Da li je Hrist ,,naš veliki Bog i Spasitelj” u Titu 2:13?

Detalji

Kermit Zarley

Uvod

Tradicionalisti nude stih 2:13 Poslanice Titu kao drugi po začaju za njih među tekstovima apostola Pavla u kome misle da se Hrist naziva ,,Bogom“, dok je stih 9:5b Poslanice Rimljanima najznačajniji. Celokupni stih 2:13 Poslanice Titu glasi: ,,Čekajući blaženu nadu i javljanje slave velikog Boga i našeg Spasa Isusa Hrista“. Ali ova strofa drugačije glasi u NASB: ,,Čekajući blaženu nadu i javljanje slave našeg velikog Boga i Spasa, Isusa Hrista“. Što se tiče ,,blažene nade“, ona se odnosi na još uvek buduće vaskrsenje svetaca (1.Solunjanima 4:13-18). Ovaj događaj će pratiti Hristov povratak, tj. ,,javljanje“ (gr. epiphaneia). Ključne reči za hristologiju nalaze se u poslednjem delu stiha 2:13 Poslanice Titu. Kao i u AV, neke engleske verzije prevode isti tako da se Isus ne naziva ,,Bogom“. Ali, kao što je to slučaj sa NASB, neke verzije ga prevode kao da on Isusa naziva ,,Bogom“, kao što se vidi iz sledećeg:

Bar tri hristološka pitanja se javljaju u stihu 2:13 Poslanice Titu. Kao prvo, da li Pavle naziva Hrista ,,Bogom“? Kao drugo, ukoliko ga ne naziva Bogom, da li se ,,javljanje“ takođe odnosi na ,,velikog Boga“, pa se Bog Otac javlja sa Hristom pri Hristovom povratku? Kao treće, na koji način anarthrous soteros (,,Spas“ bez člana) u grčkom tekstu treba da bude shvaćeno?

Grčki tekst i engleske verzije

U grčkom tekstu, stih 2.12 Poslanice Titu  sa linearnim prevodom glasi:

Prosdechomenoi ten makarian elpida kai epiphaneian tes doxes tou megalou

(čekajući blagoslovenu nadu i javljanje slave velikog)

Theou kai soteros hemon Christou Iesou

(Bog i spasitelj nas Hrist Isus)

Pregled stiha 2:13 Poslanice Titu u većem delu engleskih verzija pokazuje da je jednak odnos onih koje nazivaju Hrista ,,Bogom“ i onih koje to ne čine. Od prvih sedam štampanih engleskih verzija Biblije – od Tyndale do AV – ni jedna od njih Hrista ne naziva ,,Bogom“ u ovom stihu. Naprotiv, one su jednoglasno prevele dati stih u skladu sa viđenjem koje podrazumeva dve osobe: ,,moćni/veliki Bog (,) i naš Spas Isus Hrist (ili ,,Hrist Isus“). Međutim, većina engleskih verzija nisu u saglasnosti od kako je AV odštampana 1611; većina je favorizovala prevod u kome se govori o jednoj Osobi, u kome se Isus naziva ,,Bogom“, kao što se to vidi iz sledećeg:

Obratite pažnju na to da neke verzije imaju alternativno tumačenje, označeno sa mg (marginalno tumačenje). Na primer, ukoliko neka verzija prevodi stih 2:13 Poslanice Titu kao da se Isus naziva ,,Bogom“, njen alternativni prevod ne naziva Isusa ,,Bogom“ i obrnuto. Takođe, u nekim verzijama stoji ,,javljanje slave“ dok u nekima stoji ,,slavno javljanje“.

Viđenje koje podrazumeva jednu Osobu

Kao što je slučaj sa Rimljanima 9:5, oni kritičari koji se zalažu za interpretaciju tiha 2:13 Poslanice Titu koja uključuje jednu Osobu, čine to primarno na gramatičkoj osnovi. Njihova detaljna i često kompleksna diskusija doseže van razumevanja negrčkih tumača pa samim tim i van obima ove knjige. Dakle, samo ćemo nakratko razmotriti ova gramatička pitanja.

