše, potiskivanje ekonomsko-trojstvenih ideja meta-fizičko-pluralističkim konceptima božanskog trojstva (trias) se može pratiti do apologeta" (Friedrich Loofs, Leitfaden zum Studium des Dogmengeschichte [Manual for the Study of the History of Dogma], 1890, deo 1 glava. 2, odeljak 18: “Christianity as a Revealed Philosophy. The Greek Apologists,” Niemeyer Verlag, 1951, str. 97, prevod moj).

 

Oni koji su posvećeni obnovi identiteta biblijskog Isusa, Sina Božjeg, mogu dobiti podstrek od oštrih reči vodećeg sistematskog teologa našeg vremena. On obnavlja biblijsko značenje ključne titule "Sin Božji" spasavajući je time od milenijuma krivljenja koje je trpelo zbog platonistički nastrojenih crkvenih otaca i teologa.

 

Profesor Colin Brown, glavni urednik New International Dictionary of New Testament Theology, piše, "Srž materije leži u tome kako razumemo termin Sin Božji... Titula Sin Božji sama po sebi na predstavlja izraz ličnog Božanstva ili izraz metafizičkog razlikovanja u Bogu. Zaista, neko ko je `Sin Božji` je biće koje nije Bog! To je oznaka za biće koje ima poseban odnos sa Bogom. Zapravo, označava Božjeg poslanika, Božjeg vice-regenta. To je oznaka za kralja, koja ga identifikuje kao Božjeg Sina... Po meni termin `Sin Božji` se svodi na termin `Božja slika` što treba da se razume kao Božji poslanik, onaj u kome boravi duh Boga, i kome je data vlast da radi u ime Boga... Meni izgleda kao fundamentalna greška kada se izjave iz Četvrtog jevanđelja o Sinu i njegovom odnosu sa Ocem tretiraju kao odnosi unutar Trojstva. Ali izgleda da ovakvo pogrešno tumačenje Četvrtog jevanđelja čini osnovu velikog dela Trojstvenog razmišljenja... Učestalo je potpuno pogrešno tumačenje uvoda u Jovanovo jevanđelje kao da kaže `U početku beše Sin, i Sin beše u Boga, i Sin beše Bog` (Jovan 1:1). Ono što se ovde dogodilo je ubacivanje reči Sin umesto Reč (na grčkom logos) čime se Sin čini delom Boga koji je postojao od početka" (“Trinity and Incarnation: Towards a Contemporary Orthodoxy,” Ex Auditu, 7, 1991, pp. 87-89).