Jevrejima 1:10
- Detalji
- Anthony Buzzard
Stih 1:10 iz Poslanice Jevrejima o Sinu Božijem kaže da je on postavio osnove raja i zemlje.
Postoje tri ,,dokazna teksta” koja su upućena Sinu u stihovima 1:8-13 iz Poslanice Jevrejima. Nigde u tekstu nema ni naznake da se oni odnose na nekog drugog a ne na Sina. Stih 8 počinje: ,,A sinu On (Bog) kaže...” Onda slede tri različita citata. Serija stihova se završava stihom 13 uz dokaz da Isus nije bio anđeo: ,,A kome od anđela On (Bog) ikad reče...” Psalm 110:1 se zatim citira kao stih koji govori o Sinu, Isusu.
Veliki deo prvog poglavlja Poslanice Jevrejima poredi Sina Božijeg sa anđelima i pokazuje da Sin nikada nije bio anđeo i da je on superiorniji od njih. To dokazuje da Sin ne može da bude Bog! Nije neophodno dokazati da je Bog superiorniji u odnosu na anđele. To je očigledno. Jednako je jasna i činjenica da Sin ne može da bude anđeo ni arhanđel kako to tvrde Jehovini svedoci. Oba anđela i arhanđeli su anđeli! Isus nikada nije bio anđeo jer su prvosveštenici ,,birani među ljudima” (Jevrejima 5:1). A sveti anđeli su besmrtni (Luka 20:36), što bi činilo smrt Isusa Sina nemogućom.
Šta je onda sa stihom 1:10 Poslanice Jevrejima? U kom smislu je Sin osnivač raja i zemlje? Kako to može da bude slučaj kada se nigde ne pominje da je Isus Stvaralac i nije se Isus odmarao na sedmi dan, nego Bog (Jevrejima 4:4)? ,,Bog (a ne Isus) je stvorio muškarce i žene” (Marko 10:6) i ,,Gospod Bog (ne Isus) stvorio je čoveka iz prašine sa zemlje” (Postanje 2:7). Pedeset stihova kažu da je Bog, Otac, stvorio raj i zemlju. Luka 1:35, Matej 1:18, 20 i 1. jovanova 5:18 (ne Verzija Kralja Džejmsa) kažu da Sin nije postojao sve dok nije stvoren/začet u Mariji. Da li je Isus bio u isto vreme šest meseci mlađi od Jovana Krstitelja i milijarde godina stariji? Da li je Isus bio trideset godina star kada je započeo svoju javnu službu i milijardu plus trideset godina star u isto vreme? Koji deo Isusa je trideset godina a koji milijardu godina star? Isus ne može biti tako podeljen na dva dela. Marija je nosila ljudsko biće. Ona nije nosila anđela. Ona nije nosila BOGA. Ona nije nosila ,,bezličnu ljudsku prirodu”, kao što trijadološka teorija tvrdi. Marija je nosila direktnog Davidovog naslednika, njegovog biološkog sina. Nikako drugačije Isus ne može biti Mesija.
Bog ne može biti začet, Sin Božiji je začet. Besmrtni Bog (1. Timotiju 6:16) ne može da umre. Sin Božiji je umro. Bog ne može biti u iskušenju (Jakovljeva 1:13) a Sin Božiji je bio u iskušenju. Zanemariti ove kategoričke razlike znači odbaciti svako dragoceno biblijsko iskustvo.