Razlozi za viđenje koje podrazumeva da Pavle ne naziva Hrista ,,Bogom” u stihu 2:13 Poslanice Titu su sledeći:

1. Nedostatak određenog člana odmah pre imenice soteros (Spasitelj) u stihu 2:13 Poslanice Titu zahteva da ona bude povezana sa imenicom theou (Bog), što čini da se one obe odnose na Iesou Christou (Isusa Hrista). Mnogi učenjaci iz prošlosti, kao što je baptista A.T. Robertson[1], bazirali su ovaj argument na Granvill Sharpovom takozvanom biblijskom pravilu grčke gramatike, ustanovljene 1798. [2] Šarpovo pravilo govori da kada samo jedan član prethodi prvoj od dve imenice vezane veznikom (na primer veznikom i), a samim tim ova druga imenica je bez člana, ove dve imenice su vezane i odnose se na isto – na Isusa Hrista u stihu 2:13 Poslanice Titu. Na osnovu ovog pravila, Šarp sledeće pasuse prevodi tako da se oni odnose na jednu Osobu: Efescima 5:5, 2.Solunjanima 1:12; Poslanica Titu 2:13, 2.Petrova 1:1).

Pobijanje ove teorije: Mnogi gramatičari su od tada insistirali na tome da je Šarpovo navodno pravilo nesigurno.[3] Neki dodaju da drugi član nije neophodan u stihu 2:13 Poslanice Titu jer soteros (Spasitelj) je dovoljno okarakterisan imenicom hemon (naš).[4] 1881.godine, Ezra Abbot je zapazio da je konstrukciju stiha 2:13 Poslanice Titu i gore navedene pasuse podržalo samo nekoliko naučnika.[5] Gramatičar Nigel Turner priznaje: ,,Nažalost, u ovom periodu Grčke ne možemo biti sigurni da je jedno takvo pravilo stvarno odlučujuće. [6] J.N.D. Kelly dodaje da ,,odsustvo člana ne može da bude odlučujuće jer reč ,,Spasitelj“ ima tendenciju da stoji bez člana (1. Timotiju 1:1) i u svakom slučaju, tačna upotreba člana se izgubila u kasnijem grčkom jeziku. [7] Gramatičar G.B. Einer priznaje da je svako viđenje gramatički moguće, ali dodaje ,,samo me je doktrinsko uverenje, izvedeno na osnovu Pavlovog propovedanja, i to da ovaj apostol nije mogao da Hrista nazove velikim Bogom, navelo da pokažem da ne postoji gramatička prepreka da se kai ...soteros ...Christou shvati kao drugi subjekat“[8]

Drugi gramatičari su insistirali na tome da postoji izuzetak kada je u pitanju Šarpovo pravilo u kom stoji da drugi član može biti izostavljen kada autor zna da će njegovi/njeni čitaoci znati na kog subjekta se to odnosi. Ezra Abbot objašnjava da je isti slučaj često i sa engleskim jezikom. Od daje primer: ,,the Secretary and Treasurer“, što podrazumeva jednu osobu, i ,,the Secretary and the Treasurer“ što se odnosi na dve osobe. Međutim, ako biste rekli: ,,I saw the President and Treasurer“ neke veoma poznate korporacije, slušaoci će razumeti da ste pod tim mislili na dve osobe pa je samim tim drugi član suvišan. [9] Dakle, jednim članom čitaoci donose odluku tome da li se dva naslova odnose na jednu ili dve osobe.

2. Pošto se fraza tou megalou theou (veliki Bog) ne pojavljuje ni na jednom drugom mestu u Novom zavetu, prikladnije je primeniti je na Isusa Hrista nego na Oca.

Pobijanje teorije:

a) Naprotiv, J. Jeremias, autoritet na temu palestinskog judaizma iz prvog veka kaže sledeće: ,,Primena formule ,,velikog Boga“ na Isusa koja se čvrsto usadila u kasni judaizam bila bi potpuno jedinstvena u Novom zavetu.“[10] U Novom zavetu, slični epiteti se primenjuju na Oca mnogo češće nego na Hrista (npr. 1. Timotiju 1:11, 17; 4:10; 6:15-16), o čemu svedoči mnogo doksoligija.

b) Jedini novozavetni slučajevi kada se pridev veliki odnosi na Hrista jesu oni kada se on poredi sa ostalim ljudskim osobama (npr. Luka 1:32, 7:16; Jevrejima 4:14; 10:21). A pošto je Isus rekao ,,Otac je veći od mene“ (Jovan 14:28), najboje je ovu frazu shvatiti tako da se ona odnosi na Boga Oca.

c) imenički oblik megalou-megaleiotes (veličina) – primenjena je na Oca četiri puta u Novom zavetu (Luka 9:43, Jevrejima 1:3, 8:1; Juda 25) ali samo jednom na Hrista (2. Petrova 1:16).

d) Prikladnije je nazvati Boga Oca ,,velikim“ nego nazvati Isusa Hrista ,,velikim“ u ovom kontekstu. Otac je taj koji će na kraju prouzrokovati Drugi dolazak Hrista (1. Timotiju 6:14b – 15a;  Dela 1:7; 3.20; 1. Solunjanima 4:14).

