,,Šema  proizilazi iz Tore ... Stihovi 6:4-9 Pete knjige Mojsijeve predstavljaju Šemu. Postoje dokazi da su do prvog veka Jevreji praktikovali recitovanje Šeme kao molitve i ispovesti, na način na koji mnogi hrišćani recituju Apostolsku veru (150 n.e) ili Molitvu Gospoda.”[1]

,,Zašto je neophodno poboljšati osnovno priznanje hrišćanstva, ,,Ti si Hrist, Sin živoga Boga” i promeniti njegovo jasno značenje? Kako bismo razumeli Boga i Isusa, kao i njihov odnos, mi moramo da počnemo od ovog priznanja ... Ovo biblijsko priznanje vere predstavlja ključnu biblijsku poruku.”[2]

Lako je pokazati da su pisci Novog zaveta, od kojih su neki i lično poznavali Isusa i koji su čuli kako je danima propovedao u hramu, bili posvećeni verovanju da je Isus bio Sin Božiji. Upravo to je i Isus tvrdio u stihu 10:36 Jovanovog jevanđelja: ,,Rekao sam da sam Sin Božiji”. Neprijatelji su ga  tokom suđenja optuživali da je tvrdio da je ,,Sin Božiji” (Jovan 19:7). To je bilo nešto najgore što su mogli da kažu za njega.

U stihu 10:36 Jovanovog jevanđelja, Isus ima nameru da razjasni stvari ali ljuti članovi religijskog pokreta ga optužuju da tvrdi ono što je nedopustivo i bogohulno po pitanju Božijeg autoriteta. Isus je tvrdio da je on jedinstveni predstavnik jednog Boga i da savršeno sprovodi Božiju volju. On je u potpunosti odbio njihove optužbe da želi da na neki način zameni Boga i tvrdio je da on ništa sam ne može da uradi, već samo ono što mu Bog dozvoli ili naredi: ,,Sin ništa ne može da uradi sam osim ako je u pitanju nešto što vidi da Otac radi” (Jovan 5:19).

Ovaj Isusov odgovor je veoma često izostavljen iz evanđelijske literature jer bi opovrgnuo činjenicu da je Isus tvrdio da je Bog. Isus je oštro odbijao ideju da je on Bog. On je tvrdio da sprovodi volju Božiju i da ne huli Boga. Za to što Isus čini podjednako je zadužen Bog. Isus je govorio reči Božije (Jovan 3:34). Ali on ne poseduje božansku prirodu već samo radi ono što vidi da Otac radi. ,,Šta god da Otac radi i Sin radi na isti način” (Joan 5:19). Na osnovu ovoga se nikako ne može doći do zaključka da je Isus druga nestvorena Osoba Božanstva. To dokazuje da je on savršeno, pokorno i bezgrešno ljudsko biće- Kao što je C. K. Barrett šaljivo rekao o stihu 8:28 Jovanovog jevanđelja, ,,jednostavno je nemoguće zamisliti da je Isus rekao: Ja sam Bog, Vrhovni Bog Starog zaveta i kao Bog ja radim ono što mi se kaže.”[3]

Kasnija katolička crkva, koja je izgubila dodir sa jevrejskim Isusom opisanog u Bibliji, izmislila je novi identitet za Isusa koji on nikada ne bi prihvatio. Sin, koji je u Bibliji začet, zamenjen je večnim bićem koje se prenelo u ljudski fetus. Tako stvari stoje i dan danas: vera crkve i Isusova vera se ne poklapaju.

Stihovima 10:34-36 Jevanđelja po Jovanu Isus odgovara onima koji su ga optuživali da su čak i sudije Izraela, kojima je povereno Božije Otkrivenje, u Psalmu 82:6 nazvani ,,bogovima” (elohim). Zašto bi onda bilo pogrešno nazvati njega, izraelskog Mesiju postavljenog od strane Boga, krajnjeg proroka koji je obećan u hebrejskoj Bibliji (5. Mojsijeva 18:15-19), Sinom Božijim? (Jovan 10:36). Koliko je lako bilo njemu da nedvosmisleno kaže: ,,Ja sam Bog, nestvoreni drugi član tročlanog Boga”. On nikada to ne kaže. Daleko od toga da tvrdi da je Bog, on tvrdi da je Sin Božiji.

Sin Božiji

Lako je pokazati da među stranicama Biblije ,,Sin Božiji” nikada nije isto što i ,,Bog”. Sama reč ,,sin” , kako u Bibliji tako i van nje, podrazumeva poreklo, derivaciju i podređenost. Adam je takođe nazvan ,,sinom Božijim” (Luka 3:38). Adam nije bio Bog. Izrael, kao nacija koju je Bog odabrao, takođe je nazvana Božijim ,,sinom” (2. Mojsijeva 4:22; Osija 11:1). To ih nije uzdiglo do statusa Božanstva. Oni su i dalje predstavljali članove ljudske vrste. Anđeli kao ,,sinovi Božiji” su definitivno stvorena bića (Jov 1.6, 38:7). Stvorena bića retkim prilikama mogu biti nazvana bogovima.  Cara Izraela su zvali Bogom (Psalm 45:6),[4] a ista ova titula je dodeljena Isusu kao Mesiji u stihu 1:8 Poslanice Jevrejima. Dobro je poznato da u Bibliji ljudska bića treba da se obraćaju Jednom Bogu koji ih je postavio. Niko od njih nije ni zamišljao da je on zapravo Bog Stvaralac. Nijedan stanovnik Izraela, koji je čitao Bibliju i iščekivao obećanog Sina, Davidovog potomka, nije mogao ni da zamisli da će sam Bog sići iz raja i postati čovek, član Božanstva.

U Starom zavetu Jedan Bog je postavio Mojsija da bude ,,Bog (elohim) Faraonu” (2. Mojsijeva 4:16, 7:1). Ono što na osnovu ovoga saznajemo jeste da je Bog u mogućnosti da, ukoliko to želi, odabere ljudske predstavnike. Adam, je zaista, kao početak stvaranja ljudske vrste, postavljen kao sin i ,,slika Boga” (Postanje 1:27) što je u kulturama Srednjeg istoka značilo da je on direktan predstavnik Božanstva na zemlji. Istaknuti profesor sistematske teologije na jednom teološkom seminaru kategorički je izneo činjenicu koja može biti potvrđena savremenim biblijskim rečnikom:

Kako bi neko bio ,,Sin Božiji” onda mora da bude biće koje nije Bog. To je naziv za osobu koja ima poseban odnos sa Bogom. Zapravo, ova fraza označava Božijeg predstavnika i namesnika. To je kraljevska titula koja kralja označava kao Božijeg sina.[5]

Da je pažnja usmerena na ovu poprilično elementarnu činjenicu o terminu ,,Sin Božiji”, vekovima duga i beskorisna rasprava oko Trojstva bi bila izbegnuta. ,,Sin Božiji” je mesijanska titula koja označava Isusa kao onoga koga je Bog obećao kao sina Avramovog, Davidovog i Božijeg.

Konfuzija do koje su dovele crkve koje su iznele biblijski termin ,,Sin Božiji” iz svog biblijskog konteksta i ponovno ga definisale tako da ima sasvim drugo značenje, nastavlja da pokreće diskusije oko spornog pitanja koje se tiče toga ko je Bog a ko je Isus.

Crkveni članovi koji se nisu pažljivo pozabavili pitanjima identiteta burno reaguju kad im se kaže da ,,Sin Božiji” ne znači isto što i ,,Bog”. Tradicija ih navodi na to da automatski izjednače frazu ,,Sin Božiji” sa frazom ,,Bog Sin” koja je kasnije nastala. Ali kada se uzme u obzir Biblija, za koju protestanti tvrde da za njih predstavlja jedini autoritet, dolazi se do saznanja da ne samo da se titula ,,Bog Sin” ne javlja[6] već i ,,Sin Božiji”  opisuje stvorenje koje je na neki način u vezi sa Bogom ali definitivno nije Bog. Sama ideja o dvojici koji su Bog bi trebalo da kao politeizam zgrozi sve one koji redovno posećuju crkvu. Ali vekovima duga indoktrinacija je učinila da oni više nemaju osećaj da je njihovom tradicijom narušen Isusov monoteizam. Oni se nisu potrudili da razmisle o tome da je onaj koji je Bog (Sin) napustio svoj dom u raju dok je drugi koji je takođe Bog (Otac) ostao tamo. Zar ova situacija ne ukazuje na očigledni diteizam, verovanje u dva Boga?  Onaj koji je u potpunosti Bog na zemlji i drugi koji je u potpunosti Bog u raju čine dva Boga.

Isus je ovaj odgovor, da je on Mesija Sin Božiji, dočekao sa oduševljenjem. Siguran da je Petar došao do njegovog tačnog identiteta putem božanskog otkrivenja, Isus je obećao da će na Petrovim rečima osnovati hrišćansku crkvu: Isus je Mesija, Sin Božiji (Matej 16:17-18). O tome se i radi u Novom zavetu. Obratite pažnju na to da ova činjenica momentalno povezuje hrišćanstvo sa jevrejskim korenima u hebrejskoj Bibliji. To da je Isus označen kao Hrist ponavlja se stotinama puta, u svakoj knjizi o Novom zavetu osim u 3. Jovanovoj. Hrist jednostavno predstavlja prevod grčke reči Christos i hebrejske Mashiach. Hrist je Božiji jedinstveni sin i Kralj (Ps. 2:2,6.7). Srž vere biva prodrman onda kada se dolazi do definicija koje (bez sumnje u ime ,,napretka”) prevazilaze biblijsko verovanje da je Isus Sin i Mesija.