Stihovi 1:1-2 Poslanice Jevrejima govore da Bog nije govorio kroz Sina u starozavetno doba. Drugi stih takođe kaže da je Bog stvorio doba kroz Isusa. To bi moglo da se odnosi na buduća doba, a može i da se odnosi na to da je Isus razlog zbog kog je Bog stvorio sve. Stih 1:5 Poslanice Jevrejima citira propročanstvo iz stiha 2:7 Psalma i govori o dolasku Isusa, Sina, u postojanje: ,,Danas sam te začeo.” Isti stih pominje i obećanje iz stiha 7:14 iz Druge knjige Samuilove koje je dato hiljadu godina pre Isusovog rođenja, da će Bog ,,biti Otac njemu i da će on biti Sin.” To obećanje je dato Davidu i odnosilo se na Mesiju koji će doći. Početak postojanja Mesije je momenat kada Bog postaje Otac Mesije. Stih 13:33 iz Dela apostolskih takođe se odnosi na početak Isusovog postojanja, njegovo podizanje (a ne ponovno podizanje kao što je pogrešno prevedeno u Verziji Kralja Džejmsa) a stih 34 na njegovo vaskrsnuće. Isti početak Sina je upravo ono što pronalazimo i u stihu 1:35 Jevanđelja po Luki i stihu 1:20 Jevanđelja po Mateju (,,onaj koji je začet u njoj je od Svetog Duha”).
Isaija 44:24 kaže da Bog nije imao ni društvo ni pomoć kada je stvarao nebesa i zemlju. On je bio u potpunosti sam. ,,Ko je bio sa mnom?” U vreme Postanja Sin nije bio sa Njim (vidi Jevrejima 1:1-2).
Bog nije govorio u Sinu sve do Novog zaveta. Dakle, ko je onda rekao, ,,Neka bude svetlost”? Ako bismo rekli da je to rekao Sin mi bismo se žestoko suprostavili onom što je rečeno u stihovima 1:1-2 Poslanice Jevrejima. Bog Starog zaveta se poprilično razlikuje od svog jedinstvenog Sina. Sin je svoje postanje doživeo u stihu 1:18 Jevanđelja po Mateju (,,postanje Isusa se desilo ovako”). Biblija postaje knjiga neshvatljivih zagonetki ako je Bog mogao da ima Sina pre nego što ga je doveo u postojanje. Stih 1:35 Jevanđelja po Luki opisuje kako je Sin Božiji počeo da postoji. On je bio začet a ta reč u Bibliji i na engleskom jeziku podrazumeva i pre i posle. Samim tim, Sin je imao početak. Postojalo je vreme pre nego što je on bio začet, pre nego što je on postojao. Da je on već postojao, ova svedočenja u prvim poglavljima Jevanđelja po Mateji i Luki su čista glupost. Marija je nosila ljudsko biće, a ne Boga ni anđela. Ljudske majke nose ljudska bića. Sigurno je to da Marija nije nosila ,,ljudsku prirodu” i to da ,,ljudska priroda” u vidu Marijinog sina ne bi bila Davidov potomak a samim tim ni Mesija.
Pojam da je Sin Božiji zapravo bio Bog napravio bi parodiju od čitave borbe da se Bog sluša kao i parodiju od našeg Spasitelja, koji bi trebalo da bude naš uzor. Čitava svrha prvosveštenika jeste ta da on mora da bude ,,odabran među ljudima” (Jevrejima 5:1). On je ,,čovek Mesija Isus” nasuprot svom Ocu (1. Timotiju 2:5). Otac u stihu 17:3 Jevanđelja po Jovanu je ,,jedini koji je Bog”. Ako je Bog jedini koji je Bog i niko drugi nije Bog osim Oca, šta je zapravo Pavle izjavio kada je govorio o veri u osmom poglavlju 1. Poslanice Korinćanima: ,,Ne postoji ni jedan drugi Bog osim jednog Boga Oca” (kombinacija stihova 4 i 6).
Da je Sin Bog, to bi značilo da postoje dva Boga. Nazvati Isusa Bogom i Oca Bogom nije monoteizam, bez obzira na način kojim oni bivaju nazvani. Biblija nikada ne koristi reč ,,Bog” kako bi označila tročlanog ili dvočlanog Boga.