3. Što se tiče ovog prevoda, ,,veličanstveno javljanje velikog Boga“ grčki Novi zavet nikada ne primenjuje reč epiphaneia (javljanje) na Boga Oca. O.Cullman prenosi ovo viđenje tako što govori o Hristovom povratku i kaže da ,,Istovremeno ,,javljanje“ Boga i Hrista ne odgovara uobičajenom očekivanju.“ [11]

Obaranje teorije: Zaista, Otac, koji je nepobediv za nas smrtnike (Jovan 1:18; 6:46; 1.Timotiju 1:17; 6:16), ne pojavljuje se sa Hristom pri njegovom povratku. Reč epiphaneia se javlja 5 puta u grčkom Novom zavetu, sve u Pavlovim pismima i odnosi se isključivo na Hrista. Četiri od ovih pet slučajeva odnose se na Isusov povratak (2.Solunjanima 2:8, 1.Timotiju 6:14; 2.Timotiju 4:1,8). Ova upotreba, kao i drugi razlozi, zahteva da se reči epiphaneian tes doxes prevedu ,,javljanje slave“ (RV, RSV, NASB, ESV) a ne ,,veličanstveno javljanje“ (AV, NIV) u apoziciji sa onim u stihu 11, ,,milost Božija se javila.“ Ovakav prevod govori da je ,,javljanje“ ,,slava“ a ne ,,veliki Bog“, tj. Božija slava i Isus Hrist će se javiti pri Isusovom povratku, a neće se javiti Otac. [12] Isus potvrđuje ovo govoreći o ,,slavi svoga Oca“ koja će pratiti njegov povratak (Matej 16:27; Marko 8:38). (Ovo javljanje slave samim tim se manifestuje kao delo Oca jer Isus dolazi da ,,sedi sa desne strane Moći“ (Matej 26:64). Međutim, Luka ovo isto o Isusu beleži na drugačiji način – Isus govori o tri slave koje će biti otkrivene pri njegovom povratku: ,,kada On (Sin Čoveka – Isus) dođe u Njegovoj slavi, u slavi Oca i svetih anđela“ (Luka 9:26).

4. Većina poslenikejskih očeva je prisvojilo ovo viđenje.

Pobijanje teorije: Trebalo bi da bude priznato da su ovi očevi bili pristrasni svojim teološkim motivima koji su nastali iz arijanske kontroverznosti. Murray Harris priznaje da su stare verzije, od kojih skoro sve prevode koristeći viđenje koje podrazumeva dve osobe, vredne mnogo više nego svedočenje nikejskih i poslenikejskih očeva zbog njihove pristrasnosti.[13]Štaviše, mnoge od ovih verzija prevedene su i objavljene ranije nego rukopisi ovih crkvenih očeva, što tim verzijama pridaje veći značaj.

5. U novozavetnoj eri, fraza ,,Bog i Spasitelj“ odnosila se i na neke rimske imperatore. Bilo bi prirodno za Pavla da kaže isto i za Isusa.[14]

Pobijanje teorije: Za Pavla da Isusa nazove ,,Bogom“ bi predstavljalo ozbiljan teološki predlog i veliko odvajanje od njegove jake monoteističke pozadine, pa bi to zahtevalo detaljno objašnjenje. Štaviše, ne bismo očekivali od Pavla da razvije svoju teologiju na tome kako svet vidi svoje vladare i kakve titule im dodeljuje.

Viđenje koje podrazumeva dve osobe

Kao što je to slučaj sa stihom 9:5b Poslanice rimljanima, oni tumači koji se zalažu za viđenje koje podrazumeva dve Osobe smatraju da stih 2:13 Poslanice Titu upravo to viđenje sadrži jer je o tome Pavle propovedao u ostalim svojim poslanicama. J.E. Huther zapaža:,, Ne može se doneti odluka samo na gramatičkoj osnovi ... pitanje može dobiti odgovor samo ukoliko se osvrnemo na upotrebu u Novom zavetu.[15]

Razlozi za viđenje da se u stihu 2:13 Poslanice Titu Isus Hrist ne naziva ,,Bogom“ su sledeći:

1. Reč ,,naš“ verovatno modifikuje reč ,,Spasitelj“ a ne ,,Bog“ jer se u Novom zavetu ne pominju sledeći iskazi: ,,naš Bog Isus Hrist“, , Bog Isus Hrist“ ili ,,Isus Hrist naš Bog“. Takođe, Pavle i drugi pisci Novog zaveta često povezuju reč ,,naš“ ,,Bogu“ ili ,,Spasitelju“. Ukoliko su autori Novog zaveta verovali da je Isus Hrist Bog, očekivalo bi se da se neke od ovih jednostavnih fraza jave u njihovim rukopisima, baš kao što se one javljaju u pismima Ignjatija.