Kao što su to zabeležili Marko i Luka, i Petar je rekao: ,,Ti si Hrist” (Marko 8:29), ,,Hrist Božiji” (Luka 9:20). Jovan beleži da je Isus sa pravom identifikovan kao neko ko je ,,sveti Božiji” (Jovan 6:69). Matej je proširio tu definiciju: ,,Sin živoga Boga” (Matej 16:16) i to ne znači da su se reči ,,Mesija” i ,,Sin Božiji” radikalno razlikovali po značenju. Najavljeni car Izraela je nazvan Mesijom u hebrejskoj Bibliji. On je takođe nazvan i Sinom Božijim. Psalm 2 predstavlja reči ,,Mesija” (miropomazani), ,,Sin” i ,,Moj (Božiji) Kralj” kao sinonime. I u Jovanovom uvodnom prikazu ključne figure hrišćanskog verovanja različiti ljudi koji se susreću sa Isusom priznaju istog kao ,,Sina Božijeg”, ,,Kralja Izraela” ili ,,Jagnje Božije”, ,,onog o kome su pisali Mojsije u zakonu i proroci” (Jovan 1:29,36,45,49). Sve su ovo nazivi iste osobe.

Ubedljivi opisi Isusa kao Sina Božijeg i Mesije mogu se sa podjednakim naglaskom naći u poslednjem od četiri jevanđelja, Jovanovom. Pošto se neki služe Jovanovim jevanđeljem kako bi dobili kasnije nastale definicije Isusa kao drugog člana Trojstva, ti uvodni opisi Isusa (navedeni u prethodnom tekstu), i upotrebe titula koje nikako ne mogu da ga označe kao Boga, od posebne su važnosti. Podjednako impresivna je i pažljivo zabeležena Jovanova eksplicitna i zaključna izjava o tome zašto je napisao čitavo jevanđelje. ,,Sve ovo je napisano”, kaže on, ,, kako biste vi poverovali da je Isus Hrist, Sin Božiji, i da verovanjem u ovo vi možete da živite život u njegovo ime” (20:31). Pošto je upravo ovo definicija Isusa koju je pružio Petar mnogo ranije i koju je Isus postavio kao kamen temeljac hrišćanske vere, mi vidimo da su se Apostoli u potpunosti slagali oko identiteta svog rabina, gospoda i spasitelja. Sa pravom, hrišćanstvo je postavljeno na temelju verovanja da Isus jeste i da je oduvek bio Hrist. ,,Svako ko veruje da je Isus Hrist rođen je od Boga” (1. Jovanova 5:1). Ovo priznanje predstavlja sinonim verovanju da je ,,Isus Sin Božiji” (1. Jovanova 5:5). Zaista, ,,onaj koji ima Sina ima život i onaj koji nema Sina Božijeg nema ni život” (1. Jovanova 5:12).

Ovo je strastveno ubeđenje koje preovladava u apostolskom hrišćanstvu, i čini njegovu srž i strukturu. To što se od članova crkve zahteva da veruju u to da je Isus Bog, podrazumeva to da se od istih tih ljudi traži da veruju u Isusa koji nije opisan na stranicama Novog zaveta. Jovanovi rukopisi ne prikazuju to da verovanje u Hrista ili Sina podrazumeva verovanje u Isusa kao u nekog ko je u potpunosti Bog i u potpunosti čovek. Reći ,,Verujem da je Isus Hrist” i ,,Ja verujem da je on Bog” znači jednom rukom dati a drugom oduzeti – ove dve rečenice se sasvim razlikuju.

Vidimo da se ništa nije promenilo u kanonu Novog zaveta po pitanju identiteta hrišćanskog osnivača. Petar, prilikom razgovora sa Isusom tridesetih godina nove ere, iznosi versku izjavu o Isusu kao Mesiji, Sinu Božijem. I Jovan koji piše devedesetih godina iznosi isti Isusov identitet tokom čitavog svog jevanđelja. Ovo bi trebalo da okonča sve teorije o ,,napretku” u periodu dok je Novi zavet pisan. Neretko se tvrdi da tek kad dođemo do Jovana mi saznajemo da je Isus uzdignuti član Božanstva. To naravno nije istina jer je Jovan jedino demonstrirao to kako je Isus Mesija i Sin (Jovan 20:31). Nijedna od titula, ukoliko se držimo njihovih novozavetnih značenja, ne dokazuje da je on Bog!

Ako, sa druge strane, mi pristupimo doktrinama Novog zaveta sa konceptom da je Isus Svemoćni Bog, mi bismo imali vrlo malo materijala da to i dokažemo i to po cenu da zanemarimo hiljade imenica i glagola u jednini kao i lično ime Boga, Jahve, i lične zamenice u jednini. [7]Tročlani Bog se suprostavlja jasnoj unitarijanističkoj verskoj izjavi o Isusu i Apostolima  (Marko 12:29; Jovan 17:3; 1 Kor. 8:4-6; 1 Tim. 2:5). Mesijanska titula ,,Sin Božiji” je izvrnuta onda kada je pretvorena u titulu ,,Bog Sin”. Koncept o večnom ,,Bogu Sinu” uništava naraciju Mateje i Luke koji ne opisuju dolazak božanskog bića iz drugog carstva već začeće deteta u Mariji. Ovo je začeće i ovaploćenje a ne transmutacija ili transformacija ili inkarnacija, koncept koji se ne slaže sa Matejinim i Lukinim izuzetno detaljnim prikazom rodoslova Isusa kao sina Davida i Avrama (Matej 1:1), prikazom samog Adama (Luka 3:38).

Ako Biblija predstavlja Otkrivenje, zašto nam se onda obraća nerazumljivim jezikom a pri tom koristi ustanovljena gramatička i sintaksička pravila. Ponekad se tvrdi da zato što je On Bog a ne čovek, opis istog mora da prevazilazi razum i logiku. Nejasna uverenja su često iskomplikovana do toga da se dolazi do zaključka da jezik nije prikladno sredstvo za opisivanje Boga, čime se dolazi do ,,misterije”.

Onda kada Bibliju prihvatimo kao verbalno Otkrivenje, argument kojim se ističe da lične zamenice u Bibliji nemaju standardno značenje, gubi smisao. Ljudski jezik kojim je Bog odlučio da iskaže ono što želi da se o Njemu zna (naravno da postoji dosta toga što On nije otkrio) je u potpunosti prikladan da obavi posao. Bog sebe opisuje kao jednu, nepodeljenu božansku ličnost. On opisuje svog jedinstvenog Sina Isusa kao zasebnu osobu. Reč ,,Osoba” treba da bude shvaćena u skladu sa standardnim gramatičkim i jezičkim pravilima. Jevreji kao čuvari Biblije su tokom čitave svoje istorije to znali. Otuda i njihovo užasavanje prema svakom ko pokuša da poremeti njihovu veru, koja je izrazito ,,unitarijanistička”, tj. opisuje Boga kao Osobu u jednini.

Hrišćanima preostaje neizostavna činjenica da u Bibliji stoji da je Isus bio priklonjen jevrejskoj monoteističkoj religiji, religiji svog nasleđa. Osim ako Isusa ne izuzmemo kao nekog ko je odabran da presudi koja je to prava vera, hrišćani treba sebe da smatraju Isusovim sledbenicima. Sada smo suočeni sa bizarnom situacijom: Oni koji odlaze redovno u crkvu kriju se iza verske izjave nepoznate Isusu. To što Otac Isusa naziva svojim Sinom i to što nam kaže da treba da ga slušamo (Luka 9:35) izgleda da ne dozvoljava nikakav drugi pogled na veru osim onog koji je Isus objavio kao najvažniji od svih teoloških pogleda.

Markova beleška Isusovog razgovora sa jevrejskim piscem oko istinski ortodoksne vere postavlja hrišćansku veru u okvire izraelske vere, bar što se tiče definisanja Boga. Ne sme da bude zabune po pitanju toga da Isusova vera, a samim tim i hrišćanska vera, mora da bude drevna i posvećena vera Biblije i Izraela. Vera koju je propovedao Isus nije samo vlasništvo Izraela. Nasuprot, kroz Isusa ona postaje vlasništvo svakoga ko prizna da veruje u onog jednog za koga verujemo da je obećani Mesija. Čini mi se da je svako ko pročita dvanaesto poglavlje Markovog jevanđelja pozvan da unese razum kako bi ispratio reči Spasitelja i ispitao koliko je precizno tradicionalno hrišćanstvo sledilo Isusa po ovom pitanju. Ako je Isusov Bog i Isusovo služenje tom jednom Bogu utemeljeno u judaizmu, zar ne bi svi hrišćani trebalo da slede taj korak?[8]

Izgleda da monoteistička vera ne deli neverovatnu sposobnost tog Jevrejina da preživi. Ona se prenosila sa kolena na koleno, od apostola kojeg je Isus odabrao do nejevreja drugog veka koji su očigledno smatrali da vera njihovog Spasitelja treba da bude unapređena. Ovaj fatalni razvoj je doveo do toga da Jevreji svih generacija odbijaju tvrdnje takozvanih Isusovih sledbenika. Odbijaju ih zbog toga što je trijadološka vera nešto što im sopstvena Biblija brani da usvoje. Ovo može da se ispostavi kao jedna od najvećih ironija u istoriji. Duhovno i intelektualno nasleđe Jevreja, učvršćeno njihovim čistim monoteizmom, trebalo je da bude preneseno u hrišćansku crkvu u neizmenjenom obliku. Isus je mogao biti proglašen nekim ko se najviše zalagao za takav verski transfer ka čitavom svetu. Izraelski i Isusov Bog je mogao da bude prihvaćen širom sveta. Ali to se nije dogodilo. Crkva je izdala svog gospodara na najfundamentalnijem nivou. To je dodatno bilo omogućeno time što su protestanti zanemarili Isusa kao svog učitelja i rabina. Desila se dupla tragedija: Hrišćani su zanemarili Isusovu unitarijanističku veru a Jevreji su još jače odbijali Mesiju jer su hrišćani pogrešno predstavili Isusa kada je vera u pitanju.

Nigde Isus nije jasnije prikazan kao Jevrejski učitelj i spasitelj nego kod Mateje, Marka i Luke. Upravo su ove knjige utvrdile Isusovu sopstvenu izjavu o istinskom Bogu. Ove beleške o Jevrejskom Isusu, međutim, izgubile su svoje primarno i centralno mesto u protestantskoj teologiji. Nije teško istražiti kako se to dogodilo.