U stihu 1:10 Poslanice Jevrejima javlja se komplikacija usled činjenice da pisac citira Psalm 102 uzet iz grčke verzije (LXX) a ne iz hebrejske. LXX prikazuje sasvim drugačiji smisao stihova 102:23-25 iz Psalma. On uvodi misli koje se ne mogu pronaći u hebrejskom tekstu. LXX kaže: ,, On (Bog) mu je odgovorio (poniznom moliocu) ... Reci mi (Bog se obraća moliocu) ... Ti, gospode (Bog se obraća nekom drugom kog naziva ,,gospod”).” Ali hebrejski tekst sadrži: ,,On (Bog) me je oslabio ... Ja (molilac) kažem, O moj Bože ...”
Samim tim, LXX uvodi drugog gospoda kome se Bog obraća: ,,Na početku si osnovao zemlju, a nebesa si svojim rukama stvorio” (Stih 25). Pisac Poslanice Jevrejima je pred sobom imao LXX a ne hebrejsku verziju (kao što danas neko može da citira Novu poboljšanu verziju a ne Verziju kralja Džejmsa). F.F. Bruce u Novoj međunarodnoj kritici Poslanice Jevrejima iznosi sledeće objašnjenje:
U Septuaginti osoba kojoj su ove reči (,,Davno si postavio zemlju, i nebesa su delo ruku Tvojih”) namenjene se izričito se oslovljava sa ,,Gospoda”, i Bog je taj koji mu se tako obraća. Dok je u hebrejskom tekstu molilac taj koji govori od početka do kraja pslama, u grčkom tekstu njegova molitva se završava stihom 22, a reči koje slede glase ovako: ,,On (Bog) mu (moliocu) je odgovorio svojom snagom: ,,Reci mi koliko će to malo dana trajati. Ne uzdiži me gore u sred mojih dana. Tvoje (molioca) godine se protežu kroz sve generacije. Ti, Gospode (molilac, koga ovde Jevreji vide kao Mesiju), u početku si postavio temelje zemlje.”[1]Ovo je Božiji odgovor moliocu. On mu zapoveda da prihvati kratko vreme koje je odredio Bog (za obnovu Jerusalema, kao u stihu 13) i da ga ne priziva onda kad je samo polovina tog vremena istekla, a Bog uverava molioca da će on i deca njegovih sluga biti sačuvana zauvek...
Bacon je predložio da jevrejski kao i grčki tekst ovog psalma formira osnovu mesijanske eshatologije, posebno kada se radi o ,,kratkom trajanju” Božijih dana, tj., o periodu koji je predviđen da protekne pre nego što on dostigne svoju svrhu ( dolazak još uvek budućeg mesijanskog carstva na zemlju); on se može pronaći i u starozavetnoj pozadini u stihu 24:22 Jevanđelja po Mateju, stihu 13:20 Jevanđelja po Marku i Ep. Barn. 4.3(,,kao što je Enoh rekao:,,Do ovog kraja je Gospodar (Bog) skratio vremena i dane kako bi njegov voljeni (Isus) požurio i došao do svog nasleđa”)...
Ali kome (jedan hrišćanski čitalac Septuaginte bi mogao da se zapita) bi mogao Bog ovakvim rečima da se obrati? I kog bi sam Bog mogao da nazove ,,Gospodom” , kao stvaralac (ili osnivač) zemlje i raja?[2]
Čitanjem Poslanice Jevrejima iz LXX, pisac vidi očigledno pominjanje novog raja i zemlje budućeg Carstva i vidi kako se Bog obraća Gospodu Mesiji u vezi proročanstava ostatka Psalma 102 koji govori o ,,generaciji koja će doći” (stih 18) i o vremenu koje je potrebno Jahvi da sagradi Sion i da se pojavi u svojoj slavi.
Važan član B.W.Bacona (koji aludira na gore navedenog Brucea) naglašava činjenicu da ,,reč ,,gospod” je u potpunosti izostavljena iz Jevrejske (i engleske) verzije teksta Psalma 102:25.” Ali se javlja u LXX i taj stih je citiran od strane Jevreja.