2. Ukoliko izuzmemo stih 9:5 Poslanice Rimljanima i stih 2:13 Poslanice Titu, svuda u svojim rukopisima Pavle koristi reč theos (Bog) isključivo tako da se ona odnosi na ,,Oca“. Ezra Abbot objašnjava na najubedljiviji način da ,,u slučaju gramatičke dvosmislenosti ovoga tipa kod bilo kog od klasičnih autora, prvo pitanje bi bilo: ,,Na koji način pisac primenjuje titule subjektima?“ Ovo razmatranje, koje je svakako najrazumnije, čini mi se da je jako odlučno. Dok se reč theos (Bog) javlja više od 500 puta u Pavlovim poslanicama ... ne postoji ni jedan jedini slučaj osim onog koji mu predstavlja opoziciju? ... Česta i, kao što verujem uniformna Pavlova upotreba odgovara njegovom jeziku u stihu 8:6 Prvoj poslanici korinćanima.“[16]

Pobijanje teorije: M. Harris smatra da se svakom autoru Novog zaveta mora dozvoliti luksuz da se na stilski, verbalni ili teološki način odmakne od svoje svakodnevne ,,upotrebe reči.“[17]

3. Pavle konzistentno i stalno razlikuje ,,Boga“ i ,,Isusa Hrista“ u čitavom svom korpusu, on smatra da su oni dve različite i odvojene Osobe ili Bića. Samim tim on ne bi izbrisao ovu razliku u možda samo dva slučaja, tj. Rimljanima 9:5 i Titu 2:13. Johannes Schneider i Colin Brown obično oslikavaju gledište onih učenjaka koji su usvojili gledište koje podrazumeva dve Osobe u stihu 2:13 Poslanice Titu time što su priznali da viđenje koje podrazumeva jednu Osobu ,,jeste lingvistički moguće ali se sukobljava sa strogo održavanom razlikom između Hrista i Boga u rukopisima. [18]U ovom pismu samom Titu, Pavle ovu razliku jasno pravi u svom pozdravu kada kaže: ,,Pavle, sluga Boga i apostola Isusa Hrista ... Bog Otac i Hrist Isus naš Spas“ (Titu 1.1,4)

4. Primenom prideva ,,veliki“ na ,,Boga“ nalaže da je ,,Bog“ nezavisan stubjekat koga treba razlikovati od ,,Isusa Hrista“.[19]

Istraživanje među naučnicima

1881. godine Ezra Abbot je dao impresivan spisak sa četrdeset i pet komentatora i teologa, od reformacije na ovamo, koji se slažu sa svim značajnijim engleskim verzijama do tog vremena, od Tyndale-a do AV pri prevođenju viđenja koje podrazumeva dve osobe iz Tita 2:13, tako da se Hrist ne naziva "Bogom".[20] Na primer, u reformaciji i Erasmus i Martin Luter prihvataju viđenje sa dve osobe u Titu 2:13, dok je John Calvin uzdržan.

1961. godine, Vincent Taylor je sproveo istraživanje među naučnicima o ovom pitanju u Titu 2:13. Došao je do zaključka da su "gramatičari svrstani na obe strane... Teolozi su takođe podeljeni".[21]

1994. godine, Murray Harris je predstavio sledeće istraživanje od pre jednog veka:[22]

Harris priznaje da neki od naučnika koje navodi da podržavaju viđenje sa jednom osobom "sa različitim nivoima ubeđenosti."[23] Zapravo, neki od njih su prilično neodlučni.[24]

Zaključak

Dakle, videli smo da su od reformacije većina engleskih verzija favorizovale viđenje sa jednom osobom u Titu 2:13. Ipak ne postoji odlučan konsenzus među NZ naučnicima o tome da li se tu Isus identifikuje kao "Bog". Uzevši u obzir sve Pavlove NZ spise, mnogi od ovih naučnika samo dve fraze u Rim. 9:5b i Titu 2:13 smatraju ozbiljnim kandidatima u kojima Pavle možda naziva Isusa "Bogom".[25] Ipak, uzevši u obzir Pavlov snažni monoteizam, najverovatnije mu nije bila namera da u ovim, donekle gramatički dosmislenim, pasusima nazove Isusa "Bogom".