Luter i antisemitizam

Savremeni britanski učenjak nas podseća:

Jedna od laži za koje je (Luter) optužio Jevreje jeste da su oni tvrdili da hrišćani veruju u više od jednog Boga. Samim tim da jevrejska percepcija da doktrina Trojstva nije monoteistička, izneta je kao razlog za osuđivanje jevrejskog naroda. Luterove preporuke su uključivale spaljivanje sinagoga ili jevrejskih škola, uništavanje njihovih kuća, konfiskovanje svih kopija molitvenih knjiga ... i zabranu rabinima da propovedaju o bolu i smrti.[9]

Maurice Casey nas upozorava na činjenucu da je ,,ovim preporukama, arhitekta Reformacije pokrenuo holokaust. Za njega se često kaže da je pružio ključ za razumevanje Svetog Pavla: ali Pavle kaže da krst treba da se nosi ali ne i nameće.”[10] Nasilan pristup svim onima koji ne bi prihvatili ,,ortodoksiju” bi trebalo da upozori ljude na to da nešto sa tom ,,ortodoksijom” nije u redu. Umesto da s ljubavlju priđu Jevrejima i hrišćanima koji nisu pristajali na tu ortodoksiju, tradicionalno hrišćanstvo im je pretilo smrću jer nisu pristajali na dogmu. Vera, onakva kakvu je oblikovao Isus, samim tim je izvrnuta naopačke. Isus je upozorio da su neupućeni religijski protivnici opasni po život hrišćanina (Jovan 16:2).

Koren Luterovog problema, kao i problem današnjeg evangelizma, potiče od toga što je on selektivan u svojoj upotrebi Novog zaveta.  On je prednost dao pismima Pavla a zanemario sinoptičke beleške o Isusovom učenju. Ali Isus, Jevrejin, na najbolji način je prikazan baš u tim knjigama koje je Luter odlučio da zanemari. To što je Luter odabrao da neke delove Novog zaveta uzdigne iznad drugih, protestanti nisu prihvatili otvorenih ruku. Time je želeo da se postara da ne ispitujemo previše detaljno Isusova učenja. To je učenje, naravno, za Pavla bilo fundamentalno (1. Timotiju 6:3). Tendencija protestanata, međutim, uz naglasak stavljen na Poslanicu Rimljanima kao srcu Biblije, bila je da se preokrene ono što je Pavle napisao i odbije Isus. Novi zavet predstavlja Isusa, a ne Pavla, kao autora Jevanđelja o spasenju (Marko 1:14, 15; Jev. 2:3; 1 Tim. 6:3; 2 Jovanova 7-9). Isus se tokom čitave svoje službe obraćao svima koji bi ga čuli kako propoveda a uvek je govorio da su njegove reči samo osnova Božijeg znanja i Njegovog plana za spasenje.

Luter protiv biblijskog kanona

Luterov princip odabiranja stihova Biblije pokrenuo je jake kritike:

Ako se jedan deo Biblije suprostavlja drugom, onda je jasno da nije potekao od Boga (Bog ne može sam sebi da se suprostavi ili da greši u vezi nečega), samim tim on nije inspirisan, niti je uopšte deo Biblije. To je u suštini Luterov zaključak, iako je nepodnošljiva težina tradicije na ramenima biblijskog kanona od njega zahtevala da zadrži ove knjige u svojoj Bibliji, mada pojedinačno, kao neku vrstu novozavetnog ,,Apokrifa”. Jasno je da Luter nije strpljivo pročitao Knjigu Otkrivenja: U svom predgovoru za Otkrivenje, 1522. godine, iz perioda tokom koga je prevodio Bibliju, on je hrabro rekao: U ovoj knjizi (Knjiga otkrovenja) nedostaje mi više stvari pa smatram da ona nije ni apostolska a ni proročanska ... O njoj mislim isto što i o Četvrtoj knjizi Ezre i ni na koji način ne mogu da otkrijem da je ona proizvod Svetog duha. Isto bi bilo i da je nemamo a postoji mnogo boljih knjiga na koje treba da se usredsredimo. Neka svako o njoj (Knjizi Otkrivenja) misli ono što njegov sopstveni duh misli. Moj ne može sebe da pronađe u ovoj knjizi. Postoji jedan razlog zašto je ne cenim – u njoj se ne propoveda o Hristu niti se u njoj dolazi do spoznaje Hrista; svaki apostol mora da propoveda o Hristu, iznad svega ostalog, baš kao što on u Delima poglavlje 1 kaže: ,,Bićete moji svedoci”. Samim tim, ja se držim knjiga koje su mi na čist i jasan način pružile Hrista.”[11]

Za mene posebnu važnost ima Luterov predgovor Novog zaveta (1522, revidiran 1545). Moju pažnju je privukao time što je rekao neke neverovatne stvari (uključujući i poznatu opasku ,,poslanica slamke”). Nakon uopštenog govora koji se protegao na nekoliko strana, navodni restaurator jevanđelja iznosi zaključak ovom procenom Jovanovog jevanđelja upoređenog sa Matejinim, Markovim i Lukinim: ,, Na osnovu svega ovog vi sada možete da prosudite o svim knjigama i da odlučite koja je od njih najbolja. Jevanđelje po Jovanu je jedno od njih, nežno i istinski glavno jevanđelje koje treba preferirati u odnosu na ostala tri i postaviti ga iznad njih. Takođe, poslanice Svetom Pavlu i Svetom Petru daleko prevazilaze ostala tri jevanđelja – Matejino, Markovo i Lukino. Jednom rečju, jevanđelje Svetoga Jovana i njegova prva Poslanica, Poslanice Svetoga Pavla, posebno Rimljanima, Galatima i Efescima, i prva poslanica Svetoga Pavla su knjige koje ukazuju na Hrista i koje propovedaju o svemu što treba da se zna, iako nikada nećete pronaći niti čuti za drugu knjigu ili doktrinu. Samim tim, poslanica Svetoga Jakova je zaista ,,poslanica slamke” u poređenju sa njima; jer u sebi ne sadrži ništa o prirodi Jevanđelja.”

Vidimo šta je učinila tendencija protestantizma da se naglase neke novozavetne knjige a zanemare druge.Jasno je da su rukopisi Svetoga Pavla (posebno Rimljanima) i Jovanovo jevanđelje bili njegovi omiljeni rukopisi a knjige koje je Luter manje cenio su često zanemarene (posebno Jevrejima i Jakovljeva). Otkrivenje je popularno u nekim krugovima (posebno dispenzacionaliste). [12]

Luterova kritika Biblije bavi se u postpunosti subjektivnim i arbitrarnim stihovima. Vrednost svetih spisa se meri pravilima koje postavlja njegova sopstvena doktrina. On krhki kanon Biblije tretira sa slobodom i pri tom poništava sve što se sa sigurnošću zna. Iako ovaj spisak ima i te kakvu garanciju od strane svete tradicije i iako je podržan od strane crkve, Luter od svog mišljenja o religiji stvara kriterijum po kome sudi o tome koje knjige pripadaju Bibliji, koje su pod velom sumnje a koje treba isključiti. On praktično napušta koncept inspiracije, jer ne kaže ništa o posebnoj prosvetljujućoj Božijoj aktivnosti dok govori o piščevoj kompoziciji Svete knjige, uprkos tome da on smatra da je Biblija Reč Božija, jer je njene autore poslao Bog... Samim tim, njegov stav prema Bibliji je zaista opterećen ,,nepodnošljivim kontradikcijama“, da se izrazimo Harnackovim rečima, posebno jer je svojom kritičkom metodom ,,prodro kroz spoljašnji autoritet pisane reči“. I za ovo je kriv Luter, čovek koji na drugim mestima Bibliju predstavlja kao jedini princip vere! Pored toga, njegov arbitrarni metod interpretacije je uzet u obzir, šteta koju je on naneo je samim tim još veća. Jedino oružje koje je posedovao on je otrgao iz sopstvene ruke, kada se uzmu u obzir i teorija i praksa. Njegova procedura čitanja svetih rukopisa čini da pametni umovi shvate koliko je nepogrešiva crkva, kao božanski postavljen čuvar i autentični tumač Biblije.[13]

Kod Lutera reformacija je zasnovana na opravdanju od strane vere. Ovo je istina koju je Luter želeo da potvdi a) time što je neophodna i ništa više b) svojim efektima jer u praksi donosi mir, spokoj i novi život. Oni delovi Biblije koji izrazito podržavaju fundamentalni princip su se smatrali ipso facto inspirisanim a mera njihovog uspeha odlučuje o stepenu njihovog autoriteta. Samim tim, doktrina opravdanja vere nije prihvaćena jer se može pronaći u Bibiliji, ali je Biblija prihvaćena jer sadrži ovu doktrinu. Štaviše, Biblija je sortirana i sastavljena prema datim stepenima jer je manje ili više jasno da, za Lutera postoji Novi zavet unutar Novog zaveta, jezgro Biblije, koje se sastoji od tih knjiga koje on smatra najjasnijim sačinjavaju Jevanđelje. Samim tim, on je napisao: ,,Jovanovo jevanđelje, Poslanica Pavlu, posebno Rimljanima, Galatima i Efescima kao i Prva Petrova, propovedaju sve što je neophodno i blagosloveno za vas da znate da čak iako nikada ne čujete za bilo kakvu drugu knjigu, ili bilo koju drugu doktrinu. Samim tim, Jakovljeva poslanica je puka poslanica slamke (eine recht striherne Epistel) jer u sebi ne poseduje karakter jevanđelja“ (Predgovor za NZ, 1522, ovaj pasus je izostavljen u narednim izdanjima). Luter postavlja Jevrejima, Jakovljevu, Judinu i Apokalipsu na kraj svog previda, nakon ostalih novozavetnih knjiga i označava ih kao ,,istinske i sigurne novozavetne knjige koje su u prošlosti tumačene u drugačijem svetlu.“[14]