(Uz prevod u LXX ,,on mu je odgovorio”) čitav pasus do kraja psalma postaje odgovor Jahve moliocu kom se obraćaju sa Kurie (gospode) i kao stvaraocu raja i zemlje ... Umesto da ovaj stih shvatimo kao stih koji predstavlja prigovor psalmiste zbog kratkoće njegovih dana koji su svedeni na pola, LXX i Vulgata razumeju ove reči kao Jahvin odgovor na molbu psalmiste da će se on umešati i spasti Zion jer ,, Ti ćeš ustati, smilovaćeš se na Sion, jer je vreme smilovati se na nj, jer je došlo vreme” (stih 13). Njemu je zapoveđeno da prizna (ili preporuči?) koliko će kratko da bude vreme koje Jahve postavi, i da ga ne zove onda kada polovina tog vremena istekne, Sa druge strane, njemu (Gospodu Mesiji) je obećano da će njegova sopstvena izdržljivost biti večita po pitanju dece njegovih sluga.[3]
Upravo ovo je poenta i ona jedino može da bude pojašnjena kada vidimo da 19 Pisac Poslanice Jevrejima čita LXX, a ne hebrejski tekst i pronalazi tamo divno svedočanstvo o dobu koje će doći (Carstvu, ponovnom izgradnjom Izraela) a koje se savršeno uklapa u njegov kontekst i 2) da postoji Gospod Mesija kome se obraća Jahve i koji je pozvan da započne osnivanje raja i zemlje, novog političkog poretka u Palestini, baš kao i u stihu 51:16 Isaije. Upravo ovo je poruka koju pisac Poslanice Jevrejima želi da pruži o superiornosti Isusa nad anđelima. Isus je osnivač tog poretka dolazećeg novog Carstva. Pisac Poslanice Jevrejima nam u stihu 2:5 direktno govori o ,,naseljenoj zemlji budućnosti o kojoj govorimo.”
Ovo zaista nije toliko teško kada se objasni ova razlika koja se javlja u LXX. I u Psalmu 102 i Jevrejima 2:5 i zaista u celom prvom poglavlju Poslanice Jevrejima govori se o novom poretku stvari pokrenutom od strane Isusa i nije bitno da li mislimo da je novi poredak započet njegovim uspećem (,,Čitav autoritet u raju i zemlji mi je dat” , Matej 28:18) ili pri drugom dolasku.
Psalm 102 govori o dolazećem Carstvu i ponovnoj izgradnji Jerusalema u milenijumu (vidi 13-22). Pisac se raduje ponovnoj izgradnji grada i tome što će se Bog pojaviti u svojoj slavi (stih 16). Psalm je napisan za ,,generacije koje će doći” (stih 18) i tek stvorene ljude budućeg Carstva na zemlji. Poslanica Jevrejima ne govori o Postanju već o ,,ekonomiji koja će doći” (2:5).
Isaija 51:16 potvrđuje ovo objašnjenje. On govori o zastupniku Boga kom Bog dodeljuje svoje reči i kog On koristi kako bi ,, posadio raj i zemlju”. Svetska biblijska kritika kaže:
To nema nikakvog smisla ako se radi o prvobitnom stvaranju, Postanju ...U drugim slučajevima Bog deluje sam, ne koristi zastupnika. Ovde je onaj kog je On sakrio u senci svoje ruke njegov zastupnik. Raj i zemlja ovde mora da se metaforički odnose na celokupni poredak u Palestini, pa raj podrazumeva šira područja Vladavine a zemlja predstavlja politički poredak u Palestini. [4]
Samim tim, kako u Psalmu 102 (LXX) tako i kod Isaije, Mesija je zastupnik kog Bog koristi, kako bi ustanovio novi politički poredak u dobu koje dolazi. Stih 1:10 Poslanice Jevrejima predstavlja proročanstvo, napisano u prošlom vremenu (kao što je to običaj da se proročanstva pišu) ali se odnosi na ,,naseljenu zemlju budućnosti o kojoj mi govorimo” (Jevrejima 2:5). To je najveći problem koji se javlja u stihu 1:10 Poslanice Jevrejima. Isus je ,,otac dolazećeg doba” (Isaija 9:6, LXX).