Luter je pre svega (Predgovor u Prevodu NZ, 1522) iskazao jaku averziju prema Knjizi Otkrovenja i izjavio da ona za njega nije ni apostolska a ni proročanska. .. On ne može da vidi na koji način ona može da bude delo Svetog duha. Štaviše, njemu se ne dopada to što autor iznosi naređenja i pretnje (22:18,19) i što obećava blagoslov svima koji se pridržavaju napisanog (1:3,22:7), kad niko ne zna čega se to treba pridržavati,a postoje bitnije knjige koje treba slediti. Štaviše, mnogi Oci su odbijali ovu knjigu ... ,,Na kraju svako o njoj misli ono što mu duh nalaže. Moj duh ne može da se prilagodi knjizi a za mene dovoljan razlog za to što je visoko ne cenim je taj što se o Hristu u njoj ne propoveda, a apostol je taj koji mora to da čini, i taj što se u njoj Hrist ne može prepoznati.“ Kasnije (1534), Luter pronalazi način kako da hrišćani iz nje izvuku korist. On je i dalje istu smatrao skrivenim i glupim proročanstvom koje je i nakon mnogih pokušaja tumačenja ostajalo bez ikakvog rešenja... Mnogi su izražavali sumnju oko ovog apostolskog dela i (1545. godine) svoje mišljenje je i objavio uz to što je Poslanicu Jevrejima, Jakovljevu i Judinu pridodao svom Novom zavetu ali ga nije numerisao i ubacio u indeks pojmova... Zwingli (vodeći reformator) smatrao je Otkrivenje nebiblijskom knjigom. I Kalvin, pored toga što je visoko cenio inspiraciju, nije izneo svoj komentar o 2. i 3. Jovanovoj i Otkrovenju. [15]

Kalvin nije verovao u istorijske spise o Mateju, Marku i Luki. On se čak usudio i da napravi drugačiji redosled između ova četiri jevanđelja i da Jovanovo postavi na prvo mesto kao uvod u naredna tri:

Doktrinu koja nam ukazuje na snagu i korist od dolazećeg Hrista, jasnije je prikazao Jovan nego ostali ... Ova trojica ... prikazuju Hristovo telo dok Jovan govori o njegovoj duši. Na osnovu ovoga, mogu da kažem da je ovo Jevanđelje (Jovanovo) ključ razumevanja ostatka ... Po pitanju (četiri jevanđelja), drugačiji redosled bi više koristio, jer kada poželimo da u Jevanđelju po Mateju i ostalima pročitamo da nam je Otac dao Hrista, treba prvo da od Jovana saznamo svrhu zbog koje je stvoren.[16]

Čovek bi mogao da se zapita zašto Lukin odgovor na pitanje o svrsi Isusa nije adekvatan. ,,Došao sam da propovedam o Carstvu Božijem. To je razlog zbog kojeg sam poslat“ (Luka 4:43). Ali Kalvina užasava pitanje koje mu postavljaju učenici nakon što su detaljno proučavali Jevanđelje o Carstvu tri godine i dodatnih 6 nedelja (Dela 1:3): ,,Sada je vreme za tebe da vratiš suverenitet Izraelu?“ (Dela 1:6). Sa Kalvinove nemesijanske tačke gledišta, ovo je u potpunosti pogrešno pitanje! ,,U ovom pitanju postoji više grešaka nego reči“, on dodaje.[17] Isus uopšte nije to mislio. On je jednostavno rekao svojim učenicima da vreme silaska Mesijanskog Carstva na zemlju neće biti otkriveno (Dela 1:7).

Čitaoci treba da se osvrnu na izuzetnu činjenicu da crkve nastavljaju da postavljaju značajnu dozu vere u duhovno vođstvo Kalvina i Lutera, uprkos Kalvinovoj sumnji u Apokalipsu – Kalvin nije ništa napisao o Otkrovenju – i uprkos Luterovom očiglednom neuspehu da se osvrne na Isusova upozorenja data u Otkrovenju:

Svedočim svakome ko čuje reči o proročanstvu ove knjige, ako iko pridoda išta ovome, Bog će mu pridodati zla napisana u ovoj knjizi; a ako iko išta oduzme od ovog proročanstva, Bog će ulogu toga ukloniti iz knjige života i iz svetog grada i udaljiti ga od stvari napisanih u ovoj knjizi (Otkrivenje 22:18,19). Blago onome koji čita i onima koji slušaju reči proroštva, i drže šta je napisano u njemu; jer je vreme blizu (Otkrivenje 1:3).

Teško da knjiga može bezbedno da bude usmerena na dodatke! Knjiga Otkrovenja u Bibliji predstavlja poruku koju je Hrist direktno usmerio ka crkvama. Ona predstavlja autoritet jednak autoritetu Isusovog učenja pre njegove smrti.  Isus sigurno nije promenio svoje verovanje u Jednog Boga Izraela koje je i potvrdio tokom svoje službe na zemlji. ,,Ko se neće pobojati Tebe, Gospode, i proslaviti ime Tvoje? Jer si Ti jedan svet“ (Otkrivenje 15:4). Ovo je najčistiji jevrejsko-hrišćanski monoteizam, nepromenjen uzdizanjem Isusa do mesta sa desne strane Boga. Međutim, Luter je bio dovoljno slep da ne sasluša Isusova upozorenja da njegove reči u Otkrivenju imaju nenadmašnu vrednost.

U Otkrivenju, kao što je širom priznato, Isus sastavlja krajeve starozavetnog proročanstva (ono sadrži stotine aluzija na Hebrejsku Bibliju i citate iz iste)  i opisuje to kako će Carstvo Božije sići na zemlju prilikom Drugog dolaska Hrista. To je prikladan vrhunac očekivanja kako Starog tako i Novog zaveta koji govori o trijumfu Carstva Božijeg kojim će vladati Mesija na obnovljenoj zemlji, protiv neprijateljski nastrojenog sveta.

Ova loša tendencija protestanata da ne uzmu uvek za ozbiljno učenja Isusa i da ga ne uvaže kao osnovu vere, zastupljena je u skoro svim evanđelijskim krugovima. Hrišćani često misle da je vera počela od Pavla, što se suprostavlja uzastopnim Isusovim upozorenjima, i da Isusu bezbedno može da se dodeli nekakav prehrišćanski status: Ova loša ali rasprostranjena tendencija se oslikava u narednim rečima koje je izgovorio D.James. Kennedy:

Mnogi ljudi danas misle da suština hrišćanstva leži u Isusovom učenju ali to nije istina. Ako čitate pisma Apostola Pavla, koja sačinjavaju veliki deo Novog zaveta, videćete da se skoro ništa ne govori o Isusovom učenju. U ostatku Novog zaveta videćete da skoro ništa ne piše o Isusovom učenju i veri apostola, najšire prihvaćenoj hrišćanskoj veri. Takođe se nigde ne pominje Isusov primer. Samo dva dana Isusovog života se pominju – dan njegovog rođenja i dan njegove smrti. Hrišćanstvo nije usredsređeno na Isusova učenja već na Isusa kao osobu i kao inkarniranog Boga koji je na svet došao da na sebe preuzme krivicu i umre na našoj teritoriji.[18]

Pavle je zapravo bio Isusov sledbenik i samim tim i sledbenik njegovog učenja. Pavle je sledio instrukcije vaskrslog Hrista i propovedao o Carstvu Božijem koje čini srž Jevanđelja (Dela 19:8; 20:24-25; 28:23, 31). Dr. Kennedy pokazuje tendenciju koja dovodi do toga da oni koji redovno odlaze u crkvu izgube svoje korene koji potiču od Isusa kao rabina i spasitelja, čija strast za jednog Boga Jevrejskog monoteizma nikada ne jenjava i koji stalno insistira na tome da je apsolutno neophodno saslušati i slediti njegove reči i učenja.

Isus kao izvor novozavetnih rukopisa

Isus je obećao da će reći sve što je neophodno kroz svoje zastupnike (Jovan 14:26, 16:13). Pavle je prepoznao ovu važnu činjenicu: ,,Upotrebili smo reči koje nam je dao Sveti duh” (1. Korinćanima 2:13).

Kada su za vreme protestantske reformacije preispitane sve činjenice, neki od reformatora su pribegavali raznim sredstvima kako bi razuverili kako sebe tako i svoje sledbenike po pitanju kanona Biblije. Na neke načine ovo je bila loša strana reformacijskog učenja, jer čim je Bog u svom proviđenju svojim ljudima odredio fiksni bibijski sadržaj, to je postalo istorijska činjenica i proces koji se nije mogao ponoviti. Bez obzira na sve, Luter je sproveo teološki test u svim knjigama Biblije (i stavio neke od njih pod znak pitanja) – ,,Da li propovedaju o Hristu?” (Luter je rekao da Otkrivenje to ne čini). Podjednako subjektivno je i Kalvinovo insistiranje na tome da Duh Božiji svakom hrišćaninu, u bilo kom dobu crkvene istorije,  svedoči o tome šta je njegova reč a šta nije ... Testovi koji su sprovedeni kako bi se uvidelo da li pripadaju kanonu ili ne, predloženi od strane Lutera i Kalvina, nisu prikladni.[19]

Selektivni proces reformatora imao je tendenciju da postavi Isusova učenja u zadnji plan. Jedan od mnogih rezultata ove tendencije je gubitak jevrejske definicije Boga kao jednog pojedinca.

Postoji dokaz da su sva jevanđelja i Pavlova pisma korišćena tokom 30 godina nakon Jovanove smrti. Papa Klement (95 n.e.) pokazuje svoje dobro poznavanje novozavetnih knjiga. Isus svoj pečat stavlja na kanonizaciju Novog zaveta uz obećanje da će ih duh podsetiti na sve. Samim tim, ne postoji opravdanje za uzdizanje nekih knjiga a omalovažavanje drugih. Činjenica da knjige nisu zvanično kanonizovane pre četvrtog veka ne podrazumeva to da one nisu prepoznate kao apostolske od samog početka. [20]

Pavle svoje reči predstavlja kao zapovesti Gospoda (1. Solunjanima 4:2). Pisma od Pavla prepoznaje Petar kao kanonske spise (2. Petrova 3:16). Stih 5:18 Prve Timotiju citira stih 25:4 Pete knjige Mojsijeve, ne sumnjajući da je u pitanju biblijski tekst i kombinuje ga sa stihom 10:17 Jevanđelja po Luki. Samim tim postoji ekvivalentnost autroriteta Starog i Novog zaveta. Novi zavet je napisan u roku od 50 godina. Pavle govori o prorocima kao o svecima  (2. Petrova 3:2) i o Isusu kao o nekom ko daje naređenja kroz Apostole. Apostoli su takođe ,,sveti apostoli” (Efescima 3:5).

Vraćanje Isusa nazad u Stari zavet i gubljenje istog

Bibliji se na potpuno nov način prilazi od drugog veka. U pitanju je udaljavanje od tačke gledišta Novog zaveta. Sin Božiji je misteriozno postao jedna aktivna figura u istoriji Starog zaveta, anđeo koji se rve sa Jakovom. Temelj Isusovog učenja o Jednom Bogu i njemu samom kao Davidovim sinom pretrpeo je radikalnu promenu. F.F. Bruce piše:

Uz dolazak Hrista i novo shvatanje Novog zaveta kao knjige koja svedoči o njemu, nova dimenzija shvatanja Biblije je otvorena. Ali hrišćanska interpretacija Starog zaveta i Novog zaveta ograničena je i sankcionisana nečim sasvim suprotnim što možemo da pronađemo u periodu posle apostola. Nigde se ne pominje rvanje sa Jakovom u Novom zavetu niti kod apostolskih otaca. Ali Justin Mučenik (150 n.e.) u svom dijalogu sa Trifunom sa samopouzdanjem uverava da taj misteriozni rvač, kog narator opisuje kao ,,čoveka” i o kome Jakov govori kao o Bogu, mora da je onaj koga hrišćani priznaju kao Boga i čoveka. Trifun (Jevrejin) postaje sve oduševljeniji dok sluša tok Justinovog govora. Takva primena Svetog pisma je u potpunosti strana njemu i ne može je razumeti niko u smislu u kome Justin izlaže. Ali za Justina, ovo razumevanje incidenta je u skladu sa njegovim razumevanjem drugih starozavetnih incidenata u kojima se Bog, ili Njegov anđeo, javlja ili obraća ljudskim bićima u obliku čoveka.  Hristološki prikaz takvih incidenata nije ispitan u novozavetnim dokumentima; ali je to jedna dobro ustanovljena tradicija Justinovog vremena, jer se za Justina teško može reći da ju je i započeo. Jednom ustanovljena tradicija se aktivno održavala.[21]

Charles Wesley je isto tako prevazišao sve okvire Biblije kada je napisao: ,,I kad me izda sva snaga, ja ću preovladati sa Bogo-čovekom.”

Dokazi iz sredine drugog veka ukazuju na jasno udaljavanje od Novog zaveta. Napuštanje apostolske vere stvorilo je novu doktrinu o Bogu i Njegovom Sinu. George Purves je osetio da postoji izuzetna razlika između hrišćanstva za vreme kada je sastavljan Novi zavet i vremena koje je usledilo:

U literaturi nastaloj u vremenu posle apostola novozavetne doktrine su često stvarane u delovima. One su pomešane sa drugim idejama koje su strane apostolskom hrišćanstvu. To hrišćanstvo je nenamerno iskrivljeno i pogrešno protumačeno. Čini se da tačke gledišta sa kojih novozavetni autori predstavljaju svoju religiju često bivaju izgubljene kod narednih generacija tako da fraze apostola nisu često ponavljane sa promenjenim značenjem. [22]

Biblijska mesijanska priča

Koncept da je Sin Božiji bio već aktivan u dobu Starog zaveta poremetio je obećani program spasenja postavljen u Bibliji. Stefan nije mislio da je anđeo Gospodnji sam Isus (Dela 7:35,38). Kako se istorija odvijala, Bog Izraela je nastavio da Avramu, Davidu i prorocima potvrđuje drevno obećanje da će ,,seme” Eve postati Spas čovečanstva (Postanje 3:15). Priča se odvija i od ljudi Izraela dolazi to da se iščekuje Sin koji će biti rođen u Izraelu (Isaija 9:6) i prorok po imenu Mojsije (Peta Mojsijeva 18:15-19). Program je ozbiljno ometen jednom sasvim različitom idejom da će drugi član trijadološkog Boga (o kome Izrael nije ništa znao) sići iz raja i poprimiti oblik ljudskog fetusa.

Ali u rukopisima Justina Mučenika 150. godine nove ere, otkrivamo da je dobro oformljena jedna sasvim drugačija priča. Čak i ranije, neka Ignjatijeva pisma govore o Isusu kao o ,,našem Bogu”. S ovim počinje i pomućivanje jasnog unitarijanističkog monoteizma u Novom zavetu. Stablo Sina Božijeg vodi do Jude i Avrama. ,,Ortodoksni” sistem podrazumeva da poreklo Sina prevazilazi ove određene pretke. Mesija je samim tim izbrisan sa biblijske mape i pretvoren u suštinski neljudsku osobu koja više ne potiče od Davida. Kako bi se kvalifikovao kao Mesija, Sin Božiji mora da vodi poreklo od Davida i mora da potiče iz istorije Izraela.

Čitava poenta biblijske priče jeste ta da Sin Božiji mora da bude biološki naslednik Eve, Avrama i Davida. On mora da bude pravi Jevrejin po poreklu. On mora da potekne iz Davidove loze. Mora da bude Izraelac, kao ,,prorok poput Mojsija”. Ukoliko se odjednom u priču uvede i nova neljudska osoba iz raja, čitavi božanski plan iskače iz šina, postaje zbunjujući i užasno komplikovan. Obećanje o tome da će Spasitelj da vuče neprekidne korene od Avrama i Davida, postaje nemoguće. Spasitelj nije vise suštinski ljudski. Umesto da govori o ,,njemu”, obećanom Mesiji, crkva je promenila šemu i počela da govori o ,,njegovoj ljudskoj prirodi” u vrlo apstraktnom smislu. Izraelski i svetski Mesija zamenjen je čudnim bićem koje dolazi iz drugoga sveta. Od ovog nemesijanskog Mesije crkva mora da se udalji i da otkrije svoje jevrejske i mesijanske korene. Crkva još jednom mora da prizna svoje prave korene, Izraelske i Isusove korene. Trebalo bi da napusti bizarno Avgustinovo mišljenje da je Isus ,,na sebe preuzeo ono što nije”[23] prilikom svog dolaska iz navodne preegzistencije.

Pavle je upozorio na opasnosti koju donosi posvećenost bez znanja (Rimljanima 10:2). On je uporno potvrđivao da su njegovi sunarodnici Jevreji bili posvećeni Bogu ali da su bili neobavešteni u svojoj entuzijastičnosti. Njegov cilj je da ih spase od njihove pogrešne religije. Ono što je njima bilo potrebno je ,,znanje”. Rešenje je bilo da prigrle Isusa i njegovo jevanđelje  o Carstvu Božijem, jer je Jovan rekao da je ,,Sin Božiji došao da nam ukaže na to da mi možemo da znamo Boga” (1. Jovanova 5:20). Ovo je bio odjek drevnog proročanstva iz stiha 53:11 Proroka Isaije – ovaj tekst se skoro ni ne pominje u evanđelijskom učenju – da će Mesija da ,,svojim znanjem opravdati mnoge”.

Nepravedno se govori da je Isus mogao da izvuče korist time što je propovedao o prijateljskom evanđelizmu. Zapravo, Isus se sa namerom družio sa sakupljačima poreza i nereligioznim ljudima. Danas postoji veliki broj onih koji nisu crkveno opredeljeni ali koji tragaju za Bogom i kojima bi povratak Isusovoj veri predstavljao olakšanje od onoga što mnogi smatraju mistifikacijom Boga, da je On trojica u Jednom.

Bibliju je mnogo lakše čitati očima hebrejskih autora i u hebrejskoj atmosferi, odnosno sa izrazito unitarijanističkom viđenju Boga.

Jedan i jedini Isusov i jevrejski Bog još uvek ostaje tačka orijentisanja za jednostavnije hrišćanstvo primenljivo širom sveta. Jevreji su se klanjali nevidljivom Bogu i zbog toga što Jahve nikada ne umire On ni ne mora da vaskrsne. Čak su i neki Jevreji pali pod uticaj grčke filozofije uprkos upozorenjima od strane rabina koji su ponavljali molbe proroka Izraela. Pitanje je sasvim na mestu: Da li je crkva izvršila samoubistvo time što je svoj monoteizam predala kulturi? Postoji validnost u izazovu Dr. Norman Snaith-a koji upozorava da ,,ni katolička a ni protestantska teologija nije zasnovana na biblijskoj teologiji. U oba slučaja mi imamo dominaciju grčke misli nad hrišćanskom misli.Paganske ideje u velikoj meri dominiraju hrišćanskom misli.“[24] Canon Goudge je bio u pravu kada nas je upozorio na to da je ,,grčki i rimski um, umesto hebrejskog uma, zadominirao (crkvenim) izgledima: od te katastrofe se crkva nikada nije oporavila, kako po pitanju doktrine tako i što se tiče prakse.“[25]

Jedna indikacija tog gubitka prvobitne istine sada može da se pripiše neadekvatnim prevodima, promovišući Isusa u trijadološkog Boga. Naši standardni prevodi Biblije su sakupljeni kako bi se ovekovečio mit da se ono što mi propovedamo kao doktrinu već nalazi na stranicama Biblije. Ovoj iluziji pridodaju i brojne suptilne greške u prevodu. Uzmimo za primer upotrebu reči ,,klanjati“ u cilju da se u umovima čitalaca stvori utisak da Isus mora da bude Bog jer se njemu ,,klanjaju“. Isus nikada nije tražio da mu se ljudi klanjaju kao Bogu.