Konačno, u stihu 9:11 Poslanice Jevrejima pisac govori o ,,dobrim stvarima koje će doći” kao o stvarima koje nisu ,,iz ovog stvaranja”. Pod ovim on želi da kaže da su stvari koje će doći nove, predstavljaju buduće stvaranje (vidi Jevrejima 2:5). To stvaranje je na putu pošto je Isus uzdigut na položaj sa desne strane Boga odakle sad pomaže Ocu u novom stvaranju i odakle ima ,,čitav autoritet, kako na nebu tako i na zemlji” (Matej 28:18). Čak će i budućnost biti zamenjena obnovljenim rajem i zemljom (Otkrivenje 20:11; 21:1).
Još jednom, eshatologija predstavlja veliki faktor u otkrivanju istine. Bog je obavio novo stvaranje u Isusu i mi ćemo biti nova stvorenja u Hristu (2. Korinćanima 5:17). Svet će ponovno biti rođen i doći će pod nadzor Isusa i njegovih sledbenika (Matej 19:28). Mi moramo da se odupremo iskušenju da se osvrnemo na Postanje, kada nas čitava knjiga Poslanice Jevrejima moli da se nadamo ,,naseljenoj zemlji u budućnosti” (Jevrejima 2:5). Obratite pažnju da na nekoliko mesta Poslanica Jevrejima govori o večnom iskupljenju, nasleđu, zavetu, presudi, spasenju i duhu ,,dolazećeg doba” (aionios). Aionios se ne odnosi samo na večnost već i na dolazeće doba Carstva. Hrišćani sada primaju ,,sveti duh obećanja” (Efescima 1:13, NJB).
[1] Razlog za ove potpuno drugačije prevode, grčki i hebrejski, jesu hebrejske oznake za samoglasnike. Smisao može da bude promenjena ako se promene oznake za samoglasnike a ponekad nije jasno koje od mogućih značenja je pravo. Samim tim, u hebrejskom innah znači: On (Bog) unesrećen” (stih 23) ali LXX iste hebrejske suglasnike postavlja kao anah što znači: ,,On (Bog) je odgovorio njemu.” Dakle, u LXX Bog odgovara na jednu molitvu i toj osobi se obraća sa ,,gospode”. LXX dodaje ,,gospod” u stihu 25. Zatim, na hebrejskom stoji omar eli (,,Ja kažem, O moj Bože” stih 24). Ali LXX ove suglasnike čita kao da piše emor elai (,,Reci mi”, stih 23b, tj. osobi koja se moli je od Boga naređeno da kaže Bogu). Ideja je ta da je od Boga zatraženo da skrati dane koji moraju da prođu dok Carstvo ne dođe (Matej 24:22). Psalm 102 uglavnom govori o dobu koje će doći i postavljanju Izraela u budućem Carstvu i kao takav je u potpunosti prikladan da bude dokazni tekst za prvo poglavlje Jevrejima što se tiče toga što je Sin predodređen da učini u budućnosti, njegove uloge u novom stvaranju, ne u Postanju. Ovaj smisao se preokreće onda kada se podržava nebiblijska ideja da je Isus bio Stavralac u Postanju.
[2] F.F. Bruce, The Epistle to the Hebrews (New International Commentary on the New Testament), Eerdmans, 1990, 62-63.
[3] B.W. Bacon, "Heb. 1:10-12 and the Septuagint Rendering of Ps. 102:23," Zeitschrift für die Neutestamentliche Wissenschaft 3, 1902, 280-285.
[4] Word Biblical Commentary: Isaiah 34-66, Word Books, 1987, 212.