Klanjanje

Jason BeDuhn u svom delu pod nazivom Istina u prevodu nas podseća na jednu elementarnu biblijsku činjenicu: ,,U jevrejskoj tradiciji, Mesija je samo odabrano ljudsko biće: nigde ne postoji predlog da je on božansko biće.“[26]

Još jedan savremeni učenjak spada u one koji znaju da kasnije rasprave oko identiteta Isusa nemaju nikakve veze sa Isusom i Apostolima.

Titule pružaju jedan način da se govori o Isusovom identitetu. Drugi način je da se govori o njegovom biću: Da li je Isus bio Bog? Da li je on čovek? Ili je on i čovek i Bog? Crkva je pratila taj put dok se borila sa polemikama oko doktrina, posebno tokom četvrtog i petog veka, što je kulminiralo Nikejskom verom i definicijom Halkidona. Ta polemika nije vođena oko Isusa niti oko Novog zaveta, čak ni oko Jovana.[27]

Moćna propaganda na strani ,,ortodoksije“ prodrla je u naše standardne prevode Biblije. Javnost je pogrešno upućena da veruje u to da ako se nekom ,,klanjaju“ u Bibliji onda taj neko mora da bude Bog. To nije istina, što se i vidi na osnovu mnogih primera iz Novog zaveta. Isus predviđa da će doći dan kada će se klanjati njegovim sledbenicima, koji sigurno nisu Bog (Otkrivenje 3:9).

Svi mi znamo da Nabukodonosor nije mislio da je Danilo Bog (Danilo 2:46). U Verziji kralja Džejmsa stoji da se kralj ,,klanjao“ Danilu. Svi znamo da Car David nije bio Bog. međutim, i njemu su se klanjali kao i Bogu. Verzija Kralja Džejmsa nam govori u stihu 29:20 u 1. Dnevnika da ,,sav zbor blagoslovi Gospoda Boga otaca svojih, i savivši se pokloniše se Gospodu i caru.“ Posebno postavljeni predstavnik Jednog Boga je neko kome  se treba ,,klanjati“ ili koga treba slušati. Ali to ne znači da je on Bog.

Novi zavet priznaje Isusa kao ,,učitelja koji dolazi od Boga“ (Jovan 3:2), ,,čoveka koga je Bog odobrio čudima i delima koje je Bog vršio kroz njega“ (Dela 2:22). Isus je ,,čovek“ koga je Bog odredio da svetom vlada na pravičan način“ (Dela 17:31). Jovanovo jevanđelje sadrži jedan slučaj kada se pominje ,,klanjanje“ Isusu. Slep čovek mu se klanjao (Jovan 9:35). Daleke 1837. godine, jedan član sveštenstva, Charles Morgridge, izneo je poentu da ,,sam zvuk reči ,,klanjanje“ stvara ideju da je Isus obožavan kao Bog. Da su prevodioci (VKDž) preveli stih 8:2 Jevanđelja po Mateji kao ,,oni su ga slušali“, ne bi bilo ničeg što bi ukazalo na to da se pod tim podrazumevalo vrhovno obožavanje“.[28]

Morgridge iznosi jednu izvanrednu poentu da povezanost Isusa sa Bogom kao predmetom hvale  ne treba da dovede do zabune da je Isus Bog. U stihu 14:31 Druge knjige Mojsijeve ,,ljudi su se plašili Gospoda i verovali su GOSPODU i  njegovom slugi Mojsiju.“ Slično u stihu 12:18 Prve knjige Samuilove ,,svi ljudi su se veoma plašili Gospoda i Samuila“. U stihu 31:8 2. Dnevnika stoji: ,,I dođe Jezekija s knezovima, i videvši gomile blagosloviše Gospoda i narod Njegov Izrailja“.  U Novom zavetu bliska povezanost Boga sa svojim predstavnicima ne podrazumeva da je zastupnik sam Bog: ,, Jer nađe za dobro Sveti Duh (Bog i njegova prisutnost snage i moći) i mi“ (Dela 15:28). ,,Vi ste svedoci a i Bog je“ (1. Solunjanima 2:10). Ovo oslikava pasus iz Starog zaveta u kome David reče Avigeji koja se klanjala Davidu kao kralju (1. Samuilova 23:25) : Da je blagosloven Gospod Bog Izrailjev, koji te danas posla meni na susret! (1. Samuilova 25:32-33).

U Delima apostolskim, Kornelije je bio toliko impresioniran statusom apostola Petra da mu je pao pred noge i počeo da mu se klanja (Dela 10:25). Kornelije nije od Petra pomislio da je Bog. Kornelije sigurno nije ovim gestom želeo da Petru ukaže na to da on misli da je Petar Bog. Petar je rekao da kao ljudsko biće on ne zahteva da mu se neko klanja. Isus je znao da postoje situacije kada jedna osoba drugoj može da ukaže prikladno obožavanje. U jednoj od njegovih parabola jednom pametnom gostu je rečeno da sedne na najnižu stolicu i da će onaj koji ga je pozvao reći: ,,Prijatelju, sedi na više mesto i onda ćeš biti cenjen u prisustvu onih koji jedu sa tobom“ (Luka 14:10). To ne znači da će onaj koji sedne na više mesto biti cenjen kao Bog. Isus u drugoj paraboli prepoznao je to da sluga može da klekne i da se klanja ljudskom gospodaru (Matej 18:26).

Uzeo sam citate iz Verzije Kralja Džejmsa kako bih ilustrovao činjenicu da je reč ,,klanjanje“ 1611. godine bila prikladna reč kako kada se ukazuje  Bogu tako i kada se ukazuje superiornim ljudskim bićima. U savremenim prevodima se više ne koristi reč ,,klanjanje“ kada se radi o superiornim ljudima i često je reč ,,klanjanje“ (proskuneo) zamenjena frazama ,,ukazivanje zahvalnosti“ ili ,,ukazivanje počasti“.

Ali kakav stav treba zauzeti kada je ,,klanjanje“ usmereno na Isusa? Jasno je da postoji izbor. Ako se od Vas kao savremenog poznavaoca jezika traži da verujete da je Isus Bog, onda je prikladno da se za njega koristi reč klanjanje. Ako znate da se reč ,,klanjanje“ može upotrebiti samo za Boga, onda ćete moći da izvedete zaključak koji od Vas traže ,,ortodoksni“ prevodioci da Isus mora da je Bog jer u Bibliji stoji da mu se ljudi klanjaju, znamo da se samo Bogu treba klanjati.

Međutim, prevodioci koji su Vam nametnuli ovakav utisak su Vas naveli na pogrešan put. Nisu Vam dozvolili da saznate da je proskuneo ,,fleksibilna“ reč sa brojnim značenjima, među kojima je i ukazivanje poštovanja osobama koje su na višem položaju i Bogu koji je na najvišem položaju od svih. Savremeni prevodioci Biblije koje javnost čita prilikom prevođenja unose svoju teološku pristrasnost. Oni stvaraju lažan utisak o tome ko je Isus time što ga prikazuju kao nekog kome se ,,klanjaju“. Kao Mesija i Kralj on svakako treba da bude cenjen u najvišem smislu, a ne da bude jednak jednom Bogu.

Kada su se mudraci poklonili pred novorođenim Mesijom one najsavremenije verzije će vam reći da su se oni ,,klanjali“ bebi (Matej 2:11). Ovo bi podstaklo verovanje u božansku prirodu Isusa kao drugog člana večnog Trojstva. Rimokatolički prevod (Nova američka Biblija, NAB) i Nova revidirana standardna verzija (NRSV) su prevodi koji su poznati po svom pravilnom tretiranju tekstova koji uključuju mudrace. Tu stoji da su mudraci kleknuli pred Isusom i ,,ukazali mu poštovanje“ (Matej 2:11). Oni ne pokušavaju da nam kažu da su persijski astronomi sa Istoka verovali da su došli da vide ,,bebu Boga“. Njima je bilo čast što su videli izraelskog Mesiju.

Pristrasnost prevodilaca ih navodi na to da postavljaju ograničenja čitaocima u vezi toga kako će nešto shvatiti ... Reformacija se borila za to da svi vernici imaju pristup Bibliji i da pojedinac ima pravo da se direktno suoči sa tekstom kako bi ga protumačio. Savremeni prevodioci umanjuju značaj reformacije onda kada objave interpretacije a ne prevode u pokušaju da usmere čitaoce da shvate Bibliju na način na koji je oni sami shvataju.[29]

Visoko cenjena studija pod nazivom Trojstvo u Novom zavetu, koju je sproveo Arthur Wainwright, nakon detaljne istrage dolazi do zaključka da upotreba reči ,,klanjanje“, kada se govori o Hristu, ne dovodi do toga da je on obožavan kao Bog:

Primeri reči proskunein (klanjati se) o kojima su diskutovali, ne jačaju dokaze da je Hrist obožavan kao Bog. Dvosmislenost reči proskunein, jer ona može značiti poštovanje i klanjanje, čini iznošenje zaključaka na osnovu dokaza nemogućim.[30]

Ovo nije sprečilo mnogobrojne pisce da zanemare ove jezičke činjenice. Wainwright takođe ne pronalazi nijedan primer toga kako je prikazano klanjanje Svetom duhu. Razlog za to je što u Novom zavetu Duh nikada nije smatran trećom Božanskom Osobom. Sveti Duh je operativna snaga i prisustvo Boga. Niko se u Bibliji nikad nije molio svetom duhu, niti je hvalio svetog duha. Čudna molba: ,,Dođi, sveti duše”, koja se može čuti na raznim mestima danas, kao da je duh treća osoba Božanstva, u potpunosti je strana Bibliji.

Tipičan primer zanemarivanja značenja biblijske reči ,,klanjanje” vidi se i u izjavi koju iznosi Peter Toon u knjizi pod nazivom Naš tročlani Bog:

Prvi hrišćani, apostoli i učenici su bili u potpunosti posvećeni živom Bogu, njegovoj jedinstvenosti i njegovoj uniji. Međutim, veoma brzo su počeli da govore o vaskrsnulom, uzdignutom i glorifikovanom Gospodu Isusu Hristu i da mu se klanjaju, a da nisu izgubili svoju strastvenu posvećenosti uniji Jahve, na takav način kao da priznaju da je on božanski isto koliko i Otac.[31]

On iznosi ovu izjavu dok paradoksalno priznaje da je priznanje koje stoji u Hebrejskoj Bibliji, u stihu 6:4 Pete knjige Mojsijeve, ,,prihvaćeno i odnobreno od strane Isusa” (Marko 12:29, Matej 22:37, Luka 10:26) i od strane njegovih Apostola (Rimljanima. 3:30; 1 Korinćanima. 8:4, 6; Galatima. 3:20). Toon takođe kaže:

Vrhunac Isusovog odgovora na testiranje je da citira stih 6:13 Pete knjige Mojsijeve, ,,Klanjaćeš se Gospodu tvom Bogu i samo njemu ćeš služiti” (Matej 4:10) (latreuein, služiti Božanstvu). Podjednako upečatljiv je odgovor Isusa upućen bogatom mladom čoveku, ,,Niko nije blag osim Boga samog” (Marko 10:18).[32]

Toon govori o ,,jednostavnom zadatku da se u Novom zavetu primeti jasna posvećenost monoteizmu.” On priznaje da:

Svuda u Novom zavetu istina o monoteističkoj formuli je uzeta zdravo za gotovo - ,,Bog je jedan – eis o theos”. Zapravo, Bog je ,,jedini pravi Bog (Jovan 17:3); on je ,,jedini Bog, naš Spasitelj” (Judina 25) i ,,jedini mudar Bog” (Rimljanima 16:27). Dakle, kralju svih doba, besmrtnom i jedinom Bogu, neka je čast i slava za vek vekova. Amin.” (1. Timotiju 1:17).[33]

Toon nas ostavlja sa utiskom o potpunoj kontradikciji. Sa jedne strane, Isus potvrđuje unitarijanistički monoteizam Hebrejske Biblije. Sa druge, Apostoli prstom nisu makli da bi uveli ,,mutacije u monoteizam”, ,,redefiniciju posvećenosti Jevreja monoteizmu koju je pokrenula jedna grupa koja mora da bude smatrana pokretom u okviru jevrejske tradicije ranog prvog veka n.e.”[34] Ovo proširenje ili promena Isusove vere nije bilo poznato Marku koji je pisao za vreme kasnijeg novozavetnog perioda, kada je drugim sinoptičkim jevanđeljima Isus predstavljen kao neko ko je veoma naklonjen unitarijanističkom monoteizmu svog nasleđa, koga on proglašava najvećom zapovesti od svih. Samim tim moramo da uložimo protest protiv uverenja koje iznosi Toon da je ,,Isusu posvećena pažnja koja je rezervisana samo za samog Boga jevrejske tradicije,”[35] ako se pod tim podrazumeva da su ljudi mislili da je on Bog, u svakom smislu jednak Ocu.

         Pokušaj koji je izveo Toon kako bi opravdao ,,veliku mutaciju” jevrejsko hrišćanske definicije Boga koju je u Novom zavetu unapredio sam Isus, mora biti osuđen na propast. Galantno izveden ali sa greškom. Hrišćanima nije dopušteno da redefinišu Hristova priznanja. U Bibliji ne postoji novo binitarijanističko shvatanje Boga. Argument koji iznosi Toon napreduje do neverovatnih stadijuma. On mora da stigne do onoga što smatra ,,ortodoksijom”. Ali to nije Isusova ortodoksija. On misi da je u Novom zavetu pronašao ,,nov oblik hrišćanskog monoteizma.” On veruje da na stranama Novog zaveta postoji ,,opšta trijadološka svest iz koje nastaje implicitna trijadologija.”[36]

Toon se nada da će ubediti Michael Ramsey-a, Kenterberijskog arhiepiskopa, ,,da su prvi hrišćani počeli sa monoteizmom Izraela i da su bili navedeni od strane Isusa da mu se klanjaju kao božanskom, a da pri tom nisu napustili taj monoteizam.”[37] Ali Isus nije odorio takav ,,razvoj”. Čovek ne može da se klanja Bogu kao jednom i kao trojici i da onda tvrdi da nije promenio temelj koji je Isus postavio u Bibliji kada je dao svoja uputstva. Neverovatno je to što Toon mora da prizna da novozavetni hrišćani ne govore o theos-u kao o Trojstvu jer je za njih Bog, theos, bio oduvek Otac (uz nekoliko izuzetaka).[38] Ovo, naravno, samo potvrđuje unitarijanistički monoteizam.

Ali čini se da je Toon u potpunosti zbunjen. On citira B.B. Warfield-a koji u poverenju pominje ,,jednostavnost i sigurnost sa kojima pisci Novog zaveta govore o Bogu kao o Trojstvu ... čitava knjiga je trijadološka do srži ... Trojstvo nije toliko uračunato koliko je pretpostavljeno.”[39]

Ovde se Toon izgleda ne slaže sa Warfieldom. On dodaje da ,,Warfield ne misli da se crkvena dogma o Svetom trojstvu ne može pronaći u Novom zavetu.” Toon ,,bi radije govorio o viziji, ubeđenju ili svesti o Trojstvu.”[40]

Ali obratite pažnju kako je Toon napravio skoro neprimetan korak od ,,opšte trijadološke svesti”, ,,implicitne trijadologije” do ,,svesti o Trojstvu” – neverovatan je korak od trojstva sa malim početnim slovom do Trojstva sa velikim početnim slovom.[41]

Smatram da ovakav pokušaj ne treba smatrati validnim. Isusu se ne klanjaju kao Bogu u Novom zavetu, i nazivati njega ,,gospodom” i ,,Bogom” nije isto. Isus je osnovao svoju crkvu na osnovu toga što je on Mesija a ne Bog. Zapanjujuće je to što Toon ne govori o ključnoj razlici između dva ,,gospoda” u Psalmu 110:1,[42] tekstu koji više nego bilo koji drugi biblijki stih pruža prave okvire za diskusiju o odnosu Jednog Gospoda Boga i Gospoda Isusa Mesije.

Warfieldov komentar da se Trojstvo ,,pretpostavlja” u Novom zavetu zapravo dokazuje da učenjaci unose svoje pretpostavke u stranice Biblije. Oni zapravo misle da je Trojstvo novozavetna doktrina i da ono na neki način mora da bude izvučeno iz Isusovog monoteizma.

Toon pažljivo ističe da ,,Isus nije postojao pre nego što je začet”. Ali ,,Sin Božiji je postojao pre Marije.” Kada Toon objašnjava da je ,,preegzistentni Sin Božiji preuzeo ljudsku prirodu u Marijinoj materici”, on opisuje poslebiblijsku dogmu a ne ono što Luka i Gavrilo saopštavaju. On nas primorava da verujemo da u stihu 1:35 Jevanđelja po Luki ,,imamo inkarnaciju ,,Sina Svevišnjeg” koji je ,,Sin Božiji”; koji postaje čovek zbog jedinstvenog prisustva i delovanja Svetog duha.”[43]

Gavrilo nije predstavio takvu doktrinu. Sin Božiji je direktan rezultat božanskog začeća Sina u Mariji: ,,Upravo iz ovog razloga će se on zvati Sin Božiji” (Luka 1:35). Ne postoji preegzistentni Sin Božiji kao neko ko nije Isus, jer Isus nije preegzistirao. Toon priznaje a Isus nije preegzistirao ali veruje da Sin Božiji jeste. Postaviti stvari tako da preegzistentni Sin Božiji koji još uvek nije Isus znači predstaviti dve osobe, jednu večnu a drugu koja je otpočela (bila začeta) kao ljudsko biće. Na ovoj šemi obećani sin Davidov i Božiji zamenjen je preegzistentnim Sinom koji ne dolazi sa Davidovog porodičnog stabla pa samim tim nije ni Mesija.

Mesiji odata čast kao Božijem zastupniku

U Starom zavetu pronalazimo prikladno poštovanje ponuđeno Mesiji koji je viđen u viziji kao Sin Čovečji. Palach je reč na aramejskomkoja ima značenje službe Bogu ali se primenjuje i na svecima u stihu 7:27 Proroka Danila i na Mesiju u stihu 2:14. Septuaginta bira latreuo (klanjanje) u 7:14, ali Theodotian, još jedna grčka verzija Starog zaveta, koristi reč douleuo, neutralnu reč koja znači služiti. Reč latreuo, upotrebljena u grčkom Novom zavetu samo za službu božanstvu, i ne odnosi se na Isusa. Isusu se nisu klanjali kao Bogu.  Samo se za Oca kaže da su mu se klanjali, tj. da je on primao ono što se pod grčkom rečju latreuo podrazumeva.[44]

Primetili smo da se u jednoj verziji Septuaginte latreuo upotrebljava i za Mesiju, u stihu 7:14 Proroka Danila. Međutim, Sin Čovečji u toj viziji uključuje i svece kojima će biti dato Carstvo Božije. Nemoguće je zaključiti na osnovu jedne upotrebe reči latrueo da je Isus Bog. Kada se govori o službi Sina Čovečjeg u stihu 7:27, Theodotianska reč douleuo i Septuagintska reč peitho ne dopuštaju dogmatske izjave o statusu Mesije kod Danila. Tako da se na aramejskom reč palach odnosi i na služenje božanstvu i čoveku. Može se reći da svecima i Isusu klanjaju kao božanstvima, ali u tom slučaju reči su dvosmislene i ne zna se ko je objekat. Reč klanjanje, sama po sebi, ne govori nam ništa za sigurno o statusu onog kome je upućena.

Klanjanje Isusu u knjizi Otkrovenja ukazuje na izuzetno uzdizanje čoveka Mesije na mesto sa Očeve desne strane, kao što to čitav Novi zavet potvrđuje. Doksologije se pevaju Isusu. On sedi sa Bogom na Božijem prestolu. Pevaju se pesme hvale za Mesiju ali reč ,,klanjati se božanstvu” (latreuo) rezervisana je za Oca. Stih 22:3 u Otkrovenju nije izuzetak, jer kako to knjiga Prevodilački prevodi ukazuje: ,,Jovan piše sa dosta slobode. Ako prevod treba da bude eksplicitniji, glavni objekat u pasusu je Bog, vidi stih 4.”[45] Reč latreuo  se još jednom pominje i to u Otkrovenju, u stihu 7:15, gde je Bog objekat. Treba obratiti pažnju na to da se širi termin reči ,,klanjanje” (proskuneo) upotrebljava kada su objekti sveci (3:9) i to nas ne navodi da verujemo da su oni Bog!

Isusov identitet je naglašen na kraju knjige Otkrovenja. ,,Ja sam koren i potomak Davida, svetla zvezda Danica” (Otkrivenje 22:16).  Reč koren znači potomak. Biljka raste i na gore i na dole. Mladica dolazi od pretka, u ovom slučaju Davida.[46] Isus je u poslednjim stihovima Novog zaveta predstavljen kao obećani Mesija judejskog plemena i sin Davidov, što se vidi u čitavom Novom zavetu i u njegovim uvodnim rečima (Matej 1:1). Njegovo porodično stablo potiče iz Judeje (Jevrejima 4:14). To je, po svoj mesijanskoj jednostavnosti, jedini Isusov identitet u istoriji, kao nekog ko je vaskrsao, ko je uzdignut i ko će ponovo doći. Jevanđelje Apostola Pavla sadrži istu ključnu informaciju da je Isus ,,seme Davidovo” (2. Timotiju 2:8). Nema osnova u Novom zavetu za uznemiravanje unitarijanističkog monoteizma Isusa i Biblije.

Argument kojim se iznosi to da je Isus večni Bog jer mu se zahvaljuju, jer mu se mole [47] ili jer mu pevaju, jer hoda po vodi. Cilj onoga ko istražuje pitanje Boga i Isusa nije da počne pretpostavkama o tome šta je moguće za jedno ljudsko biće. Hodanje po vodi ne dokazuje da je Isus Bog. Petar je bio pozvan da učini isto što je i Isus učinio. Šta ako Bog naredi da se njegovom jedinstvenom ljudskom Sinu oda počast i ukaže naklonost? Šta ako je anđelima naređeno da se ,,klanjaju” ljudskom Isusu (Otkrivenje 5:9)? Mi ne možemo da požurimo sa izvođenjem zaključaka da nijedan čovek nije vredan jedne takve počasti. Bog je onaj koji odlučuje ko treba da umre za grehe čovečanstva, ko treba da bude prvosveštenik i koga crkva i anđeli treba da hvale.

Himne se pevaju u Isusovu čast (Otkrivenje 5:9,12). Isus je opremljen poput Boga da ,,istražuje srca i umove” (Otkrivenje 2:23, Psalmi 7:9). Međutim, on je smrtno ljudsko biće, jagnje koje je umrlo, i kao takvo ono po definiciji ne može da bude besmrtni Bog svega stvorenog. Isus uživa božanske titule koje su mu dodeljene. On je poput Oca, kraj, alfa i omega Božijeg velikog plana, ,,autor i sud naše vere” (Jevrejima 12:2). Ali ovo ne pretvara Boga u dve ili tri Osobe. Isus, ne Bog, je ,,alfa i omega” koji je umro (Otkrivenje 1:17). Bog ne može da umre (1. Timotiju 6:16).

Komentar pisca na temu ,,Hrist, hristologija” u Rečniku apostolske crkve , autora C. Anderson Scott-a pruža instrukcije:

Pisac (Otkrivenja) ... nastavlja izjednačavanje Hrista sa Bogom do besvesti i samo što ih ne učini podjednako večnim. Hrist je još uvek ,,početak Božijeg stvaranja” (3:14) pod čim se verovatno misli (Kološanima 1:18, ,,početak, prvorođeni iz mrtvih”,takođe Kološanima 1:15) da je On sam bio deo stvaranja.[48]

Ovom finom izjavom učeni pisac vraća Mesiju Isusa ljudskoj vrsti. On je prvi koji je postigao besmrtnost i samim tim svima nama treba da bude uzor. Da je on Bog, njegov poduhvat bi bio nekakva sprdnja. Isti taj profesor je otvorio oči svima nama kada nam je ukazao na probleme koji uključuju pronalaženje Trojstva u Novom zavetu. ,,Sveti Pavle nije znao za doktrinu Trojstva”, sa samopouzdanjem je rekao. [49]

U našoj potrazi za istinom o identitetu Isusa, mnogo nas je ohrabrila Frances Young koja je napisala:

Ukoliko ne čitamo Novi zavet kroz stakla obojena kasnijom dogmom, javiće nam se hristološka slika – ili slike – koje se daleko razlikuju od kasnije ortodoksije. Ako pogledamo savremenu sredinu, uvidecemo ne samo faktore kulture  koji su naveli oce da zauzmu dogmatske pozicije sa kojih je Novi zavet tradicionalno tumačen, ali takođe i na usađene teškoće njihovih teoloških konstrukcija.[50]

Povratak na biblijski identitet Isusa će biti izrazito ohrabren kada se reč ,,klanjanje” detaljno ispita. Kao što smo videli, postoji dvosmislenost reči ,,klanjanje”. Na osnovu ovoga, savremeni prevodioci su naveli čitaoce da pomisle da je Isus Bog jer je on taj kome se ,,klanjaju”. Upozorenje koje se javilo u Hastingsovom proslavljenom Rečniku Biblije, u članku ,,Klanjanje u Novom zavetu”: ,,neka neodređenost se javlja oko ove teme, delom zbog dva smisla grčke reči proskuneo a delom zbog dosmislene upotrebe reči kurios (gospod).”

Pisac se zatim pozvao na Bampton predavanje tokom koga govornik izvlači dokaze o božanskoj prirodi Isusa i govori o različitim prilikama kada se Isusu ,,klanjaju”. On je nastavio:

Ali ne može se dokazati da se i u jednom od ovih slučajeva ... podrazumeva išta više od ukazivanja poštovanja i pokornosti. Josephus koristi reč proskuneo za prvosveštenike ... Fizički čin klanjanja u potpunoj poniznosti i ukazivanja velike počasti, je samo to i ništa više... Poštovanje koje je ukazano Hristu varira po značaju od jednostavnog klanjanja leproznog čoveka pred Velikim Izlečiteljem do klanjanja Marije Magdalene i Tome u prisustvu uzdignutog Hrista, gde značaj istog zavisi samo od dobijene ideje o Njegovoj prirodi a samim tim se ne može odrediti jednostavnim pričama o delima koja pronalazimo u Jevanđeljima.[51]

Ovo je u potpunosti istina i trebalo bi da stavi tačku na sve tvrdnje da je Isus Bog jer mu se klanjaju. Jasno je da je Mesija vredan toga da ga Anđeli hvale. Da je Otac, prema Isusovim rečima, ,,jedini koji je zaista Bog” ili ,,jedini Bog” ili ,,jedan koji je sam Bog” (Otkrivenje 15:4) ostaje prepreka veri koju je sam Isus propovedao.

Neverovatna postignuća ljudskog Sina Božijeg

Status Isusa je jedinstven. Njegovo uzdizanje do mesta sa desne strane Boga označava jedan sasvim novi korak u istoriji sveta. Bog je unapredio svog prvorođenog Sina da bude besmrtan, a besmrtnost bi bila predmet sprdnje da je je on oduvek i imao. Šta bi on onda dobio time? I šta bi se desilo Trojstvu (ako tako nešto postoji) kada bi tri jednake Ososbe na kraju sebi dodale ,,ljudsku prirodu”. ,,Oblik” Boga bi trajno bio promenjen.

Jednostavnost mesijanske priče predstavljene u Bibliji je pretvorena u noćnu moru zbog kompleksnosti koju je uvela ortodoksna dogma. Ta promena identiteta Boga do takozvanog ,,trijadološkog monoteizma” podržana je nerazmotrenim značenjem reči ,,klanjanje” u Bibliji. Važnije je ispitati Božiju sopstvenu priču dok se on pripremao da dovede svog jedinstvenog Sina na istorijsku scenu, ,,kada je On doneo svoje prvorođenče na svet” (Jevrejima 1:6) ,, A kad se navrši vreme, posla Bog Sina svog Jedinorodnog, koji je rođen od žene” (Galatima 4:4).[52]

Čitava poenta biblijske priče jeste da Sin Božiji mora da bude biološki naslednik Eve, Avrama i Davida. On mora da bude istinski Jevrejin po poreklu. On mora da bude poreklom iz Izraela. Ukoliko odjednom jedna potpuno nova i neljudska persona iz raja bude uvedena u priču, čitav božanski plan iskače iz koloseka i postaje zbunjujući. Obećanje da će Spasitelj voditi neprekidne korene od Avrama i Davida postaje nemoguće. Spasitelj suštinski više nije čovek. Mesija je zamenjen čudnim bićem koje dolazi sa drugog sveta. Od ovog nemesijanskog Mesije, Crkva mora da se udalji.

Isusov pravi identitet je da je on ,,Gospod Mesija” (Luka 2:26), ,,sveti od Boga” (Jovan 6:69). ,,Sveti” je termin koji je jednak novozavetnoj reči ,,svetac”, tituli koja se daje hrišćanima - ,,sveci, sveti”. Mesijanska titula ,,sveti Božiji” je data i Samsonu u Septuaginti (Sudije 13:7). Osoba koja je opisana na taj način je odvojena i jedna, osveštana od strane Boga. Biti ,,pomazan” od strane Boga ukazuje na poseban odnos, između Isusa i Boga. Hrišćani, kao i Patrijarsi, su pomazani od Boga. ,,Ne dirajte u pomazanike moje, i prorocima mojim ne činite zla.” (Psalmi 105:15). ,, A Bog je koji nas utvrdi s vama u Hristu, i pomaza nas” (2. Korinćanima 1:21).